DRUŠTVENE NAUKE

ISTORIJA SRBA NA APENINSKOM POLUOSTRVU, prošireno i dopunjeno izdanje.

U vreme kada se na mnogim meridijanima ulažu grozničavi napori da se sagledaju nova značenja kulture u kontekstu savremenih socijalnih, ekonomskih i političkih promena, dr Mila Mihajlović upustila se u izazovne i aktuelne teme. Njen rukopis oslanja se na saznanja i alate nekolikih srodnih ili manje srodnih disciplina – ne samo, dakle, istorije već i kulturologije, psihologije i sociologije, a značajnim svojim delom odnosi se i na budućnost – ne samo na prošlost i sadašnjost. Ona pokazuje da su relacije između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti zamršene i uzajamne. Uvođenjem reda u naša znanja o prošlosti, aktivno se skicira i budući položaj ne samo srpske zajednice u Trstu, za koju je ovde napisano da je najbrojnija manjinska grupa u tom gradu, i srpske grupacije u Italiji koja je, počev od 8. veka, nastajala u desetak velikih talasa. Na osnovu istraživanja koleginice Mihajlović, mogu se donositi i uverljivi naučni zaključci o granicama srpskog duhovnog prostora i zapadnoj liniji srpske kulture, duhovnosti za koju je odavno rečeno da ne živi samo u vremenu, već i u prostoru.

Kako iz dečijeg doživljaja sveta ispripovedati priču o surovosti, nasilju, beznađu? O nemoći nad crnim sudbinskim oblakom u koji se ucrtava žig zverskog – onog koje dolazi od čoveka, zajednice, društvenih iskliznuća, pa čak i iz porodice. Šebnem Išiguzel smelo skida veo sa jedne opštepoznate, ali na marginu sklonjene tragedije, sa surove priče o seksualnoj i radnoj eksploataciji dece, dajući glas devojčici koja postaje glasnogovornik onih nemoćnih, poniženih, nevidljivih, čije vapaje skoro niko i ne čuje u trenucima kada i savremena civilizacija u sopstvenim posrnućima samu sebe jede. Majstorstvom jezika, stilskom kompleksnošću, i intimnom kartografijom unutrašnjeg sveta glavne protagonistkinje, autorka romana iz stranice u stranicu ostvaruje snažan efekat napetosti i neizvesnosti priče i sasvim sigurno narušava očekivani horizont recepcije, čitaoca pritom uvlačeći u pripovedni lavirint naboja emocija, pada i uzdizanja, nade i bezizlaznosti – lavirint u kojem se snovi iznova rađaju i poništavaju a glas „srne uplakanog oka” odjekuje u svakom pojedinačnom iskazu, dijalogu, svakoj misli nad nikada odgonetnutim pitanjima… Ponekad u životu nemate gde da se sklonite osim u senku sopstvenih trepavica. Svi vam nanose zlo. Iako je to bilo tako, kako su šuma, drveće, vode, ptice i nebo bili lepi. Ako me upitate, „Po tebi, koji je deo života najlepši?”, rekla bih, „Svi delovi.” Ja gajim nadu da ću biti srećna. Progonjene srne do poslednjeg trenutka žele ustati sa svojim ranjenim telima, pobeći i spasiti se iz lovčevih ruku. One to i rade. Bez obzira koliko im rane bile smrtonosne i duboke. Ustaju i beže s mesta gde su pale nakon što su pogođene. Začudićete se otporu koje ove životinje pružaju naspram smrti, životinje koje prolivaju suze kada shvate da će umreti. U ovom životu koji živim, nije mi ostalo života čak ni koliko senke mojih trepavica. Razmišljala sam o ovome, a onda sam se vratila i učinila onu lošu stvar. Ubila sam svoju majku.

Peter Nojman ostvaruje posve specifično idejno jedinstvo na relaciji književnost–istorija–filozofija, što korespondira sa činjenicom da je ovaj autor studirao političke nauke, filozofiju i ekonomiju u Jeni i Kopenhagenu, te je strast za umetnošću dovodio u vezu sa filozofskim i društveno-političkim pogledima na svet.

Na koji način sopstvenu filozofsku misao uvodi u interaktivni dijalog sa nemačkom tradicijom, pokazuje upravo u knjizi Jena 1800, izuzetno vrednom delu sa stanovišta filozofije, kulturne istorije i istorije ideja. Nojman oslikava opojnu atmosferu jednog vremena i jednog mesta „duhovne vatre“, otvarajući bogatu i važnu epizodu u intelektualnoj istoriji – uspon nemačkog idealizma između dva veka – u kojoj se kao „republika slobodnih duhova“ izdiže Jena.

Autor stvara fascinantnu i vrlo čitljivu priču o idejama, o umetnosti, ljubavi i ratu. U galeriji likova koja uključuje Getea, Hegela, Šelinga, Šlegela, Šilera, Tika itd., i snažnom dijalogu filozofije i umetnosti, maštovitih biografija i burne intelektualne istorije, Nojman pokazuje zašto ovo malo prusko mesto u revolucionarnoj eri zavređuje da bude uključeno u složenu priču o modernosti.

Žene se privatnoj psihoterapijskoj praksi javljaju u većem broju nego muškarci i za to postoji više razloga. Privatno psihoterapijsko lečenje se smatra manje ugrožavajućim od institucionalnog koje je rezervisano za ozbiljnije slučajeve; zatim, ženama je lakše da priznaju da im je potrebna pomoć jer je to deo njihove rodne uloge, a i osećaju se odgovornije za potencijalne posledice svog psihičkog stanja za druge.

Ženama je kroz celu istoriju „gledano kroz prste“ kada je u pitanju preuzimanje asistentskih (neautonomnih) pomagačkih uloga, gde je poslednja reč bila reč stručnjaka, kompetentnog muškarca, najčešće lekara. Izuzetni uspesi u lečenju, čak i na takvim pozicijama, dovodili su do podozrenja i zavisti onih koji su zauzimali legitimne pozicije moći u ovoj oblasti.

Najvažniji doprinos feminističke terapije je davanje slobode ženama da se samodefinišu. Ukoliko terapeutkinja podržava ženu u donošenju odluka koje su u skladu sa njenim dubokim potrebama ali nisu u skladu sa načinom na koje društvo vidi njen život, unutrašnji konflikt koji nastaje u sudaru dve vrednosti može dovesti do suštinskih promena. Taj unutrašnji konflikt između potreba i zahteva sredine ili porodice, uostalom i društva, najčešći je i razlog dolaska na terapiju.

Psihoterapijski susret – u kojem su žene, u skladu sa svojom tradicionalnom rodnom ulogom, stavljene u poziciju da pasivno i poslušno slušaju savete koje im daju autoriteti – za njih je još jedan u nizu neravnopravnih odnosa u koje su uključene. U feminističkoj terapiji je, stoga, akcenat na osnaživanju kompetencija, razvijanju samopoštovanja, podsticanju klijentkinja da preuzmu inicijativu u svim odnosima (uključujući terapijski odnos) itd. Cilj tih praksi, a i krajni cilj čitave terapije, jeste da klijentkinje ovladaju sopstvenim životima. - dr Lidija Vasiljević

Knjiga Entropija i stvaralaštvo Nikole Kajteza, velikog genija sa zadivljujućim razumevanjem prirode univerzuma – revolucionarno je remek-delo, i, budući od istorijskog značaja, ne može se preceniti! Ono će, uveren sam, biti temelj za istraživače entropije i stvaralaštva širom sveta! Pre ili kasnije, koristiće se kao prosvetljujući izvor znanja u naprednim civilizacijama i postaće deo akademskih nastavnih planova i programa. U tom smislu, rušiće granice među narodima! - prof. dr K. Gopala Krišnan Kembridž

Kajtezove filozofske ideje u knjizi Entropija i stvaralaštvo su ne samo zanimljive nego i dalekosežne! Specijalizovanom čitaocu, autor nadahnuto otkriva vezu između fenomena entropije i stvaralaštva, demonstrirajući tu vezu u mnoštvu oblasti – u neživoj i živoj prirodi, u civilizaciji i kulturi – inspirativno istražujući probleme kao što su strela vremena, Maksvelov demon, samosvesni posmatrači i mnoge druge. - prof. dr Aris Drajsman

Nikola Kajtez je entropiju i stvaralaštvo pozicionirao kao „filozofske natkategorije“! Proširio je skalu civilizacije Nikolaja Kardaševa i Karla Sagana, produbio razumevanje antropnog principa i koncepta paradigme! Pružio je slojevito objašnjenje/rešenje Fermijevog paradoksa, korigovao parametre Drejkove jednačine, ali i situirao singularnost van tradicionalnog okvira ovog pojma, ukazavši na filozofski potencijal takve ekspanzije! Prezentovao je tačne jednačine koje objašnjavaju prirodu stvaralaštva, razvio ideju univerzalnog evolucionizma/sinergetike! Kajtezova knjiga je, svakako, veliki doprinos čovečanstvu! - prof. dr Ramasvami Manika Vasagam Univerzitet Ana, Čenaj, Indija Indijska organizacija za istraživanje svemira

Entropija i stvaralaštvo je jedinstvena knjiga filozofa sa dubokim razumevanjem fizike, ali ona svojim sadržajem umnogome prevazilazi fiziku i prirodne nauke... Ovo delo bi trebalo da bude obavezna literatura za sve intelektualce! - prof. dr Branko Kolarić Institut za fiziku

Od objavljivanja kapitalnog dela Filozofija novca Georga Zimela (1900), svet je pretrpeo korenite promene: izgubljen je zlatni standard, novac je desupstancijalizovan, a ontološki temelji života su uništeni; oslabio je intenzitet svih stvaralačkih moći u prirodi i društvu, a troškovi održavanja reda, organizacije, smisla i drugih vrednosti postali su neprihvatljivo visoki... Fenomen novca — univerzalnog razmenskog ekvivalenta, kvanta društvene energije, zbira totaliteta prakse — zahtevao je novo filozofsko promišljanje... Metafizika novca Nikole Kajteza je, posle Zimelove, prva fundamentalna, integralna, kritičko- -sintetička filozofska studija o fenomenu novca... Ovo je delo kultivisanog stila i jasnih, dubokih, dobro organizovanih i inspirativnih teorijskih razmišljanja ne samo o novcu, već i o fenomenu razmene u najopštijem smislu... Ono što ostavlja posebno snažan utisak je Kajtezova uzorna erudicija i filozofska kultura... akademik Mihailo Marković

Pred čitaocem je kapitalna knjiga koja je za kratko vreme postala bestseler u Nemačkoj, a zatim prevedena na više od 20 svetskih jezika.
Opisujući izuzetno „intelektualno sazvežđe“, ova knjiga oživljava period između 1919. i 1929. kao epohu neusporedive intelektualne kreativnosti u kojoj su se prvi put javile misli onih filozofa bez kojih bi današnja filozofska misao bila sasvim drugačija – L. Vigtenštajna, V. Benjamina, M. Hajdegera i E. Kasirera, i to na način na koji četvoricu značajnih filozofa „spušta sa visina apstrakcije“.
Prateći istovremeno životne okolnosti koje su zadesile ove magove filozofske misli s jedne strane, i njihov rad i dostignuća na polju filozofije s druge, Ajlenberger pokušava da pruži četiri različita tumačenja i moguća odgovora na jedno od fundamentalnih pitanja filozofije: Šta je čovek?

„Mešajući biografiju sa intelektualnom istorijom, Vreme čarobnjaka otkriva katastrofu kao majku moderne filozofije. Teško je zamisliti temeljniji način razmišljanja o našem vremenu. “
— Pankaj Mishra

„Fascinantno putovanje kroz živote i misli nekih od najizazovnijih filozofa dvadesetog veka: Bendžamina, Kasirera i ona dva gnomska maga koji se podudaraju, Vitgenštajna i Hajdegera. To je knjiga bogatstva, puna priča, kao i ideja, sveobuhvaćenih u finom, laganom dodiru.“
— Sarah Bakewell

„A tour de force. . . Elienbergovu prelepo napisanu istoriju metafizike u ključnoj deceniji 20. veka teško je ostaviti sa strane koliko i dobar roman. Isto tako, Vreme čarobnjaka je više od prvoklasne istorije filozofije. Tkanjem dela i života ove četvorice filozofa i uspostavljanjem neočekivanih veza između njihovih najdubljih zabrinutosti, Ajlenberger otkriva nove puteve za samu filozofiju. Ovo je izuzetno postignuće.“
— Susan Neiman

„Volfram Eilenberger meša istoriju i biografiju da bi stvorio nešto zaista neobično: knjigu o filozofiji, koja će vas naterati da okrećete stranicu za stranicom, ispričanu kroz živote četiri njene najkontroverznije i zbunjujuće ličnosti. Njihovi životi su u mnogim slučajevima bili toliko haotični koliko je dubok bio njihov rad, ali on ih sve oživljava na stranicama sa strašću i zastrašujućom jasnoćom. Vreme mađioničara je i obrazovanje i užitak.“
— Ruth Franklin

U knjizi Gradovi kulture: globalna perspektiva, Debora Stivenson osvetljava dominantne trendove u kulturnom planiranju od njegovih početaka do danas. Knjigom je obuhvaćena analiza ključnih diskursa, značajnih dokumenata kulturnih politika i procesa, kao i njihova interpretacija i implementacija na specifičnim mestima - kroz konkretne primere iz Evrope, Australije, Azije i Severne Amerike pružaju se uvidi u primenu kulturnih strategija u različitim lokalnim, nacionalnim i internacionalnim kontekstima, naglašavanjem pravilnosti, bazičnih pretpostavki, tenzija i ukrštanja konkretnih kulturnih politika.


Vrednost knjige Gradovi kulture: globalna perspektiva bazira se na činjenici da kultura danas profiliše vizure gradova širom sveta, zauzima značajno mesto u kulturnoj politici, predstavlja sredstvo oživljavanja gradova, urbanih ekonomija i brendiranja mesta kao različitih kroz ostvarenje kreativnog grada, od lokalnog do nacionalnog i internacionalnog nivoa, sa težnjom postizanja širokog spektra društvenih, ekonomskih, urbanih i kreativnih pozitivnih efekata.

Debora Stivenson je profesor sociologije i urbanih kulturnih istraživanja na Institutu za kulturu i društvo Univerziteta Zapadni Sidnej, Australija. Objavila je brojne radove u kojima se bavi umetnostima i kulturnom politikom, gradovima i urbanim životom, mestom i identitetom. Pored knjige Gradovi kulture: globalna perspektiva, koja je njena najnovija knjiga (2014), objavila je i knjige Agendas in place: urban and cultural planning for cities and regions (1998), Art and organisation: making Australian cultural policy (2000), Cities and urban cultures (2003), The city (2013). Kao ko-autor objavila je knjigu: Tourist Cultures: Identity, Place and the Traveller (2010), a bila je i ko-urednik zbornika The Ashgate research companion to planning and culture (2013). Jedan je od urednika časopisa australijskog sociološkog udruženja, Journal of sociology, kao i časopisa Journal of Policy Research in Tourism, Leisure and Events. Pored toga član je uređivačkog odbora časopisaInternational Journal of Cultural Policy.

.