DRUŠTVENE NAUKE

Onakav kakav je dospeo do nas, Letopis je doista latinski istoriografski spis, mada se
za njegova pisca najčešće tvrdi da je slovenskog porekla i da je pisao na srpskom.
Njegov Uvod, koji je trebao da nam pruži neka osnovna obaveštenja o jeziku dela i
narodnoj pripadnosti autora, uneo je dosta pometnje u ta pitanja.
Pisac Uvoda tvrdi u prvoj rečenici da je, na molbu raznih ličnosti iz Bara, preveo sa
slovenskog na latinski Knjigu o Gotima (libellum Gothorum) koja se na latinskom zove
Regnum Sclavorum. U toj knjizi su zapisani svi njihovi ratovi i dela. Kada se to dovelo u
vezu sa drugom, već analiziranom, rečenicom, u kojoj autor tvrdi da ništa drugo nije
napisao sem onoga što je čitao i slušao kao pravu istinu, prirodno se iz toga dvoga
zaključilo da je Letopis bio prvobitno napisan na slovenskom, odnosno srpskom, a da
ga je docnije u svojoj starosti (vim inferens meae ipsae senectuti) sam pisac preveo na
latinski.
Potpuno verujući ovim izjavama, F. Šišić je dao veoma određene odgovore na pitanja
Dukljaninove narodne pripadnosti i prvobitnog jezika Letopisa. Za njega je jasno „da je
Pop Dukljanin bio Sloven (Srbin) iz Zete“. On misli još da se „može s dosta razloga
pozitivno odgovoriti“ i na pitanje jezika njegova dela, jer, kako kaže, „stoji potpuno
pouzdano, da je u dukljanskoj državi bilo već i pre 1089. manastira slovenskoga
karaktera“, koji su „mogli i u Zeti već XII veka da budu u neku ruku književna centra“.
Drugim rečima, prvobitni tekst Letopisa bio je na srpskom jeziku, delo je srpskog
sveštenika, a sam pisac preveo ga je i na latinski.
Šišić nije usamljen u svom tvrđenju da je ceo Letopis jedna „literarna celina“ i da ga je,
sem izvesnih docnijih interpolacija, sastavio i napisao isti pisac. Ipak, većina drugih
istraživača smatrala je da u Letopisu ima nekoliko, nezavisno nastalih delova, koje je
spojio u jednu celinu neki docniji pisac i kompilator, kome treba pripisati i uvodne reči,
ukoliko nisu i one još docniji dodatak.
Knjiga sadrži:
- kartu geografskih podataka Dukljaninovih
- genealogiju Dukljaninove dinastije Svevladovića

Slaveći i sam Svetoga Jovana kao svoje krsno ime, želeo sam odavna da za
svoje sasvečare, kao i za sve dobre pravoslavne Srbe, napišem život našega velikog
sveca. S toga sam već od više godina pročitavao što god sam u raznim književnostima
nalazio napisano o Svetom Jovanu. I ova knjižica, koju sad predajem u ovom obliku
javnosti, plod je toga pročitavanja i proučavanja. Nisam ni nameravao da pišem učeno
delo, puno navoda iz mnogobrojnih drugih dȇla. Želeo sam da čitaocima iz šireg
našega čitalačkog kruga pružim knjigu, u kojoj će jasno i razumljivo biti izloženi glavni
događaji iz života Svetoga Jovana, i da time podmirim jednu potrebu, za koju mi je
izgledalo da doista postoji.
Neka je Slava našem velikom svecu! Neka se njegovo sveto ime slavi u
srpskome narodu kroz sve vekove, dokle traje sunca i meseca!
O autoru:
Čedomilj Mijatović je rođen 1842. godine u Beogradu. Otac, rodom iz Jaska u Sremu, bio je profesor zemljopisa i istorije u Kragujevcu i Prvoj beogradskoj gimnaziji u Beogradu, a majka Kristina-Rahela bila je iz Velikog Bečkereka i imala je špansko poreklo. Krstila ga je sestra kneginje Perside Karađorđević u Sabornoj crkvi u Beogradu i dala mu ime Čedomilj. Majka ga je uvek zvala Čedomir. Tako se oba oblika imena nalaze na njegovim spisima, kao i ime kojim su mu tepali - Čeda ili Čedo. Osnovnu školu, gimnaziju i Licej završio je u Beogradu, na Velikoj školi studirao je pravne nauke, da bi zatim studirao političko-ekonomske nauke na univerzitetima u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču. Na studijama se upoznao i oženio Engleskinjom Elodijom Loton. Po povratku u Srbiju radi neko vreme kao profesor Velike škole, a zatim se uključuje u politički život.
U srpsku politiku politiku uveo ga je Jovan Ristić, vođa liberala i veliki rusofil. Pod njegovim patronatstvom Mijatović 1873. prvi put ulazi u vladu kao ministar finansija, ali je i sekretar mladom knezu Milanu s kojim će se u to vreme zbližiti. Nakon Berlinskog kongresa Čedomilj Mijatović postaje politički protivnik Jovanu Ristiću, a na spoljnu politiku počeće da gleda potpuno različito od njega. U nekoliko koraka, Mijatović je prešao put od rusofilije, preko mađarofilije – pri čemu je značajnu ulogu u tome imalo i njegovo iskustvo s grofom Andrašijem - do austrofilije.
„Imao je lakoću govora i brzinu zaključivanja koja se nije sviđala ljudima iz naroda“, zapisao je o njemu Slobodan Jovanović. Sam je jednom rekao da bolje poznaje Englesku nego Srbiju. Divio se Gledstonu, pisao o Kosovu, potpisao Tajnu konvenciju sa Austrougarskom. Bio je univerzitetski profesor, predsednik Srpske kraljevske akademije, književnik, prevodilac, jedan od osnivača Srpske centralne banke, ministar spoljnih poslova, srpski poslanik u Londonu, austrofil i anglofil.