ISTORIJA

Knjiga „Plač Stare Srbije“ arhimandrita i igumana dečanskog Serafima Ristića, štampana u Zemunu 1864. godine je svojevrsni apel za pomoć u zaštiti ljudskih prava potlačenog srpskog i pravoslavnog življa na Kosovu. U knjizi arhimandrit Serafim pojedinačno i poimence navodi brojne slučajeve kršenja zakona, koji ostaju nekažnjeni od strane tadašnje, otomanske vlasti.

Potresno svedočanstvo životu u teškom vremenu koje je trajalo predugo. Stanje srpskog naroda pod tursko-albanskim igom sredinom XIX veka najbolje pokazuje sudbina manastira Dečana. Manastir je bio pod zaštitom turskih vlasti i albanskih „vojvoda“, ali je njegova sudbina u krajnjoj liniji zavisila od lokalnih namesnika. Sredinom XIX veka lokalne vlasti su mahom bile neraspoložene, iz verskih razloga, da ovoj hrišćanskoj bogomolji pruže punu zaštitu, ili su bile nemoćne da spreče prekomerno i svojevrsno pljačkanje manastira od strane nekih Albanaca muslimana. Žalbe monaha nisu pomagale: sultanov ferman iz 1849, kojim je obećana zaštita carske lavre, nije imao nikakvog stvarnog dejstva, jer „u planini ferman ne važi“ [urmanda ferman jok]. Zato se arhimandrit dečanski Serafim Ristić obraća „prošenijem“ ruskom caru Aleksandru II, 15. februara 1859, u kome braća manastira Dečana „sa suzama se mole za snažnu zaštitu od divlji i svirepi Arnauta, koji se Boga ne boje, a carske turske zapovesti ne slušaju. Ova obitelj Gospoda Vsedržitelja opkoljena sa sviju strana ovim nepokornim plemenom, zaista se naodi kao u lavovim ustima“. Serafim upozorava ruskog cara da će taj zulum, a s druge strane oskudica u novcu, primorati bratiju „da ostave ovaj divni spomen pravoslavni vremena serbskoga naroda, ovu jedinu potporu pravoslavija u ovome kraju, ovu jedinu utehu poraboćenih vernih“.

Knjiga ova „Dečanski spomenici“ ima tri dela: prva sadrži materijal za narodnu istoriju, u drugoj je materijal za istoriju Srpske crkve; a u trećoj je opis monastira visokih Dečana, u kom je preimućstveno obraćena pažnja na monastirsku upravu i njihove običaje.

Štampajući ove Dečanske spomenike, ja želim time navesti i ostale starešine naših monastira, da i oni iznesu na javnost sve starine kakve se u monastirima čuvaju i time olakšaju trud onima, koji se zanimaju sa Srpskom istorijom.

U Beogradu
Na Blagovesti 1864. god.
Arhimandrit monastira Visokih Dečana
Serafim Ristić

„Srbijo..! Majko..! Oprosti deci svojoj, koja u želji da te oču-
vaju svetlu i neokaljanu, napustiše toplo okrilje tvoje. Majko... na tvojim bolnim i ranjenim grudima ostaviše bez zaštite sve što im je u životu drago i milo bilo. Ostaviše stare roditelje, žene i decu, braću i sestre. Ostaviše te deca tvoja bolnu i ranjenu i pođoše preko neprelaznih krševa albanskih, preko širokih i dalekih mora, da prenesu svetlo i neokaljano ime tvoje.

Deca tvoja posejaše puteve svoje leševima i kostima svojim, natopiše krvlju svaku stopu puta... ali pronesoše ime tvoje svetlo i ono blesnu kao sunce u dalekom, ponosnom svetu. Srbijo... majko... dok su na tvojim ranjenim grudima sirote naše grčile se i plakale, dok su nejaka deca naša kopala i poslednji korenak da njime utole strašnu glad... a svojim suznim očima pogledala za nama, kao da nas pitaju:

Kome nas ostaviste? - dotle su deca tvoja, koja te napustiše, životima i krvlju beležila puteve svoje... A kada su deca tvoja padala na hladne stene i gole krševe albanske, slomljena glađu, zimom i umorom, oči njihove bile su upravljene tebi majko Srbijo...

Ova knjiga je prvi put objavljena 1917. godina u Švajcarskoj, u vrlo malom tiražu. Sada, posle 106 godina, prvi put izdanje u Srbiji.

Prva knjiga koja je napisana o prelasku i stradanjima srpske vojske preko Albanije. U okviru knjige se nalazi i 30 fotografija Ljubiše Valića, ratnog slikara, fotografa i snimatelja. Ova knjiga vas neće ostaviti ravnodušnim.

Predgovor – Dr Goran Gavrić

Onakav kakav je dospeo do nas, Letopis je doista latinski istoriografski spis, mada se
za njegova pisca najčešće tvrdi da je slovenskog porekla i da je pisao na srpskom.
Njegov Uvod, koji je trebao da nam pruži neka osnovna obaveštenja o jeziku dela i
narodnoj pripadnosti autora, uneo je dosta pometnje u ta pitanja.
Pisac Uvoda tvrdi u prvoj rečenici da je, na molbu raznih ličnosti iz Bara, preveo sa
slovenskog na latinski Knjigu o Gotima (libellum Gothorum) koja se na latinskom zove
Regnum Sclavorum. U toj knjizi su zapisani svi njihovi ratovi i dela. Kada se to dovelo u
vezu sa drugom, već analiziranom, rečenicom, u kojoj autor tvrdi da ništa drugo nije
napisao sem onoga što je čitao i slušao kao pravu istinu, prirodno se iz toga dvoga
zaključilo da je Letopis bio prvobitno napisan na slovenskom, odnosno srpskom, a da
ga je docnije u svojoj starosti (vim inferens meae ipsae senectuti) sam pisac preveo na
latinski.
Potpuno verujući ovim izjavama, F. Šišić je dao veoma određene odgovore na pitanja
Dukljaninove narodne pripadnosti i prvobitnog jezika Letopisa. Za njega je jasno „da je
Pop Dukljanin bio Sloven (Srbin) iz Zete“. On misli još da se „može s dosta razloga
pozitivno odgovoriti“ i na pitanje jezika njegova dela, jer, kako kaže, „stoji potpuno
pouzdano, da je u dukljanskoj državi bilo već i pre 1089. manastira slovenskoga
karaktera“, koji su „mogli i u Zeti već XII veka da budu u neku ruku književna centra“.
Drugim rečima, prvobitni tekst Letopisa bio je na srpskom jeziku, delo je srpskog
sveštenika, a sam pisac preveo ga je i na latinski.
Šišić nije usamljen u svom tvrđenju da je ceo Letopis jedna „literarna celina“ i da ga je,
sem izvesnih docnijih interpolacija, sastavio i napisao isti pisac. Ipak, većina drugih
istraživača smatrala je da u Letopisu ima nekoliko, nezavisno nastalih delova, koje je
spojio u jednu celinu neki docniji pisac i kompilator, kome treba pripisati i uvodne reči,
ukoliko nisu i one još docniji dodatak.
Knjiga sadrži:
- kartu geografskih podataka Dukljaninovih
- genealogiju Dukljaninove dinastije Svevladovića