DRUŠTVENE NAUKE

Kao što košuta žudi za izvor-vodom, tako duša moja čezne, Bože, za tobom.

S blagoslovom Njegovog Visokopreosveštenstva Gospodina Vasilija Mitropolita sremskog.Sutra da odem sa ovoga sveta, ja ću izaći pred Gospoda i reći - Možda se moje reči nekome nisu dopale, možda će me neko osuditi i reći da sam grešan, ali, Gospode, jedno ti kažem, živeo sam i govorio sam! Amin! Arhimandrit dr Kleopa (Stefanović)

Vaskršnja čitanka, Božićna čitanka, Vidovdanska čitanka

Kroz pojedinca, progovorio je narod – znameniti Srbi u zapisima i anegdotama.Anegdota postaje pod velikim duševnim pritiskom, kada čovek ima moralnu ili materijalnu odgovornost, pa ona dođe kao izraz tog osećanja. Tada ona spasava stvar i često daje udarac protivniku. Anegdota je kao oštra sablja, koja jednim zamahom poseče protivnika, jer su ljudi „bez jezika“, inače junaci i glavari, drhtali pred gospodarem i narodom od „jezika“. Ona zavisi od čovečijeg duha, pa je potreban bistar i oštrouman čovek da je stvori, a slobodan i otresit da je kaže na teškom mestu, na megdanu: pred gospodarem i glavarima, na skupu pred više stotina ljudi. Skresati u oči bez okolišenja gospodaru, glavarima i drugovima ono što se misli i oseća, u takvom tonu i obliku, da ostane za pokolenja - za pričanje. Tako javno izgovorena anegdota se širi od usta do usta, kao primer mudrosti, hrabrosti, pravičnosti i rečitosti, i ostane kao pametan savet i pouka, a često i kao pravilo. Takve anegdote postanu opšte narodne, jer je kroz pojedinca progovorio narod.

"Crkva je jedan krov
Vidovdan jedan dan
Kosovo jedno jedino polje
Božur jedan jedini cvet
Pod taj krov
Na taj jedan dan
Gde god smo bili
Dolazili smo u sebe
Jednom u godini
A kad smo se posilili
Da možemo i bez tog jednog dana
I bez tog jednog jedinog polja
I bez tog jednog jedinog cveta
I bez tog jednog krova
Taj krov smo raskovali
Taj dan zaboravili
To polje napustili
Taj cvet iskorenili
I tako sebe raskopali
Poskitali se i pogubili
Da je taj dan i taj krov i to polje
I taj cvet
Nekome ko nema
Ni takav dan ni takav krov
Ni takvo polje
Ni takav cvet

Znao bi kakav je to dan
I kakav je to krov
I kakvo je to polje
I kakav je to cvet.
I ne bi se odvajao
Ni od takvog dana
Ni od takvog krova
Ni od takvog polja
Ni od takvog cveta
Ni od sebe sama
A mi koji imamo
I taj jedan jedini dan
I taj jedan jedini krov
I to jedino jedino polje
I taj jedan jedini cvet
Nismo imali sebe
A taj jedan dan
I taj jedan jedini krov
I to jedno jedino polje
I taj jedan jedini cvet
Nije imao nas
Da li nas ima ili nas nema
Najvidnije je na Vidovdan
Na taj jedan jedini dan
Pod tim jednim jedinim krovom
Na tom jednom jedinom polju
Sa tim jednim jedinim cvetom
Kad se vidi jasno kao dan
Je li se obistinila reč
Ima li vas nema
Rečena na taj jedan jedini dan
Na tom jednom jedinom polju"

Pred nama je jedna retka, neobična i veoma korisna knjiga. Retka, jer sabira preko potrebna nadahnuća iskazana u propovedima, tematskim tekstovima, pesmama, ali ne manje i ilustracijama fresaka i ikona, a sve to motivisano Strastnom, Velikom sedmicom i praznikom nad praznicima - Vaskrsom. Srpska Vaskršnja Čitanka je i neobična jer povezuje bezbrojne prostore, kao i vremena na kojima su i u kojima su pravoslavni Srbi živeli svoja raspeća ali i vaskrsenja. Ali, u isto vreme, ova knjiga je i retko korisna jer ona nije tek tu pred nama da bi se jednom otvorila i pročitala, nego je to jedna od, rekli bismo slobodno, nastolnih knjiga srpske pravoslavne sadašnjosti ali i budućnosti.

Autor i priređivač Srpske Vaskršnje Čitanke - Dejan Tomić je jedan od retkih poslenika srpske kulture, a posebno muzike i književnosti, koji ovom uistinu ne tek samo čitankom nego i antologijom obogaćuje opus mnogih knjiga koje je do sada napisao i, ili priredio. Marljivim ali i preciznim iščitavanjem bezbrojnih knjiga, časopisa, letopisa i posebno crkvenih kalendara iz XIX-og i XX-og veka Dejan Tomić je odabrao impresivan broj proznih i poetskih tekstova a u vezi sa značenjem, smislom ali i načinom obeležavanja Strastne ili Velike sedmice kao i samog Vaskrsa, i to u svim delovima našeg otačastva ali ne manje i srpskog rasejanja.

Komplet zbirku knjiga autora Dejana Tomića sačinjavaju tri fantastične knjige koje su sjajan poklon za svaku priliku I knjige za svaku kuću.1.Srpske narodne poslovice-su najumniji deo narodnog predanja. U njima se nalazi drevno životno iskustvo nastalo u toku mnogobrojnih iskušenja čoveka i naroda.Ovi jezgroviti i jasni pogledi na svet su veoma često putokaz čovekovog života, zbog čega zauzimaju ugledno mesto među narodnim umotvorinama.U ovom zborniku data je tematska podela i sačivana je jezička osobenost poslovica, uz to, nisu redigovane prema današnjem pravopisu.2.Srpske narodne pripovetke-koja je pred nama na najbolji način zastupa Vukovu filološku koncepciju: „Kao što su pjesme ugled jezika naše narodne poezije, tako će ove pripovijetke biti ugled narodnoga jezika u prozi“ (Vuk St. Karadžić, Oglas za Srpske narodne pripovijetke, 1853).Korpus koji je priređivač uvrstio u svoj izbor sačinjava obimna građa iz različitih epoha i kulturnih areala: u izvorima je dat impresivan spisak od 94 monografije, antologije i zbornika od 19. do 21. veka, kao i 80 teško dostupnih periodika, zabavnika, od Zabavnika Dimitrija Davidovića za 1816. godinu, almanaha, počev od Banatskog almanaha Dimitrija Tirola, štampanog u Temišvaru za 1817. godinu, kalendara, počev od Ružice, kalendara za ljeto 1832. godine, listova i časopisa, poput Srpske zore iz 1836, Serbskog narodnog lista 1835-1848 (ur. Teodor Pavlović), mesecoslova,
počev od Mjesecoslova za godinu od Roždestva Hristova 1845. i dr.U zbirci koju je priredio Dejan Tomić pripovetke su klasifikovane po tematskom kriterijumu, objedinjene zajedničkim motivima, događajima ili junacima. Posebno se izdvajaju legende i predanja o Svetom Savi, o tipskim likovima šaljive priče kakvi su Era, Nasradin hodža, Lala, Baja-Džora; o nerazumnim postupcima i glupim navikama; o porodičnim odnosima, osobito na relaciji muž-žena i svekrva-snaha; ouniverzalnim etičkim kategorijama kakvi su poštenje i pravdoljubivost datim u iskrivljenoj optici laži i prevare; o uzajamnom nadlagivanju i krivom suđenju; veštim spletkama dovitljivih kradljivaca i dr. 3.Znameniti Srbi u zapisima i anegdotama-Anegdota postaje pod velikim duševnim pritiskom, kada čovek ima moralnu ili materijalnu odgovornost, pa ona dođe kao izraz tog osećanja. Tada ona spasava stvar i često daje udarac protivniku.Anegdota je kao oštra sablja, koja jednim zamahom poseče protivnika, jer su ljudi „bez jezika“, inače junaci i glavari, drhtali pred gospodarem i narodom od „jezika“. Ona zavisi od čovečijeg duha, pa je potreban bistar i oštrouman čovek da je stvori, a slobodan i otresit da je kaže na teškom mestu, na megdanu: pred gospodarem i glavarima, na skupu pred više stotina ljudi.Tako javno izgovorena anegdota se širi od usta do usta, kao primer mudrosti, hrabrosti, pravičnosti i rečitosti, i ostane kao pametan savet i pouka, a često i kao pravilo. Takve anegdote postanu opšte narodne, jer je kroz pojedinca progovorio narod.

U nameri da u ovom novom vremenu i njegovim promenljivim prilikama snažno ukaže na značaj i veličinu srpskog duhovnog luga koji je iznedrio svetitelje poput Svetog Vladike Nikolaja i Svetog Justina Ćelijskog, koji je dao veličanstveni Pokret srpske narodne duše kao jedinstvenu duhovnu pojavu i duboki izraz snažnog pokajanja, preumljenja i preporoda, Vladimir Dimitrijević nastoji da skrene pažnju čitaoca na goruće teme pravoslavlja, na proročke reči Svetog Vladike Nikolaja, osvrćući se i na danas aktuelna pitanja poput modernizma, ekumenizma i evropejstva.Pružajući jasne i nedvosmislene odgovore, autor odabira tekstove Svetog Justina kao polazište, upotpunjujući i bogateći pomenutu riznicu prepiskom sa njegovom duhovnom decom, kao i autentičnim svedočanstvima onih koji su duhovno stasavali u njegovoj blizini. Knjiga pred čitaocem zrači i ne toliko poznatim pripovestima o hilandarskim monasima koji su sačuvali ovu svetinju u vreme teških iskušenja u vreme komunizma, o ocu Andreju iz manastira Slanci, o episkopu Ruske zagranične crkve Savi Saračeviću, prvom životopiscu Svetog Jovana Šangajskog, o Svetom Jakovu Arsoviću, o ocu Joilu iz Ćirilovca, episkopu Hrizostomu i svima onima koji su nam, poput Svetog Justina, nedvosmisleno poručivali: „da se za Hrista držimo makar jednom suzom i makar jednim uzdahom”.

U nedostatku istinskih vrednosti, stihijski prihvatamo one koje nam se podmuklo nameću. U nedostatku znanja i iskustva, slepo pristajemo na neukost, nemar i neukus. U preimućstvu maloverja i krivoverja, u odsustvu drevne duhovnosti i lepote netaknutog pravoslavlja, ostajemo bez večnog spasenja.Knjiga Putovođe ka Carstvu Nebeskom - svetlonosci srpskog pravoslavlja dr Vladimira Dimitrijevića, izlazi iz štampe u času kada je sve manje onih koji su imali istinsku blagodat da duhovno stasavaju uz najveća imena srpske duhovnosti XX veka.Budući jedan od njih, autor u ovoj knjizi otpočinje živopisno i nadahnjujuće uspinjanje ka neslućenim visinama duhovnosti, prenoseći čitaocu svoja dragocena i upečatljiva lična iskustva i neposredan doživljaj duhovnih gorostasa XX veka kakvi su vladika Danilo Krstić, otac Mitrofan Hilandarac, starac Tadej Vitovnički i otac Sava iz manastira Vaznesenje pod Ovčarom.Lepotu ovih nesebično opisanih, i hrišćnskim primerima i poukama ukrašenih ličnih susreta, vešto upotpunjuju izvodi iz dnevnika, beležnica, prepiske, beseda, intervjua i razgovora sa pomenutim duhovnicima, koje je autor brižljivo priredio sa dubokom svešću o tome da, uprkos burama koje prete da uzdrmaju kolevku pravoslavlja, u njenim nedrima i dalje počiva istrajno i nepotkupljivo mnoštvo istinskih bogotražitelja.

Božić je jedan od onih praznika koji se duboko urežu u srce svakog deteta, jer je obavijen, najpre, velikom tajnom - da se Sin Božiji ovaplotio i postao dete (čovek), a zatim i bogatom tradicijom i običajima, koji se razlikuju od mesta do mesta, od sela do sela, od grada do grada.Uz sve pomenuto, ukrašen je i zimskom idilom, koja na poseban način doprinosi njegovoj lepoti.Da bi čovek shvatio veličinu i vrednost Božića, zaista mora dušom da bude dete, na šta nas upućuje i sam Spasitelj, budući da su značenje i smisao Božića toliko bogati, poput najlepše knjige dočarane najraznovrsnijim ilustracijama.Srpski narod i njegova istorija oduvek su bili vezani za Božić. Najlepši običaji našeg naroda utkani su u ovaj praznik. Najlepše pesme, priče, bajke, izreke posvećene su upravo Božiću.Srpski narod je narod Božića, dok je srpska kolevka uvek uz Hristovu kolevku. Naš narod je živeo i u siromaštvu i progonstvu, ali je Božić bio i ostao njegova najveća riznica. U ovim teškim vremenima, pozvani smo da Božić duboko usadimo u svoje živote, a to znači da učinimo da se svakoga dana u nama rađa Bog, a tamo gde se rađa Bog, tamo je istinska radost, mir, blagoslov i spasenje.Ova čitanka koja je pred Vama, svakako će Vam u tome pomoći, osobito u odgoju naše dece, koja treba da shvate značaj i lepotu ovog velikog praznika za spasenje celog čovečanstva. Bilo bi, takođe, poželjno da je poseduju i stariji, budući da opterećeni problemima svakodnevnice, u njoj mogu pronaći odmor za um i dušu.

Arhimandrit dr Kleopa (Stefanović) danas je nastojatelj Manastira Vavedenja Presvete Bogorodice u Sremskim Karlovcima i profesor Bogoslovije. Po završetku fakulteta a po blagoslovu vladike Vasilija upućen je na doktorske studije u Rumuniju, gde je skoro sedam godina proveo pored kivota sa moštima Prepodobne Majke Paraskeve. Taj period obeležio je njegov život, moglo bi se reći za sva vremena, i njegov pastirski rad po povratku svom narodu zasnovan je na temeljima iskustva koje je tamo stekao.Spoj visokog nivoa obrazovanja, duhovne kulture, iskustva sa ljudima koji su dolazili na poklonjenje svetiteljki i odlično poznavanje Svetog Pisma i svetootačkog učenja, stvorio je sveštenoslužitelja sa izraženim darom besedništva. Razumljivim i jednostavnim rečima uvodi svakog čoveka u dubine tajne Jevanđelja Hristovog i otvara put razumevanja u meri u kojoj nam je dato da razumemo.Iz potrebe da se ove korisne i bogougodne reči zapamte, ponovo čuju ili čitaju nastala je i ova knjiga, koja je živu reč pretočila u pisanu. Pouke sadržane u rečima koje su ovde napisane mogu biti na korist i spasenje duše svakome ko to želi, i po svojo

PROCESI koji prate razumevanje kosovske epike podsećaju me i na moje lično iskustvo sa našim srednjim vekom. Umberto Eko je na jednom mestu rekao: „sadašnjicu poznajem samo posredstvom televizijskog ekrana, dok o srednjem veku imam neposredna saznanja.“ Kada sam prvi put pročitao ove reči, imao sam osećaj da je neko precizno rekao nešto što sam već dugo osećao, a što nisam znao tako dobro da formulišem. I sada bih, u predgovoru ovog reizdanja, rekao par reči o mom ličnom iskustvu sa našim srednjim vekom, a koje, u mnogo čemu, liči na to kako je percipirana, kako se percipira, i kako bi mogla biti percipirana naša epika. Moje upoznavanje sa našim srednjim vekom bilo je obojeno inicijalnim romantičarski zanosom, maglovitom idealizovanom idejom o tome kako je taj period izgledao, odnosno emotivnim doživljajem pretpostavljene atmosfere tog specifičnog momenta u vremenu i prostoru — ponekad verovatno shvaćenog i iznad vremena i prostora. Ovaj zanos doveo je do potrebe da se ta atmosfera oživi, što je rezultiralo upuštanjem u nešto što sad već traje preko dvadeset godina, a što se najčešće naziva istorijskom rekonstrukcijom, i što je, u stvari, krajem XX i tokom XXI veka postalo izuzetno popularno, posebno u Evropi. Bavljenje ovim praktičnim i eksperimentalnim proučavanjem istorije, uslovilo je neophodnost da se jedan period precizno razume — da se njegova materijalna kultura što tačnije, prvenstveno prepozna, a potom i rekonstruiše. U ovom, uslovno rečeno, naučnom procesu, dobar deo prvobitnog zanosa je nestao. A momenti u kojima smo pokušavali rekonstruisati određeni srednjovekovni trenutak, ostajali su, najčešće, bez ukusa, uz precizno osmišljenu scenografiju i kostimografiju, koja je, nesumnjivo, dosta verno prikazivala pojedine elemente materijalne kulture našeg srednjovekovlja, ni na koji način ne uspevajući, međutim, da rasplamsa prvobitne emocije, ili da oživi nekada izmaštanu atmosferu. Ova saznanja postavila su pitanja na koja još nismo našli odgovor, ali koja, u svakom smislu, mogu biti značajna za naš odnos prema kosovskoj epici. Naime, duh ove narodne poezije u mnogo čemu podseća na naš inicijalni zanos. Dok njena dekonstrukcija, u potrebi da se pojedini istorijski događaji razumeju u njihovoj istorijskoj tačnosti, na našu potrebu da rekonstruišemo precizan izgled srednjovekovne materijalne kulture. Međutim, prenebregava se, ponekad, suštinsko razumevanje epike i njene metaistorijske istine, naivnom potrebom da se guslar svede na pukog hroničara istorijskih zbivanja, iako bismo pre mogli reći da je on hroničar jednog narodnog osećanja, i jedne narodne svesti o svojoj istorijskoj i metaistorijskoj ulozi i svrsi. Neretko se čuju opaske o netačnosti pojedinih motiva, sa malicioznom namerom da se ukaže na nedovoljnu narodnu prosvećenost, iako se, u tim slučajevima, kao dokazi iznose saznanja, istoriografiji poznata bar poslednja dva veka, a koja su, vrlo često, neupitna i za svakog prosečnog građanina koji je prošao kroz program naših osnovnih škola. U celom ovom procesu, međutim, zanemaruje se prava istina naše epike — metaistina koja se ne tiče preciznosti jednog istorijskog događaja, već njegovog značaja, i njegove uloge, u celokupnom istorijskom, i metaistorijskom, trajanju jednog naroda. Kada posmatramo stvari na ovaj način, postajemo svesni da nije od presudnog značaja to da li je Branković bio nevera, već hristolikost žrtve koja je tada podneta. Kao što nema značaja pitanje da li je Obilić istorijska ličnost, koliko je bitna veličina herojstva koje je počinjeno tog dana. Znajući to, postajemo svesni da ovaj duh jače živi u Predićevoj Kosovki devojci, i Orloviću Pavlu odevenom u husarsku uniformu, nego što bi živeo u nekoj slici čiji bi akteri bili precizno odenuti u skladu sa tradicijama kraja XIV veka, a koja bi nesvesno zanemarivala bitnije istine predanja. Taj duh živi i u grafikama koje prate ovo izdanje. U tom smislu, ne negirajući, i ne zanemarujući istorijski okvir ovog događaja, već uz punu svest o bitnosti i značaju istorijske nauke i njenih saznanja, i uz stalni trud da se ona prošire i prodube, moramo se vraćati istinama narodnog predanja koje nas uče drugim aspektima našeg postojanja u vremenu i iznad njega, kako bi naš život sačuvao smisao, a kako bi naši izbori i naša delovanja potvrđivala i ispunjavala našu istorijsku, odnosno, metaistorijsku, i iznad svega, eshatološku,

U antologiji hrišćanskih priča Kod majstora za beskrajno i neshvatljivo, sabrane su priče o Bogu i ljudima namenjene mlađim i starijim osnovcima i srednjoškolcima. Ova nadasve važna i pažljivo priređena knjiga, pojavila se kao rezultat potrebe da se deci, njihovim roditeljima i veroučiteljima, ponudi odgovarajuće štivo na hrišćanske teme u vidu kratkih proznih zapisa, poučnih priča i pripovedaka sa snažnom i upečatljivom porukom, kojima se mladim naraštajima na vrlo prijemčiv i slikovit način mogu približiti tajne hrišćanske vere.

Pisci hrišćanske Evrope knjiga je kakvu dosad nismo imali prilike da nađemo u bogatoj izdavačkoj riznici. Ona zrači jednom plemenitom i odvažnom idejom da nas u vremenu svopšte dehumanizacije, u kome polako gubimo osećaj za dela lepe, klasične umetnosti i književnosti, podseti na činjenicu da su neka od najvećih imena evropske književnosti, pisci i stvaraoci poput Dostojevskog, Solženjicina, Šekspira, Sent Egziperija, Čestertona i Tolkina, pišući svoja vanvremenska dela, polazili upravo od hrišćanskih načela. I dok se sve što je hrišćansko dovodi u vezu sa anahronim, autor ove značajne knjige pažljivo razotkriva skrivenu podlogu omiljenih književnih ostvarenja mnogih generacija. Studiozno pristupivši velikanima literature, Vladimir Dimitrijević ukazuje se kao ozbiljan tumač i poznavalac evropskih pisaca i njihovih dela, koja tumači sa hrišćanskog stanovišta na kome ona zapravo i počivaju, a koja do ovog trenutka nismo čitali u pomenutom ključu.

Sveta Petka, istočnik ljubavi i milosrđa.

Kao možda najreprezentativniji deo pravoslavnog hrama, ikonostas odvaja oltarsku apsidu od ostataka bogomolje, definišući je kao simbol onostranog i tajanstvenog. Na taj način, naša Sveta Crkva uči svoje verne da nebeske visine nedostupnosti i transcendentnosti, koje u arhitekturi hrama predstavlja oltarski prostor, možemo spoznati kroz Svete u Gospodu, izobražene na ikonostasu, odnosno kroz život i podvig izuzetnih ličnosti koje su svojom najvišom žrtvom, istinski posvedočili Boga i Njegovu ljubav prema čitavoj Vaseljeni.

Tražeći način da što jasnije komuniciraju sa svojim, većinom nepismenim stadom, Oci Pravoslavne Crkve jasno su razumeli tek kasnije formulisanu maksimu da „slika govori hiljadu reči“ i tako su freskopisom i ikonopisom, kao i samom arhitekturom hrama, vernima uputili poruku kako Sveti u Gospodu predstavljaju oboženog čoveka i projavljivanje života budućega veka. Među plejadom tih vidljivih svedoka sveta nevidljivog, svojim posebnim sjajem, Carstvo nebesko projavljuje i Prepodobna naša majka Paraskeva. Tiha i nenametljiva, skromna i smerna, ona je bila silna u spremnosti na žrtvu i ljubavi prema svojima bližnjima.

Nakon teškog, stradalničkog života kojim je obožila svoju besmrtnu dušu, Sveta Petka je ljubav i milosrđe prema ljudskom rodu nastavila da izobilno izliva i nakon tihog, monaškog upokojenja. Njene svete mošti svakako spadaju među najveće svetinje Pravoslavne Crkve, koje pružaju ne samo pomoć i utehu nebrojenim nevoljnicima koji im se klanjaju sa verom i nadom, već im kreiraju i mogućnost da sopstvenim čulima, još na ovom svetu, osete predokušaj Rajskog naselja.

Odričući se sveta i odbacujući njegovo bučno i varljivo blještavilo, ona je postala pouzdana zaštitnica upravo onih koji joj se iz sveta molitveno obraćaju. Odbacujući putenost pale ljudske prirode i doslovno živeći anđeoskom čistotom, Sveta Petka nam je kao glavnu pouku svog trajanja ostavila dirljivi ideal smernosti i skromnosti. Čak i sada, nakon što se u snovima pobožnih ljudi pojavljivala kao sjajna i uzvišena carica, za ovu svetiteljku Božiju vezuju se oni skrajnuti i odbačeni, slabi i siromašni, koji od nje očekuju i primaju pomoć i utehu.

Po Božijem promislu, Prepodobna Paraskeva hrani i dobre i rđave, bogate i siromahe, ljude svih nacija i vera, i svojim blagoslovom isceljuje telesne i duhovne rane svima onima koji pred njenim moštima uzdišu Gospodu, pružajući joj kao uzdarje samo svoju veru i iskreno pokajanje. U tom smislu, nije slučajno da su mnogi izvori koje je narodno predanje prepoznalo kao lekovite i čudotvorne, upravo njoj posvećeni, kao i da svetiteljki koja je toliko volela tišinu pustinje ljudi rado upućuju molitve u takvim jednostavnim, prirodnim svetilištima.

" Ova knjiga je nastala na osnovu autorovog dugogodišnjeg iskustva u Kraljevini Jugoslaviji a napisana je posle namenskog putovanja, koje je on nazvao balkanskim odmorom, u neke delove zemlje u leto 1935. godine.

Knjiga je ubrzo potom bila objavljena. Dejvid Futman priznaje da voli Srbe, da je srbofil, ali to se u knjizi toliko i ne vidi i sve ono što je napisano je u najvećoj meri objektivno. Autor se pored publicistike bavio i literaturom pa su i u ovom radu pomešani literarna nadahnutost i dokumentarna proza. Obiluje važnim i zanimljivim detaljima i opisima, mada treba imati strpljenja u čitanju jer je pisana starinskim, sad već zaboravljenim, stilom. Pošto je autor po vokaciji i po profesiji i diplomata i obaveštajac, sadržaj knjige je i svedočanstvo kako je radila stara engleska škola. Kako nije bilo nevažnih detalja, sve je važno da bi se stvorila celovita slika."

Životi i mišljenja velikih filozofa II tom

Životi i mišljenja velikih filozofa I tom

Zasnovana na proverenim rezultatima istoriografije,ova knjiga usled svoje komunikativnosti,nesumnjivo predstavlja vanredno značajan doprinos popularizaciji istorijskih znanja o jednom od najmračnijih fenomena u inače užasima bogatom ''kratkom XX veku''-sve što niste znali,a treba znati o nacizmu i SS-u.

Nebojša Jovanović, istoričar suveren na terenu nacionalne istorije 19. veka, pred nas stavlja biografiju kneza Aleksandra Karađorđevića, Karađorđevog sina, drugog od ukupno petorice vladara koje je dinastija Karađorđević dala srpskom, odnosno (kasnije) i jugoslovenskom prestolu.

Porodica i dinastija Karađorđević vladala je Srbijom i predvodila srpski narod u najvažnijim trenucima savremene istorije. Ali, izuzev vožda Karađorđa i kasnijih kraljeva, skoro da niko ne zna ostale članove te velike porodice. Oni su zaboravljeni Karađorđevići. Porodica Karađorđević je, bez obzira na nečije sklonosti, nezaobilazan deo srpske nacionalne istorije a, istovremeno, javnost izvan generalnih priča o kraljevima nije upoznata sa njenim članovima.

Od uzvišenih ideala zajedništva i razvoja evropska integracija je za minulih šezdeset pet godina izrasla u najsloženiju i najkomplikovaniju or­gani­zaciju na svetu koja je, uobličena u Evropsku uniju, svojim destru­kti­vnim i naka­radnim rešenjima potpu­no marginalizovala Evropu u savreme­nim prome­nama. Sa krizom u Ukrajini 2022. godine izgubila je bilo kakav identitet i desilo joj se političko i ekonomsko samoubistvo.