ISTORIJA

Vaskršnja čitanka, Božićna čitanka, Vidovdanska čitanka

Kroz pojedinca, progovorio je narod – znameniti Srbi u zapisima i anegdotama.Anegdota postaje pod velikim duševnim pritiskom, kada čovek ima moralnu ili materijalnu odgovornost, pa ona dođe kao izraz tog osećanja. Tada ona spasava stvar i često daje udarac protivniku. Anegdota je kao oštra sablja, koja jednim zamahom poseče protivnika, jer su ljudi „bez jezika“, inače junaci i glavari, drhtali pred gospodarem i narodom od „jezika“. Ona zavisi od čovečijeg duha, pa je potreban bistar i oštrouman čovek da je stvori, a slobodan i otresit da je kaže na teškom mestu, na megdanu: pred gospodarem i glavarima, na skupu pred više stotina ljudi. Skresati u oči bez okolišenja gospodaru, glavarima i drugovima ono što se misli i oseća, u takvom tonu i obliku, da ostane za pokolenja - za pričanje. Tako javno izgovorena anegdota se širi od usta do usta, kao primer mudrosti, hrabrosti, pravičnosti i rečitosti, i ostane kao pametan savet i pouka, a često i kao pravilo. Takve anegdote postanu opšte narodne, jer je kroz pojedinca progovorio narod.

Komplet zbirku knjiga autora Dejana Tomića sačinjavaju tri fantastične knjige koje su sjajan poklon za svaku priliku I knjige za svaku kuću.1.Srpske narodne poslovice-su najumniji deo narodnog predanja. U njima se nalazi drevno životno iskustvo nastalo u toku mnogobrojnih iskušenja čoveka i naroda.Ovi jezgroviti i jasni pogledi na svet su veoma često putokaz čovekovog života, zbog čega zauzimaju ugledno mesto među narodnim umotvorinama.U ovom zborniku data je tematska podela i sačivana je jezička osobenost poslovica, uz to, nisu redigovane prema današnjem pravopisu.2.Srpske narodne pripovetke-koja je pred nama na najbolji način zastupa Vukovu filološku koncepciju: „Kao što su pjesme ugled jezika naše narodne poezije, tako će ove pripovijetke biti ugled narodnoga jezika u prozi“ (Vuk St. Karadžić, Oglas za Srpske narodne pripovijetke, 1853).Korpus koji je priređivač uvrstio u svoj izbor sačinjava obimna građa iz različitih epoha i kulturnih areala: u izvorima je dat impresivan spisak od 94 monografije, antologije i zbornika od 19. do 21. veka, kao i 80 teško dostupnih periodika, zabavnika, od Zabavnika Dimitrija Davidovića za 1816. godinu, almanaha, počev od Banatskog almanaha Dimitrija Tirola, štampanog u Temišvaru za 1817. godinu, kalendara, počev od Ružice, kalendara za ljeto 1832. godine, listova i časopisa, poput Srpske zore iz 1836, Serbskog narodnog lista 1835-1848 (ur. Teodor Pavlović), mesecoslova,
počev od Mjesecoslova za godinu od Roždestva Hristova 1845. i dr.U zbirci koju je priredio Dejan Tomić pripovetke su klasifikovane po tematskom kriterijumu, objedinjene zajedničkim motivima, događajima ili junacima. Posebno se izdvajaju legende i predanja o Svetom Savi, o tipskim likovima šaljive priče kakvi su Era, Nasradin hodža, Lala, Baja-Džora; o nerazumnim postupcima i glupim navikama; o porodičnim odnosima, osobito na relaciji muž-žena i svekrva-snaha; ouniverzalnim etičkim kategorijama kakvi su poštenje i pravdoljubivost datim u iskrivljenoj optici laži i prevare; o uzajamnom nadlagivanju i krivom suđenju; veštim spletkama dovitljivih kradljivaca i dr. 3.Znameniti Srbi u zapisima i anegdotama-Anegdota postaje pod velikim duševnim pritiskom, kada čovek ima moralnu ili materijalnu odgovornost, pa ona dođe kao izraz tog osećanja. Tada ona spasava stvar i često daje udarac protivniku.Anegdota je kao oštra sablja, koja jednim zamahom poseče protivnika, jer su ljudi „bez jezika“, inače junaci i glavari, drhtali pred gospodarem i narodom od „jezika“. Ona zavisi od čovečijeg duha, pa je potreban bistar i oštrouman čovek da je stvori, a slobodan i otresit da je kaže na teškom mestu, na megdanu: pred gospodarem i glavarima, na skupu pred više stotina ljudi.Tako javno izgovorena anegdota se širi od usta do usta, kao primer mudrosti, hrabrosti, pravičnosti i rečitosti, i ostane kao pametan savet i pouka, a često i kao pravilo. Takve anegdote postanu opšte narodne, jer je kroz pojedinca progovorio narod.

PROCESI koji prate razumevanje kosovske epike podsećaju me i na moje lično iskustvo sa našim srednjim vekom. Umberto Eko je na jednom mestu rekao: „sadašnjicu poznajem samo posredstvom televizijskog ekrana, dok o srednjem veku imam neposredna saznanja.“ Kada sam prvi put pročitao ove reči, imao sam osećaj da je neko precizno rekao nešto što sam već dugo osećao, a što nisam znao tako dobro da formulišem. I sada bih, u predgovoru ovog reizdanja, rekao par reči o mom ličnom iskustvu sa našim srednjim vekom, a koje, u mnogo čemu, liči na to kako je percipirana, kako se percipira, i kako bi mogla biti percipirana naša epika. Moje upoznavanje sa našim srednjim vekom bilo je obojeno inicijalnim romantičarski zanosom, maglovitom idealizovanom idejom o tome kako je taj period izgledao, odnosno emotivnim doživljajem pretpostavljene atmosfere tog specifičnog momenta u vremenu i prostoru — ponekad verovatno shvaćenog i iznad vremena i prostora. Ovaj zanos doveo je do potrebe da se ta atmosfera oživi, što je rezultiralo upuštanjem u nešto što sad već traje preko dvadeset godina, a što se najčešće naziva istorijskom rekonstrukcijom, i što je, u stvari, krajem XX i tokom XXI veka postalo izuzetno popularno, posebno u Evropi. Bavljenje ovim praktičnim i eksperimentalnim proučavanjem istorije, uslovilo je neophodnost da se jedan period precizno razume — da se njegova materijalna kultura što tačnije, prvenstveno prepozna, a potom i rekonstruiše. U ovom, uslovno rečeno, naučnom procesu, dobar deo prvobitnog zanosa je nestao. A momenti u kojima smo pokušavali rekonstruisati određeni srednjovekovni trenutak, ostajali su, najčešće, bez ukusa, uz precizno osmišljenu scenografiju i kostimografiju, koja je, nesumnjivo, dosta verno prikazivala pojedine elemente materijalne kulture našeg srednjovekovlja, ni na koji način ne uspevajući, međutim, da rasplamsa prvobitne emocije, ili da oživi nekada izmaštanu atmosferu. Ova saznanja postavila su pitanja na koja još nismo našli odgovor, ali koja, u svakom smislu, mogu biti značajna za naš odnos prema kosovskoj epici. Naime, duh ove narodne poezije u mnogo čemu podseća na naš inicijalni zanos. Dok njena dekonstrukcija, u potrebi da se pojedini istorijski događaji razumeju u njihovoj istorijskoj tačnosti, na našu potrebu da rekonstruišemo precizan izgled srednjovekovne materijalne kulture. Međutim, prenebregava se, ponekad, suštinsko razumevanje epike i njene metaistorijske istine, naivnom potrebom da se guslar svede na pukog hroničara istorijskih zbivanja, iako bismo pre mogli reći da je on hroničar jednog narodnog osećanja, i jedne narodne svesti o svojoj istorijskoj i metaistorijskoj ulozi i svrsi. Neretko se čuju opaske o netačnosti pojedinih motiva, sa malicioznom namerom da se ukaže na nedovoljnu narodnu prosvećenost, iako se, u tim slučajevima, kao dokazi iznose saznanja, istoriografiji poznata bar poslednja dva veka, a koja su, vrlo često, neupitna i za svakog prosečnog građanina koji je prošao kroz program naših osnovnih škola. U celom ovom procesu, međutim, zanemaruje se prava istina naše epike — metaistina koja se ne tiče preciznosti jednog istorijskog događaja, već njegovog značaja, i njegove uloge, u celokupnom istorijskom, i metaistorijskom, trajanju jednog naroda. Kada posmatramo stvari na ovaj način, postajemo svesni da nije od presudnog značaja to da li je Branković bio nevera, već hristolikost žrtve koja je tada podneta. Kao što nema značaja pitanje da li je Obilić istorijska ličnost, koliko je bitna veličina herojstva koje je počinjeno tog dana. Znajući to, postajemo svesni da ovaj duh jače živi u Predićevoj Kosovki devojci, i Orloviću Pavlu odevenom u husarsku uniformu, nego što bi živeo u nekoj slici čiji bi akteri bili precizno odenuti u skladu sa tradicijama kraja XIV veka, a koja bi nesvesno zanemarivala bitnije istine predanja. Taj duh živi i u grafikama koje prate ovo izdanje. U tom smislu, ne negirajući, i ne zanemarujući istorijski okvir ovog događaja, već uz punu svest o bitnosti i značaju istorijske nauke i njenih saznanja, i uz stalni trud da se ona prošire i prodube, moramo se vraćati istinama narodnog predanja koje nas uče drugim aspektima našeg postojanja u vremenu i iznad njega, kako bi naš život sačuvao smisao, a kako bi naši izbori i naša delovanja potvrđivala i ispunjavala našu istorijsku, odnosno, metaistorijsku, i iznad svega, eshatološku,

" Ova knjiga je nastala na osnovu autorovog dugogodišnjeg iskustva u Kraljevini Jugoslaviji a napisana je posle namenskog putovanja, koje je on nazvao balkanskim odmorom, u neke delove zemlje u leto 1935. godine.

Knjiga je ubrzo potom bila objavljena. Dejvid Futman priznaje da voli Srbe, da je srbofil, ali to se u knjizi toliko i ne vidi i sve ono što je napisano je u najvećoj meri objektivno. Autor se pored publicistike bavio i literaturom pa su i u ovom radu pomešani literarna nadahnutost i dokumentarna proza. Obiluje važnim i zanimljivim detaljima i opisima, mada treba imati strpljenja u čitanju jer je pisana starinskim, sad već zaboravljenim, stilom. Pošto je autor po vokaciji i po profesiji i diplomata i obaveštajac, sadržaj knjige je i svedočanstvo kako je radila stara engleska škola. Kako nije bilo nevažnih detalja, sve je važno da bi se stvorila celovita slika."

Zasnovana na proverenim rezultatima istoriografije,ova knjiga usled svoje komunikativnosti,nesumnjivo predstavlja vanredno značajan doprinos popularizaciji istorijskih znanja o jednom od najmračnijih fenomena u inače užasima bogatom ''kratkom XX veku''-sve što niste znali,a treba znati o nacizmu i SS-u.

Nebojša Jovanović, istoričar suveren na terenu nacionalne istorije 19. veka, pred nas stavlja biografiju kneza Aleksandra Karađorđevića, Karađorđevog sina, drugog od ukupno petorice vladara koje je dinastija Karađorđević dala srpskom, odnosno (kasnije) i jugoslovenskom prestolu.

Porodica i dinastija Karađorđević vladala je Srbijom i predvodila srpski narod u najvažnijim trenucima savremene istorije. Ali, izuzev vožda Karađorđa i kasnijih kraljeva, skoro da niko ne zna ostale članove te velike porodice. Oni su zaboravljeni Karađorđevići. Porodica Karađorđević je, bez obzira na nečije sklonosti, nezaobilazan deo srpske nacionalne istorije a, istovremeno, javnost izvan generalnih priča o kraljevima nije upoznata sa njenim članovima.