Iz recenzije Svetislava Basare:
Kad sam pre nekoliko godina Milutinu Ogrizoviću pozajmio knjigu Emila Siorana, nisam pomišljao da će ta surova lektira, neuobčajena za jednog inženjera, pokrenuti lanac psihiholoških turbulencija, koje će u pisanoj formi izbiti na svetlost dana u žanrovski neuhvatljivoj Ogrizovićevoj knjizi „Neprimireni um“.
Za Milutina – kao i za Siorana, kao uostalom i za mene – ljudska egzistencija je neprijateljska teritorija na kojoj smo se našli – ili po kazni ili zato što smo prisilno mibilisani – a iz koje se (eventualno) možemo izbaviti isključivo u mučnom procesu separacije sopstvene individualnosti do sveta objekata, objektivnosti i masa.
„Zašto je čoveku tako preusko u sopstvenoj svesti“, zapitaće se Ogrizović na jednom mestu i već u sledećoj rečenici odgovoriti da je to zato što je – „od početka dobrano precenjena“.
Neprimireni ume je zborka fragmentarnih ogleda o nelagodi jednog vrlo svesnog bića u svetu i okruženju koji u ovom trenutku sveopšte fragmentarizacije i rasula jedva da zaslužuju da budu percipirani.
Nije ova kniga laka za čitanje. Ali ko je pročita, neće se pokajati.
