Proizvodi

Prošlo je više od četiri decenije otkako se u etru prvi put oglasila porodica Jovanović. Angažovana, humorističko-satirična i dramski razigrana serija „Jovanovići – svakodnevica jedne porodice” Zabavno-humorističkog programa Radio Beograda, svojim sadržajem naprečac je osvojila srca slušalaca. U čemu je bila tajna uspeha „Jovanovića”? Verovatno u ideji Branislava Đuričića, u briljantno pogođenoj petominutnoj formi radio-stripa, u razigranim tekstovima, odličnoj glumačkoj ekipi, veštoj režiji i u vešto prikazanim društvenim prilikama. „Jovanovići“ su počeli da se emituju na Prvom programu Radio Beograda 5. januara 1981. godine, da bi život nastavili svakog radnog dana u 5.45 ujutro uz dve dnevne reprize. Životno uverljiva, dramski razigrana, porodica Jovanović je svojim sadržajem brzo osvojila slušaoce i ušla u mnoge porodice, da s njima podeli svakodnevne brige i radosti. Do kraja 1987. godine tekstove je pisao uglavnom Branislav Đuričić, a od 1988. do 1994. „Jovanoviće” je kreiralo šezdeset troje sastavljača. Pera su oštrili i oni kojima pisanje nije zanat. „Jovanovići” su preko glave preturili raspad države i stvaranje nove, rat, inflaciju, politički pluralizam, ali su ostali bez stranačkog opredeljenja, što im je davalo za pravo da se nepristrasno oglašavaju o zbivanjima. S pričama iz života porodice Jovanović slušaoci su mogli lako da se poistovete, što je značajno doprinelo tome da ova emisija postigne veliku popularnost.
Članovi porodice Jovanović bili su: Đorđe Jovanović, grafički radnik (Dušan Antonijević i Mihajlo Viktorović), Melanija Jovanović, njegova supruga (Ljiljana Krstić, Olga Spiridonović i Radmila Savićević), Jovan Jovanović, njihov sin, VKV radnik (Zoran Radmilović, Vlastimir Đuza Stojiljković, Ivan Bekjarev, Miki Manojlović, Marko Nikolić), Stana Jovanović, Jovanova supruga, medicinska sestra (Renata Ulmanski, Ljiljana Blagojević) i njihova deca Vesna Jovanović, učenica (Zorica Jovanović, Tatjana Pujin, Nataša-Rajčel Ćosović), Zoran Jovanović, učenik (Vera Obradović, Dobrila Matić – Komadina, Milan Rodić, Vuk Matić i Petar Alimpijević). Reditelji su bili Aleksandar Pantelić i Vladimir Putnik. „Jovanovići” su na talasima Prvog programa Radio Beograda emitovani do leta 2000. godine.

Književnost i radio

Drugo dopunjeno izdanje zbornika „Književnost i radio“ objavljeno je u čast 100 godina Radio Beograda

Cilj izdanja je da pokaže bogatstvo odnosa dva medija – knjige i radija – tokom proteklih sto godina. Autori tekstova su književnici i, u manjem broju, književni kritičari koji su bili zaposleni u Radio Beogradu ili su sarađivali. Neki od njih već su pisali, u formi eseja ili memoara, o iskustvima, sećanjima i razmišljanjima o predstavljanju književnosti na radiju (na primer, poezija) ili rađanju nove radiofonske književnosti (na primer, radio-drama). Od drugih je priređivač tražio da napišu tekstove i tako „prikupe papiriće“ koji su, metaforično govoreći, već kružili oko njih u vazduhu. Scripta volant.

Nastao je zbornik koji obuhvata više od sto radova. Namera ovog Zbornika je nova valorizacija radio kulture – ovoga puta u njenom odnosu saradnje sa književnošću. Radio se tu pojavljuje u mnoštvu uloga: kao ustanova, mecena, ogledna laboratorija, naručilac tekstova, prenosnik literature, podsticaj koji menja književni stil, mesto nastanka novih literarnih žanrova... Tokom veka postojanja deo Radio Beograda su bili kao novinari, urednici ili saradnici, gotovo svi najbolji srpski književnici. To je garancija vrednosti ovde objavljenih tekstova.

Knjiga ima dvanaest delova. Posle predgovora priređivača slede poglavlja: Pred(istorija) radija, Književnik pred prostranstvom etera – rana ogledanja, Huk i grmljavina istorije, Književni radio u političkom okruženju, Literarna redakcija Radio Beograda, Ka poetici radio drame, Detinjstva – Dubine zelenog oka, Iskre humora, Posvete radiju, Radio i govorna kultura, Eseji i Iskustva i svedočenja.

Uz tekstove u ovom izdanju je priloženo više od 150 QR kodova sa audio zapisima iz bogate arhive Radio Beograda.

Dobro jutro, deco: Kako su se veliki kad su bili mali budili uz radio

Ja ne znam šta bih radio da nemam radio, kaže pesnik, a u 34 priče poznati ljudi iz sveta muzike, pozorišta, filma, književnosti, sporta i medija, govore o ulozi Radija u sopstvenom odrastanju.

Novinarka Slađana Bušić tonski je zabeležila ova, nekad setna, nostalgična, nekad duhovita, u svakom slučaju iskrena sećanja i, sa rediteljkom Aleksandrom Urošević, dala im radijski oblik. Slušamo ih u emisiji Dobro jutro deco svakog ponedeljka ove, slavljeničke godine. A putem QR kodova, koji prate svaku priču, i u knjizi koja čitaocima daje da osete neko drugačije vreme, kada je Radio bio glavni lik u odrastanju generacija.

Zbirka notnih zapisa najlepših narodnih pesama Balkana, Ljubiše Pavkovića„Narodne pesme Balkana“ rezultat su višedecenijskog rada i autorovog bavljenja tradicionalnom narodnom muzikom, sa željom da se deo velikog i raznovrsnog muzičkog blaga Srbije i ostalih balkanskih zemalja sa bliskom i srodnom muzičkom tradicijom notno zabeleži, profesionalno i stilski obradi. Zastupljene su pesme iz svih delova Srbije – Šumadije, Istočne, Zapadne i Južne Srbije, Kosova i Metohije, Vojvodine i Sandžaka, ali i pesme iz nama bliskih zemalja po nasleđu, istoriji i tradiciji, poput Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije. U uži izbor uvrštene su i odabrane gradske pesme i romanse, nekoliko izuzetnih romskih pesama, po jedna bunjevačka, rumunska i bugarska pesma. U ovom izdanju se nalaze i poneke nepravedno zapostavljene, retko izvođene i pomalo zaboravljene pesme – od pesama narodnih i nama neznanih autora do velikana naše kulture i istorije poput Jovana Jovanovića Zmaja, Đure Jakšića, Alekse Šantića, Isidora Bajića, Josifa Marinkovića, kneza Mihaila Obrenovića, kralja Nikole Petrovića... Ovu knjigu je podržao SOKOJ.

Radio Beograd 2, u saradnji sa Zadužbinom „Ilije Milosavljevića Kolarca“, od oktobra 2017. godine organizuje ciklus večeri pod nazivom „Poezija uživo!“ u kome jednom mesečno, subotom u 19 sati, najbolji pesnici govore svoje stihove u sali Kolarčeve zadužbine, uz direktan prenos na Radio Beogradu 2.

U knjizi se nalaze po tri odabrane pesme od 46 pesnika koji su nastupili u programu „Poezija uživo!“, uz QR kod koji vodi do linka sa audio zapisom pesme koju govori njen pesnik.

Pesnici, njihove pesme, su raspoređeni od najstarijeg Ljubomira Simovića koji je 1935. godište do najmlađeg, Šimona Cubote rođenog 1998. godine. U ovoj knjizi je, dakle, gotovo čitav jedan pesnički vek. Ovakav sadržaj omogućava uvid u izvesne promene, pesničke paradigme, zajedničke crte i stilske valere koji su, svi zajedno, pesničke decenije za nama činili dinamičnim i izazovnim za svaku vrstu tumačenja i moguće rekapitulacije.

Knjiga „Aska i zvuk“ sadrži dramatizacije 15 proznih dela Ive Andrića – jedanaest pripovedaka, jedne novele, jednog romana i jedne lirske proze – urađenih u produkciji Dramskog programa Radio Beograda od 1976. do 2023. godine.

Pred čitaocima je, između ostalih, „Razgovor sa Gojom” autora Miroslava Belovića u kojoj uloge tumače Ljuba Tadić i Petar Banićević, „Žena od slonove kosti” Kristine Janjetović, „Štrajk u tkaonici ćilima” Marine Milivojević Mađarev, te „Gospođica“ u dramatizaciji režiji Darka Tatića – radio-drama iz 1980. godine, prvonagrađena u Ohridu na tadašnjem Festivalu jugoslovenske radio-drame, takođe i u Barseloni na festivalu Premios ondas. Uloge u njoj tumače: Milena Dapčević, Miloš Žutić, Gojko Šantić, Kapitalina Erić, Toma Kuruzović…

U saradnji sa Zvučnim arhivom Radio Beograda čitaocima je omogućeno da putem QR kodova, koji se nalaze u knjizi, poslušaju sve radio-drame.

Izbor drama i književnih eseja. Gotovo svaki od preteča, kad objavi delo koje u isti mah podriva i obogaćuje tradiciju rešenm pokušajem da joj doprinese deluje pretenciozno, o čemu svedoče i skandali koje takvo štivo ponekad izazove. A onda ispadne da je delo zaista doprinelo tradiciji i zaboravi se na pretencioznost. U ovoj knjizi autor se bavi umetničkim tekstovima ideološki različito pozicioniranih pisaca koji su, naravno, te svoje sklonosti sveli na sporedni činilac vlastite poetike. Autorima koji su uneli izvesne novine u dotadašnje poetike, čija su dela bila ispred duha svog vremena. Igor Marojević je istinski pesnik deziluzije, a njegovo pripovedanje svedoči o moćima mirnog, promišljenog i pažljivog tkanja književnih znakova koje, unutar razuđene konfiguracije savremene srpske proze, proizvodi veoma neobične i važne efekte

U prvom tomu knjige „Dalje od kraja sveta“ su reportaže iz Afrike, koji otvaraju reporterski zapisi iz Sahare 1963. godine, u kojoj se Mirko Bojić izgubio sa dvojicom svojih saputnika (na putu za jednu oazu). To nesvakidašnje i neočekivano iskustvo pretočio je u zaista majstorski napisanu seriju reportaža, koje imaju gotovo filmsku tenziju. Afrička strana knjige dočarava i jedno posebno vreme velikih građevinskih poduhvata jugoslovenskih kompanija i svedoči o brojnim nepoznatim junacima, koji su širom afričkog kontinenta pronosili slavu jugoslovenskih graditelja.

U drugom tomu knjige „Dalje od kraja sveta“ donosimo Bojićeve reportaže ponajviše iz Sovjetskog Saveza. S pravom u ovom delu knjige dominiraju napisi o ovoj velikoj zemlji, koju je Bojić pohodio mnogo puta i u njoj bio veoma poštovan (o čemu svedoče priznanja koja je dobijao od kolega iz nekad velikog njuzmagazina Aganjok).

I naziv knjige „Dalje od kraja sveta“ zapravo je naslov njegove reportaže iz 1976, gde je opisao boravak na plovećoj santi leda na Arktiku, udaljenoj 1.000 kilometara od obale. Jedinstvenost ovog iskustva pretočenog u sjajne reportaže, koje su često na granici najfinije literature, zapravo najbolje odslikava celokupan sadržaj knjige.

Knjiga Bobana Kovačevića ‚‘‘Dijaspora u etru‘‘ predstavlja sintezu opsežnog istraživačkog poduhvata o ulozi Satelitskog programa Javnog medijskog servisa Srbije, kao specifičnog i specijalizovanog programa namenjenog srpskoj dijaspori, koja je iz godine u godinu sve brojnija i izražava potrebu konzumiranja pravovremenih, proverenih i relevantnih informacija iz matične države, pa se takav Servis nameće i kao značajan most u povezivanju i održavanju svestranih odnosa i veza matice i njenih ljudi rasejanih širom sveta, u medijskom i komunikološkom aspektu, ne zanemarujući i socijalno-ekonomsku dimenziju tih odnosa na obostrano zadovoljstvo. Polazna premisa autora je da masovni mediji, koji pripremaju i emituju sadržaje namenjenih srpskom rasejanju, pomažu ljudima ‚‘tamo daleko‘ da ostvare sociološku i kulturološku vezu sa matičnom državom.

Sa ove vremenske distance, televizijske kritike Olge Božičković, ispisivane u ‚‘Politici‘‘ i ‚‘Dugi‘‘, u razdoblju 1959-1985, otkrivaju se kao elementi zamašne, autentične i ambiciozne kritičke hronike, a izbor iz njih, koji je kompetentno i minuciozno, sa podjednakim senzibilitetom za estetske i društvene kontekste, napravio Marko Misirača – ukazuje se kao dvostruko svedočanstvo o razvoju jednog medija, ali i o iskušenjima i perspektivama jedne kulture i čitavog jednog društva. Razlozi za ovu tvrdnju imaju, s jedne – one, dakako, značajnije – strane, utemeljene u odlikama kritičarskog prosedea Olge Božičković: preciznosti opservacije, eruditskoj argumenataciji i kritičkoj otvorenosti. S druge strane – nimalo nevažne za efekat i čitljivost izbora koji je pred nama – kompozicioni sklop posredstvom kojeg je Marko Misirača kao sastavljač prezentovao estetiku ali i dinamiku autorkinog kritičkog pristupa, omogućava nam da ovu knjigu čitamo kao jednu vrstu složenog, slojevitog, ponekad i kontradiktornog, ali uvek utemeljenog razgovora u trouglu kritičar – televizijski medij – društvo.

U izboru se nalazi šesnaest duodrama srpskih pisaca. Nastale su u dugom vremenskom periodu koji obuhvata nekoliko decenija. Grupisani su prema svojim dominantnim karakteristikama. Tih šesnaest duodrama može se posmatrati kao paralelna istorija srpske drame; teme, ideje i njihova umetnička obrada donosili su isečak iz složenije pozorišne delatnosti, pri čemu je kamerni ton – imanentan duodrami – usmeravao čitaočevu i gledaočevu pažnju na unutarnji doživljaj dramskog lika..

Na početku svog novinarskog puta Dragan Bosnić fotografisao je samo lepe i zaboravljene predele. Vremenom beleži i zanimljive priče o krajevima za koje znaju samo meštani i njihovi potomci koji su naselili periferije velikih gradova. Objavio je preko hiljadu putopisnih reportaža u dvadesetak prestižnih magazina koji se bave putovanjima.

Godinama obilazi zemlju Srbiju, fotografiše i piše o ljudima, mestima..

Zahvaljujući RTS izdavaštvu i Fondaciji „Slobodan Stojanović“, sada smo u prilici da na jednom mestu, u knjizi „Idemo dalje“, pročitamo tekstove po kojima su snimana ostvarenja koja spadaju u sam vrh međuratnog stvaralaštva za decu.

U knjizi „Idemo dalje“ štampane su kratka novela „Cokule“, po kome je nastao film „Siroče“ (1977), kratak roman „Učitelj“ po kome je snimljen film „Idemo dalje“ (1982), te scenario za film „Držanje za vazduh“ (1985).

Rastegljive priče su pisane jednostavnim, deci shvatljivim jezikom, ali uz obilje tajnih znakova, zagonetki i maštovitih prikaza dobro poznatih situacija, predmeta i pojava koje su predstavljene na pomalo drugačiji način, pa se susrećemo sa kašičicom koja govori, drskim ogledalom, trapavim ljubavnim strelcem, plesom Svetlane i Senke, devojčicom koja ume da odlepi tugu od srca, ali saznajemo i mnoge poučne stvari kao što su: kako nastaje hleb, koje povrće smo nasledili od Indijanaca, gde su zamke laži i prevare, važnost da se na precizan način iznose želje, šta je ljubav, drugarstvo, sreća.. Ova knjiga se slobodno može svrstati u vaspitno-psihološki priručnik za svakog roditelja.

Lični doživljaj autora, ponekad u trećem licu, opis onoga što je video i doživeo sa putovanja u Lisabon, ispričano kroz ljude i događaje..

U prvom tomu knjige „Dalje od kraja sveta“ su reportaže iz Afrike, koji otvaraju reporterski zapisi iz Sahare 1963. godine, u kojoj se Mirko Bojić izgubio sa dvojicom svojih saputnika (na putu za jednu oazu). To nesvakidašnje i neočekivano iskustvo pretočio je u zaista majstorski napisanu seriju reportaža, koje imaju gotovo filmsku tenziju.Afrička strana knjige dočarava i jedno posebno vreme velikih građevinskih poduhvata jugoslovenskih kompanija i svedoči o brojnim nepoznatim junacima, koji su širom afričkog kontinenta pronosili slavu jugoslovenskih graditelja.
U drugom tomu knjige „Dalje od kraja sveta“ donosimo Bojićeve reportaže ponajviše iz Sovjetskog Saveza. S pravom u ovom delu knjige dominiraju napisi o ovoj velikoj zemlji, koju je Bojić pohodio mnogo puta i u njoj bio veoma poštovan (o čemu svedoče priznanja koja je dobijao od kolega iz nekad velikog njuzmagazina Aganjok).
I naziv knjige „Dalje od kraja sveta“ zapravo je naslov njegove reportaže iz 1976, gde je opisao boravak na plovećoj santi leda na Arktiku, udaljenoj 1.000 kilometara od obale. Jedinstvenost ovog iskustva pretočenog u sjajne reportaže, koje su često na granici najfinije literature, zapravo najbolje odslikava celokupan sadržaj knjige.

Knjiga Antipodi sadrži radio dramu ‚‘Svečana autopsija u Matici Srpskoj‘‘, dramu ‚‘Fajront za Gvozdu‘‘ i scenario za tv film ‘‘Laureat‘‘. Prva je moguća rekonstrukcija Kostićevog govora u Matici srpskoj, (koji je u to vreme bio krajnje skandalozan), o stvaralaštvu Jovana Jovanovića Zmaja. Druga se odnosi na moguću rekonstrukciju poslednjeg Krležinog dana u njegovoj kući na Gvozdu. I treća, ‘‘Laureat‘‘ scenario za film.

Sklerotični memoari odudaraju, u dobrom smislu te reči, od ustaljene predstave o popularnom humoristi i komediografu, plodnom i svestranom – filmskom, pozorišnom, radijskom, televizijskom – piscu i reditelju Radivoju Loli Đukiću. Na više od 400 stranica, autor je nanizao događaje među i sa ljudima, od familijarnog miljea, studentskih druženja, posleratnih kulturnih društava, romantičarski zanjihanog pozorišnog, pa zatim i pionirskog televizijkog medija, tehnike, trčanja i dinamike. Nastavljač nušićevske tradicije, Lola Đukić ju je negovao i obnavljao u svom stvaralaštvu, a u Sklerotičnim memoarima umnogome i prevazišao modernim beogradskim duhom i stilom.

Kad magla sakrije senke priča je o ljudskim sudbinama na prostorima Balkana i svojevrsna ljubavna priča u logoru za prevaspitavanje žena. Likovi su smešteni u istorijski okvir, ali su njihovi životi fikcija autora.

Knjiga se bavi prijateljstvom ali i razlazom pisaca Dragiše Vasića i Miroslava Krleže. Bilo je to pravo prijateljstvo – a ne iznuđeno ideološko druženje – najsnažnije između 1922. i 1934, uz uzajamno poštovanje i divljenje, saradnju u književnim časopisima, porodičnim druženjima i zajedničkim letovanjima.

Vojislav Voja Čolanović, čiji su zapisi „predmet knjige“, bio je književnik i prevodilac, osnivač i prvi urednik Naučnog programa Televizije Beograd. Knjigu "O opstanku i bivstvu - dnevnički zapisi od 1942. do 1945.", priredila je Jelena Žurić. Čolanović ovim dnevnikom dokazuje da i najstrašnije doba ima svoju uverljivu običnost, svoju rutinu…

Roman „Tajna starog sidra", namenjen današnjim tinejdžerima, koji će rado čitati i svi oni koji su to bili davnih 70-ih godina, vodi nas kroz uspone i padove neobične ljubavi između trinaestogodišnje Beograđanke i pomorca kadeta koga upoznaje na letovanju u Dubrovniku Ova romantična i setna, zabavna i duhovita ljubavna priča, istovremeno će nas i rasplakati i nasmejati, iznenaditi i uzbuditi, zabaviti i začuditi.
Usled neočekivanog spleta okolnosti i nenadanih otkrića, priča biva prožeta avanturističkim duhom, preplićući se sa istinitim događajima koji su uzdrmali svetsku javnost.

Zanimljivosti i autentičnosti romana doprinosi i bogatstvo ilustracija u vidu pisama, pesama, fotografija, novinskih članaka, stranica iz dnevnika i poverljivih dokumenata.
Pored ljubavnih, drugarskih, pomorskih i porodičnih tajni, knjiga razotkriva još jednu „misteriju", koja je često nerešiva zagonetka za savremene tinejdžere.
Kako se u prošlosti uopšte moglo živeti bez društvenih mreža i pametnih telefona?

Kroz ispovest glavne junakinje, otkrivamo da su se, i bez svega toga, mladi nekada dobro zabavljali: skitali, družili, dopisivali; ludo se zaljubljivali i retko dosađivali; nezaboravno provodili i ljubav vodili…

Zdravkovićeva knjiga bavi se nastankom teatra u ovom gradu, delom i uticajem Joakima Vujića, kao i Zemunskim dobrovoljačkim pozorišnim društvom - pretečom teatarskog života u Srbiji.

Božidar Mandić iz svoga sela Brezovice podno Rudnika, već četrdeset šest godina na put ide samo auto-stopom. Odgovor vozača na njegov podignuti palac najčešće bude desni žmigavac, ali ponekad i srednji prst. Neki vozači naglo skrenu ka njemu kao da će da ga zgaze i prođu dalje, a neki zastanu, ali kada im se trkom približi, daju gas posle čega se duboko povređen vrati na početnu tačku. Najčešće mu staju policajci i kriminalci, oni su valjda najhrabriji, i, na njegovu žalost, najređe žene. Kada je ustopirao Radeta Šerbedžiju, požalio mu se da je nesrećan jer ga je žena upravao ostavila, na šta mu je poznati glumac odgovorio: „I mene isto, pusti je neka ide".
U knjizi „Desni žmigavac" koju mu je izdao RTS, od desetine hiljada vožnji auto- stopom, književnik i kolumnista Božidar Mandić izdvojio je osamdeset najzanimljivijih susreta.

Inovativna, moderna, zanimljiva, ali i provokativna knjiga Škola zvuka... otvara nove poglede na zvuk, ali i na zanimanja kod kojih je on ključno izražajno sredstvo. Prvi deo, „Pogled na istoriju i teoriju", na jednom mestu, hronološki, sublimira sliku razvoja medija na našem prostoru, definiše osnovne elemente zvuka u medijima i sagledava njihovu primenu u audio i audio-vizuelnim delima. Drugi, „Razgovori", oblikuju 46 intervjua, po principu „jedan autor -- jedno zanimanje". Treći, „Umesto reči autora" jeste intervju sa autorom, neuobičajeni ali efektan završetak, u kojem objašnjava zašto RTS prepoznaje kao specifičan obrazovni sistem.

Dositej je vremenom postao ličnost koja je iz nacionalne istorije, književnosti i antropologije ušla u dramu i postala dramski junak. Naime, Dositej se kao dramski junak, pojavljuje – koliko je do sada poznato – u deset pozorišnih, radijskih i televizijskih drama naših pisaca. Četiri drame pisane su za pozorišno prikazivanje (Mladost Dositeja Obradovića Koste Trifkovića, Učitelj Dositej Jovana Radulovića; Vožd i diplomatija Milana Đokovića i Dosije Dositej Eliane Gavrilović), tri za radio (Dositej Zvonimira Kostića, Dositejeva poslednja noć Olge Savić i monodrama Saputnik Miodraga Matickog) i tri za televiziju (serija Vuk Karadžić, prema tekstu Milovana Vitezovića, u kojoj se Dositej pojavljuje o dve epizode, potom Jastuk groba mog Slobodana Stojanovića i Noćno putovanje u Karlovce Dušana Belče). Pišući o svih deset dramskih tekstova u kojima se pojavljuje Dositej, Radomir Putnik zaključuje: „Sakupljene na jednom mestu, drame srpskih pisaca u kojima je Dositej dramski junak ili lik, svedoče o potrebi scenskog, filmskog, radijskog ili televizijskog prikazivanja nekih važnih delova Dositejevog života. I kada je reč o biografskom pristupu, i kada autori grade svoju sliku Dositeja i njegovog delanja, čitaocu se nameće neodoljivi utisak da je Dositej Obradović jedna od naznačajnijih ličnosti novije srpske istorije, a da su osnovne idejne i prosvetiteljske postavke njegovog dela i dalje nezaobilazne i vredne poštovanja. Sve drame, od Trifkovićeve do Belčine, sadrže zajednički imenilac koji bi mogao da glasi: Dositej je naš savremenik".

Te 1984. kad sam ušla u „Politiku“ da bih pronašla „Bazar“ bilo mi je jasno da neću otvarati novu kolumnu tv kritike već nešto drugo… po meri sveta u kome živim. Šta to, nisam znala tačno, ali pisati o negativnim stranama televizijske prakse bilo mi je kao džarati po ugljevlju već ugasle televizičnosti. I zaista posle nekoliko pokušaja tv kritike odlučile smo, Neda Todorović i ja, da pišem o ljudima koji prave tv program. Vremenom su komunikacijski apetiti rasli, pa se ovoj atipičnoj poziciju tv kritičara otvorio prostor za vrednovanje uloge ljudi koji rade ispred i iza kamere a da nisu televizijski profesionalci. Danas, više decenija kasnije, ispostavlja s da su to bitne kulturološke značajke i da niko od fotografisanih ljudi ili nacrtanih likova nije uzalud postavljen u ovoj knjizi. Sve je informacija, sve govori o jednom dobu koje danas nije ni blizu onome iz osamdesetih.

Kako godine prohuje uviđaš da živiš na granici medija i mentalne prakse koja bi da se stalno obnavlja format medijske komunikacije koliko i sama sadržina tv prizora. Nije ništa gotovo, završeno, sa analizom nove emisije, ili tumačenja novog, drugog tv autora. Potrebno je osvestiti javno svoju kritičarsku nemoć za opis akcije na brisanim mestima delovanja elektromagnetnih talasa. Tamo gde nastaju prepleti mogućeg i nemogućeg, živućeg i neživog, fiktivnog i stvarnosnog… u kome televizija caruje kao estetika, gde tv kadar opstaje kao preterani, razvaljeni prizor koji ne poseduje formativne granice, i koji je po sebi bio spreman za sve slućene medijske veze. I stoga pisanje o najtežem, o ljudima oko televizije, koliko i onima iz sveta televizije. Napraviti tv portret na osnovu višegodišnjeg gledanja – ili po gestualnom aktu u jednom času viđenom, bio je izazov da se predstavi moć televizije.

Knjiga „Selo se veseli" sadrži 365 odabranih veselih zapisa iz, više od dve decenije najpopularnije, radio emisije „Selo veselo".
Nekada se govorilo: "Selo veselo sluša ceo svet, i dva sela više", a u svako selo emisija je uvela i nezvanični radni raspored - svi poslovi se prekidaju dok se sluša „Selo veselo".
Da negdašnje slušaoce iznova nasmeje, a mlađe uputi kako se nekda smejalo, knjiga uz narodne pošalice sadrži fotografije sa javnih snimanja u selima Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Rumunije, Mađarske i sve do Švajcarske i Nemačke, tekstove novinara koji su pratili veselu radio ekipu i imenik onih bez kojih ni smeha ni emisije ne bi bilo - zapisavača koji su beležili komšijske šale. A da njih nije, kako bi neko znao šta je u kom selu snaja doskočila svekrvi, sin ocu il` prodavac na vašaru kupcu?
Knjigu „Selo se veseli" priredio je Dragiša Božić, novinar emisije „Selo veselo".

Zoran Hristić (1938–2019), jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora, svojim životom, stavovima, pogledima i delovanjem je pravi predstavnik duha i odlika beogradske umetničke sredine.
Knjiga koju je Snežana Nikolajević napisala o njegovom životu i stvaralaštvu, Mozaik sećanja: Zoran Hristić, nije monografija u strogom smislu te reči, ali će svakako čitaocima dati sliku jedne jake i zanimljive stvaralačke ličnosti. To je zbir pogleda Hristićevih prijatelja i saradnika „prerađen" kroz njeno lično sećanje na njega i viđenje njegovog opusa.

Deset godina na talasima Prvog programa Radio Beograda, svakog radnog dana, govori se o srpskom jeziku. Oko 10.000 puta pet minuta programa posvetili smo jezičkim pitanjima, nedoumicama, zabludama, pogreškama, lutanjima, promašajima... A kako je još od vremena starih Latina znano da reči lete a da zapisano ostaje, odabrane tekstove iz emisije Srpski na srpskom, napisane od 2015. do 2021. godine, predajemo trećoj knjizi i novim tehnologijama QR koda za preslusavanje.