GRANIČNIM PODRUČJIMA ZABORAVLJENIH VREMENA

Dobitnik četiri Emi nagrade, nagrade Pibodi i dva priznanja Udruženja scenarista otkriva svoj proces pisanja komedije - bez gubljenja razuma.

Zaboravite čekanje inspiracije. Poznati komediograf Eliot Kalen tvrdi da moramo prestati da piljimo kroz prozor čekajući da gotova fora ušeta u naš um. Umesto toga, potrebno nam je "Gajenje viceva - pouzdan proces u kom sadimo premise, negujemo strukturu i na kraju žanjemo čist humor..

Kako izgledaju veliki pisci kada siđu sa stranica svojih knjiga i postanu ljudi od krvi i mesa? U ovoj neobičnoj knjizi uspomena, Jasna Šamić vodi čitaoce kroz gradove nekadašnje Jugoslavije, ali i kroz susrete sa njenim najznačajnijim književnicima i umetnicima. Pred nama se nalaze Ivo Andrić, Meša Selimović, Mirko Kovač, Vasko Popa, Danilo Kiš, Kolja Mićević, Milan Kundera i mnogi drugi, ali ne kao kulturne ikone, već kao sagovornici, prijatelji, komšije i ljudi sa svojim vrlinama, slabostima i protivrečnostima.

Ovo nisu književnoistorijski portreti, već dragocena svedočanstva iz privatnog života jednog vremena. Kroz anegdote, pisma, razgovore i lična sećanja oživljavaju književni krugovi Sarajeva, Beograda, Pariza i Dubrovnika, dok se pred čitaocem istovremeno pojavljuje i svet koji je nestao – Jugoslavija sa svojom kulturom, gradovima i ljudima.

O autoru:
Jasna Šamić, bosansko-jugoslovenska i francuska spisateljica, piše i objavljuje na francuskom i jezicima regiona, autorica je tridesetak djela različitih žanrova i dobitnica brojnih literarnih nagrada. Prevodila je djela s evropskih i orijentalnih jezika na jezike regiona, i sa srpsko-hrvatskog i osmanskog na francuski jezik. Autorica je i dokumentarnih filmova i pozorišnih komada koje je postavljala u Parizu i Sarajevu, te glavna urednica časopisa Književna sehara, koji izlazi na jezicima regiona, francuskom i engleskom jeziku (www.balkan-sehara.com). Djela su joj prevedena na desetak jezika.

„Da li je upitno što – evo, već godinama – zapisujem i objavljujem opaske o svojim doživljajima, o razmišljanjima, o susretima, o knjigama, o ljudima? Nisam li se izložio opasnostima da se, sutra, olako sudi o meni, da neki nadobudni postdiplomac ima gotove ’argumente’ za skiciranje mog književno-psihopatološkog portreta?!”, piše Čedomir Mirković u jednom od unosa u svoj dnevnik, sugestivno naslovljenim „Izlaganje riziku”.

Dnevnički zapisi od kojih se sastoji knjiga Šta nam knjige kažu nastajali su, iz dana u dan, od početka 2000. do jeseni 2002. godine, a polazna namera bila im je da – na osnovu doživljaja, susreta, portreta, ocena, zapažanja i događaja – proprate smenjivanje dva veka i dva milenijuma.

Ova knjiga predstavlja svojevrstan nastavak: sedmo u nizu Mirkovićevih dela dnevničke proze, pored dobro poznatih naslova: Bez iluzija (1981), Ponoćni dnevnik (1985), U kritičarskoj dokolici (1987, 1989), Nove dokolice (1990), Nevidljivi okviri (1999) i 1001 dan – nadomak ćutanja (1999).

Delo Šta nam knjige kažu svojevrstan je mozaik sastavljen od Mirkovićevih probranih i lucidnih zapažanja koja se kreću od simpatičnih anegdota iz književnog i kulturnog života, preko ciničnih i satiričnih opaski, do mudrih i gotovo stoičkih saveta za prihvatanje svega što jedan složen i sadržajan život – kakav je Mirković zasigurno imao – može da nametne.

Na stranicama ovih dnevnika pojavljuju se neke od najeminentnijih ličnosti iz kulture i javnog života, kao što su Milorad Pavić, Branko Radičević, Duško Radović, Ivo Andrić, Matija Bećković, Aleksandar Tišma i brojni drugi, ali Mirković u ovim zapisima daje prostor i potpuno nepoznatim slučajnim prolaznicima čije je živopisne, komične i neretko apsurdne izjave načuo tokom godina i zabeležio ih u segmentima pod nazivom „Rečenice s pločnika“.

U izdanju koje je pred nama čitaoci će se susresti s tekstovima nekada objavljivanim po listovima i časopisima (mahom u Letopisu Matice srpske), na kojima nisu vršene nikakve naknadne intervencije, bez obzira na to što su burna zbivanja najnovijeg razdoblja nudila priliku za revizije uz novu i dopunsku argumentaciju.

Ovo delo nije samo dokument turbulentnih događaja u politici i kulturi dvehiljaditih, već i prozor u lični svet jednog od naših najzapaženijih književnih kritičara, esejiste i izdavača. Na odmet nije ni činjenica da ove stranice obiluju izvrsnim literarnim preporukama i nezapaženim biserima koje je autor, tokom decenija u svom poslu, izdvojio za nas.

Reči kao da se više ne povezuju s onim na šta referišu, zato što je sigurnost značenja razneta; reči su postale slične valuti pod inflacijom – prazne, uvredljivo bezvredne. Reči onda moraju da budu korišćene drugačije, možda sa manje izvesnosti i samosvesnije: samosvesna poteškoća. Reči, kao recimo kod Beketa, možda čak moraju da umru, da propadnu u tišinu.
U knjizi Kako se gradi priča, književni kritičar Džejms Vud vodi čitaoce kroz mehanizme pripovedanja. Ovo nije priručnik sa gotovim receptima za pisanje, već dubinska analiza postupaka koji fikciju čine uverljivom i živom. Vud objašnjava temeljne tehnike proze pomoću kojih se grade uverljivi, slojeviti i duboki junaci, ali i atmosferični i opipljivi književni svetovi.
Strastvenim čitaocima ova knjiga nudi novu prizmu kroz koju će posmatrati omiljena dela, otkrivajući skrivenu arhitekturu iza priča koje vole. Za autore, ova knjiga predstavlja neprocenjiv alat za razumevanje sopstvenog zanata i podizanje svesti o pripovedačkim odlukama.
Pronicljivo podsećanje na temeljne principe koji garantuju trajnost izmaštanom delu.

Miodrag Lekić, po svom ukupnom intelektualnom zalaganju predstavlja
osobenu ličnost u Crnoj Gori, šarmom, obrazovanjem, načinom mišljenja
i ponašanja, ali i smislom za produbljene analize različitih fenomena, od
političkih do kulturnih i duhovnih.
Posebno je u ovoj knjizi dragocjeno svjedočanstvo o Borislavu Pekiću u
kojem Lekić minuciozno oslikava portret velikog pisca, dat i kroz prizmu
lične komunikacije i neposrednih susreta.
Sve u svemu Miodrag Lekić, koji je zapažen na našoj kulturnoj i političkoj
sceni, daje nam na uvid obilje zanimljivih dešavanja, situacija i događaja,
odmjereno, promišljeno, na njemu svojstven gospodstveni način.
— Prof. dr Sonja Tomović-Šundić
Privilegija je čitati tekstove Miodrag Lekića, i to višestruka. Autor ovih tekstova
je intelektualac renesansnog obrazovanja, elitini diplomata, tvorac
jedne ozbiljne „Istorije Italije“, pisac sjajnih tekstova koje, jednostavno rečeno,
ne bi mogao napisati niko drugi. Ovi tekstovi donose njegovo znanje,
razgranato i široko, koliko se god on trudio da sve to saopšti nepretenciozno,
ali i jednu starinsku otmenost koja svemu daje dodatnu dimenziju,
narativnu i intelektualnu.
— Balša Brković, književnik
Autor u analizama uspeva da sačuva svu neophodnu širinu, dubinu i nadu
za moguću i neophodnu alternativu. Sadržaj, jezik i stil Miodraga Lekića,
u ovoj, kao i u njegovim drugim knjigama i tekstovima, odlikuje danas isto
tako retka simbioza i sinteza erudicije i elegancije. U svakom slučaju, još
jedan razlog, da ovu knjigu svakako pročitate.
— Prof. dr Milan Popović

Pisana znanjem i stilom profesora međunarodnih odnosa i diplomatije,
knjiga Saše Kneževića nastaje u periodu velikog sloma međunarodnog
sistema. Dakle, u vremenu kada je stari svjetski poredak zamijenjen
„novim svjetskim neredom“, koji kao tranzicioni dominantno
karakteriše haotičnost i neizvjesnost. Između ostalog, zato ovi vrlo
analitički ogledi profesora Saše Kneževića predstavljaju korisno i zanimljivo
štivo, kako za stručne krugove, tako i za sve one koji žele da
razumiju savremene međunarodne odnose i aktuelne događaje u svijetu.
Miodrag Lekić
Knjiga „Pravo sile: trendovi međunarodnih odnosa“ profesora Saše
Kneževića predstavlja slojevitu naučnu studiju međunarodnih odnosa
koja, polazeći od klasičnih teorijskih okvira, analizira savremene geopolitičke
procese kroz prizmu odnosa moći i legitimnosti. Knjiga je
podjednako namijenjena stručnjacima iz oblasti međunarodnih odnosa,
kao i široj publici koja će pronaći i brojne reference na književnost,
istoriju i film koje dodatno produbljuju njenu interpretativnu dimenziju.
Snažno akademski utemeljeno, ovo djelo nosi i jak autorski pečat, nudeći
originalne uvide i kritički odmak od dominantnih narativa o globalnom
poretku.
Boris Vukićević

Pogled na devetu umetnost iz ugla društvene teorije od strane internacionalnog strip autora koji je radio na nekim od najvećih filmskih i gejming franšiza iz sveta savremene popularne kuluture poput Ratova Zvezda, Robokapa, Gorštaka, Senke, Fantoma, Gospodara Pakla Klajva Barkera i drugih.

„Čest je kulturni fenomen da se naši najbolji filmski autori okreću pisanju. Kad im je režim onemogućio da snimaju, oni su se okrenuli jednostavnijem i jeftinijem načinu pričanja priča. Od toga je teško stradala kinematografija, kojom vladaju ulizice i nesposobnjakovići, ali književnost bilježi veliki dobitak. Knjiga koju držite primjer je takve jedne sreće u nesreći. Markovića i Grlića nagovorili smo da se dopisuju u času kad im je njihov redateljski posao bio sve nedostupniji. Oni su nam pokazali kako istinski talent, bez obzira na to je li riječ o pokretnim slikama ili riječima, uvijek nađe način da se izrazi. S nenadmašnom pripovjedačkom vještinom i strašću njih dvojica bilježe političke prevrate, društvene lomove, zanosne večeri, mamurna jutra, sramotna barbarstva, trijumfe ljudskosti, blistave uspjehe i neoprostive promašaje. Osobito je zadivljujuće i za primjer mlađima, kako su kroz duga desetljeća naših političkih užasa, između gomila onih što su se bijedno pokoravali diktaturama, Marković i Grlić ostali gospoda, neustrašivo uspravni i svoji.“ – Ante Tomić

„Njih dvojica su nacionalna klasa reditelja i dokaz da je za sreću potrebno troje – Goran, Rajko i portal Velike priče gde se dopisuju iz nedelje u nedelju. Ćaskaju o raljama života a ova knjiga je sabirni centar tih tekstova. Njih dvojica su majstori, majstori. Neka ostane među nama – to dopisivanje je zarazno kao variola vera.“ – Dragoljub Draža Petrović

Knjiga „Kako prepoznati fašistu“ Umberta Eka predstavlja vodič za prepoznavanje savremenih oblika totalitarizma i očuvanje društvene slobode. Jedan od najvećih intelektualaca 20. veka u ovoj zbirci eseja dokazuje da fašizam nije nestao sa istorijskom scenom, već da se manifestuje kroz društvene strahove, manjak kritičkog mišljenja i netoleranciju.

Ključne teme u knjizi „Kako prepoznati fašistu“:
- Večni fašizam (Ur-fašizam): Analiza skrivenih simptoma totalitarizma pre nego što postane očigledan.
- Proizvodnja neprijatelja: Kako se kroz politički narativ i jezik stvara atmosfera netrpeljivosti.
- Savremena cenzura: Ekova refleksija o modernim oblicima kontrole medija i informacija.
- Moć tolerancije: Praktični načini za prevazilaženje totalitarnih društvenih obrazaca.

Eko koristi lične uspomene na detinjstvo u Musolinijevoj Italiji kako bi ogolio mehanizme manipulacije masama. Knjiga po prvi put na našem jeziku donosi eseje koji povlače paralelu između istorijskih režima i modernog doba.

Ovo delo jasno poručuje da sloboda nije trajno stanje, već vrednost koja zahteva neprestanu odbranu. Zato ova zbirka nije samo istorijski osvrt, već neophodan alat za kritičko razumevanje aktuelnih globalnih i lokalnih društveno-političkih procesa.

Eseji Valtera Benjamina otvaraju pukotine u ustaljenim predstavama o istoriji, umetnosti i kulturi, pokazujući da se istina najčešće skriva u detalju, fragmentu, gestu koji promiče površnom pogledu. Nemački mislilac stvara jedinstvenu mešavinu filozofskog uvida, poetske intuicije i kritičke oštrine, pretvarajući svaku temu u potragu za novim načinom čitanja stvarnosti. Ova knjiga donosi priliku da se uđe u laboratoriju njegovog mišljenja: prostor u kojem se tradicija preispituje, savremenost analizira, a budućnost naslućuje između redova.

U prvom delu ove zbirke eseja Benjamin se kreće od pitanja o jeziku, preko veze čovekovog karaktera sa njegovom sudbinom, i mesijanskog pogleda na istoriju, do meditativnih fragmenata. Sledeća celina bavi se kritikom umetnosti, njenog stvaranja i položaja stvaraoca u trenutku sve bržeg tehnološkog napretka. Treća i najšira celina nudi specifičnu analizu književnih dela poput Bodlerove i Helderlinove poezije, likova kod Dostojevskog i Prusta, ali i širi pogled na stvaralaštvo Franca Kafke i pojavu nadrealizma u književnosti. Poslednji deo ove knjige čine tri eseja o Bertoltu Brehtu, njegovoj poeziji, drami i stavovima o umetnosti.

Razvojni proces opisan u ovom eseju bio je proces evolucije od primitivnih početaka – proces čije uzastopne faze karakteriše sve detaljnije i profinjenije razumevanje prirode. Ali ništa što je rečeno ili će biti rečeno ne čini ga procesom evolucije ka nečemu. Neizbežno je da će ta praznina uznemiriti mnoge čitaoce. Svi smo navikli da vidimo nauku kao jedini poduhvat koji se konstantno približava nekom cilju koji je priroda unapred postavila. Ali mora li takav cilj da postoji?

Kako nauka zaista napreduje? Da li se velika naučna otkrića nadovezuju jedno na drugo ili pokreću dramatične preokrete koji dovode u pitanje sva prethodna znanja? U delu Struktura naučnih revolucija, Tomas Kun dovodi u pitanje tradicionalno shvatanje naučnog razvoja i nudi novo viđenje. Kroz analizu istorije nauke, Kun otkriva iznenađujuću istinu o tome da napredak u nauci podrazumeva velike transformacije koje potpuno menjaju način na koji se sagledava stvarnost. Na taj način ova knjiga pokazuje da naučne revolucije nisu samo pitanje novih otkrića, već predstavljaju promene u načinu na koji naučnici vide i tumače svet oko sebe.

Zbirka eseja Stane Šehalić Voda svuda a ni kap za piće naslovljena je po stihu Water, water, every where, not any drop to drink iz poeme „Balada o starom mornaru“ Samjuela Tejlora Kolridža iz 18. veka. Metaforički opisuje situaciju u kojoj je resurs naizgled dostupan u izobilju, ali je neupotrebljiv za osnovne potrebe. Tekstovi su nastajali u okviru rubrike Biblioterapija u časopisu Knjižar, a ova knjiga je praktično nastavak Biblije na kesici za supu.

…Stana je daroviti sledbenik Žana Žaka Rusoa, te otuda njeni eseji, bolje reći lirsko-misaoni osvrti, nalikuju na Sanjarenja usamljenog šetača. Svoja sanjarenja Ruso je pripovedao na taj isti, sugestivni, pitki način, kao da toči bistru, svežu, planinsku vodu, kojom se rado umivamo, nakon ustajale, mutne vode iz čvrsto i neprobojno okovanog bureta, utegnutog čeličnim obručima stručnih branši…

Njena sentimentalna filosofska putovanja, refleksivne ekskurzije po destinacijama mračnih tema u domenu beznadežnog habitusa vaskolike šizofrenije savremenog doba i jedan prepoznatljivo ženski udarac, elegantnim kretom floreta, pravo u srce Zeit Geista … i… zrno nade uvek se na samom kraju probere, mudro i strpljivo, baš kako ih probira Vasilisa Prekrasnaja u ruskoj bajci…
Aleksandar Stamenković, književnik

Želite li da razumete život „spolja i iznutra“ u ovom našem vrlom novom svetu? Eseji Stane Šehalić, sabrani pod provokativnim naslovom “Voda svuda, a ni kapi za piće”, nude upravo to — duboko poniranje u splet ljudskih zabluda koje autorka secira britko i beskompromisno. Uz izuzetnu intelektualnu širinu i ličnu hrabrost, ona traga za suštinom bitisanja na temeljima filozofije od antike do danas ne ustručavajući se da sve to ilustruje ličnim stavom i doživljenim iskustvom.

Baveći se sudbinskim temama — smrću, verom i krizom ljudskosti — Stana Šehalić mapira civilizacijske vrednosti nasuprot pošastima novog doba. Pisana jasnim, ali duboko poetičnim stilom, ova proza je istovremeno sugestivna dijagnoza društva i lekoviti trijumf duha nad besmislom.
Zorica Stablović Bulajić, glavna i odgovorna urednica HeraEdu