ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA

U studiji Ideološki habitus Ive Andrića autor, sa polemičkim uplivom u mnoge poznate i manje poznate detalje Andrićevog života i stvaralaštva, analitički pokušava da argumentuje tezu koja nosi uverljive predikcije a koje govore: da naš jedini nobelovac tokom svog šezdesetpetogodišnjeg aktivnog književnog i društvenog rada, ne samo da nikada nije pokazao i odredio svoje jasno ideološko-političko opredeljenje, već ga zapravo, u kovitlacu svih istorijskih bura XX veka, intimno nije ni imao, te da je jedini Andrićev „ideološki” habitus, zapravo, bio: on sam u jedinoj službi svog književnog opusa – uprkos svim ideologijama od 1903. do 1948. sa kojima je vešto izbegavao direktan sudar i koje je, na koncu, sve odreda idejno i fizički preživeo i trijumfski nadživeo.
„Nesvakidašnji talenat ovog autora uočio je i Miroljub Todorović, osnivač signalizma, ističući da je Đukanović ’počev od lirske proze’, preko ’handkeovski omamljujuće pripovedne i novelističke proze’, sve do ’ubojitih krležijanskih eseja i dnevnika’, pokazao kako jedan mladi pisac, na samim književnim počecima, može da stvara uspešna dela.”
Dragan Bogutović, Večernje novosti
„Književni stil Alekse Đukanovića katkada nalikuje i na gotski stil sličan, bez imalo preterivanja: onom Stokerovom, Volpolovom, Bekfordovom ili Poovom.”
Nataša Đurović, Politika

Srba Ignjatović ovom knjigom pohodi vreme koje je i tako blizu (posledice osećamo danas) i tako daleko, jer bi se moglo postaviti pitanje „ko se toga seća?!“, početka tih devedesetih, kada se u Beogradu istovremeno odvijala diferencijacija i čitala Tanja Torbarina i list Danas, Miodrag Bulatović na usporenom filmu dobi(ja)o nogu iz Ljubljane, kada se od feljtona Drugačna Ljubljana u Dugi 1984. za samo tri godine došlo do bojkota „Fruktala“ i obustavljanja „Voza bratsva i jedinstva“… Tada još niko nije mogao da predvidi rat i krvavi raspad, još se u kafanskim isparenjima „Kluba književnika“ zalagalo za demokratski centralizam, u istu rečenicu ulazile su i lingvističke začkoljice, pitanje „Da li je Dubrovnik srpski?“ (na užasavanje Stipe Šuvara) i protesti protiv iseljavanja Srba i Crnogoraca sa SAP Kosovo i Metohija. Ovo je melanholični i povremeno urnebsan rezime pogleda prve Srbije na sve što je neposredno prethodilo sudbonosnom raspadu SKJ na kongresu 1990. i na ono što je usledilo. Melanholija ustajalog dima u kancelarijama SANU, Medakovićevi zapisi Efemeris, Ćosićeve peripatetičke opaske o Beču, Zagrebu i srpskom pitanju, durenje srpske humanističke elite zbog labaljenja Federacije sa Severa, sve to u Ignjatovićevoj zbirci eseja sada izgleda kao nikad nesnimljeni politički sitkom o jednoj zemlji kojom niko nije bio zadovoljan.

Novaković se bavi nacionalnim stereotipima koji su obeležili našu političku i društvenu istoriju. Od vremena našeg prvog dramskog pisca, Manuila Kozačinskog preko Sterije i Nušića pa do legendarnog Dušana Kovačevića, stranci se pojavljuju u našim pozorišnim komadima kao saveznici ili neprijatelji, a ponekad i kao egzotični narodi o kojima se slabo zna. Novaković, koji se u svojim prethodnim radovima bavio stereotipom Slovena u dramama engleskog govornog područja i Srbima kao junacima u američkom filmu, u ovoj vrednoj knjizi sagledava drugu stranu iste medalje. Ovo delo, s temom koja je retko obrađivana u našim pozorišnim istorijama, knjiga je koju preporučujemo ljubiteljima teatra i umetnosti.

„U pitanju je svojevrsna studija koja se bavi knjigama i to, kao što kaže sam autor, „tamnom stranom knjige“. Knjiga je sačinjena od osam poglavlja: Religijske knjige, Ideologije i doktrine, Opasne i štetne knjige, Zabranjivane i cenzurisane knjige, Cenzura u Srbiji, Knjige kobne po svoje tvorce, Spaljivanje knjiga i Fikcione knjige smrti u kojima Ristić piše o knjigama koje su imale loš i štetan uticaj kako na pojedinca tako i na mase. Knjigama koje su izazivale ratove i rušile kraljeve. Knjigama koje su bile uzrok velikog stradanja i smrti. Knjigama koje su spaljivane i zabranjivane. Knjigama koje su bile revolucionarne i koje su donele smrt ili patnju svojim tvorcima. Knjigama oko kojih se gradila zla kob, misterija ili mit i legenda i za koje se smatralo da su proklete. Knjigama sa čijih se stranica još uvek sliva krv nevinih i nastradalih ili pak oseća patnja i bol onih koji su bili žrtve pisane reči.
U knjizi je autor obradio preko 120 knjiga, koje su kroz ljudsku istoriju svojim uticajem i „postojanjem“ stekle status „smrtonosnih“ i „opasnih“ knjiga. Obuhvaćene su knjige stare nekoliko hiljada godina, ali takođe spominju se i knjige nastale u ovom modernom dobu.

Milan Radonjić, pisac i novinar, sproveo je višemesečno istraživanje o vremenu i okolnostima koje su prethodile ubistvu jednog od najpoznatijih političara sa Kosova i Metohije, Olivera Ivanovića.

Oliver Ivanović bio je državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju (2008-2012). U januaru 2014. je uhapšen na osnovu iskonstruisane optužnice Euleksa i kosovskih vlasti i osuđen na devet godina zatvora zbog navodnih ratnih zločina. Optužnica je zatim ukinuta i proces suđenja je započet iznova. Iz zatvora je pušten 2017. godine, da bi bio ubijen ispred sedišta svoje stranke 16. januara 2017. u Kosovskoj Mitrovici.

Ko je ubio Olivera Ivanovića, ko su naručioci a ko izvršitelji ubistva, kome je i zbog čega smetao Oliver Ivanović, gde je nestao snimak ubistva sa kamere – pitanja su koja su do ostajala bez odgovora. Milan Radonjić, koji u periodu nakon ubistva boravi na Kosovu i Metohiji, ispisuje svedočanstvo o ovom mračnom događaju iz novije srpske istorije. Izlazak ove knjige iz štampe znači da smo barem za jedan korak bliži odgovorima.

Iz recenzije Svetislava Basare:
Kad sam pre nekoliko godina Milutinu Ogrizoviću pozajmio knjigu Emila Siorana, nisam pomišljao da će ta surova lektira, neuobčajena za jednog inženjera, pokrenuti lanac psihiholoških turbulencija, koje će u pisanoj formi izbiti na svetlost dana u žanrovski neuhvatljivoj Ogrizovićevoj knjizi „Neprimireni um“.
Za Milutina – kao i za Siorana, kao uostalom i za mene – ljudska egzistencija je neprijateljska teritorija na kojoj smo se našli – ili po kazni ili zato što smo prisilno mibilisani – a iz koje se (eventualno) možemo izbaviti isključivo u mučnom procesu separacije sopstvene individualnosti do sveta objekata, objektivnosti i masa.
„Zašto je čoveku tako preusko u sopstvenoj svesti“, zapitaće se Ogrizović na jednom mestu i već u sledećoj rečenici odgovoriti da je to zato što je – „od početka dobrano precenjena“.
Neprimireni ume je zborka fragmentarnih ogleda o nelagodi jednog vrlo svesnog bića u svetu i okruženju koji u ovom trenutku sveopšte fragmentarizacije i rasula jedva da zaslužuju da budu percipirani.
Nije ova kniga laka za čitanje. Ali ko je pročita, neće se pokajati.

Pregled ovih dela od posebne je važnosti, jer izvan teme rada pruža niz inspirativnih uvida o stanju uma (očima uma; Dositej), shvatanjima i životnim fokusima tadašnjih istaknutih protagonista naše kulture i društvenog, crkvenog i vojničkog života. Unutar svojih klasnih, društvenih, staleških i svih drugih uloga slikajući svoje autoportrete (sižee svojih života), ovi autori ukazuju se današnjim čitaocima u svetlu maskuliniteta koji je uvek samopodrazumevajući. Okrenuti karijeri, ciljevima društvene promocije, pokretljivosti, statusu, moći, svedoci svojih života sreću se na tom putu s ženama s kojima stupaju u različite odnose na osnovu čega svedočimo zapravo refleksijama o samim autobiografima. Bilo da su smrvljeni lošim poznim izborom supruge (Tekelija), ili da su plen seksualne proždrljivosti (A. Piščević), ili pak u fonu sakralizovanih majki i prijateljica (Dositej) ili moćne vladarke (Zelić), žene su gotovo uvek prikazane kao uloga, uvek su instrumentalizovane, one su Drugo. Uočljiva je u ovoj prozi apropo žena, dualizacija tuđe – naše, te su česti opisi strankinja, žena drugih podneblja i kultura, bilo da se percipiraju kao superiorne, poželjne, bilo kao divlje, egzotične – recimo, dok Tekelija „frivolnost gospođa u Beču i Budimu prihvata kao uobičajenu, dotle su mu običaji, dakle narodna tradicija u Rusiji i Ukrajini nedostojni“. I u duhu vremena, memoaristi su videli sveta, kreću se, putuju, susreću s drugačijim prirodnim i društvenim predelima. U dramatizaciji odnosa prema ženi i u karakterizaciji različitih protagonistkinja memoaristi ispoljavaju/slikaju i sopstveni karakter.

Koliko god da su antologije subjektivne, one najviše pružaju „pesnički materijal“ jednog vremena. Ovde se ne radi o „generacijskom pravcu“, jer pesnički glasovi su raznorodni i razuđeni, različiti su poetički, estetički, tematski i drugi pogledi. Zajednička karakteristika je jedino darovitost.
I tek danas, posle četiri decenije, možemo videti koliko se ona ispravno vrednovala od strane kritičara, a koliko je bilo propusta i ogrešenja.
I koliko se, na prvi pogled, može pomisliti da ona ima svoje zapaženo mesto u srpskoj književnosti, s obzirom na aktuelnu izdavačku produkciju. Više je to „prećutana generacija“, jer ona nema kritičku recepciju kao što su to imali i imali pesnici ranijih perioda.
U „Zrelim jutrima“ Vlasta Maldenović razmatra stihove Danice Vukićević, Nebojše Vasovića, Vase Pavkovića, Dragana Lakićevića, Ivana Nešrigorca, Nine Živančević, Dragana Jovanovića Danilova, Živka Nikolića i drugih pesnika ove generacije.

Knjiga sadrži memoarske i esejističke zapise, kao i pesme posvećene Kolji Mićeviću.

„Kolja Mićević bio je od onih rijetkih ljudi koji su od djetinjstva radili uglavnom ono što su htjeli i voljeli. U svemu bio je jedinstven. A radio je, ljudskim rječnik rečeno, mnogo i gotovo previše. Uradio je koliko i jedan cijeli institut, ali na svoj način, onako kako ne može da radi nijedna institucija. Bio je sam institucija. Ali elitna institucija koja stvara ono što drugi jedva mogu do kraja i da razumiju. Bio je istovremeno čovjek pisma i čovjek usmenog predanja. Ostavio je iza sebe više od stotinu književnih ostvarenja, ali i bezbroj predavanja, hepeninga koji su privlačili publiku magnetskom čarolijom.“ - Ranko Risojević

„Kolja, dakle, energija. Ne ona nagla koja nadođe kao bujica pa presuši, već ona postojana koja ga je držala u neprekidnom visokom radnom i stvaralačkom naponu.
Kolja, dakle, neutaživa radoznalost, širok istraživački zahvat. Zapanjujuće je do čega je sve došao, šta je sve iskopao, do čega se sve probio. I zadivljujuće kako je sve to uspevao da sklopi u živu, barokno raskošnu a pulsirajuću celinu.
Kolja, dakle, mašta, sila koja preobražava i iznova uređuje svet. I slik je mašta, ne tek sazvučje. Otud rimaginacije.“
-Dejan Simonović

„Videla sam Kolju u francuskom miljeu, kako vodi programe, drži predavanja, upriličava performance, i, bio je svoj među svojima…
Jedan od njegovih poslednjih nastupa, u Beogradu, u SKD-u; bilo je inspirativno i ludo… Vraćam se kući, prelazim ulicu, vidim Kolju s leđa kako ide napred, i u torbi nosi (zar bi neko mogao i pomisliti?) nakovanj. Ispratila sam ga pogledom, pažljivim i dugim, osećajući njegovu, svoju, duboku usamljenost i smisao te usamljenosti, snagu.“
-Danica Vukićević

Ivan Ivanović (1936), jedan od najpoznatijih srpskih disidenata, autor bestseler romana “Crveni kralj” i pedesetak knjiga proze, društvene istorije i književne kritike, godinama je vodio bitku sa represivnim državnim aparatom, paralelno istražujući sudski sistem i institucije vladavine prava i pravne države. Ova knjiga je plod tog istraživanja, u čijem su fokusu sudski procesi vođeni protiv Dragoljuba Mihailovića i Slobodana Jovanovića, zatim pitanja povratka imovine oduzete posle Drugog svetskog rata, kao i (ne)primenjivanje “disidentskog” zakona.

Rezultat konkursa za književnu kritiku o delu borsko-jagodinskog pisca Dragog Tasića, Presing je objavio u kritičarskoj zbirci Mladi o prozi i poeziji Dragog Tasića. Knjiga sadrži eseje šesnaest kritičara, koji su napisali prikaze Tasićevih knjiga.

U tekstu pod nazivom O pobudama da napišem kozeriju o savremenom vladanju, gde govori o jednoj od svojih knjiga, Dragi Tasić kaže:

“…Slabašno ili uspešno, ja sam morao da smislim irealan grad i političke ustanove, kao što su zalagaonica savesti, obećarnik, kula dogovora ili oglednica, u kojima žive i delaju stvarni političari, da bih čitaocima predstavio ono što sam video u sirovvoj svakodnevnici našeg jalovog političkog delovanja. Onoga i onakvog, koje i kakvo državu ne čini državom, ni privredu privredom, ni zakon i pravosuđe zakonom i pravednim suđenjem u narodu.
Možda sam se neukusno ogrešio o stvarne ličnosti političara, pretvarajući ih u književne likove.
Ali, zar satira treba da ih označava drugim imenima? Zar, kao ranije, treba štivo da davi čitaoca, a on da se doseća šta se u satiričnom štivu na koga, jadnika, odnosi?”