FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

„Sećanja moraju da budu kriva jer su ogledala kriva, jer su uglovi zakrivljeni, jer je pogled iskošen a svetlo nije uvek idealno.“ U toj rečenici iz zapisa „Sećači“ sažet je i naslov i postupak nove Glišićeve knjige: pred čitaocem je lirska proza u kratkim, aforistički zaoštrenim tekstovima-ogledalima u kojima se stvarnost vidi tačnije baš zato što je odraz iskrivljen. Knjiga je uokvirena prologom i epilogom, a njeno središte čine dva ciklusa: „odraz na usnama“ i „senke sa jezika“. U njima se smenjuju prizori isušene zemlje i betonskih dvorišta, laptop pred spavanje i fotografije „pretvorene u niz brojeva i šifri“, istorija koja se ponavlja kao telenovela i čovek koji „polako umire u lepoti“ dok se sve upreže za nova žrtvovanja. Glišićev otpor „invaziji digitalnih i korporativnih elemenata“, kako u pogovoru piše Vladimir B. Perić, „duhovito je i cinično artikulisan“: srž ove poezije je igra, homo ludens koji „urnebesno spaja insekta žižka sa posthegelijansko-frojdo-marksističkim filozofom sličnog imena“, a „aura vrcavog, vedrog smeha kruži ovim ostvarenjem“. Otud se knjiga, uza svu dijagnozu epohe, zatvara mirno i čisto, rečima posejanim „uzgred, kao na putu“: „Lepa reč je došla i izrekla cenu. Ako treba da se plati, onda nije lepa.“

Nemanja Radivojević je pozorišni glumac, reditelj i rep muzičar koji u „Ludaku na kiši“ spaja ulicu i scenu: njegov stih ima repersku rimu i ritam, a glumačko uho za rečenicu. Zbirka ide kroz tri kruga. „Gordost i sujeta“ je bunt: pesme o gradu koji te „polagano žvaće“, o poltronima, o rodama koje odlaze iz pustih mesta. „Tama i sećanje“ je razgovor sa smrću, s kojom se pesnik, kako sam kaže, sprijateljio: „Često pijemo zajedno. Ne plašim se ja nje a ni ona mene.“ A „Ljubav usamljenog dživdžana“ donosi ljubavne pesme bez holivudskih iluzija – od srednjoškolskih do današnjih – i završava „Besmrtnom“, pesmom o jedinom što prolaznosti odoleva. Poezija koja je oštra, iskrena i, uprkos svemu, emotivna.

„Ne znam kuda nas sve ovo vodi, / svud oko sebe mržnju sejemo, / zato bi moglo da se dogodi, / da zaboravimo da se smejemo.“ Tako počinje naslovna pesma ove zbirke i tako je najkraće opisana njena namera: protiv zaborava smeha, stih po stih, „bar jedno zrno vedrine“. Petrović piše u pravilnoj, zvonkoj rimi bliskoj narodnoj i pevanoj pesmi, a njegova se knjiga prirodno deli na dva raspoloženja. Jedno je satirično: tu bogataš bira koju će diplomu da kupi („šta volim, a nisam želeo da učim?“), Krizni štab objašnjava da je za sve kriva „čorba od šišmiša“, a redom prolaze poltroni, noćni žderači, taksisti, lažni profili i druge figure našeg doba. Drugo raspoloženje je lirsko i nostalgično: bagrem koji zamiriše kraj Morave, uspomene na čvarke ispred seoske prodavnice, na oca, rakiju i kućno vaspitanje – svet koji se pamti sa setom, ali bez gorčine. Između jednog i drugog stoji ista, jednostavna mera: da se o ozbiljnim stvarima može govoriti vedro, a o veselim s ljubavlju.

Ovo izdanje posvećeno je poeziji i esejistici Varlama Tihonoviča Šalamova (1907–1982), piscu čije je ime u našem kulturnom prostoru najčešće vezivano za prozu i kapitalno delo „Priče sa Kolime", dok je njegov pesnički opus ostao u senci, poznat tek užem krugu čitalaca. Knjiga ima za cilj da upravo taj manje istraženi deo Šalamovljevog stvaralaštva učini vidljivijim i dostupnijim domaćoj publici.

U njoj su sabrani autorovi osvrti na Šalamovljeve eseje i poeziju, kao i desetak pesama u prepevu. Ti prepevi ne pretenduju da budu konačni ili „kanonski" prevodi, već predstavljaju pokušaj dijaloga sa pesnikovom rečju, traženje izraza u srpskom jeziku koji bi, koliko je moguće, sačuvao ritam, ton i etičku strogost originala, bez ukrašavanja i bez ublažavanja. Posebna pažnja posvećena je upravo onoj strogosti i svedočanskoj snazi koja Šalamovljevu poeziju čini jedinstvenom u korpusu ruske književnosti XX veka.

„Istina“ je zbirka koja je u morala da se odživi: rani gubitak oba roditelja, baš kada je autorka ulazila u svet odraslih, ali i sve ono što drži kad se tlo izmakne, brat, uz koga ništa ne bi bilo isto, sestra, prijatelji koji se ne biraju, nego se stvore; muž, i dva sina koji je bude svakoga jutra. Ove pesme ne kriju ništa, o tome govori i sam naslov. Aleksandra Zdravković piše direktno, ispovedno, u rimi bliskoj govoru, a njene pesme nose imena stvarnih ljudi: tu su portreti majke i oca, zatim žene koja je godinama bila i mama i tata. Na kraju, ovo nije knjiga tuge nego knjiga zahvalnosti: svaka rana u njoj ima i svoju utehu, a zbirka se zatvara pesmom koja kaže da „posle duboke tuge, sigurno ide raj“.

„Gledaj me u oči“ pesnički je prvenac Aleksandre Ranđelović, zbirka od četrdeset pet lirskih zapisa u kojima se pesničko i stvarno „ja“ otvoreno podudaraju, bez maske i bez zadrške. Složene u pitke, rimovane katrene, pesme govore o ljubavi kao sili „iz koje se sve rađa“, ali i o svemu što uz nju ide: strepnji, sumnji, krivici, nežnosti i nadi. Svet ove knjige sazdan je od suprotnosti: svetlost i senka, gorko i slasno, ponor i visina, i svaka od njih poziva čitaoca da u tuđem iskustvu prepozna sopstveno putovanje. Iskrenost ovde nije tema nego čin hrabrosti, pogledati drugog u oči i reći: ma šta da se desi, gledaj me.

„Teško je pisati o srećnoj ljubavi“, priznaje Aleksandar Ilić Ilke na prvim stranicama ove knjige, a zatim upravo to čini, kroz šezdeset pet pesama posvećenih jednoj ženi. Ilić piše u pitkoj, pevljivoj rimi, svoje stihove, uostalom, i komponuje, i veruje jednostavnim rečima i postupcima: rukama oko vrata, osmehu koji podiže kad se greškom stigne na dno, sedim vlasima koje ljubavi ništa ne znače. Njegov lirski junak je nežan, ljubomoran, zahvalan i samoironičan; u istoj knjizi staju zavet do groba i priznanje da dragu voli „više od Lige šampiona“. Zbirku prate autorske ilustracije i pogovor Marije V. Ilić, koja o ovim pesmama piše: „I ovaj šal od svile greje, kroz nežno tkanje pesama među koricama […] jer pesnik ima moć da čistotom čestite reči razgali dušu čitaoca.“

Naslovni motiv ove knjige provlači se kroz nju kao tihi refren: svetleći brojčanik sata javlja se u nesanim noćima, „usred dana“ kad se smrkne pred očima, na zglobu kao „roleks“ kojim se meri zadovoljstvo, pa i „u paklenoj mašini“, jer vreme je, u ovim pričama, i uteha i pretnja. Aleksić o njemu piše iz perspektive čoveka koji je „pronašao samoću“ ukraj Knjaževca: otud pogled koji podjednako pripada kafani i kosmosu, komšiluku i književnosti. Zbirku otvara antologijska priča „Kaspar i magnum crimen“ o dečaku zaustavljenog rasta koji kod penzionisane profesorke francuskog uči „pevajući i kotrljajući jezik“, a od nje dobija lekciju koja se ne zaboravlja, začinjenu okrutnom rimom: „Gospodine Kaspar, mudrače prinče… možda neko drugo veče!“ Slede meditacije nad bilijarskim stolom gde se kredom beleži „crta za još jedan dan od sto i više istih, kloniranih“; priče o dve smrti, o hrastu i konopcu, o govoru tela; autopoetički ogled, u kome se jedna reč iz timočkog kraja prati kroz smrt i povratak – „pozornica, koju nisam video već samo čuo – i završni ciklus „Nasumični razgovori: mala noćna prosvetljenja“, zapisi dijaloga koje autor noću „predaje svojim pesmama i pričama na milost i nemilost“. Proza pesnika u punom smislu: sažeta, čulna, samoironična i uvek sa uhom uz otkucaje.

Dok na ulicama ključa, gospodin Tihon je „tu negde, ni blizu ni daleko, sasvim svestan“. Penzionisani profesor, prefinjeni intelektualac, izbegava novinare, ponešto beleži, vodi nekakav dnevnik i sa margine posmatra ono što svi drugi žive iznutra: revoluciju. „Obziri gospodina Tihona“ književno-filozofski su zapisi o našem trenutku: o studentskim protestima započetim 2024. i njihovoj paraleli sa 1968, o revolucionarima i kontrarevolucionarima, o „minimalistima“ koji pokušavaju da razlike prevaziđu – i o pitanju koje nadživljava svaku pobunu: šta se menja promenom vlasti, a šta samo promenom nas samih? Siniša Mitrić, profesor filozofije, kroz lik Tihona Plamenca u razgovor uvodi Hobsa i njegovog „Levijatana“, Bibliju i Svetog Avgustina, ali i požar mladosti, zavičajne predele, Trebinje i Dunav – tražeći, kako sam kaže, „pravu meru“ u vremenu podela. Knjiga za čitaoce koji o uzavrelom dobu žele da misle staloženo – sa margine sa koje se, ponekad, najbolje vidi.

Sve što sam prećutao, progovorilo je pesmama. / Sve što sam rekao, izgubilo je oblik. / Zato pišem ne da bih objasnio – / već da bih čuo tišinu kako diše.“ Radoja Savić, profesor kineskog i engleskog jezika iz Branjeva kod Zvornika, u svojoj prvoj zbirci spaja ono što se retko sreće u istim koricama: strategijsku oštrinu Sun Cua, lirsku smirenost Li Baija i ničeovski uspon „na vrh planine gde je vazduh redak, a istina oštra kao čelik“. Kroz tri ciklusa – „Mač i vetar“, „Odjek ljubavi“ i „Kroz pepeo i svetlost“ – njegov stih ide putem od bunta („Svet je hteo da me vidi u ramu. / Ukroćenog.“) preko ljubavi i gubitka do zrelosti u kojoj „čovek prvi put vidi sebe onakvim kakav jeste“. Poezija sažeta kao aforizam i mirna kao planinsko jutro, sa savetom koji sažima celu knjigu: „Ako želiš da razumeš put, / nemoj da ideš brže – / idi tiše. / Neke istine se čuju samo kada staneš.“

Le cadavre exquis / izuzetni leševi, je grafička igra ili kolektivno pisanje koje su nadrealisti pokrenuli 1925. Prvi su to učinili Žak Prever i Iv Tangi. Pridružio im se najpre Marsl Dijamel. Sva trojica stanovali su u istoj kući u ulici du Château broj 54 u Parizu. Potom su to prihvatili i ostali nadrealisti i cadavre exquis je postao, i dugo ostao, najvažnija i najprovokativnija nadrealistička igra. U Sažetom rečniku nadrealizma koji su 1938. godine objavili Andre Breton i Pol Elijar on je definisan kao igra koja se sastoji u tome da više osoba napiše jednu rečenicu ili nacrta crtež a da niko od njih ne zna ko je prethodno, i kako, u pisanju tog teksta ili u crtanju sudelovao. Princip igre je sledeći. Okupi se grupa učesnika i svaki od njih piše svoj deo rečenice (ili nacrta svoj deo crteža) redosledom imenica – glagol – dopuna/e, a da ne zna šta je prethodni napisao (ili nacrtao). Prva tako napisana rečenica koja je igri „pozaj-mila“ ime bila je: „Leš – izabran – popiće – vino – novo.“ Osnovni pokretač i ove, i ostalih kreacija ovog tipa, jeste nesvesno koje su nadrealisti, inspirisani Frojdom, intenzivno proučavali.

Krstareći po onome unutra, pesnik uočava kako se vreme rasteže i skuplja, i sam u čudu kako životni vek visi o koncu, kako ga začas može nestati. A opet, ima ga tako mnogo da ga neprestano možemo čitati i prepričavati onda kada odahnemo, vraćeni sebi, slobodni od zaglušujućih informacija kojima nas neprekidno, hteli mi to ili ne, zasipaju. Ova poezija svedoči da je sve živo, da ne postoji ništa, da svaka pojava na kugli zemaljskoj ima svoje poslanstvo, a to je učešće u životu koji se neprekidno ukida i obnavlja, koji postoji desetinama hiljada generacija pre novorođenog deteta i koji će postojati i u svim trenucima posle ovoga. Matičetov se bavi esencijalnim pitanjima, otkrivajući (moguća) značenja postupno, onako kako se stvari odvijaju u njegovom vreme-prostoru, pokušava da protumači čoveka i čovečanstvo zapažajući zbivanja u svom životu i prisećajući se priča ispričanih još davno pre njega – svako zakasni pola sveta pre nego što se rodi.

Postoje razni tematski pristupi kojima možemo rasvetliti antološki presek nove norveške lirike: geografski, ekološki, psihoanalitički, urbanistički itd. Opredeljujemo se za luminopoetički – onaj koji u centar stavlja fenomen svetlosti. Nasuprot njemu stoji fenomen mraka sa kojim stupa u kontrapunktski, dijalektički odnos. Svetlost je uslov postojanja svega, a njen simbol, koji pulsira ovim tekstom, zrakoliko se razlaže na značenja svesti, (samo)spoznaje, sreće, topline, harmonije… Primiti svetlost znači suočiti se sa iluminacijom ne samo spolja, nego i iznutra, iz duše. Duša postaje pročišćena, srećna, nasuprot obrnutom procesu gde mrak unosi haos, bol, zebnju, tugu, depresiju, očaj. U mnoštvu primera nove norveške poezije susretaćemo se sa više svetlostnih relacija: sa Suncem, u religioznom smislu, sa urbanitetom (gradom) kao i sa privatnim svetlom (onim koje osvetljava dom). Ako bismo sumirali značaj teme borbe između svetlosti i tame na savremenu norvešku poeziju, mogli bismo reći da ovaj nordijski mitopoetički topos (i te kako prisustan u finskoj Kalevali) i te kako pulsira i danas u lirskim poetikama mnogih norveških autora. U jednom potpuno drugačijem podneblju, sa prilično uravnoteženim godišnjim dobima i drastično manjim svetlosnim oscilacijama, iskustvo sa ovakvom pesničkom tematikom, u najpozitivnijem mogućem smislu, donosi inspirišuće očuđenje. Iz njega proističe potreba za novim čitanjem ovog više nego dragocenog lirskog odabira prevodioca Marka Vukovića.

Svojim melanholičnim tonom pesnička knjiga Helene Imislund istražuje šta se događa u nama kada se nađemo blizu smrti ili tuđe smrti. Vodi nas preko tri raskršća gde sama blizina smrti daje životu novu jasnoću. Ona duboko zadire u ljudsku prirodu pozivajući na introspekciju i razmišljanje o smrtnosti, ali i na sećanje i tragove koje ostavljamo, bilo da se fokusira na mladu ženu s dijagnozom karcinoma koja se suočava s činjenicom da nema puno vremena, kao u prvom pevanju ili kad prikazuje staricu s demencijom koja se preseljava i prilagođava na život u domu i kad opisuje to kako ona doživljava sećanja, kakve je dileme prate. Dok jedna mlada žena treba da se pobrine za sve oko sahrane rođake s kojom nije bila naročito bliska, u trećem pevanju istražuje se ideja prolaznosti i nestalna priroda ljudske egzistencije. Emotivnost, dirljivost i snaga izraza Helene Imislund ukrasi su knjige Rasute kćeri.

Poeziju Bobana Hrvača karakteriše drama traganja nedužnog čovjeka za vlastitom krivicom. Zbilja nema ničega poštenijeg i ljudskijeg od ispitivanja jedne, pokazaće se, endemske mržnje koja te prognala sa uistinu vjekovnog ognjišta, krenuti od kopanja po vlastitoj krivici, odgovornosti i naivnosti. A upravo to u čitavom ovom ciklusu pjesnički posvećeno preispituje Boban Hrvač, „domorodac kojeg proglasiše osvajačem i oteraše od kuće“.
Poetički akcenat se dalje seli sa egzistencijalnog i istorijskog na autopoetički plan. Upravo to novo akcentuiranje predstavlja ključni hermeneutički momenat i događaj u ovoj knjizi smješten u samo njeno središte. Nije to nikakva pomodna poetička autorefleksija, želja da se poezija predstavi kao vlastiti predmet, nije to poetička rasprava o angažmanu, o dometima i potrošenosti metafore, a pogotovo nije neko nategnuto mudrovanje o poetskom sjedinjavanju sadržine i forme, to je jedno trezveno vjerovanje da je „vreme (u kojem živimo) loše za pesnike, ne i za pesmu“. Potvrda je to vjere u poeziju kao formu individualnog spasenja uprkos vremenu njene već odavno proglašene društvene skrajnutosti i smrti u merkantilnom svijetu koji umjetnost sve halapljivije želi svesti na zabavu.

Ovaj Tanasijevićev lutalački dnevnik doziva ono što smatra suštinom, približavanje neuhvatljivom i odmicanje od njega. U večitoj potrazi, „sit i kada je gladan“ prihvata svoju sudbinu, bez obzira da li je sam kroji, ili mu je unapred ispisana kao „na čelu znak“. Njemu ne smeta izgnanstvo iz malograđanskog sveta sve dok ima da služi poeziji, na način predan i starinski, svim srcem, do poslednje kapi krvi/vina. Sve dok ima mogućnost da pretače život u poeziju, on postoji i slavi to postojanje, večito posrtanje i uzdizanje iznad sivila svakodnevice.
Egzistencija koja je retko kome laka i jednostavna, ni našem pesniku nije uvek naklonjena – u dalekom svetu on čezne za zavičajem, sećajući se rodne kuće, ognjište ga tek u snovima greje – ali sve se to čini manje bitnim od mogućnosti da se piše, da se izvlači esencija trenutka, da ostane kristalizovana njegova so – poezija koja je jedina vrednost.

U Mini rečnik skarednih reči izdvojene su one najžešće i najzabavnije fraze koje čine kolkvijalni jezik i srpski žargon. Uključeni su pojmovi na šatrovačkom, kao muzički, narkomanski i kriminalni sleng. Tu su i nezaobilazni lokalizmi i sve skupa čini ovaj deo srpskog jezika urnebesno zanimljivim. Esencija opscenog je žargon za poneti, u džepnom formatu, zgodna za poklon ili čitanje za žurkama.

Namerivši da se distancira od zamki petparačkog Holivuda, čiji znameniti pobornici ovdašnju kulturu vode upravo u pravcu lako prodavanih i lako konzumiranih magli, Skalušević nudi svoje verzije filmskih i književnih priča, stavljajući se u red pisaca koji baš i ne čeznu za postmodernom i njenim nasleđem i uticajem. Pritom se njegova zbirka Tucanje jezika, kao i većina njegovih ranijih pesničkih ostvarenja, oslanja na jednu vidljivu i na jednu nevidljivu Krajinu, kao i na mitski grad Nitogen u njenom središtu. Literarni Nitogen, koji Skalušević uporno ustanovljava i pre ove zbirke pesama, i kao pesnik i u funkciji urednika časopisa, zemlja je kranova i brodskih dizalica, doseljenih Kineza, rudnika i nusprodukata hemijske industrije. Međutim, on je i zemlja timočke vlaške magije, neobičnih običaja i sumanutih karaktera koji srljaju u sopstvenu propast češće nego što to ljudi inače rade. On je takođe zemlja straha od prokletstva i uroka, a isto tako i zemlja vinograda i brodova povezana Dunavom sa celom Evropom. Ipak, on je i pupak sveta u kome pesnik zaziva u sebi ono iskonsko: dodir ljubavi, škripu snega iz detinjstva, urbanu svakodnevicu svoje mladosti, ne braneći čitaocima da i sami isto urade.

Do vizuelnih pesama pristiže se različitim postupcima. U igri su crtež, često kombinovan s drugim elementima, realizovan – na primer – na novinskom materijalu, kombinacija crteža i teksta, strip, korišćenje pisaće mašine, upotreba slovnih, brojnih znakova, hemijskih i matematičkih formula, kolaž (najprisutnija „tehnika“).
Konkretna poezija, preskočimo li mnogobrojne preteče, pesnički je fenomen pedesetih godina prošlog veka u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Konkretisti se služe, poput dadaista i konstruktivista, i geometrijskim znacima, formulama, ikonografijom… Osnovni cilj je razlaganje jezika na njegove sastavnice i ponovno, vizuelno i zvučno, sklapanja onoga što je bilo semantički „rastvoreno“. Unutar neoavangarde konkretna poezija se smešta pored vizuelne (spoj slika i reči), zvučne (eksperimentiše zvukom i glasom), performativne (kombinacija glasa i gestova) poezije. U interakciji je s novim medijima i tehnologijom, stalno otvorena ka novom. Zadobija političku dimenziju uključujući se u društvene proteste u nameri da reformiše društvo.
I vizuelna i konkretna poezija predstavljaju pravu planetarnu, sverazumljivu, književnost. Ona je, posebno prva, i univerzalna pošto je slika razumljiva svima a jezik postaje, ako ga uopšte ima, samo prateći element. Poezija se ne može vratiti na staro. Jednom osvojeno, osvojeno je zauvek.

Ukleti pesnici najvećma su učili od ukletih pesnika koji su im prethodili. Postoji, podzemna, tradicija ukletog pesništva. Jadna je svaka književna kritika i svaka književna istorija koja to ne uviđa i o viđenom ne podnosi pošten račun.
I pored svega, i uprkos svemu, njihov je život, jednako kao i njihova poezija, bio, i bila, proslavljanje apsolutne slobode. Oni sami jesu sprženi Ikari. Ono što nam je od njih ostalo jeste pregršt sunčanih mrva. One svetle. Mala su sunca.
Ostali su zauvek, i nepopravivo, i nezaboravivo, mladi. Oni među pesnicima ove antologije čija je samrtna hora zakucala blizu dvadeset pete njihove godine, mnogo godina (za njih!) pre toga ispevali su pesme koje su pokazivale, i dokazivale, da pravi i autentični pesnici nesumnjivo jesu.

Predrag Milojević nije pesnik koji piše stihove po moranju i po svaku cenu i o onom za šta misli da zna kao i o onome o čemu zapravo pojma nema. Po rečima kritičara Dušana Stojkovića, nije se priključio nijednom od većeg broja pesničkih jata koje jure, krilima klecajući, za predvodnikom koji, veoma često, nije ni sam pravi pesnik, pogotovu nezaobilazan. Milojević ide svojim pesničkim putem. Ne osvrće se na ono što drugi pesnici oko njega stvaraju.
Zbirka Recept za selsko meso, nimalo slučajno, ima trodelnu strukturu. Prvi deo govori o devedesetim godinama XX veka, i junacima koji su, prepušteni sebi, istovremeno i krivi i nevini, i pošteni i prevaranti. Drugi deo bavi se poremećenim odnosima u srpskoj književnosti kroz prizmu pesnikovog alter-ega jednostavnog imena Presing. Treći deo je posvećen strasnoj ljubavi koja se nikada ne ostvaruje. Pesnik ostaje čvrsto sa nogama u našoj književnoj kaljuzi, poput junaka iz filmova ili romana Živojina Pavlovića, izudaran, prljav ili go, možda prevaren, ranjen, ali ne i poražen. Jer Milojević peva o onome što je bilo, što jeste i što će biti u našem selu ili na pijaci.

Naši autori slobodno oblikuju svoja iskustva, primećujemo odlike prethodnih epoha: avangarde, moderne, postmoderne, ali su prisutni iskoraci ka novim izmima, do potpuno autohtonih izraza i umeća pevanja koja ohrabruju našu već široku i jaku / jarku pesničku scenu. Raduje pojava nesvakidašnjih eksperimenata, koji nisu eksperiment radi eksperimenta, već dolazak na vrlo oneobičen način do poetske istine i iskaza koji će preživeti test vremena. Sve se kreće u smeru jedan pesnik – jedan poetski pravac.
Po tematskom kodu, pesme u ovoj antologiji su raznovrsne, od ljubavnih, životnih, onih koje opisuju susret sa smrću, odnos prema tragedijama, preko anegdotskih, ispovednih, buntovnih, humorističkih, citatnih, erotskih, dijaloških, istorijskih do mitoloških, igrivih, imaginativnih. Prisutne su i pesme koje na brutalno istinit način opisuju sadašnje vreme, poništenje umetničkog i ljudskog, instant doživljaje i instant filozofije svakodnevnog trenutka.
Provodeći dosta vremena sa knjigama, časopisima, poezijom uopšte mogu izvesti iskustveni zaključak da je srpska poezija izuzetno živa, živahna, žilava i da je to žanr koji je u našoj književnosti najvitalniji. Pesme agilno nalaze put do čitalaca – i postaju (ostaju) deo njihovog umetničkog iskustva. Poezija se istinski čita i istinski voli. I pored nedopustivog odnosa književne kritike prema poetskim knjigama, posebno ako uporedimo odnos iste prema prozi, pre svega romanima; pesma opstaje posedujući vlastiti život kao predodređenu nagradu.

Pesme o ocu, koje tvori Šarenkapić, a time i o detetu oca, jezgrovite su, katkad i šture, baš kao i reči koje su naraštaji prenosili, krijući iza svedenog ili nemuštog iskaza razorne emocije. One govore o ličnom iskustvu, svedočeći o epohi u koju su utkani i njihovi životi, ali i životi ljudi na našim prostorima.

Stih Ahmatove karakterišu štedljivost i emocionalna uzdržanost, zvučne i neočekivane rime, živa harmonija sadržaja i forme. Njeni stihovi poseduju zapanjujuću originalnost, lakonizam, osetljivost i pesničku velikodušnost. Ritam, gustina i bogatstvo reči, materijalnost slika, jasnoća u izražavanju daju neposredno, živo osećanje doživljenog. Pesme Ahmatove su tanane intuicije u kojima ono najvažnije kao da nije rečeno, pa ti nagoveštaji rasuti u kratkim uzdržanim stihovima govore o zauvek povređenoj duši, koja se ne žali, duši skrivenoj, ali postepeno i nenametljivo otvorenoj sećanjima. Svojom poezijom i kreativnošću obuhvatila je obim i patetiku događa čijim je svedokom bila, uspevajući pritom da velikom snagom prenese svoja iskustva koristeći mali broj reči, vešto varirajući njihove nijanse i značenja, dajući im ogromnu izražajnost.

Nova zbirka pesama „Gazište“ Ljiljane Pavlović Ćirić lirski zatomljeno komentariše aktuelne tragedije oružanih „dijaloga“ koje ukazuju na nepovratno, vidljivo i nevidljivo urušavanje svega postojećeg. Oni, što brže umiru u toj gorkoj stvarnosti, prizivaju nedostižnu slobodu kroz kontraste i dijametralnim obrtanjem uobičajene svakidašnjice običnih ljudi, odnosno unutrašnjim merenjem gazišta. Poetička montaža paklenih slika i „srazmernih“ metamorfoza podeljena je u četiri skupa – crni, beli, zeleni i crveni, asocirajući na boje palestinske zastave.

Pesnik Lazić je suštinski pevao o velikim stvarima i to trostruko. Najpre, sasvim u skladu sa stihovima koje je napisao izvanredni slovenački pesnik Uroš Zupan „Važne su samo stvari koje te dovedu do sebe“, pesnik se poezijom vraćao sopstvenom izvorištu nadahnuća, oslobađajući se istovremeno „bremena sopstvenog ja“, prerastajući balast rodoslova i sve njegove arhetipski upisane usude. Zatim, reafirmišući sam čin pisanja, promišljanjem i nepokolebljivim radom na stihu, izjednačavanjem značaja svake pojedinačne pesme i zbirke u celini, pažljivo bruseći njenu strukturu u kojoj je vidljivo prisustvo jezičkog intenziteta od prve do poslednje pesme, Lazić je obnovio veru u pesništvo utemeljeno u jezičkoj marljivosti čime je, uz nekoliko svetlih izuzetaka u domaćem pesništvu, zauzeo prilično izdvojenu poziciju. Povrh toga, snagom pesničkog izraza i ukupnim književnoumetničkim domašajem pesnik je postigao ono što sam navodi kao osnovni zadatak pesništva: da ono što se možda, učinilo zaboravljenim i nestalim – „oživi“ – potpisujući knjigu života i neprekidne selidbe iz jedne sudbine u drugu što ukupno, zbirku Služba za Milana B. čini izuzetno vrednim ostvarenjem.

Jezik umnogome odražava ali i određuje karakter onoga ko se njime služi; način govora odgovara životnim izborima koji se neumoljivo nameću ljudima u odnosu na njihov ekonomski, kulturološki ili obrazovni status. Otud različitim jezicima govore pripadnici različitih društvenih klasa i slojeva, kao i stanovnici područja koja su imala osobenu prošlost koja je mogla usloviti da pripadaju orijentalnoj ili srednjoevropskoj kulturi.

Moderni sleng se može sresti i kod Srba iz Hrvatske, stanovnika Beograda ili u varošima zapadne Srbije, ali se on razlikuje po osnovama koje se oslanjaju na tradicionalne, istorijske, običajne i druge vrednosti, te se i iz tog razloga ne može svesti samo na žargon, koji je načelno specifičan oblik izražavanja potkulturnih grupa. Jezikom skarednih reči ne služe se samo građevinski radnici koji dobacuju devojkama na timočko-prizrenskom dijalektu, niti se njime služe isključivo problematični omladinci koji imaju problema sa zakonom. To je istovremeno i jezik pobune protiv državnih pravila i društvenih normi, jezik i onoga koji vređa i onoga koji je uvređen.

Na njemu se razmišlja i živi; on često služi kao poetička osnova rep pesniku ili kao polazište za slem poeziju. Književnici koji su savladali ovaj jezik mogu da potpišu i delo čija su tema upravo oni koji tim jezikom govore. I ako malo oslušnemo, shvatićemo da postoje ljudi koji govore isključivo ovim jezikom. Stoga je rečnik koji je u čitaočevim rukama sastavljen je sa dvojakom namerom: da upozori i da zabavi.

U težnji da grupiše motivske sklopove poetskog angažmana, autorka je zbirku podelila u devet celina, ali sve one govore iz jedinstvenog glasa, i kada je reč o ličnim doživljajima i kada su u pitanju globalna politička zbivanja.

Pesme su okrenute svetu i sadašnjosti u kojoj se odigravaju ljudske drame uzrokovane tokom životnog ciklusa i aktuelnih ratnih katastrofa. Ono što ovu pesnikinju čini posebnom jeste njena spremnost da se suoči sa nesrećom u vidu groteske i dečje igre. Ritam emocija i asocijativni tokovi ne dozvoljavaju čitaocu da posustane u saznavanju povesti anonimnih ljudi kojima samo pesma može biti svedočanstvo i dokaz.

Oponašajući govorne sekvence, često parodirajući ulične/javne ili kućne/intimne razgovore u kojima se otkrivaju zastrašujuće sudbine, autorka se probija do istine o svetu i životu koja, tako prezentovana, podseća na bajku. Ironija ili crni humor ne služe da se uspostavi distanca već da se naglasi duboka saosećajnost sa životom koji je na ivici ambisa, ali uspeva da se održi uprkos svemu što ga poništava. U vremenima poput našeg, kada saosećajnost sa unesrećenima preplavljuje književnost do mere klišea i jučerašnje vesti, imamo priliku da čitamo autentično i doživljeno pesničko i ljudsko svedočanstvo. I da plačemo kroz smeh na ovu našu istinitu bajku.

Bećićeva knjiga je slavljenje individualizma i savjesti. Dobro zna da Judu nikakav iskaz ne može odbraniti pa makar u istorijskom smislu bio potpuno nedužan, ali se poezijom može barem malo poljuljati čovjekova sujeta i uvjerenje u ekskluzivnost, pozvati nas na lična propitivanja o pravicama i krivicama. Svi smo mi pomalo Jude. I nije da toga nijesmo u rijetkim trenucima istine i potpuno svjesni. I nije da nijesmo, kao i Juda, toliko puta uradili ono što moramo, a ne ono što je ispravno ili što želimo.

Prošavši kroz Rugovsku klisuru, pesnikinja se obrela u novom mitopoetskom okruženju odakle svedoči, iz samog srca poezije o vremenskim i večnim pitanjima ljubavi i smrti, sna i jave, konačnosti i beskonačnosti. Opipava i istražuje svet na ivici ponora, na granici koja razdvaja činjenice, datosti i vukove od eteričnih pojava da bi se otud vratila u bezbednu utrobu jajeta i snivala svoj pesnički san. Svet se drži na logosu, a šta je njegov najpribližniji izraz ako nije pesma. Ljudske, ovosvetovne mogućnosti su ograničene – snovi se ne mogu prevesti na jezik jave, zato im se može približiti pesničkom taktikom, poverenjem u stih i čekanjem. U bezbednoj dubini ljuske preispituju se visine koje se mogu dosegnuti ovim našim pojmovnim aparatom. Deluje kao da se autorka ne nađe u situaciji koju onda treba prevesti u reči, nego se nađe pred pesmom koju treba preneti na ovamošnji jezik. Njena država u kojoj živi je poetska država, a njene metamorfoze su trenuci, zbivanja, ovaploćenja poezije. Ona se ne plaši nepojamnog, jer čeka da joj se obznani u vidu pesme. Iako ima nešto od buntovničkog i mladalačkog, ova zbirka sadrži i jedno naročito, drevno poetsko iskustvo – čekanje i strpljenje za otelotvorenje onih istina koje su dostupne poetskom saznanju. Otkrivajući postepeno zemlju poezije, pred upitanošću koja nam je svrha i misija, pesnikinja pokušava da domaši do uloga koju imamo u ovoj našoj beskrajnoj priči koju delimo jedni sa drugima. Pesnički okvir nije vreme, nego večnost. Ona polazi od činjenica koje se odvijaju u večnosti i dolazi do vremena u kojem treba obavljati zadatke svakodnevice.