POEZIJA

Le cadavre exquis / izuzetni leševi, je grafička igra ili kolektivno pisanje koje su nadrealisti pokrenuli 1925. Prvi su to učinili Žak Prever i Iv Tangi. Pridružio im se najpre Marsl Dijamel. Sva trojica stanovali su u istoj kući u ulici du Château broj 54 u Parizu. Potom su to prihvatili i ostali nadrealisti i cadavre exquis je postao, i dugo ostao, najvažnija i najprovokativnija nadrealistička igra. U Sažetom rečniku nadrealizma koji su 1938. godine objavili Andre Breton i Pol Elijar on je definisan kao igra koja se sastoji u tome da više osoba napiše jednu rečenicu ili nacrta crtež a da niko od njih ne zna ko je prethodno, i kako, u pisanju tog teksta ili u crtanju sudelovao. Princip igre je sledeći. Okupi se grupa učesnika i svaki od njih piše svoj deo rečenice (ili nacrta svoj deo crteža) redosledom imenica – glagol – dopuna/e, a da ne zna šta je prethodni napisao (ili nacrtao). Prva tako napisana rečenica koja je igri „pozaj-mila“ ime bila je: „Leš – izabran – popiće – vino – novo.“ Osnovni pokretač i ove, i ostalih kreacija ovog tipa, jeste nesvesno koje su nadrealisti, inspirisani Frojdom, intenzivno proučavali.

Krstareći po onome unutra, pesnik uočava kako se vreme rasteže i skuplja, i sam u čudu kako životni vek visi o koncu, kako ga začas može nestati. A opet, ima ga tako mnogo da ga neprestano možemo čitati i prepričavati onda kada odahnemo, vraćeni sebi, slobodni od zaglušujućih informacija kojima nas neprekidno, hteli mi to ili ne, zasipaju. Ova poezija svedoči da je sve živo, da ne postoji ništa, da svaka pojava na kugli zemaljskoj ima svoje poslanstvo, a to je učešće u životu koji se neprekidno ukida i obnavlja, koji postoji desetinama hiljada generacija pre novorođenog deteta i koji će postojati i u svim trenucima posle ovoga. Matičetov se bavi esencijalnim pitanjima, otkrivajući (moguća) značenja postupno, onako kako se stvari odvijaju u njegovom vreme-prostoru, pokušava da protumači čoveka i čovečanstvo zapažajući zbivanja u svom životu i prisećajući se priča ispričanih još davno pre njega – svako zakasni pola sveta pre nego što se rodi.

Postoje razni tematski pristupi kojima možemo rasvetliti antološki presek nove norveške lirike: geografski, ekološki, psihoanalitički, urbanistički itd. Opredeljujemo se za luminopoetički – onaj koji u centar stavlja fenomen svetlosti. Nasuprot njemu stoji fenomen mraka sa kojim stupa u kontrapunktski, dijalektički odnos. Svetlost je uslov postojanja svega, a njen simbol, koji pulsira ovim tekstom, zrakoliko se razlaže na značenja svesti, (samo)spoznaje, sreće, topline, harmonije… Primiti svetlost znači suočiti se sa iluminacijom ne samo spolja, nego i iznutra, iz duše. Duša postaje pročišćena, srećna, nasuprot obrnutom procesu gde mrak unosi haos, bol, zebnju, tugu, depresiju, očaj. U mnoštvu primera nove norveške poezije susretaćemo se sa više svetlostnih relacija: sa Suncem, u religioznom smislu, sa urbanitetom (gradom) kao i sa privatnim svetlom (onim koje osvetljava dom). Ako bismo sumirali značaj teme borbe između svetlosti i tame na savremenu norvešku poeziju, mogli bismo reći da ovaj nordijski mitopoetički topos (i te kako prisustan u finskoj Kalevali) i te kako pulsira i danas u lirskim poetikama mnogih norveških autora. U jednom potpuno drugačijem podneblju, sa prilično uravnoteženim godišnjim dobima i drastično manjim svetlosnim oscilacijama, iskustvo sa ovakvom pesničkom tematikom, u najpozitivnijem mogućem smislu, donosi inspirišuće očuđenje. Iz njega proističe potreba za novim čitanjem ovog više nego dragocenog lirskog odabira prevodioca Marka Vukovića.

Svojim melanholičnim tonom pesnička knjiga Helene Imislund istražuje šta se događa u nama kada se nađemo blizu smrti ili tuđe smrti. Vodi nas preko tri raskršća gde sama blizina smrti daje životu novu jasnoću. Ona duboko zadire u ljudsku prirodu pozivajući na introspekciju i razmišljanje o smrtnosti, ali i na sećanje i tragove koje ostavljamo, bilo da se fokusira na mladu ženu s dijagnozom karcinoma koja se suočava s činjenicom da nema puno vremena, kao u prvom pevanju ili kad prikazuje staricu s demencijom koja se preseljava i prilagođava na život u domu i kad opisuje to kako ona doživljava sećanja, kakve je dileme prate. Dok jedna mlada žena treba da se pobrine za sve oko sahrane rođake s kojom nije bila naročito bliska, u trećem pevanju istražuje se ideja prolaznosti i nestalna priroda ljudske egzistencije. Emotivnost, dirljivost i snaga izraza Helene Imislund ukrasi su knjige Rasute kćeri.

Poeziju Bobana Hrvača karakteriše drama traganja nedužnog čovjeka za vlastitom krivicom. Zbilja nema ničega poštenijeg i ljudskijeg od ispitivanja jedne, pokazaće se, endemske mržnje koja te prognala sa uistinu vjekovnog ognjišta, krenuti od kopanja po vlastitoj krivici, odgovornosti i naivnosti. A upravo to u čitavom ovom ciklusu pjesnički posvećeno preispituje Boban Hrvač, „domorodac kojeg proglasiše osvajačem i oteraše od kuće“.
Poetički akcenat se dalje seli sa egzistencijalnog i istorijskog na autopoetički plan. Upravo to novo akcentuiranje predstavlja ključni hermeneutički momenat i događaj u ovoj knjizi smješten u samo njeno središte. Nije to nikakva pomodna poetička autorefleksija, želja da se poezija predstavi kao vlastiti predmet, nije to poetička rasprava o angažmanu, o dometima i potrošenosti metafore, a pogotovo nije neko nategnuto mudrovanje o poetskom sjedinjavanju sadržine i forme, to je jedno trezveno vjerovanje da je „vreme (u kojem živimo) loše za pesnike, ne i za pesmu“. Potvrda je to vjere u poeziju kao formu individualnog spasenja uprkos vremenu njene već odavno proglašene društvene skrajnutosti i smrti u merkantilnom svijetu koji umjetnost sve halapljivije želi svesti na zabavu.

Ovaj Tanasijevićev lutalački dnevnik doziva ono što smatra suštinom, približavanje neuhvatljivom i odmicanje od njega. U večitoj potrazi, „sit i kada je gladan“ prihvata svoju sudbinu, bez obzira da li je sam kroji, ili mu je unapred ispisana kao „na čelu znak“. Njemu ne smeta izgnanstvo iz malograđanskog sveta sve dok ima da služi poeziji, na način predan i starinski, svim srcem, do poslednje kapi krvi/vina. Sve dok ima mogućnost da pretače život u poeziju, on postoji i slavi to postojanje, večito posrtanje i uzdizanje iznad sivila svakodnevice.
Egzistencija koja je retko kome laka i jednostavna, ni našem pesniku nije uvek naklonjena – u dalekom svetu on čezne za zavičajem, sećajući se rodne kuće, ognjište ga tek u snovima greje – ali sve se to čini manje bitnim od mogućnosti da se piše, da se izvlači esencija trenutka, da ostane kristalizovana njegova so – poezija koja je jedina vrednost.

Namerivši da se distancira od zamki petparačkog Holivuda, čiji znameniti pobornici ovdašnju kulturu vode upravo u pravcu lako prodavanih i lako konzumiranih magli, Skalušević nudi svoje verzije filmskih i književnih priča, stavljajući se u red pisaca koji baš i ne čeznu za postmodernom i njenim nasleđem i uticajem. Pritom se njegova zbirka Tucanje jezika, kao i većina njegovih ranijih pesničkih ostvarenja, oslanja na jednu vidljivu i na jednu nevidljivu Krajinu, kao i na mitski grad Nitogen u njenom središtu. Literarni Nitogen, koji Skalušević uporno ustanovljava i pre ove zbirke pesama, i kao pesnik i u funkciji urednika časopisa, zemlja je kranova i brodskih dizalica, doseljenih Kineza, rudnika i nusprodukata hemijske industrije. Međutim, on je i zemlja timočke vlaške magije, neobičnih običaja i sumanutih karaktera koji srljaju u sopstvenu propast češće nego što to ljudi inače rade. On je takođe zemlja straha od prokletstva i uroka, a isto tako i zemlja vinograda i brodova povezana Dunavom sa celom Evropom. Ipak, on je i pupak sveta u kome pesnik zaziva u sebi ono iskonsko: dodir ljubavi, škripu snega iz detinjstva, urbanu svakodnevicu svoje mladosti, ne braneći čitaocima da i sami isto urade.

Do vizuelnih pesama pristiže se različitim postupcima. U igri su crtež, često kombinovan s drugim elementima, realizovan – na primer – na novinskom materijalu, kombinacija crteža i teksta, strip, korišćenje pisaće mašine, upotreba slovnih, brojnih znakova, hemijskih i matematičkih formula, kolaž (najprisutnija „tehnika“).
Konkretna poezija, preskočimo li mnogobrojne preteče, pesnički je fenomen pedesetih godina prošlog veka u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Konkretisti se služe, poput dadaista i konstruktivista, i geometrijskim znacima, formulama, ikonografijom… Osnovni cilj je razlaganje jezika na njegove sastavnice i ponovno, vizuelno i zvučno, sklapanja onoga što je bilo semantički „rastvoreno“. Unutar neoavangarde konkretna poezija se smešta pored vizuelne (spoj slika i reči), zvučne (eksperimentiše zvukom i glasom), performativne (kombinacija glasa i gestova) poezije. U interakciji je s novim medijima i tehnologijom, stalno otvorena ka novom. Zadobija političku dimenziju uključujući se u društvene proteste u nameri da reformiše društvo.
I vizuelna i konkretna poezija predstavljaju pravu planetarnu, sverazumljivu, književnost. Ona je, posebno prva, i univerzalna pošto je slika razumljiva svima a jezik postaje, ako ga uopšte ima, samo prateći element. Poezija se ne može vratiti na staro. Jednom osvojeno, osvojeno je zauvek.

Ukleti pesnici najvećma su učili od ukletih pesnika koji su im prethodili. Postoji, podzemna, tradicija ukletog pesništva. Jadna je svaka književna kritika i svaka književna istorija koja to ne uviđa i o viđenom ne podnosi pošten račun.
I pored svega, i uprkos svemu, njihov je život, jednako kao i njihova poezija, bio, i bila, proslavljanje apsolutne slobode. Oni sami jesu sprženi Ikari. Ono što nam je od njih ostalo jeste pregršt sunčanih mrva. One svetle. Mala su sunca.
Ostali su zauvek, i nepopravivo, i nezaboravivo, mladi. Oni među pesnicima ove antologije čija je samrtna hora zakucala blizu dvadeset pete njihove godine, mnogo godina (za njih!) pre toga ispevali su pesme koje su pokazivale, i dokazivale, da pravi i autentični pesnici nesumnjivo jesu.

Predrag Milojević nije pesnik koji piše stihove po moranju i po svaku cenu i o onom za šta misli da zna kao i o onome o čemu zapravo pojma nema. Po rečima kritičara Dušana Stojkovića, nije se priključio nijednom od većeg broja pesničkih jata koje jure, krilima klecajući, za predvodnikom koji, veoma često, nije ni sam pravi pesnik, pogotovu nezaobilazan. Milojević ide svojim pesničkim putem. Ne osvrće se na ono što drugi pesnici oko njega stvaraju.
Zbirka Recept za selsko meso, nimalo slučajno, ima trodelnu strukturu. Prvi deo govori o devedesetim godinama XX veka, i junacima koji su, prepušteni sebi, istovremeno i krivi i nevini, i pošteni i prevaranti. Drugi deo bavi se poremećenim odnosima u srpskoj književnosti kroz prizmu pesnikovog alter-ega jednostavnog imena Presing. Treći deo je posvećen strasnoj ljubavi koja se nikada ne ostvaruje. Pesnik ostaje čvrsto sa nogama u našoj književnoj kaljuzi, poput junaka iz filmova ili romana Živojina Pavlovića, izudaran, prljav ili go, možda prevaren, ranjen, ali ne i poražen. Jer Milojević peva o onome što je bilo, što jeste i što će biti u našem selu ili na pijaci.

Naši autori slobodno oblikuju svoja iskustva, primećujemo odlike prethodnih epoha: avangarde, moderne, postmoderne, ali su prisutni iskoraci ka novim izmima, do potpuno autohtonih izraza i umeća pevanja koja ohrabruju našu već široku i jaku / jarku pesničku scenu. Raduje pojava nesvakidašnjih eksperimenata, koji nisu eksperiment radi eksperimenta, već dolazak na vrlo oneobičen način do poetske istine i iskaza koji će preživeti test vremena. Sve se kreće u smeru jedan pesnik – jedan poetski pravac.
Po tematskom kodu, pesme u ovoj antologiji su raznovrsne, od ljubavnih, životnih, onih koje opisuju susret sa smrću, odnos prema tragedijama, preko anegdotskih, ispovednih, buntovnih, humorističkih, citatnih, erotskih, dijaloških, istorijskih do mitoloških, igrivih, imaginativnih. Prisutne su i pesme koje na brutalno istinit način opisuju sadašnje vreme, poništenje umetničkog i ljudskog, instant doživljaje i instant filozofije svakodnevnog trenutka.
Provodeći dosta vremena sa knjigama, časopisima, poezijom uopšte mogu izvesti iskustveni zaključak da je srpska poezija izuzetno živa, živahna, žilava i da je to žanr koji je u našoj književnosti najvitalniji. Pesme agilno nalaze put do čitalaca – i postaju (ostaju) deo njihovog umetničkog iskustva. Poezija se istinski čita i istinski voli. I pored nedopustivog odnosa književne kritike prema poetskim knjigama, posebno ako uporedimo odnos iste prema prozi, pre svega romanima; pesma opstaje posedujući vlastiti život kao predodređenu nagradu.

Pesme o ocu, koje tvori Šarenkapić, a time i o detetu oca, jezgrovite su, katkad i šture, baš kao i reči koje su naraštaji prenosili, krijući iza svedenog ili nemuštog iskaza razorne emocije. One govore o ličnom iskustvu, svedočeći o epohi u koju su utkani i njihovi životi, ali i životi ljudi na našim prostorima.

Stih Ahmatove karakterišu štedljivost i emocionalna uzdržanost, zvučne i neočekivane rime, živa harmonija sadržaja i forme. Njeni stihovi poseduju zapanjujuću originalnost, lakonizam, osetljivost i pesničku velikodušnost. Ritam, gustina i bogatstvo reči, materijalnost slika, jasnoća u izražavanju daju neposredno, živo osećanje doživljenog. Pesme Ahmatove su tanane intuicije u kojima ono najvažnije kao da nije rečeno, pa ti nagoveštaji rasuti u kratkim uzdržanim stihovima govore o zauvek povređenoj duši, koja se ne žali, duši skrivenoj, ali postepeno i nenametljivo otvorenoj sećanjima. Svojom poezijom i kreativnošću obuhvatila je obim i patetiku događa čijim je svedokom bila, uspevajući pritom da velikom snagom prenese svoja iskustva koristeći mali broj reči, vešto varirajući njihove nijanse i značenja, dajući im ogromnu izražajnost.

Zbirka Antikanti sadrži dva ciklusa pesama, formom i poetički različitih a vešto uklopljnih u zaokruženu celinu. U početnim pesmama zbirke određuje se njen dalji karakter i nudi ideološka i poetička matrica koje će kasnije poslužiti za tumačenje većine stihova. Tako se, umesto istaknutog lajtmotiva, ističe podređenost društva ciljevima krupnog kapitala a kritikuje se nedoslednost u političkom i društvenom delanju. Ljudi žive, u Glišićevoj predstavi sveta, bez potrebe da budu obrazovani, svedeni na besciljno kretanje, puni praznih priča i nepotrebnih razgovora. Pesnik ističe stanje haosa i kretanje kroz haos: izgovorene reči uglavnom su bez značenja, gotovo jedina fizička manifestacija pojedinaca koji su se obreli u ratu svih protiv svih, pa i takve se ne čuju već kao da ispare. Ipak, za Glišića to nije slučajno, on zaključuje da haos koji vlada svetom neko namerno kreira. Istovremeno, zaključak o kreiranju haosa pesnik postavlja u sam centar iz koga crpi utopijska, distopijska i svaka druga opredeljenja u sopstvenom umetničkom izrazu. On nas vraća na početke novovekovne filozofije, u vreme Tomasa Hobsa koji se pita da li se ljudi rađaju loši ili takvi postaju tokom života. Na kraju, pesnik radi preporuke za ostvarivanje boljeg sutra predlaže samouhođenje, kao vrstu opreza, čojstva i samopoboljšanja.

Nova zbirka pesama „Gazište“ Ljiljane Pavlović Ćirić lirski zatomljeno komentariše aktuelne tragedije oružanih „dijaloga“ koje ukazuju na nepovratno, vidljivo i nevidljivo urušavanje svega postojećeg. Oni, što brže umiru u toj gorkoj stvarnosti, prizivaju nedostižnu slobodu kroz kontraste i dijametralnim obrtanjem uobičajene svakidašnjice običnih ljudi, odnosno unutrašnjim merenjem gazišta. Poetička montaža paklenih slika i „srazmernih“ metamorfoza podeljena je u četiri skupa – crni, beli, zeleni i crveni, asocirajući na boje palestinske zastave.

Pesnik Lazić je suštinski pevao o velikim stvarima i to trostruko. Najpre, sasvim u skladu sa stihovima koje je napisao izvanredni slovenački pesnik Uroš Zupan „Važne su samo stvari koje te dovedu do sebe“, pesnik se poezijom vraćao sopstvenom izvorištu nadahnuća, oslobađajući se istovremeno „bremena sopstvenog ja“, prerastajući balast rodoslova i sve njegove arhetipski upisane usude. Zatim, reafirmišući sam čin pisanja, promišljanjem i nepokolebljivim radom na stihu, izjednačavanjem značaja svake pojedinačne pesme i zbirke u celini, pažljivo bruseći njenu strukturu u kojoj je vidljivo prisustvo jezičkog intenziteta od prve do poslednje pesme, Lazić je obnovio veru u pesništvo utemeljeno u jezičkoj marljivosti čime je, uz nekoliko svetlih izuzetaka u domaćem pesništvu, zauzeo prilično izdvojenu poziciju. Povrh toga, snagom pesničkog izraza i ukupnim književnoumetničkim domašajem pesnik je postigao ono što sam navodi kao osnovni zadatak pesništva: da ono što se možda, učinilo zaboravljenim i nestalim – „oživi“ – potpisujući knjigu života i neprekidne selidbe iz jedne sudbine u drugu što ukupno, zbirku Služba za Milana B. čini izuzetno vrednim ostvarenjem.

Ljubav u zaperku nudi nam vrtlarsku avanturu po poeziji. U ovom prirodoslovnom svetu očuvane su stare sorte koje donose bogat leksički materijal radosti života. Pesme odišu, i kada su sa najtmurnijom poentom, zanosnom životnom vedrinom. Različita značenjska polja grupisana su u cikluse – od pesništva, nezaobilazne teme današnjice, jer je ćutanje poezije skriveno u prirodi, do ljubavnog nemira u zujkanju pčela.

Sve je u ovoj poeziji bujno – od vinogradarskih bresaka do poponca koji se baškari u kukuruzištu – ako je i korov, neka cveta; jedan kostreš ima livadski manifest. Anatomske pojedinosti životinja i cvetova, voljkom spojeni glasovi – ljubav nije piće i hrana samo za dušu. Nekoliko pesama kasnije pesnikinja nas prebacuje u stari svet filmskog platna i detinjih igara inspirisanih starim piscima (Karl Maj). Tu je i muzika Dvoržakova.

Svet za koji smo bili ubeđeni da više ne postoji. Poput junakinja iz bajki, pesnikinja se kreće slobodno svim materijalnim i nematerijalnim prostorima. Pored zasađenih polja i pšenice, ovom zbirkom leluja i iskustvo Higsovog polja, ovekovečavanje najlepših trenutaka postojanja na nivou nevidljivog. Ovo nisu pesme koje koriste metafore iz prirode, ovo je doslovno poezija prirode i čoveka u njoj. Bez poučitelnih pasaža, u čežnji za potpunošću i skladom, gradeći se međusobno sa čovekom-stogom, autorka nas uvodi u raskošno i razbokoreno svetlucanje kada čučne i rodi klas.

Prvom pesmom pesnik nas uvodi u zbirku na jedan pomalo arhaičan i topao način vraćajući liru kao osnovu lirike. Druga pesma odvaja dva ciklusa, o čemu smo govorili, a treća obeležava kraj. Isticanjem besmisla tog kraja, pesnik nam zapravo anticipira nove zbirke koje će nastati ili koje već postoje. U svakom slučaju, pored nabrojanih osobenosti stvaralačkog postupka ovog pesnika, isticanja je vredan njegov osećaj za ritmiku jezika, kao i da je originalnim semantičkim spregovima pokazao nove mogućnosti upotrebe pesničkog jezika. Zato možemo reći da je pred nama jedan po svemu originalan i nov pesnik koji će se, verujemo, još više razvijati i pred kojim stoji pesnička budućnost, koja je u našoj poeziji retko svetla, a gotovo uvek neizvesna.

U težnji da grupiše motivske sklopove poetskog angažmana, autorka je zbirku podelila u devet celina, ali sve one govore iz jedinstvenog glasa, i kada je reč o ličnim doživljajima i kada su u pitanju globalna politička zbivanja.

Pesme su okrenute svetu i sadašnjosti u kojoj se odigravaju ljudske drame uzrokovane tokom životnog ciklusa i aktuelnih ratnih katastrofa. Ono što ovu pesnikinju čini posebnom jeste njena spremnost da se suoči sa nesrećom u vidu groteske i dečje igre. Ritam emocija i asocijativni tokovi ne dozvoljavaju čitaocu da posustane u saznavanju povesti anonimnih ljudi kojima samo pesma može biti svedočanstvo i dokaz.

Oponašajući govorne sekvence, često parodirajući ulične/javne ili kućne/intimne razgovore u kojima se otkrivaju zastrašujuće sudbine, autorka se probija do istine o svetu i životu koja, tako prezentovana, podseća na bajku. Ironija ili crni humor ne služe da se uspostavi distanca već da se naglasi duboka saosećajnost sa životom koji je na ivici ambisa, ali uspeva da se održi uprkos svemu što ga poništava. U vremenima poput našeg, kada saosećajnost sa unesrećenima preplavljuje književnost do mere klišea i jučerašnje vesti, imamo priliku da čitamo autentično i doživljeno pesničko i ljudsko svedočanstvo. I da plačemo kroz smeh na ovu našu istinitu bajku.

Bećićeva knjiga je slavljenje individualizma i savjesti. Dobro zna da Judu nikakav iskaz ne može odbraniti pa makar u istorijskom smislu bio potpuno nedužan, ali se poezijom može barem malo poljuljati čovjekova sujeta i uvjerenje u ekskluzivnost, pozvati nas na lična propitivanja o pravicama i krivicama. Svi smo mi pomalo Jude. I nije da toga nijesmo u rijetkim trenucima istine i potpuno svjesni. I nije da nijesmo, kao i Juda, toliko puta uradili ono što moramo, a ne ono što je ispravno ili što želimo.

 Strukturalna osmišljenost, nenametljiv slobodan stih, pesnička igrivost i asocijativnost, kao i pikturalna poetika glavni su kvaliteti novog pesničkog rukopisa Dejana Bogojevića. Iako računa sa poznatim poetičkim i stilskim mogućnostima, samosvojno ih kombinuje i pretače, gradeći svoj poetički univerzum. Bogatstvo metafora i pesničkih slika stvara donekle sličan utisak kao i likovna dela, a istovremeno aktivira se mogućnost pesničkog pročišćenja duha, koliko katarzičnog jer se prolazi kroz bol, toliko i isceljujućeg jer na koncu ostaje belilo ožiljka kao zarasle rane, trag i dokaz da se lovilo. 

Višeznačan je i metaforični naslov zbirke „Ispod belog pokrivača“.

Prva misao da je u pesmama reč o postelji, o intimi, o onom gde je i kad je čovek najposvećeniji sebi, onom što najviše njemu pripada te je i reč o zbivanju „ispod“ bar delić obrisa od prizora kakav nastaje trenom pri razmagljivanju ogledala, pri suočavanju sa istinom o sebi.

Osim toga, beli pokrivač bi mogao da bude i sneg koji vremenom, prolaženjem nikako da okopni, ali javlja se asocijacija na belo platno kojim je pokriveno lice onog spremnog za odlazak na večni počinak, u noć bez jutra.

No, bilo kako da pojmimo ime zbirke, bilo kojom putanjom da se uputimo pri odgonetanju najpre onog na šta nas upućuju i naslovi drugih pesama, jedno je izvesno. U svakoj pesmi je odraz stanja bića onog koji piše, koji se pisanjem razotkriva pri pokušaju da se domogne bar delića odgovora na pitanje ko sam ja, kuda idem i šta tražim u tom svetu od nemira, od grehote, u paklu, a posve sam i bez znanja o svom grehu zatečen i pod nesnosnom prisilom da se, sve dok jeste, snalazi kako zna i koliko može, sa što se imenuje ne samo životom, nego prolaznošću kroz večno.

Prošavši kroz Rugovsku klisuru, pesnikinja se obrela u novom mitopoetskom okruženju odakle svedoči, iz samog srca poezije o vremenskim i večnim pitanjima ljubavi i smrti, sna i jave, konačnosti i beskonačnosti. Opipava i istražuje svet na ivici ponora, na granici koja razdvaja činjenice, datosti i vukove od eteričnih pojava da bi se otud vratila u bezbednu utrobu jajeta i snivala svoj pesnički san. Svet se drži na logosu, a šta je njegov najpribližniji izraz ako nije pesma. Ljudske, ovosvetovne mogućnosti su ograničene – snovi se ne mogu prevesti na jezik jave, zato im se može približiti pesničkom taktikom, poverenjem u stih i čekanjem. U bezbednoj dubini ljuske preispituju se visine koje se mogu dosegnuti ovim našim pojmovnim aparatom. Deluje kao da se autorka ne nađe u situaciji koju onda treba prevesti u reči, nego se nađe pred pesmom koju treba preneti na ovamošnji jezik. Njena država u kojoj živi je poetska država, a njene metamorfoze su trenuci, zbivanja, ovaploćenja poezije. Ona se ne plaši nepojamnog, jer čeka da joj se obznani u vidu pesme. Iako ima nešto od buntovničkog i mladalačkog, ova zbirka sadrži i jedno naročito, drevno poetsko iskustvo – čekanje i strpljenje za otelotvorenje onih istina koje su dostupne poetskom saznanju. Otkrivajući postepeno zemlju poezije, pred upitanošću koja nam je svrha i misija, pesnikinja pokušava da domaši do uloga koju imamo u ovoj našoj beskrajnoj priči koju delimo jedni sa drugima. Pesnički okvir nije vreme, nego večnost. Ona polazi od činjenica koje se odvijaju u večnosti i dolazi do vremena u kojem treba obavljati zadatke svakodnevice.

Pred nama je knjiga u kojoj se na ironičan način govori o urbanom životu i stilovima koji promovišu individualnost, da bi potom, u paradoksalnom preokretu ta ista individualnost iščezla u gedžetima savremenog bitisanja. Autorka ne zazire od izliva emocija koje se sukobljavaju sa važećim, promovisanim načinom ophođenja – komunicirajući preko aparata, i sami postajemo mašine. Začuđenost pred svetom pojavljuje se u različitim registrima – kao groteskno-komični tinitus, ili kao „muzika iza očiju“; kao košmarna kakofonija kojoj se ne može umaći, i napokon kao neprijatna tišina „ovog mesta“. Ipak iz tih situacija postoji i izbavljenje sa prizvukom ontološkog: „svoje note skupljam da napravim vatru i svetlost“.

„Jasnina poljana“ prihvati nas kao dugi moleban ili kantilena, posvećena preminuloj pjesnikovoj supruzi Jasni. Nemamo u srpskoj književnosti takvu pjesničku knjigu koja od prve do posljednje pjesme ide dosljedno, uspinjući se od trenuka nazvanog „Grom iz vedra neba“, do posljednjih pjesama gdje kroz tihovanje pjesnik pušta svoje pjesme, svoje riječi, da se posvete Bogu. Samo na taj način pjesnik će biti sa svojom iščezlom Jasnom. Svijet je oko njega nemilosrdan, i svaki pokušaj da pjesmom, da riječima koje dolaze iz duše, ne uspijeva. Iščezla, ili otišla draga ne može se prizvati, dozivajući zvjezdano nebo, Idući stazom Gilgameša da pronađe svog Enkidua. Ali dozivanje bilo kojeg judanak, sve završava Poovim, „Nikad više, nikad više“. Samo put tihovanja i molive, onim putem kojim su išli i božamstveni psalmi. Dotjeravši svoje pjesme do perfekcije, pjesnik svoju knjigu sa zadovoljstvom može da preporuči čitaocu , jer je jedinstvena.

Skalušević se javlja iz neželjene pošte odakle pokušava da protumači svet koji je tu završio. Info kolaps omogućuje da se iza njegovih leđa deponija i jalovina interpretiraju na šredingerovski način, dok jednim okom hvata signalne vatre sa Via Militaris (koji je baš morao da se zatekne tu negde u našem prostoru) ne bi li osmotrio otimanje Evrope. Ono drugo oko upereno je u unutrašnje prizore sećanja na lepotu. Propast se odvija polako i u slojevima, a ne kao sveobuhvatni plamen uništenja koji pretvara grad u spaljenu roštiljsku kobasicu. Pozivajući se na poznato i savladano, očekuje da će iza zapete biti još nečega osim poezije.

Prvi put od pojave nadrealizma, dvadesetih godina, možemo, sa traženjima Miroljuba Todorovića da s radošću utvrdimo ponovo hvatanje koraka srpske poezije sa istinski avangardnim traženjima u svetu. (Oskar Davičo iz recenzije zbirke Naravno, mleko, plamen, pčela, „Gradina“, broj 10, 1972) Autor ove zbirke Miroljub Todorović postao je pojava u našem književnom životu. On se godinama bavi eksperimentalnim oblicima poezije u nas, i često sam predstavlja različite nove pravce neoavangarde. Ovom knjigom Todorović dokazuje da su ga eksperimenti doveli do ozbiljnih pesničkih rezultata. (…) Ciklus Svinja je odličan plivač nazvan je aleatornom ili stohastičkom poezijom. Procesi kojim je pesnik dolazio do ovih svojih tekstova, mogu biti zanimljivi ili ne, ali ovde imamo posla sa jednim genuinim osećanjem humora, inventivnim dobro složenim opet sa dimnom zavesom automatizma. (…). Posebno je zanimljiv i duhovit ciklus „ABC o Miroljubu Todoroviću“. Parodijom stila reklama (…) Todorović ostvaruje najhumornije trenutke naše posleratne poezije. (Miodrag Pavlović, iz recenzije zbirke Svinja je odličan plivač, Prosveta, 1971) Signalistička poezija i poetika Miroljuba Todorovića mogla bi se odrediti i kao svojevrsna socijalna kontrapoezija, koja nastoji da sruši i negira sve postojeće i do sada vladajuće poetičke i estetičke sisteme. (dr Veselin Ilić, iz Pogovora u zbirci Čorba od mozga, 1982)

Da bi se shvatilo otkud jidiš poezija u Poljskoj treba se pozabaviti njenom istorijom. Kada je i na kom prostoru je nastajala? Otkud i od kada su na njemu pored Poljaka živeli Jevreji? Od kog veka je jidiš njihov jezik i jezik njihove književnosti? Pesnikinje počinju i politički da se angažuju, lično i svojom poezijom, u cionizmu, „nacionalizmu dijaspore”, jidišizmu i u komunizmu. One koje su preživele Drugi svetski rat u prvim decenijama posle završetka rata pisale su poeziju u kojoj je dominirala tematika „istrebljenja”, koristeći žanrove poput lamenta i molitava, odnosno prelazeći s polja estetike na polje etike i pobune, s tim, što se stila tiče, sve češće su umesto rimovanog stiha koristile slobodan stih. Kraj komunizma i ukidanje cenzure u Poljskoj omogućava objavljivanje knjiga jidiš autora u prevodu na poljski u novonastalim izdavačkim kućama i časopisima. Premda nisu visokotiražne čitaju se, piše se o njima. Mnoge jidiš pesnikinje su feministkinje. Što govori o znatno većoj slobodi njihovog izražavanja.

Pisanje Brinjulfa Junga Tjena stavlja pod lupu pozadinu usvojenog deteta, osećaj autsajderstva i potragu za identitetom i pripadanjem, ali i celo savremeno društvo i kulturu. Beli, norveški čovek je duboko egzistencijalističko i ranjivo ispitivanje korena i identiteta. Građena na duboko ličnom, anegdotskom, to je zbirka bolnih i mudrih pesama o norveškom vaspitanju i norveškom rasizmu. Potresna, dirljiva i važna knjiga, brutalno ranjiva i pesnički pronicljiva, pisana jednostavnim i direktnim jezikom, knjiga o tome kako je neprestano biti podsećan da nisi dovoljno Norvežanin. Pesme koje stvaraju liniju kroz iskustvo i sećanje ukazuju na postojanje potrebe za povećanjem svesti o tome kako je živeti u Norveškoj, a ne biti etnički Norvežanin. Karakterišu ih tragična ozbiljnost različitosti koja je na momente umotana u duhovite formulacije čime utiču na razmišljanje čitaoca i na postavljanje važnih pitanja.

Mlada pesnikinja (2006, opština Tutin) Elida Dedeić, nagrađivana, predstavlja nam se sa svojom drugom knjigom koja je podeljena u dve logičke celine. Jednu čini poezija a drugu, manju, proza, koja varira između crtica i kratkih priča. U fokusu pesnikinje se nalaze izazovi koji se kriju u ljudskoj duši i koji služe ne samo tome da ga muče već i da, kroz borbu s njima, potvrdi svoju čovečnost. Hvatajući refleksije svojih misli u drugim ljudima-ogledalima, ona kao da potvrđuje ono što mnogi osećaju ali ne mogu odrediti, ili se plaše da to učine, a to je osećaj usamljenosti i izolacije, izopštenosti velikog broja ljudi koji se obično pojača kad počnu da razmišljaju dublje o svojim životima. Spoznaje do kojih se dolazi čitanjem ovih metafizičkih stihova nećemo sve otkriti zbog toga što to na sami, zahvalnim čitaocima.