FILM

Od momenta svoga prvog pojavljivanja na engleskom jeziku kod čuvenog izdavača Cambridge University Press, 1987. godine, knjiga Vlade Petrića "Konstruktivizam u filmu" izvršila je snažan uticaj na recepciju sovjetskog reditelja dokumentarnog filma Dzige Vertova u anglosaksonskom kulturnom krugu. Taj se efekat odrazio ne samo na poimanje Vertovljevog "Čoveka s filmskom kamerom", remek-dela eksperimentalnog dokumentarnog filma kojem je knjiga prevashodno posvećena, već i na razumevanje Vertovljevog doprinosa filmskoj umetnosti i filmskoj misli u celini. Plod Petrićevog dugogodišnjeg rada na Vertovljevom celokupnom delu, manifestima, ogledima, i dnevničkim zapisima, "Konstruktivizam u filmu" nastajao je u dinamičnom, ponekad primetnom, a ponekad neizrečenom, stvaralačkom dijalogu autora sa kolegijalnim i širim kulturnim i intelektualnim okruženjem. Na taj način, uz filmsko i pisano nasleđe sovjetskog reditelja, dijaloški aperceptivni fon Petrićeve knjige predstavlja jedan heterogen kulturno-istorijski, intelektualni i ideološki asamblaž: pre svega Vertovljev neposredni kulturni, intelektualni i širi društveni

Prevedena sa engleskog jezika, ova knjiga je od izuzetne važnosti na svetskom nivou; tačnije, u pitanju je doktorksa disertacija koju je Vlada Petrić odbranio 1973. godine na Njujorškom univerzitetu (prvi doktorski rad iz oblasti filmologije u SAD-u), čime je filmu dao novi intelektualni status u američkoj akademskoj sredini. Iako je prva filmska škola u SAD-u ustanovljena već 1929. godine (Škola filmskih umetnosti pri Univerzitetu Južne Kalifornije) i bila usko povezana sa Akademijom filmskih umetnosti i nauka, institucijom koja dodeljuje Oskara i koja je i sama ustanovljena svega dve godine ranije (1927), u samom početku se radilo o dodiplomskim studijama bitno skromnijim i drugačijim od onih koje su zaživele tokom idućeg veka. Od ovih prvih, uglavnom pragmatično orijentisanih koraka do oko sto pedeset bogatih i raznovrsnih programa filmskih studija u savremenoj Americi prošlo je skoro sto godina, a Petrićeva disertacija hronološki stoji na pola tog puta, obeležavajući prelazni trenutak ka poimanju filma kao područja ozbiljne naučne aktivnosti u američkom obrazovnom sistemu. (Prof. dr. Aida Vidan)

Profesionalni filmovi i serije:
• Življa mladost (Dnevnik 2), 1965.
• Portreti (u prolazu), 1966.
• Mali vagabund, 1966.
• Dragi Džoni kradeju ti zlato, 1966.
• Dan i noć (Pjaca), 1966.
• Gornji grad, 1966.
• Kavalkada (tri filma), 1967.
• Djevojka Ks, 1967.
• Ljudi (u prolazu), 1967.
• Poslije podne (puška), 1967.
• Nedelja, 1969.
• Valcer (moj prvi ples), 1970.
• Ave Marija (moje prvo pijanstvo), 1971.
• Antika, 1971.
• Mora, 1972.
• Predgrađe (Ibisa), 1972.
• Zavnoh, 1973.
• Ubistvo u noćnom vozu, 1973.
• Kronika jednog zločinca, 1973.
• Rad zida grad, 1974.
• San (de natura sonoris), 1975.
• Muke po Mati, 1975.
• Zagrebački velesajam, 1976.
• Film o radnicima gostima, 1977.
• Okupacija u 26 slika, 1978.
• Slobodna interpretacija, 1979.
• Zagreb živi s Titom, 1980.
• Pad Italije, 1981.
• Zavičaj (Vladimir Nazor), 1982.
• Ujed anđela, 1983.
• Krv i pepeo Jasenovca, 1985.
• Večernja zvona, 1986.
• Mare Adriaticum, 1986.
• Amorella, 1987.
• Haloa (Praznik kurvi), 1988.
• Zalazak stoljeća: Testament L.Z., 1993.
• Ma je pomsta (Lacrimosa), 1995.
• Kdo je M.Š., 2000.
• Lica terakota, 2003.
• Oči Pekinga, 2003.
• Simfonija nebeskog grada, 2003.
• Tito – poslednji svjedoci testamenta (serija 13. ep.)
Trenutno u postprodukciji Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)

Projekat Film davne budućnosti ima prevashodno zadatak da sačuva preko 200 godina filmskog iskustva vrhunskih reditelja srpske kinematografije – Đorđa Kadijevića, Bore Draškovića, Miše Radivojevića i Zdravka Šotre. Knjiga je nastala na osnovu razgovora za okruglim stolom, kao i pojedinačnih razgovora koje je vodio autor projekta, profesor Darko Bajić.

Reditelj Đorđe Kadijević je o temi knjige rekao: „Pitanje o tome kakva je danas filmska umetnost, šta je ona danas i o čemu govori, kako se vrednuje i ceni, trebalo bi da bude postavljeno u nekom velikom, svetskom kulturnom ambijentu. O ovome bi trebalo da se pitaju Amerika i Evropa. Mi smo na tu temu razgovarali zahvaljujući lucidnosti Darka Bajića, koji je skovao u glavi našu radoznalost prema onome o čemu pre ove knjige možda i ne bismo razmišljali.“

Sećanja na omnibus film "Kako je propao rokenrol"

Ako budete čitali ovu antologiju redom, onako kako su tekstovi poređani, od prvog prema poslednjem, dobićete najbolju predstavu o onome što sam želeo njome da postignem, a to je: da pokažem sve bogatstvo naše književnosti o filmu, tom fenomenu koji je svojom pojavom izmenio svet, ali je manje poznato u kojoj meri je njegovo prisustvo u ovoj sredini ostavilo traga u našoj literaturi.

Knjiga „Hitchcock i Marnie“ je close reading analiza najkontroverznijeg filma velikog režisera. Kroz pažljivo iščitavanje svih segmenata, često uz kadar-po-kadar tumačenje, knjiga sa preko 250 ilustracija predstavlja detaljno hermeneutičko propitivanje filma Marnie koji je, zapravo, posljednje remek-djelo Hitchcockovo i jedno od poslednjih grandioznih ostvarenja Starog Holivuda. Istovremeno, Bečanović tretira Marnie i kao film u kome, na specifičan način, vrhuni cijela Hitchcockova estetika, tako da se, kroz analizu konkretnih scena i sekvenci iz filma, stvara i jedna šira slika o režiserovom opusu, jer se ukazuje na to kako su njegovi fascinantni motivi i stileme bili ranije korišteni (na primjer, autorova kameo pojavljivanja, figura majke, prizori poljubaca, voajerizam itd).
Kao što Hitchcockova konematografija predstavlja „Institut užitka“, tako i ova kritička knjiga postaje institut čitalačkog užitka par excellence, jer je ne možete ispustiti iz ruku
Maja Hamel Bogojević, autorka Cinematic Gaze,
Gender and Nation in Yugoslav Film (1945-1991)

Napisana nevjerovatnom erudicijom i zaraznom strašću, ova bi knjiga trebala postati temeljna literatura za tumačenje i shvaćanje Hitchcocka, ali i libidinalne ekonomije u kinematografiji. Nisam susreo nijednu osobu koja toliko duboko poznaje ovu materiju i čija fascinacija „majstorom supensa“ stvara užitak u tekstu kao da ga je režirao sam Hitchcock.

Srećko Horvat, autor The Radicality of Love i Poetry From the Future: Why a Global Liberation Movement Is Our Civilisation s Last Chance

U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o temeljnom planu većine potonjih dela (Uvođenje u film, 1968; Razvoj filmskih vrsta, 1970; Osma sila — televizija, 1971; Film and Dreams: An Approach to Bergman / Film i snovi: pristup Bergmanu, 1981) sa markiranim tematskim stožerima; o mapiranju razvoja teorijske misli o filmu od baumgartenovske estetike do Studija filma i ekranskih medija. Naravno, treba dodati da je reč o knjizi nastaloj sažimanjem i prožimanjem ideja i iskustava stečenih prethodnih godina tokom studijskih boravaka u SSSR-u i SAD-u, stalnog upliva evropske, pre svega humanisitičke misli ali i tokom akademsko univerzitetske karijere, i konačno o delu objavljenom godinu dana pre zvaničnog rođenja Katedre za teoriju i istoriju i ozvaničenja Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1963. godine. - Prof. Dr Nevena Daković

Ova knjiga istražuje filmske teorije I pokrete u evropskoj kinematografiji od 1900-tih naovamo.

Ijan Eitiken je professor filmskih studija na Školi za komunikaciju, honkonškog Baptističkog Univerziteta.
Ova knjiga istražuje filmske teorije i pokrete u evropskoj kinematografiji od 1900-tih na ovamo.
Sadržaj knjige organizovan je oko dve najistaknutije tradicije koje vladju evropskom filmskom teorijom i kinematografijom, instuicionistički modernističke i realističke i post-sosirijanske. - Dragoslav Ilić

U knjizi Srbi u američkom filmu (1925- 2023) obrađeno je i spomenuto više desetina filmova i televizijskih serija stvorenih za skoro stotinu godina kinematografije u SAD. Srbi su kroz njih defilovali ne samo kao reditelji, scenaristi i glumci već – a to je ono što je u fokusu ove knjige – kao protagonisti koji su često uklapani u američke stereotipe o narodima Južne i Istočne Evrope. Neretko doživljavani kao deo „slovenskog mora“ koje je krajem 19. veka zapljusnulo Istočnu obalu SAD, Srbi su kroz brojna filmska i televizijska ostvarenja doživljavani kao siromašni, neobrazovani emigranti, fizički radnici, ratnici, policajci ali i poludemonska bića, da bi, s ratovima na teritoriji bivše SFRJ doživeli „transformaciju“ u demone. Ostaje da se vidi da li će doživeti još jednu transformaciju ili će ostati u demonskom limbu uz druge „dežurne negativce“ a zarad određenih dnevnopolitičkih potreba

„Delo se nikad ne dovrši, samo se napusti.” - Pol Valeri

„Intenzivno radim na svojoj knjizi ’3Mʼ i prvi put sam zadovoljan nekim poglavljem – to je prvo poglavlje (ʻPočelo je s Ciganimaʼ), nakon 38 revizija!”

Ova rečenica – iz pisma koje mi je Vlada napisao u januaru 2000 – toliko nam govori o njemu: motivisanom radoholičaru koji se nikada nije upustio u projekat a da se nije svom silom bacio u njega; strasnom perfekcionisti nesklonom kompromisima koji ne štedi vreme da bi projekat krojio i prekrajao.

Upoznali smo se 1985. godine i brzo nas je povezalo zajedničko interesovanje za onirički film, kao i zajednička ljubav prema jeziku i ritmu poetske proze. Vlada je uredio i napisao jedan esej za knjigu Film and Dream: An Approach to Bergman, na koju sam se pozivala u svojoj magistarskoj tezi o prikazu snova u nemim filmovima ekspresionizma i nadrealizma. Pozvala sam ga da porazgovaramo o nekim stvarima koje je napisao u svom eseju, ni u kom slučaju sigurna da će ovaj profesor s Harvarda imati imalo vremena za mene, ali Vlada, uskoro sam to saznala, nije bio uzdržani akademik: ne samo da je srdačno ćaskao s potpuno nepoznatom osobom na drugom kraju telefonskog kabla, već je zatražio da pročita moju tezu, budući da je tema koja povezuje film i snove očigledno i njemu bila privlačna. Na moje potpuno zaprepašćenje, nedugo nakon što sam mu donela svoju tezu, telefonirao mi je da mi kaže kako mu se veoma dopada stil kojim pišem i moj analitički pristup: „Vi pišete dugačke složene rečenice, ali ne previše složene, i Vaša terminologija je slična mojoj – Vi kažete neke stvari o Andaluzijskom psu (Un chien andalou) koje ranije nisu bile objavljene, o kojima sam i ja pisao u članku koji još nisam objavio – možda na ovome možemo raditi u budućnosti – ali u međuvremenu, da li biste bili zainteresovani za saradnju sa mnom na knjizi o Dzigi Vertovu i njegovom filmu Čovek sa filmskom kamerom?” Bujica reči pokuljala je u jednom dahu, naizgled bez pauza i interpunkcije.

Kao svojevrsni atlas filmskih uspomena na XX vek, dvosatni video esej Zid uspomena/Wall of Memories (1997) Vlade Petrića, manifestuje se kao neka vrsta Mnemosininog atlasa, monumentalnog projekta Abija Varburga (Aby Warburg), u formi savremenog medija - digitalnih pokretnih slika.

Na sličan način Petrićevo živo interesovanje za suštinu stvari, vidljivog materijalnog sveta koji nas okružuje, iskazuje i knjiga Uvođenje u film, u kojoj je on vešto razglobljavao, rastavljao i analizirao različite aspekte filmske forme i njenog nastajanja.

Možda je na ontološkom nivou njegov pristup filmu bio sličan pristupu slavnog nemačkog teoretičara filma Zigfrida Krakauera (Siegfried Kracauer) koji je isticao potencijal filma da beleži i razotkriva materijalnu stvarnost i posmatra svet iz drugačije perspektive. Pod uticajem ruskog formalizma i sovjetske škole filmske montaže, Petrićev metodološki i analitički pristup filmu upućuje i na teoriju Sergeja Ejzenštajna koji je posmatrao građenje filmske forme polazeći od njene najelementarnije komponente, pojedinačnog kadra. Za Ejzenštajna je na ovom mikroskopskom nivou filmska sličica predstavljala kreativni konstrukt filmskog autora sačinjen od sirovog filmskog materijala.

Posmatrano u celini, Uvođenje u film predstavlja upravo konkretizaciju samog čina rastavljanja da bi se ponovo sastavio i samim tim upoznao “objekt znanja”, uz sva njegova značenja. U ovom pogledu Petrićev postupak i metod pisanja liči na rad reditelja koji stvara film. Mnogi proučavaoci i teoretičari filma nisu filmski stvaraoci, ali Petrić je imao dragoceno iskustvo reditelja koji je radio na televiziji i filmu, i to iskustvo je uticalo na njegove teorijske refleksije u ovoj knjizi. U razgovoru s Milošem Jevtićem 1989. godine Petrić je otkrio kako je uvek osećao unutrašnji sukob između emocionalnog i racionalnog, kreativnog i analitičkog, i da je bio opsednut detaljima što ga vuklo profesiji pedagoga, kritičara i teoretičara više nego čistoj kreaciji. Uvođenje u film može se posmatrati kao subjektivni izraz filmskog sveta jednog reditelja iskazan rečima, umesto pokretnih slika... Ana Grgić, 2022

Ovo je knjiga o ličnostima koje su napravile filmove sedamdesetih, i mnogi od njih su uništili sebe u tom procesu. Ona pokušava da objasni zašto se Novi Holivud dogodio, kao i zbog čega je okončan. - Piter Biskind

Easy Riders, Raging Bulls jedna je od najboljih knjiga ikad napisanih o Holivudu, a svakako najvažnija za revolucionarni period Novog Holivuda, koji se desio krajem šezdesetih i ugašen je početkom osamdesetih godina XX veka. Ova izuzetno uzbudljiva hronika tog vremena, nastala je na osnovu nekoliko stotina intervjua s akterima knjige – filmskim režiserima, producentima, glumcima, scena-ristima i drugim protagonistima Novog Holivuda. Tu su na prvom mestu tada mladi režiseri, tzv. „holivudski klinci“ i njihovi filmovi: Kopola, Skorseze, Piter Bogdanovič, Lukas i Spilberg, uz nešto starije Altmana i Ešbija, zatim producenti, pre svega Bert Šnajder i burleskni Čarli Bludorn, pa glumci koji su aktivno učestvovali u kreiranju filmova Novog Holivuda: Voren Biti, Džek Nikolson, Denis Hoper, Robert De Niro, i scenaristi, na prvom mestu Robert Taun i Pol Šreder.

Easy Riders, Raging Bulls govori o tome kako su nastali Boni i Klajd, Goli u sedlu, Francuska veza, Isterivač đavola, M.E.Š, Poslednji zadatak, Kum, Prisluškivanje i Apokalipsa danas, Poslednja bioskopska predstava, Američki grafiti, Ulice zla, Taksista, Razjareni bik, i drugi filmovi Novog Holivuda, da bi Ajkula i Ratovi zvezda vratili Stari Holivud na scenu.Za nas je ova knjiga posebno važna, jer se period o kojem govori poklapa sa pokretanjem beogradskog FEST-a, na kome su premijerno prikazani svi važniji filmovi predstavljeni u njoj. Na prvom FEST-u, 1971. godine, dobili smo, između ostalih, priliku da vidimo Easy Ri-der (Goli u sedlu), jedan od ključnih filmova za ovo delo.

Piter Biskind (1940- ) vrhunski je filmski publicista, i LOM je 2019. objavio Na ručku sa Orsonom – knjigu razgo-vora sa Orsonom Velsom, čiji je on bio urednik, a u izda-vačkom planu za 2023. godinu je i njegova poslednja knjiga: The Sky is Falling: How Vampires, Zombies, Androids and Superheroes Made America Great For Extremism, studiju o holivudskom filmu XXI veka, koji nas ne samo zabavlja, već nam i menja ličnost.

Filmovi Žulavskog, Kronenberga, Fasbindera, Noea, Hodorovskog i Balabanova, donose nam takvu vrstu slika i napadaju vizuelne i druge tabue „koji su pod krinkom etičkih i moralnih imperativa tako pažljivo ugrađeni u kolektivno nesvesno da im pridajemo legitimitet prirodnih zakona.“

Iako nam nije prijatno da gledamo takve prizore, ipak smo prisiljeni da se sa njima suočimo, postanemo svesni naših reakcija i upitamo se ZAŠTO tako reagujemo na njih. Zašto jedan deo ljudske egzistencije koji nam pomenuti autori predočavaju doživljavamo kao prljav, nedoličan, nedostojan, opasan i verovatno uvredljiv i neprihvatljiv? - Dragan Dimčić

Svako piše istoriju onim što mu se nađe pri ruci.

Šklovski je izjavio da nije umetnik, jer nema veru u čudo; za razliku od boljševika. Njihovo čudo je bila revolucija. Umesto nogu imali su točkove oklopnih kola, umesto očiju - filmske kamere. Boljševizam je pobedio, jer je njegovo čudo bilo savremeno, samim tim i avangardno - ono je postojalo u utopijskoj superpoziciji.

Šklovski možda nije verovao u čudo, ali je umeo da ga prepozna.

Ova knjiga objedinjuje sledeće manje poznate filmsko-političke tekstove Viktora Šklovskog: Putovanje u zemlju filma (knjiga za decu), Dvoja oklopnih kola (scenario) i dva pisma (Čaplinu i Ejzenštejnu).

Već sam naslov ove knjige nagoveštava nam da nas u njoj očekuje nesvakidašnji sadržaj: ona govori o dramatičnoj sudbini filmskog stvaraoca, koji se u svom radu suočavao sa nesvakidašnjim preprekama i teškoćama. Kao što nam i sam naslov obećava, prvi deo knjige bavi se snimljenim filmovima Vlatka Gilića.

Tri scenarija koja ovde predstavlјamo imaju zajednički sadržalac da nisu realizovani, da su bez prve klape... A zatim imaju još nekoliko zajedničkih elemenata, među kojima je najbitniji taj da su na različite načine vezani za moju saradnju sa Živojinom Pavlovićem. Kažnjenički batalјon smo pisali zajedno, po slovenačkoj narudžbi. Kasnije sam ga zamolio sam da pročita scenario Sami u raju, koji smo pisali zajedno Isidora i ja. Ovaj čudnovati scenario, diptih, ima dve priče: osnovnu, koja je veoma stilizovana naša autobiografija, i spolјnu, koja demonstrira, na najsuroviji način, brutalnost srpske kinematografije. To je zamišlјeno kao makeing of filma u nastajanju. Žiki se to veoma dopalo, i pomagao nam je mnogim kreativnim sugestijama. Za razliku od Kažnjeničkog batalјona i projekta Sami u raju, koji su dogurali tik do realizacije, crna komedija Na tragu satane, koju sam pisao sam, zbog svoje produkcione ekstenzivnosti dilјem bivše Jugoslavije nije imala realnih šansi za realizaciju, mada sam scenario dva puta opciono prodavao. Dao sam Žiki da ga pročita i on me je iznenadio bizarnim predlogom da taj tekst transformišem u roman. Vodio me u Prosvetu kod Milana Komnenića i ubeđivao ga da mi to otkupi, ali on nije imao poverenja u moje literarne potencijale. Tako je Satana ostao u fioci, ali njegov duh se provlači kroz Davitelјa, jer smo Šiki i ja odlučili da neke stvari, od naratora, pa do epiloga, preuzmemo, pošto su serijske ubice prilično srodne duše. Evo sada tih scenarija, koji bi mogli da, osim radoznalih čitalaca, možda zaintrigiraju i nekog režisera, producenta, ili bar glumca s reditelјsko-producentskim ambicijama. U Beogradu, na Svetog Jovana, MMXXI leta gospodnjeg, Nebojša Pajkić

Ova knjiga dokumentuje Vendersovih prvih 20 godina kao filmskog stvaraoca. Od najranijih muzičkih filmova, pa sve do filmova kao što su Kraljevi puta, Pariz, Teksas i Nebo nad Berlinom. O pitanjima kao što su: budućnost filma, neophodnost priča i priroda slika, Venders diskutuje s Trifoom, Hercogom, Fasbinderom, Antonionijem i Godarom. Priseća se takođe i autobiografskih detalja, svojih početaka, ekonomskih uslova koji su pratili nastanak njegovih filmova; piše o avanturama koje su pratile proces snimanja, kao i o montiranju svojih filmova. Čitajući ove tekstove, čitalac postaje svedok kreativnog procesa i vidi na koji način se slike (doživljaju, snovi, imaginarno) i priče (mitovi, romani) spajaju i kako nastaje ideja za film. Iscrpni prikaz filmske estetike velikog umetnika, koja je nastala neprestanim bavljenjem slikama i njenom logikom, jeste krajnji utisak koji se otkriva čitanjem ovih tekstova. Odbijam priče u potpunosti, jer, što se mene tiče, one proizvode isključivo laži i ništa drugo osim laži, a najveća laž od svih jeste to da one unose smisao tamo gde ga nema. S druge strane, toliko su nam potrebne te laži da je potpuno besmisleno boriti se protiv toga i nizati slike bez laži – bez laži priče. Priče su nemoguće, ali i život bez njih je nemoguć. Eto, to je naša nesreća. Vim Venders

Rajko Radović, filmski i TV reditelj, razvio je paralelnu karijeru u oblasti pisane reči objavljujući tekstove u nekim od najprestižnijih regionalnih i svetskih glasila. Njegove kritike, eseji, intervjui i blogovi prepoznatljivo polemičkog stava i britkog humora pojavljivali su se u Film International iz Londona, u Politici i Republici iz Beograda, u Pobjedi i Matici Crnogorskoj iz Podgorice, koa i Ay Caramba blogu na portalu Film Int.

U ovoj, njegovoj prvoj sveobuhvatnoj zbirci koja na pregledan način zaokružava jedan deo njegove karijere upoznajemo se sa zapitanim duhom koji fenomen Globalizacije posmatra kriz prizmu umiruće umetnosti pokretnih slika, ali ne sa margina akaedmija ili iz čisto teorijskog ugla, već iz perspektive žive misli neposredno proživljenog iskustva, iz dnevnosti borbe sa značenjskim kontraidikacijama koje nam pojava virtuelne realnosti i digitalizovanog svtea nameće na lokalnom nivou.



„Uvek je bilo i uvek će biti predvodnika koji nam grade putokaze za bolje razumevanje filma. Danas to Rajko Radović čini sjajno. Njegova knjiga eseja o filmu, povezujući filmsku umetnost sa društvenim pojavama, istaknutim ličnostima našeg vremena, baca posebnu, produbljenu svetlost na celu našu epohu.“ – Žika Bogdanović

Zbirka tekstova o nastajanju nove umetnosti izuzetnog franko-italijanskog intelektualca s početka prošlog stoleća, autora termina: sedma umetnost, koji i danas koristimo kako bismo istakli visoko dostojanstvo Filma.

Knjiga Zapečaćeno vreme je svojevrsni filozofski traktat o teoriji filma i umetnosti uopšte, legendarnog ruskog i sovjetskog filmskog, pozorišnog i operskog režisera, pisca, glumca, montažera i teoretičara filma, Andreja Arsenjeviča Tarkovskog, po mnogima jednog od najznačajnijih i najuticajnijih ruskih filmskih umetnika i jednog od najvećih režisera u svetskoj istoriji kinematografije.Ovo je delo koje je sazrevalo dugi niz godina, od sredine šezdesetih godina XX veka pa do autorove smrti 1986. godine. Naime, Tarkovski je tokom čitavog života svoja razmišljanja o suštini filmske umetnosti, o poetici i misiji filma, o ulozi filmskog stvaraoca i njegovoj odgovornosti pred publikom i samim sobom, o sopstvenom stvaralaštu, profesiji i životu iznosio u mnogobrojnim člancima i intervjuima, zapisivao u svojim dnevnicima, prenosio studentima na predavanjima i publici na susretima.U toku čitavog života svako od nas pokušava da nađe odgovore na pitanja, koja oduvek muče ljudski rod: Šta je to sećanje? Šta je to savest? Šta je to ljubav? Zapečaćeno vreme i filmovi Tarkovskog daju odgovore na ova pitanja.


Andrej Tarkovski rođen je 4. aprila 1932. godine u porodici pesnika Arsenija Aleksandroviča Tarkovskog i Marije Ivanovne Višnjakove. Godine 1961. završio je režiju na Sveruskom državnom univerzitetu za film „Gerasimov“ (VGIK) u klasi Mihaila Iljiča Roma. Od 1961. do 1982. radio je kao režiser u filmskoj kući „Mosfilm“. Od 1982. radio je u Italiji, Engleskoj, Švedskoj. Andrej Tarkovski preminuo je 29. decembra 1986. u Parizu. Filmografija 1956. Ubice – (studentski rad) 1958. Danas nema otpuštanja (seminarski rad sa A. Gordonom) 1961. Parni valjak i violina (diplomski rad) 1962. Ivanovo detinjstvo 1966. Andrej Rubljov 1972. Solaris 1974. Ogledalo 1979. Stalker 1982. Putovanje u vremenu 1983. Nostalgija 1986. Žrtvovanje Pozorišna i radijska dela 1965. Potpuni preokret (Radio, Moskva) 1977. Hamlet („Lenkom“,833 Moskva) 1983. Boris Godunov (Kovent Garden,834 London) Bibliografija „Martirologijuma“ Martyrolog: Tagerbücher 1970–1986, Berlin, 1989630 Μαρτυρολογιο, Athens, 1990 Time within time: The diaries, Calcutta, 1991 Martirolog vol. I–II, Tokyo, 1991–1993 Journal 1970–1986, Paris, 1993 Time within time: The diaries, London, 1994 Denik 1970–1986, Brno, 1997 Dzienniki, Warsawa, 1998 Diari: Martirologio, Firenze, 2002 Martirologio, Salamanca, 2008 Мартиролог, Флоренция, 2008

Knjigom Žak Rivet: Tekstovi i razgovori Fakultet za medije i komunikacije pokreće novu ediciju posvećenu politici autora i pitanjima filmske moderne. Ediciju otvara knjiga posvećena reditelju koji je, sa Žan-­Lik Godarom, u najvećoj meri utemeljio kinematografsku modernost. Zbirka obuhvata najvažnije Rivetove kritičke tekstove iz prve polovine njegovog stvaralaštva, kao i razgovore s njim, kao već proslavljenim rediteljem Novog talasa, koji nam pružaju uvid u to kako Rivet misli i živi film. Ono što karakteriše Rivetovo delo jesu radikalnost, sklonost ka eksperimentu, intenzivan odnos s istorijom filma, umetnošću i dinamikom realnog sveta, pitanje modernosti. Rivetov izraz ima jak autorski pečat,on je drugačiji i dosledan, on je improvizacija i istina koja se iz stvarnosti probija na filmsko platno.

Istorija filma Dejvida A. Kuka sveobuhvatni je vodič kroz filmsku umetnost od njenih početaka do današnjih dana. Autor obrazlaže sve bitne aspekte filma i filmskog stvaralaštva i ujedno nas upoznaje sa tehnološkim, društvenim i ekonomskim kontekstom u kom je nastala i razvijala se svetska kinematografija. U istorijski pregled Kuk znalački uklapa detaljnu analizu najznačajnijih filmskih ostvarenja kao što su Rađanje jedne nacije, Oklopnjača Potemkin i Građanin Kejn. Pritom, on svoju pažnju posvećuje i filmovima koji su snažno uticali na karijere najpoznatijih reditelja, svrstavajući tu Hičkokovu Vrtoglavicu, Renoarovo Pravilo igre, Ozuovu Tokijsku priču i Paradžanovljeve Senke zaboravljenih predaka. Delo donosi obilje podataka o najvažnijim periodima u razvoju filma i čuvenim filmskim školama: vajmarskom filmu, ruskom filmu predsovjetskog perioda, francuskom Novom talasu, novom španskom filmu...; govori o razvoju filmske tehnologije i, naravno, o najpoznatijim filmskim rediteljima: Grifitu, Velsu, Kurosavi, Bergmanu, Stounu... Novo izdanje nudi iscrpan pregled promena koje su se dogodile u savremenoj kinematografiji: od digitalnih inovacija i njihovog uticaja na distribuciju, potrošnju i nezavisnu produkciju filmova, do ispitivanja mogućnosti za formiranje globalnog filmskog pejzaža.

Knjiga je rezultat zajedničke saradnje na pripremanju radio emisija emitovanih na programu Stereorama Radio Beograda tokom 2011-2012. godine. Emisije, sada pretočene u tekstove, imale su za cilj da važne segmente muzičke produkcije izvuku iz senke filmova i predstave ih na nov način. Tekstovi obiluju informativnim, stručnim, edukativnim i zanimljivim pojedinostima i temama vezanim ne samo za muziku već i za brojne filmove, njihove autore i protagoniste kao i za epohu i istorijski kontekst u kojima su nastali, uz bogat ilustrativni materijal. Ovaj radijski dijalog bio je prožet muzičkim numerama (koje su obeležene oznakom - od 1 do 92) čiji se spisak nalazi na kraju knjige.

Essays on Goran Radovanović s film Enclave.

"Život s kostimima i rad na njihovoj kreaciji podseća na večne stvaralačke izazove, na neprestano traganje i prelistavanje istorije."

Politička korektnost Zapada nije previše utjecala na autohtonu japansku komediju – sadizam, seksizam, rasizam i zlostavljanje životinja uglavnom nisu termini koje tražimo onda kada se poželimo smijati, ali kako to da su ih Japanci u dugoj i bogatoj tradiciji otočkog humora, a nikad više nego u suvremenoj komediji 20. i 21. stoljeća, učinili tako urnebesnim, neizostavnim, katkad ključnim sastojcima humora nacionalnog mainstreama?

Japanska popularna kultura formirala se kroz fascinantne kombinacije autohtonog i uvezenog, asimilirajući zapadnjačke elemente u sve od kuhinja do plesnih podija, a ni s komedijom nije drugačije - BANZAI MANZAI!!! vodi vas kroz jedinstveni i fascinantni svijet japanske komedije, svijet u kojem zen budizam susreće korijene nacionalnog stand-upa nazvanog manzai, a satira u novinskim stripovima sulude televizijske programe i bogati svijet filmskog humora.

Ako do sada niste naučili tko su Downtown, Beat Takeshi, Pankun i Hard Gay - pročitajte BANZAI MANZAI!!! i postanite ovisni o smijanju na nešto posve novo i drugačije!

ksperimentalna filmska priča jednog od najvećih i najzanimljivijih multimedijalnih autora. Reč je o filmskim pričama o velikim stvaraocima srpskog filma: Bošku Tokinu – pioniru moderne filmske kritike u srpskoj kulturi, Dušanu Makavejevu, Aleksandru Petroviću, Živojinu Pavloviću, ali i o specifičnoj filmskoj storiji o Vukici Đilas. Ovo je čudesna knjiga o junacima Šijanovog filmskog sveta (Tom Gotovac, B. Vučićević, V. Pogačić, Šejka itd.), koja je istovremeno i neka vrsta autobiografije njegovog stvaralaštva.

Čarli Čaplin, Ingmar Bergman, Andrej Tarkovski ...

Hemeroteka za nauku o filmu kao umetnosti. Mala filmologija Radoslava Lazića.