FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Pesme Siniše Stojanovića jesu poezija koja traži počinak – u oba značenja ove reči.

Poezija smelog otkrivanja i pronalaženja neočiglednosti – kako kroz elegično osvrtanje na, reklo bi se, rđavo konzerviranu prošlost, tako i pomoću neanestezirane zagledanosti u potpuno propuštenu sadašnjost sa svim njenim simptomima histerične potrebe za ekspresijom.
Poetika elastičnog, žilavog zamajca u odbrani subverzivne unutrašnje nostalgije, prezrenog častoljublja, neslave, zaborava, moći života bez pisanja.
Pesme kao neobična vežba osećaja čiji umetnuti autocitati, proširuju individualističke refleksije i uvode potrebu za „daj još“, u pokušaju da se svet ne raspadnena zasebne delove. - Milica Markić

Ovu poemu nije ni moguće pročitati drugačije, osim u dubokom i dugom dahu. Zato bi bilo pravedno i tretirati je kao mernu jedinicu za sve ono što se iz ogoljenog srca može smestiti u jedan dah. Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj, a mene je pogodilo u centar. - Aleksandar Marković

Nismo sigurni da je izabrao najbolju obalu. Ali smo sigurni da će obala uz koju se priveže biti na dobitku. - Rade Tanasijević

Retke su zbirke poezije u kojima svaki čitalac može da pronadje i delić sebe. „Ovo je mogla da bude naša dnevna soba“ je baš takva zbirka. Čak i čitanjem nasumično odabranih stihova, tera vas na preispitivanje, izmamljuje osmeh, podstiče iskrene emocije, a može i po koju suzu da vam izmami.
U poeziji Bobana Stojanovića nema ničeg pretencioznog, ona je jednostavna, sirova, direktna, bolna i nežna u isto vreme.
Zato se zbirka „Ovo je mogla biti naša dnevna soba“ nalazi u kolekcijama mnogih ljubitelja dobre poezije, kao i onih kojima poezija nije prvi izbor.

Zbirka Ja svako Borivoja Gerzića zaokružen je pesnički poduhvat koga čine zrele, crnohumorne, opore i onespokojavajuće pesme.

U njihovom središtu se nalaze promišljanja na ontološke teme (život je slepa volja za nečim / nasuprot ničemu / secikesa... nebo je praznina), fragmenti svakodnevice (događaje merimo po / njihovim posledicama), kao i serija snova (trampu je supruga zabranila da puši / on ulazi u drveni poljski ve-ce…). Vrlo su suptilni tračci povezanosti sa Biblijom (od potopa do Knjige postanja iz pesme koja otvara rukopis). Posebno je dobra navodna pomirenost sa nemirom, a u njenom korenu nalazi se još veći nemir.

Komunikativni i neposredni, stihovi su lišeni svake patetike i opštih mesta, dok neočekivan zaokret ka ironizaciji religijskog iskustva pred kraj knjige daje čitavoj zbirci dodatni kvalitet (oci na nebesima / volite jedni druge... ako će jednog dana sve / nestati, koji je smisao / postojanja? / nestajanje? / ne-stajanje?). Zbir reskih, iskupljujućih momenata!

"Zamišljena kao zaveštanje miluncima, ova stihovana knjiga o saznanju slatko-gorkog trajanja, o uzletima i zanosima, klonućima i patnji: o onim odlukama i vrednostima po kojima se život suštinski prepoznaje, objašnjava i pamti, nastoji da bude iskustveni zbir, otvorena pouka i ispovest o umeću življenja. O čežnji i žudnji, sećanju i nadi. O ljubavi, kao najvišoj vrednosti i tajni.
U njenim slikama i porukama čitalac može da zapazi snažan poriv za obraćanjem, za komunikacijom.
Želju za slušaocem koji razume i prihvata jednostavan govor o vrtešci vremena koji ona nudi, a u čijoj
jednostavnosti ima intimističke topline praštanja i vitalističkog optimizma, koliko i setne zapitanosti i
ponorne slutnje pred zatamnjenim nebom savremenosti.
Upućeni najpre bližnjima, ovi se stihovni zapisi oslanjaju na večnu radoznalost duha i potrebu osetljive duše za zajedništvom, razumevanjem i prisnošću. Za onim humanim vrednostima koje, bez obzira na izazove, ne prestaju, već se kroz dodir i razumevanje snaže i uvećavaju. Zbog toga nastaje ova knjiga: da podseti, opomene, ukaže. Da uputi i podrži. Da nešto ljudski jednostavno i važno prenese, saopšti. Da pozlati i proslavi istinu sveta, čudo života."

„U ovim pesmama između ostalog odzvanja magija Vaska Pope, skoro nedokučiva tajnovitost Georga Trakla te direktna, nasmejana provokacija Dejvida Bouvija. U smislu forme stoga može da se kaže da zbirka pesama Noću se budimo ima svoju radnju – od suzdržanog početka preko otkrivanja svoje tematike do pesama na poslednjim stranicama knjige, koje predstavljaju slobodni izraz homoerotske ljubavi.“ - Maja Pelević

I bajci je došao kraj je zbirka pesama dvojice mladih beogradskih umetnika, pesme su ljubavne, nežne, otkrivaju njihova mladalačka očekivanja i želje, snalaženje i bitisanje u svetu kakav je danas. Tople i iskrene to su pesme u četri ruke Nemanje i Pere.

Potop je nominovan za najveću poljsku nagradu Nike2020. godine. Napisano jezikom koji nazivaju pravim književnim potopom, galopom, stihijom, ovo delo je snažna, uzbudljiva, hiperbolična slika sveta, metafora lepote koja je u očima drugih beda, prljavština i patologija. Kvart po imenu Peking postaje simbolični prostor apokaliptične slike u kojoj zemlja puca i guta domove, i u tom raspadajućem svetu tri žene, poput tri veštice iz Magbeta, vizionarski iščitavaju znake i nagovaštaje kraja. Na tragu magičnog realizma, ali i teatra apsurda, ova priča o sudbini poljske favele pretvara se u priču o zajedničkoj sudbini nestajanja i propadanja.

Tačka gde se linija života okončava ponekad baca novo svetlo na dotadašnji život pojedinca. Montenj je rekao da se o jednom životu može suditi tek kad se zna njegov kraj i da onaj koji bi ljude poučio kako da umru, poučio bi ih i kako da žive. Ova knjiga sastoji se od vinjeta koje govore o poslednjim trenucima nekih poznatih ljudi (jer je njihovo umiranje uglavnom dobro dokumentovano). Ostaje da se vidi da li priče o njihovom odlasku bacaju drugačije svetlo na njihovo delo (ili ga smrt ipak ne dotiče) i da li, ovako sakupljene zajedno, govore nešto više o ljudskoj sudbini (ili je reč samo o krajnje šarolikoj koreografiji moriendi bez ikakvog posebnog smisla).

Raznolikost čina umiranja (kao i raznolikost življenja), može da govori i o nečemu drugom: da su sve to samo manifestacije jedne pojave s bezbrojnim (ovozemaljskim) maskama. Pojedinačan život uvek se gasi, vrsta kao da traje; lično je bezvredno (opšte možda nije) i, na čudan način, lično nastavlja da bivstvuje kroz opšte. Epiktet je, opet, davno napisao: „Smrt, izgnanstvo i sve strašne stvari svakoga dana neka su ti pred očima, i to poglavito smrt; i nikada ti neće pasti na pamet nijedna gadna misao niti ćeš žudeti za bilo čim što je neodmereno.