JEZIK I KNJIŽEVNOST

Pesme Siniše Stojanovića jesu poezija koja traži počinak – u oba značenja ove reči.

Poezija smelog otkrivanja i pronalaženja neočiglednosti – kako kroz elegično osvrtanje na, reklo bi se, rđavo konzerviranu prošlost, tako i pomoću neanestezirane zagledanosti u potpuno propuštenu sadašnjost sa svim njenim simptomima histerične potrebe za ekspresijom.
Poetika elastičnog, žilavog zamajca u odbrani subverzivne unutrašnje nostalgije, prezrenog častoljublja, neslave, zaborava, moći života bez pisanja.
Pesme kao neobična vežba osećaja čiji umetnuti autocitati, proširuju individualističke refleksije i uvode potrebu za „daj još“, u pokušaju da se svet ne raspadnena zasebne delove. - Milica Markić

Ovu poemu nije ni moguće pročitati drugačije, osim u dubokom i dugom dahu. Zato bi bilo pravedno i tretirati je kao mernu jedinicu za sve ono što se iz ogoljenog srca može smestiti u jedan dah. Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj, a mene je pogodilo u centar. - Aleksandar Marković

Nismo sigurni da je izabrao najbolju obalu. Ali smo sigurni da će obala uz koju se priveže biti na dobitku. - Rade Tanasijević

„U ovim pesmama između ostalog odzvanja magija Vaska Pope, skoro nedokučiva tajnovitost Georga Trakla te direktna, nasmejana provokacija Dejvida Bouvija. U smislu forme stoga može da se kaže da zbirka pesama Noću se budimo ima svoju radnju – od suzdržanog početka preko otkrivanja svoje tematike do pesama na poslednjim stranicama knjige, koje predstavljaju slobodni izraz homoerotske ljubavi.“ - Maja Pelević

I bajci je došao kraj je zbirka pesama dvojice mladih beogradskih umetnika, pesme su ljubavne, nežne, otkrivaju njihova mladalačka očekivanja i želje, snalaženje i bitisanje u svetu kakav je danas. Tople i iskrene to su pesme u četri ruke Nemanje i Pere.

Tačka gde se linija života okončava ponekad baca novo svetlo na dotadašnji život pojedinca. Montenj je rekao da se o jednom životu može suditi tek kad se zna njegov kraj i da onaj koji bi ljude poučio kako da umru, poučio bi ih i kako da žive. Ova knjiga sastoji se od vinjeta koje govore o poslednjim trenucima nekih poznatih ljudi (jer je njihovo umiranje uglavnom dobro dokumentovano). Ostaje da se vidi da li priče o njihovom odlasku bacaju drugačije svetlo na njihovo delo (ili ga smrt ipak ne dotiče) i da li, ovako sakupljene zajedno, govore nešto više o ljudskoj sudbini (ili je reč samo o krajnje šarolikoj koreografiji moriendi bez ikakvog posebnog smisla).

Raznolikost čina umiranja (kao i raznolikost življenja), može da govori i o nečemu drugom: da su sve to samo manifestacije jedne pojave s bezbrojnim (ovozemaljskim) maskama. Pojedinačan život uvek se gasi, vrsta kao da traje; lično je bezvredno (opšte možda nije) i, na čudan način, lično nastavlja da bivstvuje kroz opšte. Epiktet je, opet, davno napisao: „Smrt, izgnanstvo i sve strašne stvari svakoga dana neka su ti pred očima, i to poglavito smrt; i nikada ti neće pasti na pamet nijedna gadna misao niti ćeš žudeti za bilo čim što je neodmereno.