FILOZOFIJA

Došaptavanja izražavaju istinska osećanja, nepoštovanje discipline upućuje na neslaganje s pretpostavljenima. Kada ljudi otkažu lojalnost svojim vojnim komandantima, vojnici iskreno razgovaraju jedni s drugima o svom neslaganju s pretpostavljenima. Kada se dodeljuje previše nagrada, to znači da su u ćorsokaku; kada neumereno kažnjavaju, to znači da su iscrpljeni. Kada nestane poleta, oni svaki čas dele nagrade kako bi se dodvorili svojim vojnicima i tako sprečili izbijanje masovnog nezadovoljstva. Kada su ljudi toliko iscrpljeni da više ne mogu da izvršavaju naređenja, bivaju kažnjavani radi ponovnog uspostavljanja autoriteta. Biti nasilan prema vojnicima u početku, a posle ih se plašiti, glavni je dokaz jedne nesposobnosti. Kineski general Sun Cu napisao je pre više od dva milenijuma delo koje je redefinisalo veštinu ratovanja. Umeće ratovanja je ključno delo strateške filozofije, koje postavlja tezu da je najviši oblik majstorstva pobeda bez borbe. Kroz trinaest poglavlja, tekst istražuje mogućnosti koje se dobijaju obmanom, važnost špijunaže i nužnost poznavanja sopstvene i protivnikove snage. Sun Cuova filozofija naglašava da stabilnost, planiranje i logika uvek nadmašuju čistu silu. Njegovi stavovi o vođenju konflikta i postizanju ciljeva bez iscrpljivanja resursa ostali su neizostavni temelji za vođe i stratege širom sveta, od bojnih polja do izvršnih odbora.

Diogen Laertije u svom kapitalnom delu prikuplja i prenosi u celosti više od osamdeset biografija najvažnijih antičkih mislilaca, od Talesa do Epikura. Ovo delo nije samo puka istorija: Laertije uvodi čitaoca u autentične priče o životu filozofā, beležeći njihove doktrine, anegdote iz života, testamentarne volje, pa čak i pesme. Kroz sistematski pregled deset filozofskih škola, čitalac dobija panoramski uvid u razvoj i suštinu čitave helenske filozofske tradicije. Neprocenjiva vrednost ove knjige leži u činjenici da su mnogi od izvornih tekstova, koje Diogen citira i prepisuje, u međuvremenu izgubljeni, a njen enciklopedijski karakter čini je primarnim izvorom za razumevanje antičke misli, odnosno samih početaka zapadne filozofije.

…Urošević Fukoa tretira kao riznicu ideja, neuređenu, nesistematiziranu, koja nam može pomoći u nošenju sa stvarnošću, i zajedno sa stvarnim obiljem aktuelnih čitalaca njegovog dela, pokušava da razume šta neoliberalizam, dominacija i otpor jesu ili bi mogli biti. Uroševićev obuhvatni pogled na ove teme sa drugima, s mnoštvom čitalaca samog Fukoa u njegovom mišljenju sa Fukoom, značajna je dimenzija njegovog nastojanja da položi račun o misliocu koji je u Srbiji čitan, iako se o njemu nedovoljno pisalo. (dr Adriana Zaharijević, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Univerzitet u Beogradu). Ponuđena reinterpretacija i reaktuelizacija Fukoa polazi od ispravne pretpostavke da je Fuko bio i ostao mnogo više od akademskog autora, čiji bi se značaj ograničavao na intelektualne rasprave u akademskoj „kuli od slonovače“: naprotiv, on je svojim idejama i publikacijama, kao i samom svojom ličnošću i svojim aktivističkim angažmanom, još za života postao bitan činilac širih javnih debata, u kojima se pretresa sama priroda savremenog društva i položaj čoveka u njemu, vidovi sistemske represije i porobljavanja, ali i mogućnosti slobode. Već više decenija Fukoovo ime funkcioniše kao „znak“ određenih intelektualnih tendencija koje se vide kao ključne za temelje krize koju i danas živimo, svejedno da li se prema tim tendencijama zauzima kritički stav, ili se one podržavaju i usvajaju. (prof. dr Ivana Spasić, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu). Iako ga krasi mikroinvazivni analitički postupak koji čuva integritet Fukoa kao autora, rukopis predstavlja nešto više od običnog naklona njegovom radu, budući da se potonji kritički propituje i umešno razvija u pravcu lakanovske psihoanalize, a sve kako bi se nešto zaključilo o mehanizmima potčinjavanja u savremenom svetu i mogućnostima za organizovani, neautoritarni otpor dominaciji. (doc. Dr Ana Birešev, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu).

Duh utopije, ključni spis filozofije nade i moderne utopijske misli, pisan je u zanosu posle Prvog svetskog rata i traži put iz istorijske katastrofe ka novom smislu, ka budućnosti koja još nije ostvarena, ali je uvek prisutna kao mogućnost. Ne svodeći utopiju na politički projekat, Ernst Bloh okreće se ontološkoj i estetičkoj dimenziji ljudskog bića: čovek je biće koje još nije postalo ono što jeste.
U knjizi se susreću mistika, muzika, umetnost, religija i marksizam, spajajući se u filozofski pejzaž koji poziva na buđenje. Duh utopije oblikuje pojam „još-ne-svesnog“, otvarajući prostor za razumevanje čoveka ne kroz ono što jeste, već kroz ono što može i treba da postane. Blohova proza je poetska i hermetična, a njegova misao neprestano pulsira između metafizike i politike, podsećajući nas da ljudska istorija nije dovršena, odnosno da se tek piše u horizontu mogućeg, u upornom traganju za utopijskim ispunjenjem.
Kod Bloha, utopija prestaje da bude san i postaje metod. Njegova filozofija pokazuje da čovek nije zatvoren u sadašnjost, već da u sebi nosi iskru onoga što tek dolazi.
– Teodor Adorno
Iz istog žanra
Duh utopije, ključni spis filozofije nade i moderne utopijske misli, pisan je u zanosu posle Prvog svetskog rata i traži put iz istorijske katastrofe ka novom smislu, ka budućnosti koja još nije ostvarena, ali je uvek prisutna kao mogućnost. Ne svodeći utopiju na politički projekat, Ernst Bloh okreće se ontološkoj i estetičkoj dimenziji ljudskog bića: čovek je biće koje još nije postalo ono što jeste.
U knjizi se susreću mistika, muzika, umetnost, religija i marksizam, spajajući se u filozofski pejzaž koji poziva na buđenje. Duh utopije oblikuje pojam „još-ne-svesnog“, otvarajući prostor za razumevanje čoveka ne kroz ono što jeste, već kroz ono što može i treba da postane. Blohova proza je poetska i hermetična, a njegova misao neprestano pulsira između metafizike i politike, podsećajući nas da ljudska istorija nije dovršena, odnosno da se tek piše u horizontu mogućeg, u upornom traganju za utopijskim ispunjenjem.
Kod Bloha, utopija prestaje da bude san i postaje metod. Njegova filozofija pokazuje da čovek nije zatvoren u sadašnjost, već da u sebi nosi iskru onoga što tek dolazi.
– Teodor Adorno
Iz istog žanra

Dobro vaspitanje donosi pobedu, a pobeda ponekad donosi nevaspitanje i surovost.
Zakoni predstavljaju Platonovo poslednje i najobimnije delo, svojevrsnu krunu i zaokruženje celokupne filozofske misli. Za razliku od Države, gde idealna zajednica ostaje u carstvu ideja, u Zakonima antički filozof nudi realističniju, kompromisnu viziju uređenja polisa, u kojoj zakon postaje vrhovni čuvar reda i vrline. Dijalog vođen između atinskog stranca, Spartanca i Krićanina razvija promišljanje o tome kako zakoni oblikuju živote ljudi i kako država može podstaći građane da teže dobru, a ne da slede samo svoje strasti i interese. U središtu se nalazi potraga za poretkom koji usklađuje slobodu i disciplinu, običaj i racionalno uređenje, tradiciju i filozofski uvid.
Kombinujući političku teoriju, religiju, pravo i etiku, Platonovi Zakoni prevazilaze granicu traktata o zakonodavstvu, i nude istraživanje o ljudskoj prirodi i mogućnostima zajedničkog života. Drugim rečima, nude praktičnu utopiju – pokušaj da se most između ideala i stvarnosti konačno pređe, da se pravedno društvo ne zamišlja, već stvara.

Na raskršću između mita i racionalnog mišljenja, književne umetnosti i filozofske sistematičnosti stoji jedno od najuticajnijih i najkompleksnijih dela svetska filozofije – Platonova Država. U njoj se prvi put u istoriji ljudske misli u celini razmatraju temelji stvarnosti, smisao znanja, priroda vrline, pravednosti i društvenog poretka. U razgovorima Sokrata i njegovih sagovornika otvara se drama između individue i zajednice, tradicije i slobode, večnog sveta ideja i promenljivog sveta čulnog iskustva. Alegorija pećine, teorija ideja, pojam najvišeg dobra i vizija pravednog poretka predstavljaju stubove na kojima je izgrađena zapadna filozofija.
Država nije samo politički traktat niti utopijska slika idealne zajednice već istovremeno i metafizičko, etičko i estetičko istraživanje o tome šta znači živeti u skladu s istinom. Ona spaja filozofiju i književnost, spekulaciju i praksu, i tako postaje paradigmatsko delo u kojem filozofija stiče svoj „moderni” oblik. Zato se istorija mišljenja do danas može čitati kao trajni dijalog s Platonovim nasleđem: kako pronaći put iz senki u svetlost, kako povezati mudrost i delanje, kako učiniti da dobro pojedinca bude nerazdvojivo od dobra zajednice.

Briga se osniva u vremenitosti. U krugu vremenitosti, dakle, moramo da potražimo neko događanje koje egzistenciju određuje kao povesnu egzistenciju. Tako se interpretacija povesnosti tubitka u osnovi pokazuje samo kao jedna konkretna izrada vremenitosti.
Zašto se čovek povlači u anonimno, bezlično postojanje? Zbog toga, smatra Hajdeger, da bi izbegao da se suoči sa slobodom i konačnošću egzistencije. Stoga, cilj fundamentalne ontologije upravo se sastoji u tome da, polazeći od fakticiteta svakodnevnog života, razvije značenje egzistencijalija i pomoću njih otkrije smisao autentične, prave egzistencije, one koja prihvata čoveka kao prolazno, istorično biće i razume smrt kao najdublje i najvlastitije ljudsko određenje.
Tako se egzistencijalna analitika, koja se bavi oblicima ljudske egzistencije, i destrukcija metafizike, koja se bavi razlaganjem celokupne filozofske tradicije, presecaju u jednoj tački – u otkrivanju vremenitosti kao ontološkog smisla brige, odnosno zabrinutosti za opstanak kao izvorišta na kome počiva čovekova potreba za projektovanjem budućnosti. To je tačka od koje bi, prema Hajdegeru, trebalo ustanoviti novi početak nemetafizičke budućnosti, odnosno odakle bi bilo moguće pronaći izlaz iz savremene krize koju obeležava nihilizam kao stanje čovekovog nezavičajnog boravka u tehničkom svetu.

Jer u tome se veoma varamo što smrt očekujemo kao nešto buduće: velik deo nje već je prošao; sve što od našega života leži za nama, to smrt drži u svojim rukama.

Pred kraj života, nakon što se povukao iz službe na dvoru rimskog cara, Seneka počinje prepisku sa svojim prijateljem i učenikom Lucilijem, sicilijanskim prokuratorom. Seneka razmatra fundamentalna pitanja ljudskog postojanja: kako se suočiti sa strahom od smrti, kako upravljati vremenom, kako prepoznati prave vrednosti u svetu privida i kako postići unutrašnji mir nezavisan od spoljnih okolnosti.

Iako zamišljena kao privatna prepiska, ova pisma postala su jedno od najčitanijih dela antičke filozofije. Svojom jasnoćom i direktnošću, ona nude konkretne savete primenjive i u savremenom kontekstu – od upravljanja emocijama i međuljudskim odnosima do razvijanja mentalne otpornosti u teškim vremenima. Ovo delo ostaje trajno svedočanstvo da filozofija, pre svega, mora biti praktična disciplina koja će nas učiti kako da živimo.

Trebalo bi da odbijemo breme krivice i borimo se najbolje što možemo kako bismo razumeli smisao svojih života. Nismo osuđeni na večnu tišinu, na besmislenost. Postoji odgovor koji se može naći u vihoru, u neprestanom i mučnom susretanju čoveka sa sudbinom, ali da bismo našli odgovor koji je istinit za nas, moraćemo da budemo hrabri poput čoveka u dronjcima koji se usudio da podigne pesnicu ka nebu.

Možemo li pronaći smisao u religijskim tekstovima čak i ako ne delimo njihova verovanja? Možemo li prevazići tragediju, kada u njoj ne vidimo viši smisao? I najvažnije – kako da nastavimo da se nadamo u svetu koji deluje kao da je lišen nade?

Kroz niz sažetih ali blagovremenih misaonih meditacija o piscima, umetnicima, muzičarima i njihovim delima — od Knjige o Jovu i Psalama do Albera Kamija i Prima Levija, od Cicerona i Marka Aurelija do El Greka i Malera — ugledni pisac i istoričar Majkl Ignatijev pokazuje kako su ljudi u najtežim trenucima kroz vreme tražili snagu jedni u drugima, ne bi li povratili nadu i izdržljivost.

Misli na sveukupnost čiji si ti samo jedan neznatan deo, na večnost, od koje je tebi dato samo kratko vreme i na sudbinu sveta: kako je neznatan deo toga tvoj život! Zapisujući svoje intimne misli tokom vojnih pohoda na severnoj granici carstva, rimski car i filozof Marko Aurelije ostavio je jedno od najdubljih dela stoičke filozofije – knjigu koja nije bila namenjena objavljivanju, već je služila kao lični podsetnik za to kako živeti u skladu sa vrlinom. Kroz dvanaest knjiga, Aurelije razvija stoičke ideje o razumnoj uređenosti univerzuma, o važnosti objektivnog sagledavanja stvarnosti i neophodnosti prihvatanja onoga što ne može da se promeni. Samom sebi predstavlja jedinstveno svedočanstvo o tome kako najmoćniji čovek svog doba pokušava da ostane veran svojim filozofskim principima i pored životnih oluja. Njegove meditacije, istovremeno duboke i pristupačne, intimne i univerzalne, već vekovima inspirišu čitaoce da preispitaju svoje vrednosti i pronađu put ka istinskoj sreći kroz vrlinu, razum i služenje drugima.

Pa onda, ako istina o stvarima odvajkada postoji u našoj duši, naša duša mora biti besmrtna. Zato moramo biti hrabri; i ono što sada ne znamo, to jest ono o čemu smo sećanje izgubili, moramo odvažno tražiti i sećanje ponovo naći. Jedan od najranijih Platonovih dijaloga Menon, prati razgovor između Sokrata i mladog aristokrate Menona o prirodi vrline. Kroz raspravu o tome da li se vrlina može naučiti, dijalog se razvija u dublje istraživanje osnovnih pitanja: šta je uopšte vrlina, kako definišemo apstraktne pojmove i kako stičemo znanje. Kada Menon istakne paradoks o nemogućnosti traženja nečega što ne poznajemo, Sokrat uvodi teoriju o znanju kao o prisećanju duše na istine koje već poznaje. Tekst se bavi ključnim filozofskim temama poput prirode definicije, odnosa između znanja i vrline, kao i razlike između ispravnog mišljenja i pravog znanja. Iako se dijalog završava u tipičnoj sokratovskoj aporiji – priznanju neznanja – on postavlja temelje za razumevanje epistemologije i etike koji su oblikovali zapadnu filozofsku misao.

Ako bi trebalo birati između toga da li nesreću treba trpeti ili je činiti, ja bih pre izabrao da se meni učini nepravda, nego da je ja učinim drugome. Platon nas vodi kroz uzbudljivu filozofsku raspravu u kojoj Sokrat suočava čuvenog retora Gorgiju i njegove sledbenike sa fundamentalnim pitanjima o prirodi moći, pravde i ljudske vrline. Kroz živu diskusiju, Sokrat razotkriva razliku između istinske veštine i pukog laskanja, između dobrog i prijatnog, između prividne i stvarne moći. Da li je gore činiti nepravdu ili je trpeti? Može li moćan vladar biti nemoćan? I zašto je filozofija više od igre rečima? Gorgija nije samo dijalog o retorici – to je potraga za temeljima pravednog života i vrline, kako u duši tako i u telu. Kroz ovaj dijalog Platon vodi čitaoca ka dramatičnom završetku u kojem Sokrat mitom o zagrobnom životu pokazuje zašto je vrlina važna i s ove i sa one strane postojanja.

Jer što je ljubavi dostojno, to i jeste odista lepo, i nežno, i savršeno, i blaženo; a ono što ljubi ima neki drugi lik. U domu mladog pesnika Agatona, okuplja se atinska intelektualna elita povodom proslave njegove pobede na dramskom takmičenju. Nakon bogatog obroka, gosti počinju da se nadmeću u pohvalnim besedama posvećenim bogu ljubavi Erotu. Svaki učesnik ističe različite dimenzije fenomena transformišući je od plemenitog nagona ka vrlini i nebeskog sklada do slave lepote i mladosti, razlikujući zemaljsku i nebesku ljubav i prisećajući se antičkog mita o postanku čoveka. Platonov dijalog Gozba svojom živošću, oštrinom i snažnim dramskim nabojem zaslužuje posebno mesto u opusu ovog velikog filozofa.

Iako je tvrdio da ne pripada nijednoj kasti, nacionalnosti, religiji i tradiciji, Džidu Krišnamurti je, uz Dalaj Lamu i Majku Terezu, od strane magazina Tajm proglašen za jednog od pet svetaca 20. veka. Njegova učenja sabrana su u više od 75 knjiga, prevedenih na 22 jezika i prodatih u više od četiri miliona primeraka širom sveta.
Knjiga Šta radite sa svojim životom? predstavlja skup odlomaka preuzetih iz Krišnamurtijevih spisa, snimljenih ili prenesenih dijaloga i javnih beseda, koje ne pružaju, u konačnici, jednodimenzionalne odgovore, već stimulišu na razmišljanje o mogućim izlazima u nova, velika pitanja – kakvo je i naslovno. U kratkim, jasno artikulisanim i izrazito snažnim fragmentima, Krišnamurti uspeva da poljulja sve stabilne koordinate koje pred pojedinca postavljaju različiti autoriteti, ostajući, pritom, i sam u ravni sagovornika, konstantno zapitan nad ključnim pitanjima sopstva i bića, ali i ljubavi, želje, nagona, intelekta, usamljenosti, dosade.

Ugled koji je Džidu Krišnamurti imao kao filozof privlačio je i tradicionalne i netradicionalne mislioce i filozofe, kao i šefove država, eminentne naučnike, predstavnike državnih i nevladinih institucija, psihijatre, psihologe, verske poglavare i univerzitetske profesore, koji su i sami učili kroz dijaloge sa njim. Artikulisao je i savladavao i nauku i religiju bez upotrebe žargona, tako da su i naučnici i laici mogli da razumeju njegove diskusije o vremenu, mislima, emocijama i smrti.

Nepretenciozno, racionalno i argumentovano, Krišnamurtijevi (raz)govori koji su prikupljeni u ovoj knjizi, čitaoca vraćaju do početnih pitanja o biću, strahu, želji, seksu, nadi, veri, prirodi sopstva, odnosu misli i mislioca – ne nudeći, pritom, odgovore sa pozicije sveznanja, već provocirajući samootkriće i autorefleksiju.

Žan-Luj Sijani, francuski filozof i novinar, zastaje spram krize savremenog doba – sred sveprisutnih i preplavljujućih osećanja tuge i straha, nadiruće anksioznosti i poljuljanog razuma – i pokušava da razbistri misao i pronađe koordinate sa kojih se iznova može funkcionisati u vrtlogu osećanja modernog čoveka. Polazne tačke Sijani pronalazi u antičkoj Atini, tačnije – u Sokratu.

Iako je kriza u atinskom društvu četvrtog veka pre nove umnogome različita od kriza savremenog sveta, osnovne ljudske potrebe, kao i patnje, ostaju iste – upravo u tome Sijani poseže za Sokratom, koji svojim metodama, induktivno, provocira pojedince na vraćanje suštini, odnosno: na brigu o sebi.

Rimski car Marko Aurelije bio je poslednji istaknuti stoički filozof antičkog sveta. Samom sebi, njegov lični dnevnik, i danas je jedna od najcenjenijih filozofskih knjiga koja je svoje mesto našla in a policama ljubitelja knjiga iz oblasti samopomoći. U knjizi Marko Aurelije – Filozofija stoicizma ili Kako razmišljati kao rimski imperator, psihoterapeut kognitivno-bihevioralne orijentacije Donald Robertson besprekorno izlaže biografiju i razmišljanja Marka Aurelija kako bi sačinio ubedljiv, savremeni vodič za stoičku mudrost koja je vekovima predstavljala put ka postizanju osećaja lične ispunjenosti.
Kako razmišljati kao rimski imperator vodi čitaoce na transformativno putovanje kroz život Marka Aurelija, prateći ga od njegove mladosti na Hadrijanovom dvoru – gde se našao pod okriljem nekih od najboljih filozofa tog doba – do njegove uloge cara najveće imperije u istoriji sveta. Robertson pokazuje kako je Marko Aurelije koristio filozofske doktrine i ono što danas imenujemo terapeutskim praksama kako bi izgradio emocionalnu otpornost i podneo brojne nedaće. Čitaocima se otkrivaju načini pomoću kojih se iste metode mogu primeniti u savremenom životu.
Povezujući izuzetne priče iz Aurelijevog života sa uvidima iz savremene psihologije i trajnim filozofskim mudrostima, Kako razmišljati kao rimski imperator stoicizmu daje ljudski lik i nudi vanvremenski vodič za suočavanje sa etičkim i psihološkim izazovima današnjice.

Filozofski esej Mit o Sizifu Alber Kami objavljuje iste godine kad i roman Stranac, pa se ove dve knjige često sagledavaju kao tematski komplementarne. Mit o Sizifu, jedan od najčuvenijih egzistencijalističkih tekstova dvadesetog veka, koji počinje postavljanjem filozofskog problema samoubistva, predstavlja analizu nihilizma i prirode apsurda, kao i čovekovog života u apsurdnom univerzumu bez reda i smisla.

Za Kamija je Sizif idealan primer apsurda – čovek koji je usprotivio bogovima, i sad izdržava svoju kaznu. Međutim, u opisu Sizifa koji zastaje da bi pogledao kako se kamen još jednom kotrlja niz padinu, Kami opisuje osvešćenje i samosvest glavnog junaka, čoveka koji spoznaje svoju sudbinu i u njoj pronalazi snagu.

Danas, kada se čovečanstvo suočava sa tolikim političkim i društvenim izazovima, kada je trka za moći i uspehom jača nego ikad, a kad ogroman deo ljudske populacije biva pritisnut Sizifovim poslom, ova knjiga je ponovo, još jednom i drugačije relevantna.