Kad se u rukama čestitih ljudi nađu dokazi prljavih tajni, skrivenih radnji i raznih bahatosti koje ostatku sveta ne bi pale na pamet ni u najluđim snovima, mnogi se postide tuđe sramote i pokušavaju da sakriju ono što ih može iskompromitovati kao čuvare nečijeg života za koje bi u jednom trenutku morali da polože i sopstvenu glavu.
Mnogi sakriju svoje tajne tako što ih bace u vatru, vodu, iseckaju na najsitnije delove ili ih pojedu.
Ima i onih koji sve saznaju, pa ćute i odnesu tajne u grob.
Sreća je da ima i onih koji sakriju tajne od sebe, ali ostave znake kao smernice onima kojima je reč važnija od ćutanja.
Oni što ćute neka i dalje to rade, jer im priliči, a oni koji ništa ne kažu, a znaju, često ponešto zapišu.
Uvek se nađe neko ko progovori.
.png.webp){kind=logo}
