ISTORIJA

Knjiga je najvećim delom posvećena tragediji srpskih regruta, toj nedozreloj i nedosanjanoj generaciji koja je nebrigom onih koji su o tome imali da brinu puštena da propadne na svom golgotskom putu. Ostrvo Vido, kao tužno finale, bilo je samo završni čin drame koja je počela njihovim podizanjem od domova i porodice.

U uspomenama srpskih ratnika ostalo je zabeleženo da je general Alfred Kraus, komandujući austrougarskom 29. (pešadijskom) divizijom iz pravca Sremske Mitrovice, naneo teške gubitke srpskoj vojsci koja je u noći 6. septembra 1914. forsirala Savu kod Legeta. Kasnije, razočaran rasulom svoje carevine, odmah posle rata napisao je knjigu „Uzroci našeg poraza“. Srbi su mu se, kao neprijatelju dostojnom uvažavanja, odužili prevodom ovog dela (knjigu je preveo potpuk. Č. Janjčić, a izdalo ju je Preduzeće Geca Kon A.D – Beograd kao devetu knjigu u okviru Vojne biblioteke.

Ovi memoari spadaju u najbolje knjige ove vrste o Solunskom frontu, ponajviše zbog sveobuhvatnosti slike fronta i njegovih učesnika. Za čitaoca su, najvredniji oni delovi knjige u kojima Volš iznosi svoje lične utiske, opisuje susrete, prizore, i na osnovu neposrednih zapažanja donosi zaključke. On daje izvanredno živopisnu sliku Soluna, u kome se tokom rata steklo nekoliko nacija i nekoliko rasa, gde su se na dramatičan način ukrštali Istok i Zapad.

„Hleb je najveći saveznik, što ga može imati neka vojska.“ – Ruska poslovica
Publikacija se ne bavi samo pekarstvom, količinom i kvalitetom hleba u Velikom ratu. Tema ove knjige jeste i čudesnost hleba kao žive riznice i svedočanstva o njegovom egzistencijalnom i esencijalnom značaju za čoveka. O etičkim i simboličkim vrednostima i padovima ljudi i u najtežim životnim okolnostima, kakav je rat. U svakom ratu na površinu, surovo, izbijaju dva pitanja – pravno i moralno.

Hleb je u Velikom ratu imao egzistencijalni značaj, ali je prvenstveno bio i pitanje moralnih vrednosti. Odnos zaraćenih strana

prema neprijateljskom domaćem frontu, osećaj solidarnosti i spremnost na odricanje, aktivnosti na prikupljanju pomoći u hrani, razlike u sledovanjima hleba u odnosu na društveni status i, posebno, tretiranje zarobljenika – sve su to bila pitanja etičke vertikale.

Posebna tema u ovoj publikaciji jeste stradanje, ali i odlučnost i humanost srpskog naroda i to kroz životne priče „običnih ljudi“. Hleb u srpskoj tradiciji ima jedinstveno mesto i prati čovekov život, u stopu, od rođenja do smrti, pa i posle smrti, kao hrana, kao kulturna baština i religijski simbol. Takav odnos prema hlebu nije zaboravljen ni u najtežim uslovima rata. Hleb se u srpskom jeziku koristi i kao uopšteni sinonim za hranu. Kada neko pita – ima li hleba, misli – ima li nešto za jelo. Mala država, kakva je bila Srbija 1914. godine, iscrpljena prethodnim balkanskim ratovima, izgubila je više od 1.100.000 stanovnika (vojnika i civila), odnosno 60 odsto muške populacije. Tačan broj žrtava nije utvrđen. Iako pobednica u ratu, bila je to Pirova pobeda Srbije!

U Beču je od početka Velikog rata postojalo cenzorsko odeljenje, sastavljeno ponajviše od penzionisanih oficira koji su kontrolisali svu prepisku ratnih zarobljenika i interniraca. Pisma su kontrolisana po jezicima: srpski, hrvatski, slovenački, češki, ukrajinski, rusinski, slovački, nemački, mađarski,… ukupno 24 odeljenja.
Vladislav Pandurović je kao cenzor za srpska pisma pročitao oko 30.000 pisama iz svih srpskih krajeva i uočio da u njima počiva ogromno narodno blago koje treba sačuvati.

„Pandurović je prepisao mnoga od ovih zadržanih pisama i na taj način sačuvao najverniju sliku raspoloženja naših narodnih masa iz svih krajeva.
Ova knjiga predstavlja pravu riznicu za književnike, filozofe, političare, sociologe, istoričare, a naročito za etno-psihologe. Knjiga predstavlja osobit dokument o našoj najbližoj prošlosti i knjigu bi trebalo da pročita svaki naš čovek.“
Dušan J. Popović

Još - god. 1912. - za vreme balkanskog rata, oči sviju Jugoslovena u neoslobođenim krajevima uprte su bile u malenu Srbiju. Sa najvećom pažnjom pratili su oni svaki izveštaj o kretanju hitre i junačke vojske srpske. Golemi uspesi ove vojske na ratnom polju, prema Turskoj, stvarali su velike nade u svakom iskrenom rodoljubu i na skorašnje svoje oslobođenje.

Na podbadanje Austro-Ugarske, 30. juna 1913. god., i bratska Bugarska, kao dojučerašnja saveznica srpska, stupi u rat protiv Srbije. Pa tu su i arnautski upadi u novooslobođene srpske krajeve. - I Srbija je sve ove teškoće savladala uz veliko herojstvo.

Posle ovih velikih napora i mnogog prolivanja krvi, Srbija nije takoreći ni otpočela da se odmara, kad evo ti carevine Austro-Ugarske, koja je 27. jula 1914. silom uvuče u novo krvoproliće, iz čega je ubrzo buknuo svetski rat.

Čvrsto tlo istorije na kome autor zasniva analize i zaključke čini bogata izvorna građa domaćeg i stranog porekla pohra-njena u arhivskim institucijama u zemlji i inostranstvu, materijal koji se čuva u privatnim kolekcijama, objavljena arhivska građa, štampa, periodika, istoriografska, pravna, politikološka, sociološka, psihološka literatura i publicistika.

PREDGOVOR: Knjigu koju gospoćica Šturceneger danas pruža čitaocima francuskog jezika, nije potrebno posebno najavljivati. Ona sadrži stvarno viđeno i doživljeno pa se može reći da svaka njena glava predstavlja jedan dokument. Istorijska istina ništa ne gubi usled toga što autor često ostavlja punu slobodu svome srcu, naprotiv; ona time samo dobija.

Gospođica Šturceneger učinila je veliku uslugu dobronamernim duhovima nemačkog jezika, iznoseći prvo njima svoja zapažanja za koja se ne može reći da su pristrasna: ovi redovi otvoriće oči svim ljudima koji su sačuvali makar i najmanju slobodu rasuđivanja. Ovaj rad je utoliko korisniji što je izvesna štampa bila postavila sebi zadatak, već davno, da ocrni sve što je srpsko, tako da su naši najbolji prijatelji već pali u očaj zbog naše budućnosti. Međutim, heroizam naših vojnika i stoicizam naših građana, u tragičnim iskušenjima ovih poslednjih vremena, bili su očigledno takvi, da su po jednodušnoj oceni demantovali sve klevete.

Sa zadovoljstvom konstatujem da je jedna švajcarska žena, i to jedna nemačka Švajcarkinja, mogla da osvedoči da su njene srpske sestre bile na visini svog zadatka. Ovo treba istaći jer naše majke i naše sestre nisu imale prilike da se sistematski obrazuju, i da, stoga, njihova svojstva proističu iz samog nacionalnog bića.

Želim da zahvalim autoru za sva plemenita osećanja prema mojim zemljacima i mojoj zemlji o kojima svedoči njena izvanredna knjiga i koja nas nikako ne iznenađuje što potiču iz srca švajcarske građanke. Ali ja se bojim da sve moje reči ni izdaleka ne mogu istaći svu tu blagodarnost, koju je ova divna milosrdna sestra morala poneti sa postelja naših ranjenika, koji su se borili za svetu stvar naše nacionalne slobode sa punim poverenjem u budućnost naše otadžbine, kojoj su građanske vrline Švajcarske uvek bile uzor za kojim valja ići.

Pariz, 12. jula 1916., Mil. R. Vesnić, ministar Srbije u Parizu