Proizvodi

Knjiga donosi nova saznanja o stvaralačkom opusu Roda Rode (austrijskog pisca Aleksandra Rosenfelda poznatijeg po pseudonimu Roda Roda), koji je do sada predstavljen i analiziran isključivo kao satiričar i prevode tekstova ovog pisca koji do sada nisu objavljeni na srpskom jeziku. Delovanje Roda Rode se posmatra u kontekstu austrougarskog Ratnog presbiraoa, u okviru kojeg je bio angažovan kao ratni izveštač kao i u okviru delovanja autrougarskih književnika toga doba (Štefana Cvajga, Roberta Musila, itd.); posebno se posvećuje pažnja tekstovima ovog pisca vezanim za Srbiju i vreme Prvog svetskog rata. Koristi se obimna neobjavljena građa iz bečkih arhiva u kojima se čuva zaostavština Roda Rode, zatim članci Roda Rode u austrougarskoj periodici (1914–1918) i objavljenih publikacija ovog pisca u vreme rata i neposredno po njegovom završetku.

Edvard Rajan je posebno zadužio Srbe, Beograd i Srbiju kao upravnik Vojne bolnice u bombardovanom i porobljenom Beogradu krajem 1914. i 1915. a kasnije kao upravnik svih bolnica na teritoriji Beograda i Srbije, koji je praktično imao jedinstvenu i veličanstvenu misiju u celoj porobljenoj zemlji.

Edvard Rajan nije napisao knjigu, nije slao pisma prijateljima osim nekoliko službenih o situaciji u Srbiji, ali je po svemu legendarna ličnost koja je bila poznata u celom cvetu.

Rajan je, pokazaće se, po veličini i značaju svoga dela, za Srbe isto što i Ardžibald Rajs, ili Flora Sends, ali pomalo nepoznat, zaboravljen i skrajnut.

U maniru romantičarske istorigrafije, Miroslav Ž. Simić je književnim pristupom i poetskim izrazom uz obilje istorijskih izvora, biografski veoma uspešno prikazao ličnost kraljice Drage Obrenović. Rukopis poseduje ne samo književnu, već i naučnu vrednost. Erudita Simić je korišćenjem istorijskih izvora i literature, uz bogat naučni aparat prevazišao okvire publicistike i metodološki pristupio istorijskoj nauci u istraživanju i proučavanju jedne tako značajne ličnosti u srpskoj istoriji. Njegov spisateljski stil u praksi je veoma redak i zanimljiv, jer nam vezano za jedan podatak daje nekoliko dragocenih informacija…

Draginja Lunjevica bila je znalac više stranih jezika, pisac, prevodilac i novinar, pijanistkinja i igračica, bavila se crtanjem i kreiranjem, plivanjem i jahanjem…

Njen život, kako je i sama zapisala, odvijao se u matičnjaku sa sedam ćelija: porodična – vezana za Milićeve Lunjevice; duhovna – za SP Crkvu i Rafailoviće; učevna – za škole, književnost i umetnost; nehoteća – za inžinjera Mašina; rodoljubna – za Srbiju; sudbinska – za kralja Aleksandra, i istorijska – za dinastiju Obrenović.

Tokove razvoja i promena ćelija Draginog života, ova knjiga prati i, ispraća.

Knjiga je najvećim delom posvećena tragediji srpskih regruta, toj nedozreloj i nedosanjanoj generaciji koja je nebrigom onih koji su o tome imali da brinu puštena da propadne na svom golgotskom putu. Ostrvo Vido, kao tužno finale, bilo je samo završni čin drame koja je počela njihovim podizanjem od domova i porodice.

Knjiga istražuje srpsko-grčke odnose u najkritičnijem periodu novije istorije ove dve zemlje, tokom koga je u najvećoj meri prekrojena ne samo politička mapa jugoistočne, već i čitave Evrope. Tih godina su nesigurni koraci dve zemlje postepeno konsolidovali mit o tradicionalnom srpsko-grčkom prijateljstvu, čijih smo manifestacija imali prilike i nedavno da budemo svedoci. U stvarnosti, stvari nisu bile nimalo jednostavne: savezništvo je na kraju predstavljalo „prednost“ po srpsku i grčku vladu, ali su istovremeno politička „rivalstva“ između dve strane – ali i unutar samih vlada – dovele ovaj izbor mnogo puta u bezizlaznu situaciju.

Odnosi između Srba i Nemaca koji postoje u dužem vremenskom periodu od izuzetnog su značaja za oba naroda. Prvi svetski rat predstavlja prelomni momenat u njihovim odnosima jer je uneo potpuno nove sadržaje. Jedva da bi se moglo reći da se kod Srba stvorio stereotim o Nemcima. Da bi nas obavestio kako su srpski vojnici i kako je srpski svet u okupiranoj Srbiji gledao na Nemačku i Nemce autor je analizirao brojne dnevnike, memoare, autobiografska kazivanja, objavljivanih pretežno u poslednje dve decenije devetnaestog veka, aizučavao je nemačku politiku u Prvom svetskom ratu iz klasičnog dela nemačkog istoričara Frica Fišera.

Arnold Frakaroli, čuveni italijanski novinar i publicista, po objavi rata, krajem jula 1914. godine, je već u Budimpešti, kao reporter lista Korijere dela Sera (Corriere della Sera) kako bi pratio početni sukob između Austrougarske i Srbije. Zatim se rat zastrašujuće raširio i obuhvatio odmah gotovo celu Evropu. Potom ide u Galiciju kao jedini novinar stranac kojeg je prihvatio Generalštab austrijske vojske. Prisustvuje opštem povlačenju austrougarske vojske – žestoko poražene – za preko tri stotine kilometara u unutrašnjost, opsadi Pšemisla, a kada su Austrijanci i Nemci pripremali veliku kontraofanzivu, Frakaroli je već bio prešao Srbiju.

Frakaroli je bio sa Srpskom vojskom i u Balkanskim ratovima i otuda ova knjiga ima u naslovu Treći rat…

Odličan pisac, pronicljiv posmatrač, Frakaroli ostavlja upečatljivo svedočanstvo o Srbiji i Srbima koje je do sada bilo potpuno nepoznato našoj javnosti uopšte.

U uspomenama srpskih ratnika ostalo je zabeleženo da je general Alfred Kraus, komandujući austrougarskom 29. (pešadijskom) divizijom iz pravca Sremske Mitrovice, naneo teške gubitke srpskoj vojsci koja je u noći 6. septembra 1914. forsirala Savu kod Legeta. Kasnije, razočaran rasulom svoje carevine, odmah posle rata napisao je knjigu „Uzroci našeg poraza“. Srbi su mu se, kao neprijatelju dostojnom uvažavanja, odužili prevodom ovog dela (knjigu je preveo potpuk. Č. Janjčić, a izdalo ju je Preduzeće Geca Kon A.D – Beograd kao devetu knjigu u okviru Vojne biblioteke.

Milutin Krunić bio je srpski poručnik u Prvom svetskom ratu i slavista ćuvenog Berkli univerziteta u SAD. Sve u vezi sa Krunićem bilo je zagonetno i jedinstveno: i život, buran i nestalan, i njegova dela, romantičarska, a u isto vreme realistična i mračna.

Krunićeve autobiografske priče su objavljene u SAD, na engleskom jeziku, i nije poznato da su do sada razmatrane u srpskim književnim ili istoriografskim krugovima, što danas samo ističe njihov značaj. Posebno je značajna zbirka koju je objavio pod naslovom Serbia crucified. The beginning (Boston – New York, 1918) sadrži četiri priče iz Prvog svetskog rata, kada je bio aktivan srpski oficir. One se hronološki nadovezuju jedna na drugu i govore o sudbini čete kojom je komandovao u borbama protiv Bugara. On, u duhu vremena, daje idilične slike o srpskom narodu i njegovoj kulturi, ali čitaoca ne štedi opisa ratnih strahota koje je lično doživeo – smrt nedužnih i slabih, majki, dece, bliskih prijatelja, ni surove filozofije života, po kojoj dobre ljude ne zatiče uvek nagrada, kao što i loše ne stiže kazna za njihova dela.

Ovi memoari spadaju u najbolje knjige ove vrste o Solunskom frontu, ponajviše zbog sveobuhvatnosti slike fronta i njegovih učesnika. Za čitaoca su, najvredniji oni delovi knjige u kojima Volš iznosi svoje lične utiske, opisuje susrete, prizore, i na osnovu neposrednih zapažanja donosi zaključke. On daje izvanredno živopisnu sliku Soluna, u kome se tokom rata steklo nekoliko nacija i nekoliko rasa, gde su se na dramatičan način ukrštali Istok i Zapad.

„Hleb je najveći saveznik, što ga može imati neka vojska.“ – Ruska poslovica
Publikacija se ne bavi samo pekarstvom, količinom i kvalitetom hleba u Velikom ratu. Tema ove knjige jeste i čudesnost hleba kao žive riznice i svedočanstva o njegovom egzistencijalnom i esencijalnom značaju za čoveka. O etičkim i simboličkim vrednostima i padovima ljudi i u najtežim životnim okolnostima, kakav je rat. U svakom ratu na površinu, surovo, izbijaju dva pitanja – pravno i moralno.

Hleb je u Velikom ratu imao egzistencijalni značaj, ali je prvenstveno bio i pitanje moralnih vrednosti. Odnos zaraćenih strana

prema neprijateljskom domaćem frontu, osećaj solidarnosti i spremnost na odricanje, aktivnosti na prikupljanju pomoći u hrani, razlike u sledovanjima hleba u odnosu na društveni status i, posebno, tretiranje zarobljenika – sve su to bila pitanja etičke vertikale.

Posebna tema u ovoj publikaciji jeste stradanje, ali i odlučnost i humanost srpskog naroda i to kroz životne priče „običnih ljudi“. Hleb u srpskoj tradiciji ima jedinstveno mesto i prati čovekov život, u stopu, od rođenja do smrti, pa i posle smrti, kao hrana, kao kulturna baština i religijski simbol. Takav odnos prema hlebu nije zaboravljen ni u najtežim uslovima rata. Hleb se u srpskom jeziku koristi i kao uopšteni sinonim za hranu. Kada neko pita – ima li hleba, misli – ima li nešto za jelo. Mala država, kakva je bila Srbija 1914. godine, iscrpljena prethodnim balkanskim ratovima, izgubila je više od 1.100.000 stanovnika (vojnika i civila), odnosno 60 odsto muške populacije. Tačan broj žrtava nije utvrđen. Iako pobednica u ratu, bila je to Pirova pobeda Srbije!

Roman opisuje događaje iz Topličkog ustanka 1917. godine, koje je Ćurčić opisao kroz sećanje svog dede Milića Dragovića.

Prokleti iz Azinare govori o odiseji zarobljenih austrougarskih vojnika u Prvom svetskom ratu. Pisac je Luka Gorgolini, mlad istoričar, iz Bolonje. Opisuju se Austro-Ugari koji su se u toku povlačenja srpske vojske preko Albanije na neki način zadesili u toj velikoj grupi ljudi, bilo kao naši zarobljenici, bilo kao izbeglice ili dezerteri iz austrougarske vojske. Delo zapravo prikazuje njihova stradanja, jer su po pristanku u Valonu, tada grad pod italijanskom kontrolom, prebačeni na jedno ostrvo u Italiji (Azinara), gde su pretrpeli još jednu golgotu u vidu epidemije kolere i ostalih problema, zbog čega je to ostrvo nazvano Đavolovim. Bizarno je što je među tim zarobljenicima, po zvaničnoj evidenciji najviše bilo Srba (4874). Dakle, to je bio u suštini rat u kojem su Srbi ratovali između sebe.

U Beču je od početka Velikog rata postojalo cenzorsko odeljenje, sastavljeno ponajviše od penzionisanih oficira koji su kontrolisali svu prepisku ratnih zarobljenika i interniraca. Pisma su kontrolisana po jezicima: srpski, hrvatski, slovenački, češki, ukrajinski, rusinski, slovački, nemački, mađarski,… ukupno 24 odeljenja.
Vladislav Pandurović je kao cenzor za srpska pisma pročitao oko 30.000 pisama iz svih srpskih krajeva i uočio da u njima počiva ogromno narodno blago koje treba sačuvati.

„Pandurović je prepisao mnoga od ovih zadržanih pisama i na taj način sačuvao najverniju sliku raspoloženja naših narodnih masa iz svih krajeva.
Ova knjiga predstavlja pravu riznicu za književnike, filozofe, političare, sociologe, istoričare, a naročito za etno-psihologe. Knjiga predstavlja osobit dokument o našoj najbližoj prošlosti i knjigu bi trebalo da pročita svaki naš čovek.“
Dušan J. Popović

Još - god. 1912. - za vreme balkanskog rata, oči sviju Jugoslovena u neoslobođenim krajevima uprte su bile u malenu Srbiju. Sa najvećom pažnjom pratili su oni svaki izveštaj o kretanju hitre i junačke vojske srpske. Golemi uspesi ove vojske na ratnom polju, prema Turskoj, stvarali su velike nade u svakom iskrenom rodoljubu i na skorašnje svoje oslobođenje.

Na podbadanje Austro-Ugarske, 30. juna 1913. god., i bratska Bugarska, kao dojučerašnja saveznica srpska, stupi u rat protiv Srbije. Pa tu su i arnautski upadi u novooslobođene srpske krajeve. - I Srbija je sve ove teškoće savladala uz veliko herojstvo.

Posle ovih velikih napora i mnogog prolivanja krvi, Srbija nije takoreći ni otpočela da se odmara, kad evo ti carevine Austro-Ugarske, koja je 27. jula 1914. silom uvuče u novo krvoproliće, iz čega je ubrzo buknuo svetski rat.

Čvrsto tlo istorije na kome autor zasniva analize i zaključke čini bogata izvorna građa domaćeg i stranog porekla pohra-njena u arhivskim institucijama u zemlji i inostranstvu, materijal koji se čuva u privatnim kolekcijama, objavljena arhivska građa, štampa, periodika, istoriografska, pravna, politikološka, sociološka, psihološka literatura i publicistika.

PREDGOVOR: Knjigu koju gospoćica Šturceneger danas pruža čitaocima francuskog jezika, nije potrebno posebno najavljivati. Ona sadrži stvarno viđeno i doživljeno pa se može reći da svaka njena glava predstavlja jedan dokument. Istorijska istina ništa ne gubi usled toga što autor često ostavlja punu slobodu svome srcu, naprotiv; ona time samo dobija.

Gospođica Šturceneger učinila je veliku uslugu dobronamernim duhovima nemačkog jezika, iznoseći prvo njima svoja zapažanja za koja se ne može reći da su pristrasna: ovi redovi otvoriće oči svim ljudima koji su sačuvali makar i najmanju slobodu rasuđivanja. Ovaj rad je utoliko korisniji što je izvesna štampa bila postavila sebi zadatak, već davno, da ocrni sve što je srpsko, tako da su naši najbolji prijatelji već pali u očaj zbog naše budućnosti. Međutim, heroizam naših vojnika i stoicizam naših građana, u tragičnim iskušenjima ovih poslednjih vremena, bili su očigledno takvi, da su po jednodušnoj oceni demantovali sve klevete.

Sa zadovoljstvom konstatujem da je jedna švajcarska žena, i to jedna nemačka Švajcarkinja, mogla da osvedoči da su njene srpske sestre bile na visini svog zadatka. Ovo treba istaći jer naše majke i naše sestre nisu imale prilike da se sistematski obrazuju, i da, stoga, njihova svojstva proističu iz samog nacionalnog bića.

Želim da zahvalim autoru za sva plemenita osećanja prema mojim zemljacima i mojoj zemlji o kojima svedoči njena izvanredna knjiga i koja nas nikako ne iznenađuje što potiču iz srca švajcarske građanke. Ali ja se bojim da sve moje reči ni izdaleka ne mogu istaći svu tu blagodarnost, koju je ova divna milosrdna sestra morala poneti sa postelja naših ranjenika, koji su se borili za svetu stvar naše nacionalne slobode sa punim poverenjem u budućnost naše otadžbine, kojoj su građanske vrline Švajcarske uvek bile uzor za kojim valja ići.

Pariz, 12. jula 1916., Mil. R. Vesnić, ministar Srbije u Parizu

Pisac ovog dnevnika, osobene proze u našoj, srpskoj golgoti, jeste jedna neobična ličnost. U našoj nepoznat, a u njegovoj domovini Italiji, istoričari književnosti i muzike tvrde da je reč o izuzetnom stvaraocu, čak jednom od najvećih u dvadesetom veku. U nas on je jedino poznat po tome što je otac znamenite slikarke Milene Pavlović Barili.
U svojim reportažama i izveštajima on otkriva svoj raskošni spisateljski dar. Skreće pažnju čitalaca na narod koji se bori za pravdu i slobodu.

…Barili prema Srbiji oseća, ne samo radi bračne obaveze, nego i zbog prognaničke simpatije – srodstvo; ovakva jedna zemlja puna iskonskih čari i toliko maltretirana od Evrope koja se, umesto da se zahvali Srbiji što je naznačila kraj turskoj invaziji (1912), pobrinula da je Austrougarska okupira 1914…
Đorđo Pelegrini