JEZIK I KNJIŽEVNOST

Toliko svega bio je moj prvi utisak kad sam čitao ovu zbirku svega. Utisak koji me je držao do kraja. Međutim, polako je prevladao drugi, uzaokruženiji utisak da u tome „svemu“ postoji zajednički element, možda onaj peti element, čežnja za ljubavlju i neodustajanje u traženju. Da, „ko traži naći će“, ako veruješ. (…) Nije ovo knjiga o bolu koliko god da ga ima u njoj. O otkrivanju sebe razvoju, patnjama koje taj put nosi, padanju i dizanju… – Mr Nebojša Jovanović, psihodinamski integrativni psihoterapeut

Kao pripadnica mlade generacije norveških pisaca Ingvil Lute (1990) poseduje snagu i opravdanu drskost koju, nažalost, retko srećemo na našoj književnoj sceni. Često na ivici onog što književni puritanci nazivaju dobrim ukusom, brutalno i lascivno po nekima, a u stvari životno, Lute nam pokazuje sve surovosti života na jednom mestu : od odrastanja u tobožnjj idili a u stvari provincijskoj, klaustrofobičnoj sredini do disfunkcionalne porodice, teškog odrastanja, strahova, psihoza do mladalačkih godina, adikcija, tabletomanije, alkohola. U njenim pesmama nema one fiktivne Norveške sa svojim socijalnim mirom koji i nije toliko bitan koliko klima u kojoj ljudi odrastaju otuđeni, gotovo bez kontakta sa svojim emocijama. Deca su surova, tinejdžeri rastrzani a odrasli ogrezli u cinizmu. Ovo je knjiga koja ne konstatuje, već prkosi, kao novi poetski pank 21. veka.

Pisati o samoubistvu i samoubicama verovatno jeste gledanje u ponor. Ali, ne pada se uvek u njega. Eros je – sasvim moguće, više no verovatno – jači od Tanatosa. Ili nas, naprosto, ne bi bilo. Za nas, samoubistvo je tema kao i svaka druga. Kada smo se već latili nje, ideja nam je iscrpsti je / „pokriti“ do kraja. Pesnici kojima je samoubistvo bilo tema živeli su u tom ponoru ili su pokušavali, bilo da su ga prihvatali – ređe – kao svoj dom ili – češće – kao stanište drugih, da se sučele sa njim i podnesu svoj izveštaj o onome što su videli ili o onome što su doživeli. Nadneli smo se, posle njih, i zajedno sa njima, nad ponor i podnosimo naš izveštaj o onome šta se vidi na dnu.

Dragana Ćatić, novinarka i književnica, sačinila je novu pesničku knjigu, svoju malu ličnu antologiju, koju čine odabrane pesme iz njenih ranijih knjiga: Na zrnu duše (1995), Ram za pesmu (2000), Plavetni snevač (2016), Rod smo (2021), Tačka i krug (2023). U ovom izboru pesme se u zasebnim celinama nižu po redosledu objavljivanja knjiga, pa se može reći da svaka celina na neki način predstavlja lirski ciklus, a čitajući pesme redom otkrivamo istovremeno i nežan i mudar lirsko-misaoni svet ove pesnikinje koja je stalno „u potrazi za pesmom“, kao i u potrazi za radošću i ljubavlju, i u njihovom otkrivanju. I zaista, motiv pesme jeste dominanta ove knjige koja se provlači kroz različite zbirke-celine. Metafizički tonovi i zapitanost, i u okrilju prirode i unutar sopstvenog bića, odlika su mnogih pesama, a naročito dolaze do izražaja u formi sonetnog venca.

Pejakovićev pesnički mikrokosmos sastavljen je od elemenata ovog sveta – dosadnog portirskog posla, sumornog nizanja dana, monotonije gradskog sivila i kafe koja se izjutra prinosi kao nafora za pričest – jednog neprekinutog Dana mrmota pa sve do njegovog drugog koloritnog ekstrema: svadbi, slava i svinjokolja. Pesnikovi opisi detinjstva, odrastanja i slutnje starosti, kroz koje se nedaće i radosti provlače kao tanka crvena nit, znalački su i virtuozno prikazani jezikom koji je istovremeno i narodski i akademski i artistički.
Autor je svestan ubrzanja sveta, suženog manevarskog prostora između posla i površnih zadovoljstava ali opet otkriva da postoji i druga perspektiva – pre svega, sačuvati ljudskost, kritičnost u odnosu na datosti, melanholiju i eksplozivnost – čime se opstaje u surovom vremenu, svemu uprkos.
Ova zbirka, iako nazvana Mrtav ugao, jeste u stvari potvrda Života.

Silovito i bez zadrške, kao kad zacvrči vrelo ulje zapapreno crvenim praškom zaprške. Nezaustavljivo, žudnjom i željom, žarom i žestinom… Zbilja tako peva Biljana Stanisavljević. I neće da stane, ni da se utiša, ni da predahne. Tako peva, tako živi, tako sneva. Hoće sve, prezire ništa, grize i grca i peva kroz zube i kroz slatkost žensku koja se rascvetava umangupluk i šeretluk, saopštava nam neporecive istine. Onda se namah u smernost preodene, munjevito. U slasti krikne, u žalbi jaukne. Žena koja u sebi vatre objavljuje, i prebira ih. I nežno u mesečevoj svili svom suđeniku gnezdo svija, svetlošću zasvođava… I ne vraća se iz svoje slobode, čak ni samoj sebi. Goloruka i bosonoga. - Dragan Marković

U studiji Ideološki habitus Ive Andrića autor, sa polemičkim uplivom u mnoge poznate i manje poznate detalje Andrićevog života i stvaralaštva, analitički pokušava da argumentuje tezu koja nosi uverljive predikcije a koje govore: da naš jedini nobelovac tokom svog šezdesetpetogodišnjeg aktivnog književnog i društvenog rada, ne samo da nikada nije pokazao i odredio svoje jasno ideološko-političko opredeljenje, već ga zapravo, u kovitlacu svih istorijskih bura XX veka, intimno nije ni imao, te da je jedini Andrićev „ideološki” habitus, zapravo, bio: on sam u jedinoj službi svog književnog opusa – uprkos svim ideologijama od 1903. do 1948. sa kojima je vešto izbegavao direktan sudar i koje je, na koncu, sve odreda idejno i fizički preživeo i trijumfski nadživeo.
„Nesvakidašnji talenat ovog autora uočio je i Miroljub Todorović, osnivač signalizma, ističući da je Đukanović ’počev od lirske proze’, preko ’handkeovski omamljujuće pripovedne i novelističke proze’, sve do ’ubojitih krležijanskih eseja i dnevnika’, pokazao kako jedan mladi pisac, na samim književnim počecima, može da stvara uspešna dela.”
Dragan Bogutović, Večernje novosti
„Književni stil Alekse Đukanovića katkada nalikuje i na gotski stil sličan, bez imalo preterivanja: onom Stokerovom, Volpolovom, Bekfordovom ili Poovom.”
Nataša Đurović, Politika

U poeziji, kao ni u muzici, nema nekih posebnih i pouzdanih pravila čije vam dosledno poštovanje može garantovati kvalitet. Sve je tu kolebljivo,
neodređeno i podložno suptilnom nijansiranju, sve veoma lično, jednokratno, neponovljivo, a opet sve usmereno na univerzalna iskustva i značenja. I sve neka vrsta senzibilne, rizične, pretežno bolne duševne tetovaže.

Pesme Miljana Mijuškovića lebde u blizini te delikatne granice. Svaka od njih je lična i duboko proživljena, nastala iz unutrašnje egzistencijalne potrebe da se određeni događaji, procesi i zbivanja u duši zabeleže, da se objasne sebi i drugima. Ponajviše je u njima fine slikovitosti, topline i
ljubavi, ali istovremeno, te male lirske ispovesti kao da spontano nadilaze svoje svetovne povode, kao da mahinalno teže i onom kompleksnijem, višem smislu poetskoj metafizici. To je, naravno, težak zadatak, i ovaj daroviti pesnik doživljava ga ne samo kao službu služenje reči, lepoti i umetnosti nego i kao jedan vid zaštite duhovnog integriteta.

On očigledno smatra da je poezija, slično kao i religija, a više od filosofije sedište čovekovog duha, duše.

Samo oni koji budu površno i neoprezno čitali ovu knjigu neće u njoj pronaći radost. I samo oni koji ne budu oprezno otvarali školjku pesničke duše neće u njoj pronaći bisere.

Vladan Živaljević peva strofičnim stihovima za duhove u proviđenju koji kao da prolaze kroz zidove malog stana, i žele senkama svojim da se nastane Na razglednici, Koju čuvam pod jastukom. Ah, taj mediteran s morskim plavilom u nesanici.

Peta zbirka kratke ljubavne poezije Hadži-Aleksandra Đurovića.

Pesnička zbirka Gordane Pešaković Osunčani vetar ima osobenu dužnost i upečatljiv cilj – oneobičavanje običnog. Snaga poezije nadrasta stih i od svakodnevnih stvari poput raširenog veša stvara letnji ples, veštim odabirom reči svedočeći o životu iza stiha i pesme.

Naučno i književno stvaralaštvo Vukomana Jokanovića daje potpun i autentičan odgovor o stanju duha savremenog čoveka, društava i naroda kome pripada. Formom različite, ipak su sve pesme i svi ciklusi u ovoj zbirci povezani: jezikom, njegovim slikama, ritmom i zvukom zavičajnim, materinskom melodijom svesrpske osećajnosti i dubinskom mišlju tihog otpora.

Slavica Marić, u knjizi Nemojte meni o ljubavi, ispisuje stihove oslobađajući ih prenapregnutosti i suvišnih značenja, svodeći pesničke slike na najčistije forme, na etičku, pravoslavnu dimenzionalnonost, i pri tome nužno, isključuje sva druga sredstva koja postmodernim autorima stoje raspolaganju - crni humor, sarkazam, ironiju i dr.

Slavica Marić prosto teži čistim, uzvišenim osećanjima iznijansiranim do najfinijih drhtaja duše koji se u ovim stihovima čitaju... ova poezija želi da sačuva izvorna osećanja, prvobitnu zanesenost, da sačuva izgubljeni svet, koji je preplavljen novim sadržajima i drugačijim nazorima.
Pesnikinja ne dopušta tom svetu da isčezne - zanos o poeziji je toliko snažan i tako uverljiv. Pesnikinja ima neograničeno poverenje u tu osećajnost koja je pokreće i koja je spiritus movens ove pesničke avanture.

Poverenje u poeziju je osnova postojanja, i poeziji daje smisao koji je neupitan. To je osnovni orijentir i polazište i ishodište vapijućeg pesničkog glasa koji samo želi da dopre do srca onih koji su još sačuvali nepatvorenu osećajnost, i koji će prepoznati i razumeti drhtaje vlastite duše, i koji će vlastitu osećajnost upodobiti sa osećajnošću koja prožima poeziju Slavice Marić čiji osobeni glas ima svoje slušaoce.

U poetskoj zbirci „More je i pitanje i odgovor”, Marina Bugarčić nas svojim poznatim jednostavnim stilom uvodi u meditaciju nad životom i morem, a fotografije nam omogućavaju da sve to doživimo kroz autorkin objektiv.

More u Marininoj poeziji donosi inspiraciju i utehu, ali i simbolizuje ogromnu snagu i beskonačnost ljudskog srca koju ćemo najbolje razumeti ako se prepustimo talasima.


Ljubav,
ljubav je i pitanje i odgovor.
Ljubav je more.

A more,
more
si
ti.

"

Zbirka poezije Valentine Bakti i Đorđa Živadinovića Grgura.

„U ovoj lirskoj korespondenciji, ne zna se gde počinje Ona, ni gde se završava On. Teško je objasniti o čemu govore, jer ne govore – nego pevaju. Za njih, poezija nisu slova na papiru, već reči – izgovorene, reči u pokretu, ozvučene telom.“ – Minja Bogavac

„Iako je prije svega ovo dijalog, a moglo bi se lako reći i poema o ljubavi i svemu što ona jest, poema o razgradnji identiteta i uzgajanju sjećanja i strpljenja u svojim krugovima, ovo je ispod svega politički komentar koji se proteže kroz epohe, reinkarnacije, ovaj trenutak i budućnost.“ – Alen Brlek

„Poetski rukopis kao da je nastao iz poznate misli Franca Kafke da knjige moraju delovati kao da su nas odagnali u šume, daleko od ljudi, da pisanje mora biti sekira za zamrzlo more u nama.“ – Marko Đorđević

Knjiga je svojevrsni leksikon zla prepun biografija zločinaca sa krvavim rukama. Pisac pokušava da otkrije tajnu ko i zašto ubija. Večna srpska zagonetka je šta sve tera jednog čoveka da drugom čoveku oduzme život?

Umesto odgovora, pisac nudi lične podatke o srpskim najzagonetnijim ubicama, ali i mudru misao nobelovca Ivana Ive Andrića:,, Čovek je postao žrtva igre koje je sam izmislio, a kojoj nije dorastao!

Testamentarna knjiga svedoka jednog vremena

Mislim da nema čoveka u Srbiji koji je bio prisutan na toliko poprišta kao Ivan Ivanji. Možda nema ni u Evropi. Stvarno prisustvo pruža šansu da se stvarnost vidi van obrazaca. Ne koristi svako tu šansu. Ivanji je koristi.

Ako čitamo njegovu ispovest, vidimo i to, da stvarnost i logika nisu uvek pod istim krovom. Prvih desetak godina svog života Ivanji je proveo u Bečkereku/Zrenjaninu, u građanskoj porodici u kojoj je guvernanta bila Austrijanka iz Slovenije. Ispostavilo se da ona radi za Gestapo, ali baš zahvaljujući njoj Ivanji je dostigao takav stepen poznavanja nemačkog jezika da je mogao postati Titov prevodilac.

Ivanji zna šta je jednom bilo u Jugoslaviji. Zna, jer je stanovao u Francuskoj 7, poznavao je Ota Bihaljija Merina, Branka Ćopića, Ivu Andrića, sretao je Ivana Stambolića i mnoge druge znamenite ličnosti. Ta imena su i nama poznata, ali preko Ivanjija saznajemo mnogo više nego što je poznato. Saznajemo recimo za razgovor sa Titom na Brdu kod Kranja čija tema nije bila ni Jugoslavija ni nesvrstanost, već Titov pudlan Bil, kao i zašto Krleža nije hteo da se kupa kod Opatije... I još mnogo toga što stvara upečatljivu sliku o Jugoslaviji, zemlji koja je nekada bila na mestu na kojem se danas i mi nalazimo. Ako nas zanima gde smo zapravo, mislim da treba čitati Ivanjija. – Tibor Varadi

Poema o Svetom Vasiliju Ostroškom

Početkom XVII veka, stoleća koje će u srpskim zemljama ostati zabeleženo po neviđenim zulumima turskog okupatora i lokalnih poturica, u Mrkonjićima ponad hercegovačkog Popova polja rađa se dečak koji će, kao paroh, monah, vladika i podvižnik, na sebe preuzeti nevolju pravoslavnog i ne samo pravoslavnog srpskog naroda, kod Gospoda se moliti za spas njegovih zemnih tela i njegovih besmrtnih duša. U toj plemenitoj borbi, prestaviće se Gospodu i posvetiti. Oganj i kelija je knjiga o Svetom Vasiliju Ostroškom, o keliji u kojoj se sjedinio sa Svevišnjim i o čudima koja je, kao Božija produžena ruka, činio za života, a koja će, od njegovog Vaznesenja, pa do kraja sveta, nastaviti da čine Svečeve netaknute mošti.

„Oganj i kelija Vladimira Kecmanovića navodi na pomisao da je srpska poezija bolja što su vremena gora. Ova poema, kao forma neograničenog značenja, možda je roman, možda spev, možda nešto treće, ali siguran sam da je jedno od čuda Ostroškog čudotvorca.“ – Matija Bećković

„Vladimir Kecmanović snažnim stihom u kome se dozivaju epski ton vijekova i poetska intuicija XXI v. provodi kroz put Stojana Jovanovića do Svetog Vasilija Ostroškog. Taj put može biti pojmljen i kao hod od kamenite divljine naše duše ka božanskoj uzvišenosti koja i dalje živi u ostroškom kamenu, u moštima, u tijelu, u čovjeku, u ovom narodu. Svaka od slika prošlosti, uzeta iz života Svetog Vasilija, ujedno je slika našeg postojanja danas, pa nas Kecmanović podsjeća na Svetog Vasilija Ostroškog kao čovjeka u kome se kao ponornica pojavila božanska pomoć u zla vremena.“ – protojerej-stavrofor dr Darko Ristov Đogo

„’Budalama kad bi vjerovali, poete su pokoljenje ludo’, kaže Njegoš. Dragi Kecmanoviću, dobro došao u novo pokolenje.“ – Hadži Petar Božović

Preispitivanje sebe, ali i društva, posledica rata, pandemije ili samootuđivanja, samo su neke od tema sa kojima ćemo se susresti u prvoj zbirci pesama Stefana Basarića.

Lirski subjekat odvešće nas na put samospoznaje, za koju je potrebno sve ono što nas okružuje – prostor, društvo, tehnologija. Strahovi prouzrokovani svakodnevicom jesu, zapravo, ono što nas pokreće, što nas tera da budemo bolji, da ne ponavljamo greške toliko puta ponovljene u istoriji, ali, takođe, i da ne zaboravimo, jer u ovoj knjizi zaborav je prikazan kao najgora stvar koja nam se može desiti. Na tom putu samospoznaje lirski subjekat (ponovo) pokušava da prepozna prijateljstvo, ljubav, da uspostavi balans izgubljen uticajem svega onoga što ga je dovelo da se postavi pred ogledalo i, na kraju shvati, da je ipak srećan čovek. - Gorica Radmilović

Basarićeva zbirka poezije Prazne senke istražuje složene, realne i nadrealne, komične i uznemirujuće predele, od kojih se sastoji naše svakodnevno postojanje. U ovim predelima autor nam, vešto i uverljivo pokazuje da bez prolaska kroz druge ljude nikada ne možemo doći do samih sebe. Upravo zato njegova poezija povezuje individualno sa društvenim, svedočeći o dubokoj ljudskoj potrebi za smislom i zajedništvom. - Stevan Bradić

Knjiga o ne tako davnom segmentu muzičke istorije Novog Sada, autora koji je proslavljeni kompozitor i izvođač svoje muzike

Čitajući ovu knjigu, stihovi nam daju mogućnost da istinski razmislimo o svemu što nas okružuje i što dotiče mekanu dušu. Jezik je sveden, leksici pripadaju slikovite reči koje oživljavaju atmosferu. U duhu poezije imamo snažno doživljene trenutke kojima oživljava svet sa željom da trajno zabeleži to stanje. Sve pesme posvećene su s nadom da probude sva osećanja prema svemu što je ostavilo traga na sazrevanje i život...

Kroz stihove i misli Mila nam priča o svom odrastanju. Pređene kilometre snova, rastanaka, buđenja i skrivenih želja beleži red po red i usuđuje se da ogoli sve što je na tom putu boli, plaši ali i čini srećnom. Ona čitaocima dozvoljava da osete nemir stasava u mladu ženu praveći greške koje smo sve mi pravile. Zato nam je njena umetnost bliska. Dozvoliće nam da zacelimo, da ponovo oživimo neke svoje uspomene ali i da zavolimo poeziju ukoliko to nije bio slučaj.

Dragana-Gaga Dragičević (Zvornik, 1988), odrasla je u Beogradu, gde je i studirala. Ovo je njena prva knjiga.

Pesme u zbirci Samozaneseni odražavaju životni period između devetnaeste i dvadeset pete godine jedne devojke koja ne zna da ima bipolarni poremećaj i pokušava na sve načine da shvati šta se desava s njenim emocijama. U nekom limbu između realnosti i mašte, ona traži izlaz u ljubavi, i misli da je samo to problem, ali ljubav ne dolazi lako, pogotovo kad je toliko potrebna. . .

sanjala sam te noćas
bio si lep kao u svim mojim snovima
i ljut, jer nisam bila iskrena
pitao si me zašto, bezbroj puta
a ja nisam znala šta da ti odgovorim
i opet sam pokušala da te lažem
i u očima sam ti videla suze
da li od tuge ili od besa
više nije ni bilo važno.

sanjala sam te noćas
bio si zaljubljen kao u svim mojim snovima
i ljut, jer više ne mislim na tebe
pitao si me zašto, bezbroj puta
a ja nisam znala šta da ti odgovorim
jer to su bile laži
i u očima sam ti videla suze
da li od tuge ili od besa
više nije ni bilo važno
to su samo snovi.

Dragana Obradovic rođena je u Beogradu 1976. godine.
Glumu je diplomirala na Akademiji umetnosti. Igrala je na sceni Beogradskog dramskog pozorista, u Pozorištu Slavija i dečijoj sceni Čukarica. Bavila se muzejskim teatrom. Ostvarila je niz uloga u TV-serijama, školskim i kulturnim programima. Autorka i voditelj serijala "Ovde i sada" na televiziji Hram. Reditelj, dramaturg, autor i glumica u pozorišnom projektu "Što se bore misli moje". Majka troje dece.

Mene niko vaspitavao nije
samo su me zalivali ljubavlju
i puštali da rastem sama
pod prostranim indigom neba
koje otkriva raskošnu budućnost
a srebrni sjaj zvezda
plete uzburkane snove
u maloj radoznaloj glavi
željnoj velikog života.

Spavala sam bez straha
samo u kolima
dok se kotrljaju točkovi u crnoj noći
a leptiri i bube presecaju svetlosni trag.

Tu mi nikakve aždaje i besni dlakavi vuci
nisu mogli pojesti tabane,
čuvao me mirni šapat roditelja.

U belom gradu u četiri zida
igrala sam igre od mašte, sama
sa sto zamišljenih lica i igrica
i čekala da život konačno počne.

A živela sam samo u malom selu
u sred šume
gde je mirisala prašina na putu
i trava u mokrom kanalu
i pečenjak u vatri koja tera komarce
i omekšale ljubičaste šljive
i kravlja balega i zlatno seno
dok pada veliko žuto sunce
u zelenu slavonsku ravnicu.

Pobrkalo mi se nešto u tom odrastanju
šta je stvarno, a šta samo privid
i to nebi bio nikakav problem
da odrasla umem da prepoznam
do čega mi je više stalo
do onoga što jesam
ili onoga što bih volela biti.

Cvjećari protestuju
Više niko ne umire
Ukoliko se ovako nastavi
Njihove radnje će
Potpuno propasti
I umjesto cvijeća
Prodavaće se samo svijeće
Ulica će početi da se
Osjeća na vosak
Istina, ima ljudi koji
Vole miris voska
Ipak svježa smrt
Preduslov je dobrog mirisa

Mato Uljarević (1997, Podgorica) — pjesnik, likovni umjetnik i reditelj.
Objavio je zbirku poezije „Suteren“ (2022, Beograd) za koju je dobio nagradu Novica Tadić (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd).

Završio je specijalističke studije vajarstva.
Autor je više umjetničkih i filmskih projekata u Crnoj Gori, Srbiji i regionu. Živi u Podgorici. Ovo je njegova druga zbirka poezije

Poezija je ženskog roda, pa su takve, u svojoj suštin i pesme Nevene Veselinović: dirljive, osnažujuće, senzualne a istovremeno borbene, izazivačke i opominjuće. Ljubav je pokretač, smisao, cilj i poruka, a kako odmičemo sa čitanjem, ton se menja. Nevenin glas progovara o sebi, o nama, o tome kako se voli – onaj drugi, ali i Bog, tradicija i ženski princip.

Dok titra u svojoj ljubavi i odanosti, njen glas će odjekivati snagom, ponekad će se zamotati u tanani veo tuge, a pred kraj će trijumfovati u svoj svojoj lepoti u kojoj će provejavati i zrnce humora, autoironije i proslave postojanja.

Nevenina poezija vibrira u kosmičkoj frekvenciji u kojoj se svi možemo prepoznati. Inspirativno emotivno putovanje nalazi se među stihovima 133 pesme koje sa pesmama iz zbirke Sve što kažem, ja prećutim, čine jedinstvenu duhovnu celinu.

Poezija nije samo san i vizija, mašta i osećajnost. Poezija postavlja temelje za promene u budućnosti, gradi mostove preko naših strahova ka onome što će tek nastati. Pesnici često kažu da im je poezija spasila život, jer su stranice bile te koje su slušale odjeke njihove duše i verno svedočile svim drhtajima, zanosima, usponima i padovima.

Nevena Veselinović u svojoj prvoj zbirci pesama Sve što kažem, ja prećutim već naslovom ukazuje na svu tananost osećanja koja će se velikodušno razliti pred čitaocem. Da je tišina bogata značenjima, osećanjima, burama i olujama, otkriće svi oni koji dele Nevenin fin poetski senzibilitet, i uživati u spoju elegantnih ilustracija i stihovima bremenitim lepezom snažnih osećanja.

"Već naslov knjige predočava nam da je pred nama misaona poezija. Kontrast izvan iznutra, iako ga tvore dve jednostavne reči, doseže u sadejstvu sav prostor sveta i reči iz sfere svakodnevice premešta u misaonu sferu. Pesme u ovoj zbirci polaze od percepcije lokalnih tema, ali u sadejstvu unutarnje i spoljne vizure otvaraju globalni i kosmički horizont. Taj prostorno-značenjski radijus je utoliko veći što se već na zavičajnom nivou pesnikinja sreće sa najvećim pitanjima – sa ratom i mirom, borbom za opstanak lični i kolektivni, sa mržnjom i ljubavlju... Pred nama je poezija koja na originalan način spaja tradiciju i sadašnjost, govor iskoni u pojmovima i slikama današnjim." Vitomir Teofilović, književnik

Vjerujem da svi imamo ili smo bar jednom u životu imali tu osobu kojoj ne možemo reći “zbogom” ali nikad više ni ono “ćao!”. Onaj ko ode bez razloga, vraća se sa razlogom. Od(samo)izlečenja do (samo)uništenja, ova knjiga namijenjena je svima onima koji kroz život idu srcem.