JEZIK I KNJIŽEVNOST

Totalitarizam je najviši – zasad – stepen razvoja i procvata države. Hegel je govorio da je država marš Boga u svetu.

Država se strasno i detaljno interesuje za sudbinu svojih građana, zasipa ih detaljnim instrukcijama, kako da žive, u šta da veruju, šta da misle, šta da oblače, u kojim dućanima da kupuju, kuda da idu na odmor i gde da ne putuju, koje knjige da čitaju a koje da ne čitaju, koje slike da gledaju.

Bez naklonosti prati svako kretanje i putovanja svojih građana. Zabranjuje im okupljanja i demonstracije: strahovito je ljubomorna na svoje građane, želi da ih ima za sebe, pod svojom zaštitom.

S druge strane, i građani se strasno bave državom, posmatraju svoju državu ispunjeni nemirom i požudnom zainteresovanošću, motre na nju dan i noć, odgonetaju sva njena kretanja i namere. Stranice knjiga, koje joj posvećuju, ispunjene su odbojnošću, ali i raporti države koji se odnose na građane nisu sasvim pozitivni.

Obe strane se međusobno ne vole, a interesuju se jedna za drugu, država – osuđena na svoje građane, građani – osuđeni na svoju državu. Prema tome, da je država stvarno marš Boga u svetu, oni gnostici koji su smatrali da je svet stvorio zli demon bili bi u pravu. Oni koji su se izbliza upoznali sa najvišim stadijumom razvoja države uvereni su da Bog ne maršira. Bog je nepokretan.

Hrist razapet u osvit, nedelju dana ranije, neobrijan, u prljavoj odeći, s izrazom iznenađenosti na mršavom licu, opkoljen vojnicima u nezakopčanim uniformama, žurno prikivan za drvo.

Uzvišenost Velike nedelje poništena je mračnom sredom i mržnjom petka, prekinute su egzercicije i mistični uzleti sazrevajućih mladića, tokom sedmice askeze izgubili smo priliku, nije vreme za pokoru, bliže se novi praznici ispunjeni nepoznatom radošću požara.

Nova knjiga Jane Rastegorac Vukomanović, Ooko, donosi pesničke tekstove visoke suptilnosti i višeslojnog odnosa prema jeziku i empirijskoj stvarnosti. Reč je o poeziji koja odražava imaginativno investiranje i oblikotvorno intervenisanje i u ravni materijalnosti sveta, i u polju korelacija jezičkih znakova. Kada je posredi prva sfera realizacije pesničkih tekstova zbirke Ooko, na delu je – u zgusnutom poetskom prostoru – kumulacija predmetnosti, gestova, organskih sadržaja, odnosno vrlo sugestivno oživljavanje opipljive stvarnosti. Paralelno sa tim odigravaju se pomeranja i preuređenja konvencionalnih i podrazumevanih kopči između pojmova, fenomena, jezičkih znakova, do transformacije očekivanog smisla, čak njegovog povlačenja radi afirmacije pesničke evokacije. Sledstveno svemu tome, pred sobom imamo složenu pesničku knjigu visokog estetskog kvaliteta i istančane upotrebe pesničkog jezika. - Goran Korunović

NEKOLIKO PITANJA O PESMAMA
za Pirsa Hačinsona & Martina Moja
Mogu li pesnici promeniti svet?
Gotfrid Ben
Da li je pesništvo
pre kontinent
ili okean?
Postoji li više napisanih
ili nenapisanih pesama?
Koliko košta
pravljenje
jedne pesme?
Koja pesma
govori više o svom autoru:
njegova prva ili njegova poslednja?
Sa koliko pesama mesečno
jedno prosečno
četvoročlano domaćinstvo
može spojiti kraj s krajem?
Da li u jednoj pesmi treba
da stoji sve ono,
što stoji u novinama,
ili sve ono,
što ne stoji u novinama?

Mora da je ovako bilo slušati Hesioda kako recituje svoje kosmogonijske pesme u osmom veku pre nove ere. Poput Hesioda, Inger Kristensen želi da pruži prikaz onoga što jeste – svega što jeste, kako jeste i šta smo mi usred toga.
Usred čega? To je njeno pitanje. - En Karson

To je ambiciozan i višeglasni žanrovski eksperiment, svojevrsna istorija svesti i jezičko-egzistencijalni mit o snu o slobodi, shvaćenoj kao zajedništvo među ljudima. Inger Kristensen ovde ne komentariše svet, već ga izvodi. - Jelena Vojinović

Hrvoje Tutek (Karlovac, 1984). Piše i objavljuje poeziju, prozu, publicističke i teorijske tekstove.
Zaposlen je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Autor je pesničkih knjiga: Cirkular (Aora naklada, Zagreb, 2008; nagrada Društva hrvatskih književnika za najbolji književni debi u 2008. godini) i Smrt i druga istraživanja (Treći Trg, 2018; nagrada Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija!). Mrak i jutro nad Mediteranom je autorova treća knjiga poezije.

U novoj pesničkoj knjizi Hrvoje Tutek gradi složenu mozaičku sliku savremenog sveta, čija je središnja tačka kolevka i groblje Evrope – naslovom naznačeni Mediteran. Smeštajući intimno i javno u globalni politički kontekst, autor formira svest svog lirskog subjekta kroz spoznaju o nemogućnosti dostizanja individualne sreće, u istorijskoj situaciji u kojoj je onemogućena svaka kolektivna utopijska vizija. Tematizujući probleme društvenih odnosa, ekološka pitanja, odnos pojedinca i kolektiva, probleme granica i migracija, te periferije i centra, autor oblikuje zbirku autentične pesničke retorike i slikovitosti, nudeći nam u konačnici intelektualno snažan i poetski svež čitalački doživljaj. - Srđan Gagić

Hose Antonio Novais, Španac koga je mladost zadesila u poratnim godinama, predodređen je da se na svoja prva daleka putovanja otiskuje u mašti: sin poznatog republikanca u izbeglištvu, mladić koji se uz to bavi sumnjivim poslom pisanja stihova, naprosto nije podoban da mu španske vlasti izdaju pasoš. Njegovo inicijacijsko putovanje, drumovima zbilje, odigraće se tek u jesen 1956, kad mu je već 30 godina: bio je krenuo u Grčku, s prijateljem, ali zbog administrativnih, u osnovi političkih peripetija, putovanje kroz Jugoslaviju, spačekom sa španskim tablicama, odužilo se u beskraj. Nije imao vizu za Jugoslaviju: od slovenačke granice do Beograda policija ga je puštala „na lepe oči“ i s obaveznim pečatom u svakom usputnom gradu i varošici, ali, pošto je njegov saputnik nesrećno nastradao nadomak prestonice, njegovo putovanje se tu i završilo. Beograd se tako pretvorio u utešno odredište gde je proveo nekoliko dana spavajući na brodu-hotelu u Savskom pristaništu, a njegovo putovanje u inicijacijsko, s milošću ili bez milosti olimpskih bogova.

Ispratio je dušu prijatelja koju je starac Haron na svom čamcu prevezao na drugu obalu: u njegovom iskustvu Sava se preobrazila u reku Stiks koju nikad neće zaboraviti, premda mu Beograd neće ostati u pamćenju kao tragično mesto, ne. Predeli koje je upoznao postaće njegovi Himalaji gde je video tamu i svetlost, crnu reku i plavo nebo, gde mu se učinilo da ga netremice gleda jedna zvezda i da se vreme zaustavilo, gde mu je severni vetar rekao
da je smrt samo oblik života. I zato će se tamo uporno vraćati do samog kraja – u poznim godinama doživeće svoju poslednju ovozemaljsku ljubav s Beograđankom koja ispisuje ove redove.

Otud, verovatno, najdublje opravdanje ove knjige: da se poezija i pripovedačka proza Hosea Antonija Novaisa pojave u Beogradu, na srpskom jeziku. Drugim rečima, da se mistični putevi poezije i zbilje još jednom steknu u tački utešnog odredišta koje je vreme preinačilo u utehu samu. - Gordana Ćirjanić

Dok smo išli kroz Crvenu pustinju, na ivici puta stajali su službenici, ne nekakvi proroci. Govorili su: držite međusobno rastojanje. Udaljite se jedni od drugih. Ne idite svojim putem, iskopajte rupu i zavucite se unutra. Verovali smo im: razum je cvet u močvarama. Nebo, od prašine. Sunce, svetska banka. Nebeski svod, smetlište za zvezde. U Crvenoj pustinji postoje stajališta i brzi vozovi hrle do tačke bez povratka. Smrt je praktična. Kad neko umre, dospe u novinske naslove. Šuplji muškarci naređuju životu da stane. Sve su boje iste. Vera je crna. Svaka nada je još crnja. Kad neko govori o ljubavi,smeste ga u praznu sobu. Mi smo to, ti ljubavnici u osećajnim pustinjama.

USAMLJENA TERASA

Gore, sasvim visoko, u jednom gradu, visila je
usamljena terasa,
gore na vetru, pod oblacima, na koju nijedan čovek
nije kročio
jer ispod je bilo vrlo duboko i bilo je hladno napolju.

Mislila je da je najusamljenija terasa na celom svetu
i svake je nedelje slušala zvona sata sa crkve
Svetog Bartolomeja,
i pitala se: – Zašto mi dobri Bog ne može pomoći,
i on je gore visoko,
i mogao bi me koristiti kao malu policu da sitnice poslaže.
Zapadni vetar ju je najbolje poznavao pa ga je molila
da pita.

Onda jednog dana stigoše skele i čovek se jedan pope
i za manje od 8 minuta iseče je acetilenskim plamenom
i okači pucketajuću crveno-plavu neonsku reklamu
za škotski viski.

Unutar naizgled prepoznatljivih i svakodnevnih okvirnih situacija, Milan Kovačević pripovedački vešto iskoračuje ka nepoznatom, apsurdnom i bizarnom. Polazeći od poznatih vremensko-prostornih koordinata i literarnih motiva, autor u svojim pričama razvija očuđujuće, snolike sižee koji prkose očekivanjima čitaoca. Sve je kod Kovačevića oneobičeno – od leksike, stila i poigravanja pripovedačkim tehnikama i književnim kanonom, do likova i događaja koji neretko prekoračuju granice mogućeg. Zbirka Splin subotom uveče, pored autentičnog humorističkog otklona i
ironizacije, kojima je autor s uspehom pribegao i u romanu Neživoti i isključenja, na čitaoca deluje osećanjem nelagode, kao posledice svesti o pomerenoj percepciji i iskrivljenim linijama stvarnosti, u okviru kojih se junaci kreću i gde poznati zakoni i uzročno-posledične veze prestaju da važe.

Reč je o modernim bajkama lišenim empirijskog realizma. Serensenovi likovi delaju u uni¬verzumu u kojem zdrav razum i naučnu logiku narušavaju natprirodna ili pak nadlogična dešavanja.
Mete Estgor Serensen

Čudne priče su zbirka alegorijskih priča složene simbolike i istinski klasik književnosti danskog modernizma. Humo-ristički i nadrealistički intoniranim jezikom Serensen istražuje duboki raskol unutar modernog čoveka. -
Srđan Gagić

Biblioteka Homage donosi dvojezična izdаnja izbora iz poezije srpskih pesnikа kojima su bili priređeni omaži na Beogradskom festivalu poezije i knjige Trgni se! Poezija! Ovi izbori iz poezije naših pesnika najčešće su premijerna izdanja njihove poezije na nekom od svetskih jezika (engleskom, francuskom, itd.) i imаju zа cilj promociju srpske poezije van granica naše zemlje i našeg ezika.

Rastko Petrović u dvojezičnoj biblioteci Hommage u prevodu Maše Dabić.

Ivan Blatni rođen je 21. decembra 1919. godine u Brnu, a umro 5. avgusta 1990. u Кolčesteru u jugoistočnoj Engleskoj. Studirao je bohemistiku i germanistiku na Brnenskom univerzitetu Tomaš Masarik. Кao i mnogi drugi njegovi vršnjaci po završetku rata postao je član Кomunističke partije
Čehoslovačke.

Кao pesnik pripadao je veoma značajnoj, avangardistički orijentisanoj Grupi 42, koja se sastojala od pesnika, slikara, vajara, fotografa, teoretičara umetnosti (Jirži Кolarž, Josef Кainar, Jan Hanč, Miroslav Hak, Jiržina Haukova, Ladislav Zivr, Jan Skacel, Ivan Blatni, Jindržih Halupecki,
František Gros i drugi) nastaloj 1942. godine, čiji je manifest naslovljen Svet u kome živimo sastavio Jindržih Halupecki, a koja je posle Drugog svetskog rata, s obzirom na politiku Istočnog bloka, nazivana „grupom obrazovanih disidenata“.

,,Melanholične šetnje“ predstavljaju izbor iz poezije Blatnog, koji hronološki obuhvata celokupno pesnikovo stvaralaštvo..

Zime su sve toplije i toplije.
Jedne kasne jeseni stajala sam kraj groba na Amarnes groblju.
Niski kameni zid oko groblja, kapela.
Crkvene kućice
uz put dole prema selu. Livada prema
brežuljku. Tamo je priča.
Ali sunce se nije probilo.
16/09/13
Koristila telo i jezik na pogrešan način. Moram li ponovo
da ti govorim, moram li da vodim reč.
09/10/13
Ne može se više pisati o mestu.
20/10/13
Kada kiša pada na određeni način po prozoru. Ne mogu
više tako da pišem. Smrtno se plašim da bilo šta osetim.

U knjizi Čudo u Korporaciji Saša Dimoski donosi individualne priče zasnovane na neobičnim, čak neobjašnjivim događajima proisteklim iz paradoksa savremene korporativne kulture, da bi u njenom drugom delu svoje likove povezao okolnostima o kakvima nisu mogli ni da sanjaju, uz neočekivani rasplet i nesagledive konsekvence svojih izbora.

Ova priča teče u kontrastima između racionalnog duha koji vlada iza kulisa od stakla i aluminijuma, gorko-slatkog humora i živopisnih nadrealnih momenata koji predstavljaju kontrapunkt hladnom, beskrupuloznom poslovnom okruženju. Fantastični momenti, paradoksalno, samo pojačavaju autentičnost priče u kojoj će se prepoznati svaki službenik neke kompanije bilo gde u svetu. Posebno ako bude doveden pred izbor: sačuvati posao ili dušu.

U ovoj iznenađujućoj i potresnoj zbirci pesama, Boris A. Novak je „prevodilac lepote“. Odakle dolazi lepota i u šta je treba prevesti? Dolazi s one strane ruba sećanja, iza svetlosnog horizonta koji iscrtava mala osobna mitologija. Odande gde počinju da se zapliću sudbina i egzistencija, snaga i predanost biti. A kuda je treba prevesti? Treba je preneti preko „temeljnog ljudskog praga“ koji predstavljaju „potpisane reči“. Treba je sačuvati u domu potomaka, stojeći na raskrsnici vremena na promaji. To je moguće uraditi samo jezikom krvavo bolne usamljenosti, nasladom pesme koja nestaje u ljubavi do istine, nerazumljive istine… - Milan Dekleva

Za Novaka, istraživanje različitih formula stihovnih struktura nije ništa drugo do traženje estetski provokativnog načina da se pokaže kako je savršena pesma najelokventnije otkrovenje krvave, tragične, nemirne nesavršenosti sveta. - Aleš Debeljak

PESNIK

Odavno je prestao da koristi olovku i papir.
Umesto toga, mirijade malih crnih mrava pušta po
belom mermeru, te tako sam od sebe nastaje jedan
potpuno novi jezik. Treba samo u pravom trenu prosuti
tečno staklo po nastalom tekstu.

Ova knjiga priča prati životne tokove četiri prijateljice – Laure, Tene, Eme i Rite – od detinjstva do odraslog doba u svetu u kom žensko iskustvo znači i netrpeljiv i teskoban odnos između majke i ćerke, borbu sa kancerom, majčinstvo o kakvom nije pristojno govoriti, ambivalentan
odnos prema muškoj figuri, zbunjenost vlastitim kontradiktornim osećanjima i životnim izborima. U potresnim i ubedljivim pričama raspoređenim u četiri dela, pri čemu je svakoj junakinji dodeljen po jedan ciklus, njihovi životi se međusobno prepliću, dopunjavaju, mimoilaze i osvetljavaju, čineći svojevrsnu posvetu ženi i ženskom razvojnom putu. Potraga za jugom se ispostavlja kao večita potraga za utočištem i konačnim uporištem u ovom svetu, kretanje ka svetlosti, ka boljem. - Katarina Pantović

U jednom primorskom gradiću, dok traje Evropsko prvenstvo u fudbalu, junakinja romana Horror vacui promatra i proživljava svakodnevicu koja je okružuje. Zahvaćena ritualima iz te svakodnevice ona oseća prazninu usled nedostatka komunikacije s mužem i izloženosti malograđanskim navikama i pokušava, kako to zna i ume, da unese smisao u vlastiti život. Razmišlja o svojoj zemlji i bori se da je ne napusti. Razmišlja o ideji doma, o braku. Razmišlja kako da postavi grešku u taj mehanizam. Staša Aras maestralnim stilom, introspek- tivno i meditativno, opisuje slike i prizore, ukuse i mirise primorskog ambijenta, strahove i nadanja glavne junakinje, za koje u jednom trenutku shvatimo da ne znamo kad su se i kako – prelili i na
nas. - Bojan Krivokapić

Nikola Madžirov je jedan od najizvrsnijih pesnika u Evropi danas. - Čarls Simić

Pesme Nikole Madžirova su poput slika ekspresionista: ispunjene gustim, energičnim potezima, one kao da izranjaju iz imaginacije i odmah se vraćaju natrag u nju, kao noćne životinje uhvaćene farovima automobila. - Adam Zagajevski

Poezija Madžirova je kao otkrivanje nove planete u solarnom sistemu imaginacije! - Mark Strend

Nikola Madžirov se otvara kao cvet. Stvorio je nežnost, milinu, gromoglasnu tišinu. Snazi je vratio prostor i mir. - Tomaž Šalamun

Iako izrazom poznata, poezija Luke Latinčića donosi potrebno osveženje najnovijoj pesničkoj sceni. Neopterećena uzorima, tendencijama i poetičkim imperativima, Srećna slava hvala je zbirka duhovitih i oporih beležaka mladog čoveka koji posmatra poznati svet – iz komšiluka, za slavskom trpezom – i gleda ka dalekom. Autorova debitantska knjiga još jednom potvrđuje da je najveća vrednost književnosti u njenoj osobenosti, pomeranju poznatih okvira i otvaranju novih prostora za preosmišljavanje stvarnosti.

Ognjen Aksentijević



SALVETA
nemoj me ti dušane vasiću
nemoj me od svih si gori za ovom trpezom
nemoj zavisniče od ljutog
i bokova nečije ćerke
nečije nećake
imaš li srama
pusti me
pusti me nekom drugom
svetlani kovač me ostavi
zgodna je
pije svoj prvi rum i smeška se
divi se svemu što odvali petar malbaša
grlati kum
pančevac
tu je od jutros
stigao je prvi
željan salate buke i mesa
za ovim stolom ima petnest stomaka
i jedno ime koje se ne spominje
zbrka
bakalar
so i kragne
gule
čeprkaju

kucnu se ofrlje
broje kvadrate
mrve na prsluke
zveckaju nakitom
iskosa bore se
za fino parče i pepeljaru
tu će me zgužvanu
tu ću kad završe

Knjigu O Pesnicima i bardovima otvaraju eseji o pesnicima kojima je naš istaknuti prevodilac Nikola Bertolino tokom svoje šezdesetogodišnje aktivnosti bio posvećen. Mnogi od njih po tradiciji pripadaju krugu „ukletih pesnika“ (Bodler, Rembo, Apoliner), ali srodnosti sa njima Bertolino nalazi i kod drugih, kao što je Viktor Igo koji je nakon smrti bio predmet tolikih sporova i tolikog nera-zumevanja, ili Pol Valeri, pesnik koga smatraju vrhunskim „klasičarem“, a kod koga Bertolino nalazi zaokupljenost egzistencijalnim smislom poetske voka-cije. U eseju o Sergeju Jesenjinu glavni motiv je odbacivanje preovlađujućih, a banalizujućih viđenja dela ovog pesnika, koje predstavlja autentično poetski izraz jednog tragičnog trenutka istorije.

Posvećenost pesnicima iz ove duhovne porodice prirodno je usmeravala Bertolinovu pažnju i ka nadrealistima, koji većinu njegovih izabranih pesnika smatraju svojim „pretečama“. Pored ovog odnosa prema „pretečama“ jedna od tema eseja je i pitanje da li se antipoetički i antiestetski stavovi propisani Bretonovom formulom mogu i sami pretvoriti u svojevrsnu poetiku.

U eseju o Crnjanskom Bertolino postavlja pitanje da li je poetska oporuka Crnjanskog, njegovo poslednje pesničko delo, Lament nad Beogradom, zaista „lament“? I u kakvoj je to vezi sa temom oplakivanja, kojom se Crnjanski opsesivno bavio u poslednjem proznom delu na kome je radio, a koje je ostavio nezavršeno.

U završnom eseju tragičnu eskalaciju mržnje u poslednjoj deceniji XX veka na prostoru Jugoslavije Bertolino vidi kao bolest ovdašnjih nacija koja je, nedo-voljno uočena, prošla i kroz svoju fazu „inkubacije“. Tokom 80-ih simptomi te bolesti mogli su se uočiti i u oblasti kulture, u delima koja Bertolino ovde izdvaja: Vreme smrti Dobrice Ćosića i Knjiga o Milutinu Danka Popovića.

Neke od najboljih knjiga napisanih na našem jeziku u ovo malo XXI veka što smo do sada odživeli prošle su nekako ugluho, valjda zato što ih nije pratila kakva zgodna kontroverza s tabloidnim potencijalom, šta li; među takvima je i memoarsko dvoknjižje Zavičaji i Novi zavičaji Nikole Bertolina, znamenitog književnog prevodioca i urednika, jedne od onih ličnosti koje su bile „so“ onog najboljeg i najprosvećenijeg Beograda iz vremena visokog socijalističkog modernizma… - Teofil Pančić

Novi zavičaji izvrstan su prozni komad, zabavan, duhovit i pametan. U njemu se Bertolino pokazuje kao pisac neusporedive elegancije i pouzdan svjedok vremena, koji ima tu lijepu i tako rijetku osobinu da sebe prikaže manjim nego što jest pa svi oko njega u priči i u životu mogu neometano rasti. - Miljenko Jergović

Upravo je biografija Nikole Berotolina školski primer priče o čoveku koji je uvek bio prinuđen da smisli dvosmislenu, zagonetnu i pomalo tajnovitu reč zavičaj u množini i nikada nije bio spreman da se odrekne tog gramatičkog broja. Bertolino je čovek s mnogim zavičajima i nikada okončanim odomaćenjem. - Janez Pipan

Tako umesto nametnutog mu opredeljivanja kom „carstvu će se privoleti“ (hrvatskom ili srpskom), on definitivno pronalazi svoj pravi identitet u pisanju i prevođenju, a nove zavičaje u Poeziji, carstvu neizrecive lepote i nepregledne slobode. Poruka ove odlične autobiografske knjige je stoga više nego ubedljiva: biti slobodan i uživati u divoti stvaranja jeste autorovo najvažnije opredeljenje i životna filozofija do današnjeg dana. - Zlatoje Martinov

Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka – čitalac, zajedno s pesnikinjom, prepoznaje smisao borbe, ali i ishodište teksta, u mogućnosti za stvaranje nove društvene zajednice. Idejno i ideološki nedvosmislena poezija poput ove mogla bi na tom putu poneti baklju.

KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM

tog dana, evo, ginu konji
svi jahači moji kroz maglu, kopljima
kroz vodu, krv, šumu, vatru,
vatra, vatro, gorim, rekli su
ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja
na ivici, do kraja, uvek kroz tajne
vira, vihora, čizme su stradale,
talas je pucao, nikada, znaš,
goniči robova iz prošlog života
nisu ustuknuli, kćeri, vatra,
plamičci se kotrljaju, plivaj,
idi dalje od mene, preplivaj
svе bure, budi leden grumen uglja,
budi nevidljivi dijamant,
samo ne vuci prtljage incestuoznih
sinova za sobom, ne govori mnogo,
preobrazi se, preobrati, stišaj sve
ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži
merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi
cipele, dalje od svake bolesničke sobe,
ne obaziri se na moral,
ti, daleki prijatelju,
ne nosi belo, nemoj, nikada,
kao prkos ostani, hrid, cvet nara
ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka,
ne maši, preziri rastanke,
ne pružaj šake pri pozdravu,
ne uzgajaj metak u dlanu,
ne lomi strele, neka ih, u mesu,
drugi ih ne vide
ne grli kad ostavljaš
drugi ne vide
ne osmišljavaj odlaske i boli
drugi ne vide
kćeri, vatro, moja nisi, beži
samo nestani, drugi ne vide,
samo nestani

Kako rečima izraziti prazninu, otuđenost, bol, čežnju za ljubavlju, za drugima? Na ova pitanja odgovara nagrađivani pesnik Robert Simonišek pretačući predverbalno stanje u stihove: „Bez nekoliko grama ljubavi bih odustao.“

Robert Simonišek, doktor nauka u oblasti istorije umetnosti,
dvostruki dobitnik Rožančeve nagrade za esejistiku, zbirkom Ono što dopuštaju osećaji postigao je najviše u svom poetskom izrazu. Od „katalogizacije“ je prešao na autoportret“ i došao do ogoljenosti – kako danas pisati nepretenciozno, bez plana, koncepta, a da se ne sklizne u nepoznate, ustaljene, vodeće talase stanja modernog
društva i pojedinca u njemu [...] U pesmama se, više nego izvan njih, otkriva ono nevidljivo i nečujno, ono što je toliko individualno i intimno da postaje opšte, ljudsko, čim se izrazi pravim rečima (uključujući reči zdravog razuma). Tu su primarni osećaji, emocije u duši. Strpljenje i posmatranje. Svaki udah, svaki pokušaj pesme je pružena ruka koja „zaustavljenom životu“ pokušava da pomogne da pređe granicu. - Petra Koršič

Mladi prozaist Ilija Đurović, nakon dve zbirke priča, predstavlja se čitaocima prvom pesničkom knjigom ,,Brid”. Jezička spretnost, uzbudljiv i beskompromisan glas lirskog subjekta i inventivna leksika postaju mesto susreta različitih kultura, jezika i svetova, te oblikuju snažno i ekspresivno jezičko iskustvo savremene Evrope, društveno-političkih fenomena koji je oblikuju i izazova sa kojima se njeni stanovnici sreću. Migracija i putovanje u Đurovićevoj poeziji su hronotopi unutar kojih lirski subjekat nastoji da sagleda fizičke i fiktivne granice (klasno podeljinh) svetova, da ih suprotstavi intimnom biću pojedinca i dekonstruiše ih u tekstu.

Za pjesnike poput Mensura Ćatića kaže se da su veliki i jedinstveni, a poezija koju nam oni daruju prestaje biti tek književna vrsta i čitalačka radost, pretvarajući se u trajno blago i sadržaj našeg vlastitog mentalnog, emotivnog i spoznajnog iskustva.

Abdulah Sidran

Ako si pjesnik, prijatelju, ako pišeš ili namjeravaš pisati poeziju, znaj da se Mensur Ćatić ne može plagirati, ali da se, s druge strane, od njega i te kako može i ima šta naučiti! Ako si pak čitalac koji nema književnih ambicija (velik i važan kao svaki veliki književnik!), onda ti preporučujem da se prevashodno opustiš, čitaš i uživaš u njenoj velikoj ljepoti!

Dragan Mićević

Poetske slike koje Mensur Ćatić stvara su melemaste, kolevkaste i potresne, u najlepšem mogućem smislu, do temelja. Vraćam im se kad god poželim da se vratim sebi, i još češće. Kad poželim da zaćutim nad mekotom, nad ljudskošću, nad nadliteraturom.

Stefan Tićmi

Poezija Mensura Ćatića je hronika našeg vremena i sveta, čiji hroničar — bilo da peva o ratu i ratnom nasleđu, migracijama ili o umetnosti samoj — vešto i u dubokoj vezi s maternjim jezikom i njegovim ritmom, svoj politički i društveni komentar pretvara u gest čistog čovekoljublja.

Srđan Gagić

HEART OF MINE

You have dropped from the chains.
The chains are in a cloud.
Ur-nature is on the wall.
Thick, as is well known.
Leading who knows where.
You haven’t had enough of the world.
And not in a book.
But in a cry of love.
You keep returning to me.
Heart of mine, someone’s knocking.

BANDIT OU POÈTE

Le futur me pardonnera-t-il les hiéroglyphes obscurs
sur le papier vierge,
Mon cœur gros de bandit et de poète ?
– Peuh ! Même s’il me condamne… quoi qu’il arrive
j’ai déjà tout perdu…
Si jamais je me rassasie de la poésie, je me tuerai ! Aux yeux
affreusement souillés par le réveil atroce.
Promis, juré, craché ! de toute façon un jour l’ultime goutte
boueuse de pluie s’écoulera de vaisseaux sanguins,
Et ensuite ?
Croyez-moi, c’est ainsi gravé sur les paumes de mes mains.
Même si l’on me tue sur les docks comme un cleptomane qui
dérobe les tuniques ensanglantées aux aurores océaniques,
Sois béni, mon poème, par un léger gonflement des
ganglions lymphatiques !
Le ciel par mes fenêtres est effroyable…
Ou bien c’est la nuit toujours catastrophique qui a effacé
tous les horizons ?
Voici 27 ans que je me noie dans l’écœurant océan
de la poésie :
Est-ce ainsi que la locomotive pleure sur le quai de gare,
La pluie dans le saxophone,
Un oiseau au Salvador ?…
À quoi bon apporter à l’humanité ce point du jour
balkanique fermé à clef dans ma valise ?

HIROSHIMA MON AMOUR

Es war kein Traum
Ich habe gesehen:
Die Shnee brannte

Prevodila je Hiroshima mon amour na katalonski. Kosa joj je bila veoma crna i šiške su joj padale u obliku polumeseca preko levog oka, tamnog, i kože na čelu, tako bele. Imala je lepo uobličene usne, kao iscrtane crvenom bojicom, i jednu pegicu na rubu brade idući ka vratu. Bila je mršava i sitna i nije znala da puši. Kad je pušila – često kad bi malo popila – dugo je palila cigaretu, koja bi pocrnela, i nije uvlačila dim. Onda bi se staklasto nasmejala, zabacivši glavu unazad i izdisala vazduh, koji se gubio, beo i konfuzan, duboko u noć.

Prevodila je Hiroshima mon amour dok smo u krevetu ležale, gole, a mene je uspavljivala spora kadenca njenog govora, meka i baršunasta kao rane breskve. I blaženstvo trenutka zagospodarilo je pred tragedijom teksta, poput ratnika što gospodari bojnim poljem. Tako smo živele: tom smelom, prkosnom, ispravnom srećom u svetu koji se raspada. Kako su joj samo oči blistale kad je čitala gola, usredsređena na određenu reč kojom je trebalo objasniti zverstvo. Ljubavi moja, Hirošimo.