DOMAĆE KNJIGE

Totalitarizam je najviši – zasad – stepen razvoja i procvata države. Hegel je govorio da je država marš Boga u svetu.

Država se strasno i detaljno interesuje za sudbinu svojih građana, zasipa ih detaljnim instrukcijama, kako da žive, u šta da veruju, šta da misle, šta da oblače, u kojim dućanima da kupuju, kuda da idu na odmor i gde da ne putuju, koje knjige da čitaju a koje da ne čitaju, koje slike da gledaju.

Bez naklonosti prati svako kretanje i putovanja svojih građana. Zabranjuje im okupljanja i demonstracije: strahovito je ljubomorna na svoje građane, želi da ih ima za sebe, pod svojom zaštitom.

S druge strane, i građani se strasno bave državom, posmatraju svoju državu ispunjeni nemirom i požudnom zainteresovanošću, motre na nju dan i noć, odgonetaju sva njena kretanja i namere. Stranice knjiga, koje joj posvećuju, ispunjene su odbojnošću, ali i raporti države koji se odnose na građane nisu sasvim pozitivni.

Obe strane se međusobno ne vole, a interesuju se jedna za drugu, država – osuđena na svoje građane, građani – osuđeni na svoju državu. Prema tome, da je država stvarno marš Boga u svetu, oni gnostici koji su smatrali da je svet stvorio zli demon bili bi u pravu. Oni koji su se izbliza upoznali sa najvišim stadijumom razvoja države uvereni su da Bog ne maršira. Bog je nepokretan.

Hrist razapet u osvit, nedelju dana ranije, neobrijan, u prljavoj odeći, s izrazom iznenađenosti na mršavom licu, opkoljen vojnicima u nezakopčanim uniformama, žurno prikivan za drvo.

Uzvišenost Velike nedelje poništena je mračnom sredom i mržnjom petka, prekinute su egzercicije i mistični uzleti sazrevajućih mladića, tokom sedmice askeze izgubili smo priliku, nije vreme za pokoru, bliže se novi praznici ispunjeni nepoznatom radošću požara.

Belina je kao koncizan eho remek-dela Septologija. - Sindre Hovdenak

Fosea ne čitamo kako bismo rastumačili njegove simbole, već da bismo se podsetili koliko je naša stvarnost čudesna ‒ lepa i bolna u isto vreme ‒ i da bismo odstupili korak unazad, iz poštovanja prema misteriji. - Live Lund

Ako želite zimsku knjigu koju ćete pročitati za jedno veče dok se sneg topi, Belina je sjajan izbor. Osetićete hladnoću, videti sneg, strepeti od mraka koji dolazi. - Gerd Elin Stana Sandve

Trilogija je Foseova nagrađivana, blistava ljubavna priča o Asleu i Alidi, dvoje zaljubljenih koji pokušavaju da nađu svoje mesto na svetu. Bez doma, bez sna, oni lutaju u Bergenu po kiši, pokušavajući da stvore život za sebe i za dete koje čekaju. Pletući bogatu mrežu istorijskih, kulturnih i teoloških aluzija, Fose stvara modernu parabolu o nepravdi, otporu, zločinu i iskupljenju.

Trilogija se sastoji od tri novele (Besani, Ulavovi snovi i Umor) i predstavlja zanosnu, misterioznu i setnu priču o ljubavi, za koju je Fose dobio Nagradu Nordijskog saveta za književnost 2015.

Džo Pač rođen je 1963. u Florijani (Malta), a odrastao je u gradu Kormi, u okruženju crkvenih zvona i parohijskih rivaliteta. Njegovi roditelji postavili su sebi za cilj da mu omoguće dobro obrazovanje; pohađao je katoličke škole, a zatim je studirao na Univerzitetu Malte, gde je diplomirao na medicini i hirurgiji. Ženio se dva puta, a takođe mu je pošlo za rukom da se bavi ronjenjem, glumom i skijanjem; uz to je putovao i igrao fudbal. Baveći se svim tim, stekao je znanja i iskustva koja su mu pomogla da napiše tri romana.

Poslednji među njima, Papa Ahmed, nedvosmisleno se oslanja na versko iskustvo i obrazovanje koji su činili sastavni deo njegovog života u mladosti. Annuntio vobis Gaudium magnum: Habemus Papam! Kardinal Masimo Falcon pojavljuje se na balkonu mašući okupljenoj masi. Samo nam to još treba: malteški papa, papa Ahmed.Ubrzo nastaju problemi. Tokom posete Svetoj zemlji, papa se iskrade svom obezbeđenju i nestane. Sledi grozničava potraga za njim i trka sa vremenom u kojoj učestvuju agenti izraelske, američke i palestinske tajne službe. Svako prati sopstvene interese, a u središtu vrtloga uvek se nalazi on: papa Ahmed.

Roman o tajnama i starim prijateljstvima, kao i triler koji nas od konklave vodi na krvave ulice Jerusalima.

Kao kulise za ovaj roman mogla bi da posluži scenografija iz kultnog filma Vejna Vanga Smoke (scenario Pol Oster) ako prodavnicu duvana zamenimo sendvičarom i smestimo je u suteren, u beogradsku Ulicu Braće Jugovića. Možda od jednog prodavca sendviča očekujete da nije propustio Kuma, ali, iskreno, ne i da je gledao Bunjuelov Diskretni šarm buržoazije. Možete li da zamislite da je uopšte čuo za Kralja ribara Terija Gilijama, ili da je iščitao Dostojevskog, Krležine Zastave i Novi zavet? Ko je mistični prodavac sendviča, ko su njegove mušterije i zašto pravi različite spiskove? Moje liste mame osmeh, ali i postavljaju pitanja: koliko robujemo predrasudama, koja je cena slobode i znamo li da je sve stvar izbora? - Vojislava Crnjanski Spasojević

Trofej Geje Shuters pročitao sam u dahu. Savršeno tempiran, izvanredan zaplet, pokreće značajna etička pitanja o postkolonijalizmu. Zadivljujuće
dobro dokumentovan. Majstorske završne scene. - Stefan Hertmans

Kul i elegantno, autorka na scenu postavlja tragikomediju idealiste koji svoju potrebu za ubistvima opravdava visokim moralnim standardima i koji sve brže upada u grozničavu pomamu nakon što mu lovokradice ukradu plen. - Volfgang Hebel

Trofej je vrhunski roman sa klasičnim šarmom. Etički mindfuck. - Dimitri Verhulst

Uznemirujuća knjiga. Nastavljate s čitanjem da biste videli dokle je Hanter spreman da ide. Prema mom mišljenju, Trofej još jednom pokazuje da se čak i najveća grozota može ulepšati, učiniti prihvatljivom. - Rašida Lamrabet

Kao da je Hemingvej seo sa Kafkom… Prilično suvereno uzdrma naša očekivanja. - Denis Šek

Trofej je šiba za uspavanu čovekovu s(a)vest. Šokirajući, ozbiljno opominje. - Sanja Kostić-Strak, prva čitateljka

Trofej je uzbudljiva i uznemirujuća kritika savremenog sveta kroz filmsku priču o jednom lovu, ljudskoj prirodi i licemerju društva, sa hemingvejskim opisima divljine. - Vojislava Crnjanski Spasojević, prva čitateljka

U Africi duhovi hodaju zemljom i ostavljaju tragove u pesku.
U Africi događaji imaju drugačiju perspektivu.
U Africi je etičnost često u sukobu sa nužnošću i preživljavanjem.
U Africi je trofejni lov čin dobročinstva… navode dobročinitelji.

Nevena Petrović, prva čitateljka

samo
dodirivanjem
samo
prenošenjem dalje
i dalje
tako
živi svet
tako
održavamo svet
živim
jer ne možemo
da ga ostavimo na miru

ako su kuće
otvorene
ako se zaista
volimo
zašto onda
to ne činimo
bestidno

slušaj
kuće
moraju biti otvorene
i za ono
u nama samima
što je išlo
u tu okrutnu
školu
i tako smo
smeće
ali i smeće
može da se smeje
a kad se smejemo
otvaramo
vrata

seti se toga
kada razmišljaš
s kim da odeš kući
i koje kuće
smesta treba
da napustiš

Jun Fose stvara poeziju koja zrači i uvlači čitaoca u svoj svet. - Solothurner Zeitung

Jun Fose hipnotiše i zavodi ravnomernošću pokreta i harmonijom jezika, i to čini maestralno. - Berliner Zeitung

Foseov zaštitni znak jeste sažet i ritmičan jezik, prožet poetičnim varijacijama. Opčinjavajuća i teskobna ponavljanja predstavljaju stilsko sredstvo njegove proze. To je visoko stilizovan, a pritom minimalistički jezik, koji prikriva i potiskuje duboko ćutanje i nemoć likova da se izraze. I možda je, kao i često u životu, ono što nije rečeno važnije od onoga što je izgovoreno. - Neue Zürcher Zeitung

Jun Fose je majstor u tome da iznese na svetlost potisnuta duševna stanja. - Lesart

Nežna, bolno tužna norveška zimska bajka. - Der Standard

Nova knjiga Jane Rastegorac Vukomanović, Ooko, donosi pesničke tekstove visoke suptilnosti i višeslojnog odnosa prema jeziku i empirijskoj stvarnosti. Reč je o poeziji koja odražava imaginativno investiranje i oblikotvorno intervenisanje i u ravni materijalnosti sveta, i u polju korelacija jezičkih znakova. Kada je posredi prva sfera realizacije pesničkih tekstova zbirke Ooko, na delu je – u zgusnutom poetskom prostoru – kumulacija predmetnosti, gestova, organskih sadržaja, odnosno vrlo sugestivno oživljavanje opipljive stvarnosti. Paralelno sa tim odigravaju se pomeranja i preuređenja konvencionalnih i podrazumevanih kopči između pojmova, fenomena, jezičkih znakova, do transformacije očekivanog smisla, čak njegovog povlačenja radi afirmacije pesničke evokacije. Sledstveno svemu tome, pred sobom imamo složenu pesničku knjigu visokog estetskog kvaliteta i istančane upotrebe pesničkog jezika. - Goran Korunović

NEKOLIKO PITANJA O PESMAMA
za Pirsa Hačinsona & Martina Moja
Mogu li pesnici promeniti svet?
Gotfrid Ben
Da li je pesništvo
pre kontinent
ili okean?
Postoji li više napisanih
ili nenapisanih pesama?
Koliko košta
pravljenje
jedne pesme?
Koja pesma
govori više o svom autoru:
njegova prva ili njegova poslednja?
Sa koliko pesama mesečno
jedno prosečno
četvoročlano domaćinstvo
može spojiti kraj s krajem?
Da li u jednoj pesmi treba
da stoji sve ono,
što stoji u novinama,
ili sve ono,
što ne stoji u novinama?

Mora da je ovako bilo slušati Hesioda kako recituje svoje kosmogonijske pesme u osmom veku pre nove ere. Poput Hesioda, Inger Kristensen želi da pruži prikaz onoga što jeste – svega što jeste, kako jeste i šta smo mi usred toga.
Usred čega? To je njeno pitanje. - En Karson

To je ambiciozan i višeglasni žanrovski eksperiment, svojevrsna istorija svesti i jezičko-egzistencijalni mit o snu o slobodi, shvaćenoj kao zajedništvo među ljudima. Inger Kristensen ovde ne komentariše svet, već ga izvodi. - Jelena Vojinović

Jedan dečak priča svoju priču, njegov glas dolazi iz prostora koji je u nastajanju: od prvih sećanja, mutnih i preverbalnih, prvih reči koje se sriču, stvari koje tek dobijaju imena, ka iskustvima koja dečaka uvode u poredak sve do samog praga odraslog doba (gde se priča upravo i završava) – u prostoru, dakle, u kome se jezik tek formira, u kojem tek nastaju označiteljske strukture predodređene, na koncu, da propišu i pokore. Ovaj glas kao da dolazi iz rascepa u diskursu: između dečje naivnosti, prijemčive i jednostavne, i onog što se pod pojmom ideologije može razumeti kao sistem vrednosti vladajućeg, svakako kapitalističkog, poretka.
Da li u tom rascepu i počiva otvorenost ovog jezika, to nešto u njemu tako očigledno i prisno, njegova sloboda da se razliva i teče katkad neočekivano i nepredvidivo, snaga koju intimno osećamo kao oslobađajuću? Jezik koji ovde nastaje tako je prepoznatljivo poetski: nešto u njegovoj prirodi je drukčije.
Da li iz toga, onda, treba čitati i jedan politički stav, par exellence antisistemski, upravo antiideološki – imamo li prostor koji izmiče tim kandžama ideologije, imamo li jezik za to? Možda treba pitati: da li je detinjstvo naša jedina domovina?
Na kraju, opet – a taj osećaj znamo vrlo dobro, ostajemo razoružani upravo pred poezijom, nesumnjivom, apsolutnom i tajanstvenom poezijom koja ovde izbija iz svake stranice. Po navici tražimo koordinate, povezujemo, interpretiramo, sećamo se Crnjanskog ili Kiša, zato što se sećamo tog osećaja: razoružani pred poezijom, kojoj ne treba nikakvo tumačenje, koja kao da nam je sama već sve rekla.

Uroš Kotljić"

Hrvoje Tutek (Karlovac, 1984). Piše i objavljuje poeziju, prozu, publicističke i teorijske tekstove.
Zaposlen je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Autor je pesničkih knjiga: Cirkular (Aora naklada, Zagreb, 2008; nagrada Društva hrvatskih književnika za najbolji književni debi u 2008. godini) i Smrt i druga istraživanja (Treći Trg, 2018; nagrada Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija!). Mrak i jutro nad Mediteranom je autorova treća knjiga poezije.

U novoj pesničkoj knjizi Hrvoje Tutek gradi složenu mozaičku sliku savremenog sveta, čija je središnja tačka kolevka i groblje Evrope – naslovom naznačeni Mediteran. Smeštajući intimno i javno u globalni politički kontekst, autor formira svest svog lirskog subjekta kroz spoznaju o nemogućnosti dostizanja individualne sreće, u istorijskoj situaciji u kojoj je onemogućena svaka kolektivna utopijska vizija. Tematizujući probleme društvenih odnosa, ekološka pitanja, odnos pojedinca i kolektiva, probleme granica i migracija, te periferije i centra, autor oblikuje zbirku autentične pesničke retorike i slikovitosti, nudeći nam u konačnici intelektualno snažan i poetski svež čitalački doživljaj. - Srđan Gagić

Hose Antonio Novais, Španac koga je mladost zadesila u poratnim godinama, predodređen je da se na svoja prva daleka putovanja otiskuje u mašti: sin poznatog republikanca u izbeglištvu, mladić koji se uz to bavi sumnjivim poslom pisanja stihova, naprosto nije podoban da mu španske vlasti izdaju pasoš. Njegovo inicijacijsko putovanje, drumovima zbilje, odigraće se tek u jesen 1956, kad mu je već 30 godina: bio je krenuo u Grčku, s prijateljem, ali zbog administrativnih, u osnovi političkih peripetija, putovanje kroz Jugoslaviju, spačekom sa španskim tablicama, odužilo se u beskraj. Nije imao vizu za Jugoslaviju: od slovenačke granice do Beograda policija ga je puštala „na lepe oči“ i s obaveznim pečatom u svakom usputnom gradu i varošici, ali, pošto je njegov saputnik nesrećno nastradao nadomak prestonice, njegovo putovanje se tu i završilo. Beograd se tako pretvorio u utešno odredište gde je proveo nekoliko dana spavajući na brodu-hotelu u Savskom pristaništu, a njegovo putovanje u inicijacijsko, s milošću ili bez milosti olimpskih bogova.

Ispratio je dušu prijatelja koju je starac Haron na svom čamcu prevezao na drugu obalu: u njegovom iskustvu Sava se preobrazila u reku Stiks koju nikad neće zaboraviti, premda mu Beograd neće ostati u pamćenju kao tragično mesto, ne. Predeli koje je upoznao postaće njegovi Himalaji gde je video tamu i svetlost, crnu reku i plavo nebo, gde mu se učinilo da ga netremice gleda jedna zvezda i da se vreme zaustavilo, gde mu je severni vetar rekao
da je smrt samo oblik života. I zato će se tamo uporno vraćati do samog kraja – u poznim godinama doživeće svoju poslednju ovozemaljsku ljubav s Beograđankom koja ispisuje ove redove.

Otud, verovatno, najdublje opravdanje ove knjige: da se poezija i pripovedačka proza Hosea Antonija Novaisa pojave u Beogradu, na srpskom jeziku. Drugim rečima, da se mistični putevi poezije i zbilje još jednom steknu u tački utešnog odredišta koje je vreme preinačilo u utehu samu. - Gordana Ćirjanić

Dok smo išli kroz Crvenu pustinju, na ivici puta stajali su službenici, ne nekakvi proroci. Govorili su: držite međusobno rastojanje. Udaljite se jedni od drugih. Ne idite svojim putem, iskopajte rupu i zavucite se unutra. Verovali smo im: razum je cvet u močvarama. Nebo, od prašine. Sunce, svetska banka. Nebeski svod, smetlište za zvezde. U Crvenoj pustinji postoje stajališta i brzi vozovi hrle do tačke bez povratka. Smrt je praktična. Kad neko umre, dospe u novinske naslove. Šuplji muškarci naređuju životu da stane. Sve su boje iste. Vera je crna. Svaka nada je još crnja. Kad neko govori o ljubavi,smeste ga u praznu sobu. Mi smo to, ti ljubavnici u osećajnim pustinjama.

USAMLJENA TERASA

Gore, sasvim visoko, u jednom gradu, visila je
usamljena terasa,
gore na vetru, pod oblacima, na koju nijedan čovek
nije kročio
jer ispod je bilo vrlo duboko i bilo je hladno napolju.

Mislila je da je najusamljenija terasa na celom svetu
i svake je nedelje slušala zvona sata sa crkve
Svetog Bartolomeja,
i pitala se: – Zašto mi dobri Bog ne može pomoći,
i on je gore visoko,
i mogao bi me koristiti kao malu policu da sitnice poslaže.
Zapadni vetar ju je najbolje poznavao pa ga je molila
da pita.

Onda jednog dana stigoše skele i čovek se jedan pope
i za manje od 8 minuta iseče je acetilenskim plamenom
i okači pucketajuću crveno-plavu neonsku reklamu
za škotski viski.

Unutar naizgled prepoznatljivih i svakodnevnih okvirnih situacija, Milan Kovačević pripovedački vešto iskoračuje ka nepoznatom, apsurdnom i bizarnom. Polazeći od poznatih vremensko-prostornih koordinata i literarnih motiva, autor u svojim pričama razvija očuđujuće, snolike sižee koji prkose očekivanjima čitaoca. Sve je kod Kovačevića oneobičeno – od leksike, stila i poigravanja pripovedačkim tehnikama i književnim kanonom, do likova i događaja koji neretko prekoračuju granice mogućeg. Zbirka Splin subotom uveče, pored autentičnog humorističkog otklona i
ironizacije, kojima je autor s uspehom pribegao i u romanu Neživoti i isključenja, na čitaoca deluje osećanjem nelagode, kao posledice svesti o pomerenoj percepciji i iskrivljenim linijama stvarnosti, u okviru kojih se junaci kreću i gde poznati zakoni i uzročno-posledične veze prestaju da važe.

Reč je o modernim bajkama lišenim empirijskog realizma. Serensenovi likovi delaju u uni¬verzumu u kojem zdrav razum i naučnu logiku narušavaju natprirodna ili pak nadlogična dešavanja.
Mete Estgor Serensen

Čudne priče su zbirka alegorijskih priča složene simbolike i istinski klasik književnosti danskog modernizma. Humo-ristički i nadrealistički intoniranim jezikom Serensen istražuje duboki raskol unutar modernog čoveka. -
Srđan Gagić

Biblioteka Homage donosi dvojezična izdаnja izbora iz poezije srpskih pesnikа kojima su bili priređeni omaži na Beogradskom festivalu poezije i knjige Trgni se! Poezija! Ovi izbori iz poezije naših pesnika najčešće su premijerna izdanja njihove poezije na nekom od svetskih jezika (engleskom, francuskom, itd.) i imаju zа cilj promociju srpske poezije van granica naše zemlje i našeg ezika.

Rastko Petrović u dvojezičnoj biblioteci Hommage u prevodu Maše Dabić.

Ivan Blatni rođen je 21. decembra 1919. godine u Brnu, a umro 5. avgusta 1990. u Кolčesteru u jugoistočnoj Engleskoj. Studirao je bohemistiku i germanistiku na Brnenskom univerzitetu Tomaš Masarik. Кao i mnogi drugi njegovi vršnjaci po završetku rata postao je član Кomunističke partije
Čehoslovačke.

Кao pesnik pripadao je veoma značajnoj, avangardistički orijentisanoj Grupi 42, koja se sastojala od pesnika, slikara, vajara, fotografa, teoretičara umetnosti (Jirži Кolarž, Josef Кainar, Jan Hanč, Miroslav Hak, Jiržina Haukova, Ladislav Zivr, Jan Skacel, Ivan Blatni, Jindržih Halupecki,
František Gros i drugi) nastaloj 1942. godine, čiji je manifest naslovljen Svet u kome živimo sastavio Jindržih Halupecki, a koja je posle Drugog svetskog rata, s obzirom na politiku Istočnog bloka, nazivana „grupom obrazovanih disidenata“.

,,Melanholične šetnje“ predstavljaju izbor iz poezije Blatnog, koji hronološki obuhvata celokupno pesnikovo stvaralaštvo..

Zime su sve toplije i toplije.
Jedne kasne jeseni stajala sam kraj groba na Amarnes groblju.
Niski kameni zid oko groblja, kapela.
Crkvene kućice
uz put dole prema selu. Livada prema
brežuljku. Tamo je priča.
Ali sunce se nije probilo.
16/09/13
Koristila telo i jezik na pogrešan način. Moram li ponovo
da ti govorim, moram li da vodim reč.
09/10/13
Ne može se više pisati o mestu.
20/10/13
Kada kiša pada na određeni način po prozoru. Ne mogu
više tako da pišem. Smrtno se plašim da bilo šta osetim.

U knjizi Čudo u Korporaciji Saša Dimoski donosi individualne priče zasnovane na neobičnim, čak neobjašnjivim događajima proisteklim iz paradoksa savremene korporativne kulture, da bi u njenom drugom delu svoje likove povezao okolnostima o kakvima nisu mogli ni da sanjaju, uz neočekivani rasplet i nesagledive konsekvence svojih izbora.

Ova priča teče u kontrastima između racionalnog duha koji vlada iza kulisa od stakla i aluminijuma, gorko-slatkog humora i živopisnih nadrealnih momenata koji predstavljaju kontrapunkt hladnom, beskrupuloznom poslovnom okruženju. Fantastični momenti, paradoksalno, samo pojačavaju autentičnost priče u kojoj će se prepoznati svaki službenik neke kompanije bilo gde u svetu. Posebno ako bude doveden pred izbor: sačuvati posao ili dušu.

U ovoj iznenađujućoj i potresnoj zbirci pesama, Boris A. Novak je „prevodilac lepote“. Odakle dolazi lepota i u šta je treba prevesti? Dolazi s one strane ruba sećanja, iza svetlosnog horizonta koji iscrtava mala osobna mitologija. Odande gde počinju da se zapliću sudbina i egzistencija, snaga i predanost biti. A kuda je treba prevesti? Treba je preneti preko „temeljnog ljudskog praga“ koji predstavljaju „potpisane reči“. Treba je sačuvati u domu potomaka, stojeći na raskrsnici vremena na promaji. To je moguće uraditi samo jezikom krvavo bolne usamljenosti, nasladom pesme koja nestaje u ljubavi do istine, nerazumljive istine… - Milan Dekleva

Za Novaka, istraživanje različitih formula stihovnih struktura nije ništa drugo do traženje estetski provokativnog načina da se pokaže kako je savršena pesma najelokventnije otkrovenje krvave, tragične, nemirne nesavršenosti sveta. - Aleš Debeljak

PESNIK

Odavno je prestao da koristi olovku i papir.
Umesto toga, mirijade malih crnih mrava pušta po
belom mermeru, te tako sam od sebe nastaje jedan
potpuno novi jezik. Treba samo u pravom trenu prosuti
tečno staklo po nastalom tekstu.

Ova knjiga priča prati životne tokove četiri prijateljice – Laure, Tene, Eme i Rite – od detinjstva do odraslog doba u svetu u kom žensko iskustvo znači i netrpeljiv i teskoban odnos između majke i ćerke, borbu sa kancerom, majčinstvo o kakvom nije pristojno govoriti, ambivalentan
odnos prema muškoj figuri, zbunjenost vlastitim kontradiktornim osećanjima i životnim izborima. U potresnim i ubedljivim pričama raspoređenim u četiri dela, pri čemu je svakoj junakinji dodeljen po jedan ciklus, njihovi životi se međusobno prepliću, dopunjavaju, mimoilaze i osvetljavaju, čineći svojevrsnu posvetu ženi i ženskom razvojnom putu. Potraga za jugom se ispostavlja kao večita potraga za utočištem i konačnim uporištem u ovom svetu, kretanje ka svetlosti, ka boljem. - Katarina Pantović

U jednom primorskom gradiću, dok traje Evropsko prvenstvo u fudbalu, junakinja romana Horror vacui promatra i proživljava svakodnevicu koja je okružuje. Zahvaćena ritualima iz te svakodnevice ona oseća prazninu usled nedostatka komunikacije s mužem i izloženosti malograđanskim navikama i pokušava, kako to zna i ume, da unese smisao u vlastiti život. Razmišlja o svojoj zemlji i bori se da je ne napusti. Razmišlja o ideji doma, o braku. Razmišlja kako da postavi grešku u taj mehanizam. Staša Aras maestralnim stilom, introspek- tivno i meditativno, opisuje slike i prizore, ukuse i mirise primorskog ambijenta, strahove i nadanja glavne junakinje, za koje u jednom trenutku shvatimo da ne znamo kad su se i kako – prelili i na
nas. - Bojan Krivokapić

Nikola Madžirov je jedan od najizvrsnijih pesnika u Evropi danas. - Čarls Simić

Pesme Nikole Madžirova su poput slika ekspresionista: ispunjene gustim, energičnim potezima, one kao da izranjaju iz imaginacije i odmah se vraćaju natrag u nju, kao noćne životinje uhvaćene farovima automobila. - Adam Zagajevski

Poezija Madžirova je kao otkrivanje nove planete u solarnom sistemu imaginacije! - Mark Strend

Nikola Madžirov se otvara kao cvet. Stvorio je nežnost, milinu, gromoglasnu tišinu. Snazi je vratio prostor i mir. - Tomaž Šalamun

Iako izrazom poznata, poezija Luke Latinčića donosi potrebno osveženje najnovijoj pesničkoj sceni. Neopterećena uzorima, tendencijama i poetičkim imperativima, Srećna slava hvala je zbirka duhovitih i oporih beležaka mladog čoveka koji posmatra poznati svet – iz komšiluka, za slavskom trpezom – i gleda ka dalekom. Autorova debitantska knjiga još jednom potvrđuje da je najveća vrednost književnosti u njenoj osobenosti, pomeranju poznatih okvira i otvaranju novih prostora za preosmišljavanje stvarnosti.

Ognjen Aksentijević



SALVETA
nemoj me ti dušane vasiću
nemoj me od svih si gori za ovom trpezom
nemoj zavisniče od ljutog
i bokova nečije ćerke
nečije nećake
imaš li srama
pusti me
pusti me nekom drugom
svetlani kovač me ostavi
zgodna je
pije svoj prvi rum i smeška se
divi se svemu što odvali petar malbaša
grlati kum
pančevac
tu je od jutros
stigao je prvi
željan salate buke i mesa
za ovim stolom ima petnest stomaka
i jedno ime koje se ne spominje
zbrka
bakalar
so i kragne
gule
čeprkaju

kucnu se ofrlje
broje kvadrate
mrve na prsluke
zveckaju nakitom
iskosa bore se
za fino parče i pepeljaru
tu će me zgužvanu
tu ću kad završe

Knjigu O Pesnicima i bardovima otvaraju eseji o pesnicima kojima je naš istaknuti prevodilac Nikola Bertolino tokom svoje šezdesetogodišnje aktivnosti bio posvećen. Mnogi od njih po tradiciji pripadaju krugu „ukletih pesnika“ (Bodler, Rembo, Apoliner), ali srodnosti sa njima Bertolino nalazi i kod drugih, kao što je Viktor Igo koji je nakon smrti bio predmet tolikih sporova i tolikog nera-zumevanja, ili Pol Valeri, pesnik koga smatraju vrhunskim „klasičarem“, a kod koga Bertolino nalazi zaokupljenost egzistencijalnim smislom poetske voka-cije. U eseju o Sergeju Jesenjinu glavni motiv je odbacivanje preovlađujućih, a banalizujućih viđenja dela ovog pesnika, koje predstavlja autentično poetski izraz jednog tragičnog trenutka istorije.

Posvećenost pesnicima iz ove duhovne porodice prirodno je usmeravala Bertolinovu pažnju i ka nadrealistima, koji većinu njegovih izabranih pesnika smatraju svojim „pretečama“. Pored ovog odnosa prema „pretečama“ jedna od tema eseja je i pitanje da li se antipoetički i antiestetski stavovi propisani Bretonovom formulom mogu i sami pretvoriti u svojevrsnu poetiku.

U eseju o Crnjanskom Bertolino postavlja pitanje da li je poetska oporuka Crnjanskog, njegovo poslednje pesničko delo, Lament nad Beogradom, zaista „lament“? I u kakvoj je to vezi sa temom oplakivanja, kojom se Crnjanski opsesivno bavio u poslednjem proznom delu na kome je radio, a koje je ostavio nezavršeno.

U završnom eseju tragičnu eskalaciju mržnje u poslednjoj deceniji XX veka na prostoru Jugoslavije Bertolino vidi kao bolest ovdašnjih nacija koja je, nedo-voljno uočena, prošla i kroz svoju fazu „inkubacije“. Tokom 80-ih simptomi te bolesti mogli su se uočiti i u oblasti kulture, u delima koja Bertolino ovde izdvaja: Vreme smrti Dobrice Ćosića i Knjiga o Milutinu Danka Popovića.