DOMAĆE KNJIGE

Totalitarizam je najviši – zasad – stepen razvoja i procvata države. Hegel je govorio da je država marš Boga u svetu.

Država se strasno i detaljno interesuje za sudbinu svojih građana, zasipa ih detaljnim instrukcijama, kako da žive, u šta da veruju, šta da misle, šta da oblače, u kojim dućanima da kupuju, kuda da idu na odmor i gde da ne putuju, koje knjige da čitaju a koje da ne čitaju, koje slike da gledaju.

Bez naklonosti prati svako kretanje i putovanja svojih građana. Zabranjuje im okupljanja i demonstracije: strahovito je ljubomorna na svoje građane, želi da ih ima za sebe, pod svojom zaštitom.

S druge strane, i građani se strasno bave državom, posmatraju svoju državu ispunjeni nemirom i požudnom zainteresovanošću, motre na nju dan i noć, odgonetaju sva njena kretanja i namere. Stranice knjiga, koje joj posvećuju, ispunjene su odbojnošću, ali i raporti države koji se odnose na građane nisu sasvim pozitivni.

Obe strane se međusobno ne vole, a interesuju se jedna za drugu, država – osuđena na svoje građane, građani – osuđeni na svoju državu. Prema tome, da je država stvarno marš Boga u svetu, oni gnostici koji su smatrali da je svet stvorio zli demon bili bi u pravu. Oni koji su se izbliza upoznali sa najvišim stadijumom razvoja države uvereni su da Bog ne maršira. Bog je nepokretan.

Belina je kao koncizan eho remek-dela Septologija. - Sindre Hovdenak

Fosea ne čitamo kako bismo rastumačili njegove simbole, već da bismo se podsetili koliko je naša stvarnost čudesna ‒ lepa i bolna u isto vreme ‒ i da bismo odstupili korak unazad, iz poštovanja prema misteriji. - Live Lund

Ako želite zimsku knjigu koju ćete pročitati za jedno veče dok se sneg topi, Belina je sjajan izbor. Osetićete hladnoću, videti sneg, strepeti od mraka koji dolazi. - Gerd Elin Stana Sandve

Trilogija je Foseova nagrađivana, blistava ljubavna priča o Asleu i Alidi, dvoje zaljubljenih koji pokušavaju da nađu svoje mesto na svetu. Bez doma, bez sna, oni lutaju u Bergenu po kiši, pokušavajući da stvore život za sebe i za dete koje čekaju. Pletući bogatu mrežu istorijskih, kulturnih i teoloških aluzija, Fose stvara modernu parabolu o nepravdi, otporu, zločinu i iskupljenju.

Trilogija se sastoji od tri novele (Besani, Ulavovi snovi i Umor) i predstavlja zanosnu, misterioznu i setnu priču o ljubavi, za koju je Fose dobio Nagradu Nordijskog saveta za književnost 2015.

Džo Pač rođen je 1963. u Florijani (Malta), a odrastao je u gradu Kormi, u okruženju crkvenih zvona i parohijskih rivaliteta. Njegovi roditelji postavili su sebi za cilj da mu omoguće dobro obrazovanje; pohađao je katoličke škole, a zatim je studirao na Univerzitetu Malte, gde je diplomirao na medicini i hirurgiji. Ženio se dva puta, a takođe mu je pošlo za rukom da se bavi ronjenjem, glumom i skijanjem; uz to je putovao i igrao fudbal. Baveći se svim tim, stekao je znanja i iskustva koja su mu pomogla da napiše tri romana.

Poslednji među njima, Papa Ahmed, nedvosmisleno se oslanja na versko iskustvo i obrazovanje koji su činili sastavni deo njegovog života u mladosti. Annuntio vobis Gaudium magnum: Habemus Papam! Kardinal Masimo Falcon pojavljuje se na balkonu mašući okupljenoj masi. Samo nam to još treba: malteški papa, papa Ahmed.Ubrzo nastaju problemi. Tokom posete Svetoj zemlji, papa se iskrade svom obezbeđenju i nestane. Sledi grozničava potraga za njim i trka sa vremenom u kojoj učestvuju agenti izraelske, američke i palestinske tajne službe. Svako prati sopstvene interese, a u središtu vrtloga uvek se nalazi on: papa Ahmed.

Roman o tajnama i starim prijateljstvima, kao i triler koji nas od konklave vodi na krvave ulice Jerusalima.

Kao kulise za ovaj roman mogla bi da posluži scenografija iz kultnog filma Vejna Vanga Smoke (scenario Pol Oster) ako prodavnicu duvana zamenimo sendvičarom i smestimo je u suteren, u beogradsku Ulicu Braće Jugovića. Možda od jednog prodavca sendviča očekujete da nije propustio Kuma, ali, iskreno, ne i da je gledao Bunjuelov Diskretni šarm buržoazije. Možete li da zamislite da je uopšte čuo za Kralja ribara Terija Gilijama, ili da je iščitao Dostojevskog, Krležine Zastave i Novi zavet? Ko je mistični prodavac sendviča, ko su njegove mušterije i zašto pravi različite spiskove? Moje liste mame osmeh, ali i postavljaju pitanja: koliko robujemo predrasudama, koja je cena slobode i znamo li da je sve stvar izbora? - Vojislava Crnjanski Spasojević

Trofej Geje Shuters pročitao sam u dahu. Savršeno tempiran, izvanredan zaplet, pokreće značajna etička pitanja o postkolonijalizmu. Zadivljujuće
dobro dokumentovan. Majstorske završne scene. - Stefan Hertmans

Kul i elegantno, autorka na scenu postavlja tragikomediju idealiste koji svoju potrebu za ubistvima opravdava visokim moralnim standardima i koji sve brže upada u grozničavu pomamu nakon što mu lovokradice ukradu plen. - Volfgang Hebel

Trofej je vrhunski roman sa klasičnim šarmom. Etički mindfuck. - Dimitri Verhulst

Uznemirujuća knjiga. Nastavljate s čitanjem da biste videli dokle je Hanter spreman da ide. Prema mom mišljenju, Trofej još jednom pokazuje da se čak i najveća grozota može ulepšati, učiniti prihvatljivom. - Rašida Lamrabet

Kao da je Hemingvej seo sa Kafkom… Prilično suvereno uzdrma naša očekivanja. - Denis Šek

Trofej je šiba za uspavanu čovekovu s(a)vest. Šokirajući, ozbiljno opominje. - Sanja Kostić-Strak, prva čitateljka

Trofej je uzbudljiva i uznemirujuća kritika savremenog sveta kroz filmsku priču o jednom lovu, ljudskoj prirodi i licemerju društva, sa hemingvejskim opisima divljine. - Vojislava Crnjanski Spasojević, prva čitateljka

U Africi duhovi hodaju zemljom i ostavljaju tragove u pesku.
U Africi događaji imaju drugačiju perspektivu.
U Africi je etičnost često u sukobu sa nužnošću i preživljavanjem.
U Africi je trofejni lov čin dobročinstva… navode dobročinitelji.

Nevena Petrović, prva čitateljka

samo
dodirivanjem
samo
prenošenjem dalje
i dalje
tako
živi svet
tako
održavamo svet
živim
jer ne možemo
da ga ostavimo na miru

ako su kuće
otvorene
ako se zaista
volimo
zašto onda
to ne činimo
bestidno

slušaj
kuće
moraju biti otvorene
i za ono
u nama samima
što je išlo
u tu okrutnu
školu
i tako smo
smeće
ali i smeće
može da se smeje
a kad se smejemo
otvaramo
vrata

seti se toga
kada razmišljaš
s kim da odeš kući
i koje kuće
smesta treba
da napustiš

Jun Fose stvara poeziju koja zrači i uvlači čitaoca u svoj svet. - Solothurner Zeitung

Jun Fose hipnotiše i zavodi ravnomernošću pokreta i harmonijom jezika, i to čini maestralno. - Berliner Zeitung

Foseov zaštitni znak jeste sažet i ritmičan jezik, prožet poetičnim varijacijama. Opčinjavajuća i teskobna ponavljanja predstavljaju stilsko sredstvo njegove proze. To je visoko stilizovan, a pritom minimalistički jezik, koji prikriva i potiskuje duboko ćutanje i nemoć likova da se izraze. I možda je, kao i često u životu, ono što nije rečeno važnije od onoga što je izgovoreno. - Neue Zürcher Zeitung

Jun Fose je majstor u tome da iznese na svetlost potisnuta duševna stanja. - Lesart

Nežna, bolno tužna norveška zimska bajka. - Der Standard

Nova knjiga Jane Rastegorac Vukomanović, Ooko, donosi pesničke tekstove visoke suptilnosti i višeslojnog odnosa prema jeziku i empirijskoj stvarnosti. Reč je o poeziji koja odražava imaginativno investiranje i oblikotvorno intervenisanje i u ravni materijalnosti sveta, i u polju korelacija jezičkih znakova. Kada je posredi prva sfera realizacije pesničkih tekstova zbirke Ooko, na delu je – u zgusnutom poetskom prostoru – kumulacija predmetnosti, gestova, organskih sadržaja, odnosno vrlo sugestivno oživljavanje opipljive stvarnosti. Paralelno sa tim odigravaju se pomeranja i preuređenja konvencionalnih i podrazumevanih kopči između pojmova, fenomena, jezičkih znakova, do transformacije očekivanog smisla, čak njegovog povlačenja radi afirmacije pesničke evokacije. Sledstveno svemu tome, pred sobom imamo složenu pesničku knjigu visokog estetskog kvaliteta i istančane upotrebe pesničkog jezika. - Goran Korunović

NEKOLIKO PITANJA O PESMAMA
za Pirsa Hačinsona & Martina Moja
Mogu li pesnici promeniti svet?
Gotfrid Ben
Da li je pesništvo
pre kontinent
ili okean?
Postoji li više napisanih
ili nenapisanih pesama?
Koliko košta
pravljenje
jedne pesme?
Koja pesma
govori više o svom autoru:
njegova prva ili njegova poslednja?
Sa koliko pesama mesečno
jedno prosečno
četvoročlano domaćinstvo
može spojiti kraj s krajem?
Da li u jednoj pesmi treba
da stoji sve ono,
što stoji u novinama,
ili sve ono,
što ne stoji u novinama?

Mora da je ovako bilo slušati Hesioda kako recituje svoje kosmogonijske pesme u osmom veku pre nove ere. Poput Hesioda, Inger Kristensen želi da pruži prikaz onoga što jeste – svega što jeste, kako jeste i šta smo mi usred toga.
Usred čega? To je njeno pitanje. - En Karson

To je ambiciozan i višeglasni žanrovski eksperiment, svojevrsna istorija svesti i jezičko-egzistencijalni mit o snu o slobodi, shvaćenoj kao zajedništvo među ljudima. Inger Kristensen ovde ne komentariše svet, već ga izvodi. - Jelena Vojinović

Jedan dečak priča svoju priču, njegov glas dolazi iz prostora koji je u nastajanju: od prvih sećanja, mutnih i preverbalnih, prvih reči koje se sriču, stvari koje tek dobijaju imena, ka iskustvima koja dečaka uvode u poredak sve do samog praga odraslog doba (gde se priča upravo i završava) – u prostoru, dakle, u kome se jezik tek formira, u kojem tek nastaju označiteljske strukture predodređene, na koncu, da propišu i pokore. Ovaj glas kao da dolazi iz rascepa u diskursu: između dečje naivnosti, prijemčive i jednostavne, i onog što se pod pojmom ideologije može razumeti kao sistem vrednosti vladajućeg, svakako kapitalističkog, poretka.
Da li u tom rascepu i počiva otvorenost ovog jezika, to nešto u njemu tako očigledno i prisno, njegova sloboda da se razliva i teče katkad neočekivano i nepredvidivo, snaga koju intimno osećamo kao oslobađajuću? Jezik koji ovde nastaje tako je prepoznatljivo poetski: nešto u njegovoj prirodi je drukčije.
Da li iz toga, onda, treba čitati i jedan politički stav, par exellence antisistemski, upravo antiideološki – imamo li prostor koji izmiče tim kandžama ideologije, imamo li jezik za to? Možda treba pitati: da li je detinjstvo naša jedina domovina?
Na kraju, opet – a taj osećaj znamo vrlo dobro, ostajemo razoružani upravo pred poezijom, nesumnjivom, apsolutnom i tajanstvenom poezijom koja ovde izbija iz svake stranice. Po navici tražimo koordinate, povezujemo, interpretiramo, sećamo se Crnjanskog ili Kiša, zato što se sećamo tog osećaja: razoružani pred poezijom, kojoj ne treba nikakvo tumačenje, koja kao da nam je sama već sve rekla.

Uroš Kotljić"

USAMLJENA TERASA

Gore, sasvim visoko, u jednom gradu, visila je
usamljena terasa,
gore na vetru, pod oblacima, na koju nijedan čovek
nije kročio
jer ispod je bilo vrlo duboko i bilo je hladno napolju.

Mislila je da je najusamljenija terasa na celom svetu
i svake je nedelje slušala zvona sata sa crkve
Svetog Bartolomeja,
i pitala se: – Zašto mi dobri Bog ne može pomoći,
i on je gore visoko,
i mogao bi me koristiti kao malu policu da sitnice poslaže.
Zapadni vetar ju je najbolje poznavao pa ga je molila
da pita.

Onda jednog dana stigoše skele i čovek se jedan pope
i za manje od 8 minuta iseče je acetilenskim plamenom
i okači pucketajuću crveno-plavu neonsku reklamu
za škotski viski.

Reč je o modernim bajkama lišenim empirijskog realizma. Serensenovi likovi delaju u uni¬verzumu u kojem zdrav razum i naučnu logiku narušavaju natprirodna ili pak nadlogična dešavanja.
Mete Estgor Serensen

Čudne priče su zbirka alegorijskih priča složene simbolike i istinski klasik književnosti danskog modernizma. Humo-ristički i nadrealistički intoniranim jezikom Serensen istražuje duboki raskol unutar modernog čoveka. -
Srđan Gagić

Biblioteka Homage donosi dvojezična izdаnja izbora iz poezije srpskih pesnikа kojima su bili priređeni omaži na Beogradskom festivalu poezije i knjige Trgni se! Poezija! Ovi izbori iz poezije naših pesnika najčešće su premijerna izdanja njihove poezije na nekom od svetskih jezika (engleskom, francuskom, itd.) i imаju zа cilj promociju srpske poezije van granica naše zemlje i našeg ezika.

Rastko Petrović u dvojezičnoj biblioteci Hommage u prevodu Maše Dabić.

Ivan Blatni rođen je 21. decembra 1919. godine u Brnu, a umro 5. avgusta 1990. u Кolčesteru u jugoistočnoj Engleskoj. Studirao je bohemistiku i germanistiku na Brnenskom univerzitetu Tomaš Masarik. Кao i mnogi drugi njegovi vršnjaci po završetku rata postao je član Кomunističke partije
Čehoslovačke.

Кao pesnik pripadao je veoma značajnoj, avangardistički orijentisanoj Grupi 42, koja se sastojala od pesnika, slikara, vajara, fotografa, teoretičara umetnosti (Jirži Кolarž, Josef Кainar, Jan Hanč, Miroslav Hak, Jiržina Haukova, Ladislav Zivr, Jan Skacel, Ivan Blatni, Jindržih Halupecki,
František Gros i drugi) nastaloj 1942. godine, čiji je manifest naslovljen Svet u kome živimo sastavio Jindržih Halupecki, a koja je posle Drugog svetskog rata, s obzirom na politiku Istočnog bloka, nazivana „grupom obrazovanih disidenata“.

,,Melanholične šetnje“ predstavljaju izbor iz poezije Blatnog, koji hronološki obuhvata celokupno pesnikovo stvaralaštvo..

U ovoj iznenađujućoj i potresnoj zbirci pesama, Boris A. Novak je „prevodilac lepote“. Odakle dolazi lepota i u šta je treba prevesti? Dolazi s one strane ruba sećanja, iza svetlosnog horizonta koji iscrtava mala osobna mitologija. Odande gde počinju da se zapliću sudbina i egzistencija, snaga i predanost biti. A kuda je treba prevesti? Treba je preneti preko „temeljnog ljudskog praga“ koji predstavljaju „potpisane reči“. Treba je sačuvati u domu potomaka, stojeći na raskrsnici vremena na promaji. To je moguće uraditi samo jezikom krvavo bolne usamljenosti, nasladom pesme koja nestaje u ljubavi do istine, nerazumljive istine… - Milan Dekleva

Za Novaka, istraživanje različitih formula stihovnih struktura nije ništa drugo do traženje estetski provokativnog načina da se pokaže kako je savršena pesma najelokventnije otkrovenje krvave, tragične, nemirne nesavršenosti sveta. - Aleš Debeljak

U jednom primorskom gradiću, dok traje Evropsko prvenstvo u fudbalu, junakinja romana Horror vacui promatra i proživljava svakodnevicu koja je okružuje. Zahvaćena ritualima iz te svakodnevice ona oseća prazninu usled nedostatka komunikacije s mužem i izloženosti malograđanskim navikama i pokušava, kako to zna i ume, da unese smisao u vlastiti život. Razmišlja o svojoj zemlji i bori se da je ne napusti. Razmišlja o ideji doma, o braku. Razmišlja kako da postavi grešku u taj mehanizam. Staša Aras maestralnim stilom, introspek- tivno i meditativno, opisuje slike i prizore, ukuse i mirise primorskog ambijenta, strahove i nadanja glavne junakinje, za koje u jednom trenutku shvatimo da ne znamo kad su se i kako – prelili i na
nas. - Bojan Krivokapić

Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka – čitalac, zajedno s pesnikinjom, prepoznaje smisao borbe, ali i ishodište teksta, u mogućnosti za stvaranje nove društvene zajednice. Idejno i ideološki nedvosmislena poezija poput ove mogla bi na tom putu poneti baklju.

KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM

tog dana, evo, ginu konji
svi jahači moji kroz maglu, kopljima
kroz vodu, krv, šumu, vatru,
vatra, vatro, gorim, rekli su
ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja
na ivici, do kraja, uvek kroz tajne
vira, vihora, čizme su stradale,
talas je pucao, nikada, znaš,
goniči robova iz prošlog života
nisu ustuknuli, kćeri, vatra,
plamičci se kotrljaju, plivaj,
idi dalje od mene, preplivaj
svе bure, budi leden grumen uglja,
budi nevidljivi dijamant,
samo ne vuci prtljage incestuoznih
sinova za sobom, ne govori mnogo,
preobrazi se, preobrati, stišaj sve
ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži
merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi
cipele, dalje od svake bolesničke sobe,
ne obaziri se na moral,
ti, daleki prijatelju,
ne nosi belo, nemoj, nikada,
kao prkos ostani, hrid, cvet nara
ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka,
ne maši, preziri rastanke,
ne pružaj šake pri pozdravu,
ne uzgajaj metak u dlanu,
ne lomi strele, neka ih, u mesu,
drugi ih ne vide
ne grli kad ostavljaš
drugi ne vide
ne osmišljavaj odlaske i boli
drugi ne vide
kćeri, vatro, moja nisi, beži
samo nestani, drugi ne vide,
samo nestani

San i druge drame odlikuje izraziti minimalizam, pročišćen jezik kratkih, ritmičnih replika i pauza koje čine da dramski tekst postane poezija. Kroz njih Fose problematizuje muško-ženski odnos, ali i sam život, promatrajući ga sa specifične pozicije, kao neku vrstu sna ili vakuma, u kojoj vreme i prostor počinju da se krive i gube značenje.
U drami Toplo likovi uskaču u prošlo i buduće vreme pokušavajući da shvate sadašnje.

Drama San dešava se u jednom danu koji obuhvata živote mlade žene i mladog muškarca tokom koga oni postaju sredovečni, a zatim i stari par.

Ove oči slika je života u snolikom stanju. Likovi postoje u među-prostoru koji postaje njihova realnost.

U drami Tamo žena prati čoveka ka smrti. Međutim, da li oni vide iste prizore na putu ka vrhu planine?

Sirup sreće i druge drame obuhvata tri izuzetno upečatljive drame jednog od najnagrađivanijih savremenih slovenačkih dramskih pisaca, Roka Vilčnika.
Sirup sreće, podrumski kabare, problemetizuje aktuelne teme savremenog društva kroz songove i priče glavnih junaka, Hijacinte i Mojzesa Šarlatana, koji sa svojih kola prodaju sve, baš sve: mačji kašalj, pasje dlake, novinarske patke, tonike za lepotu, sirupe za raspoloženje, losione za uklanjanje dlačica i antilosione za njihov rast, falsifikovano vreme, falsifikovane diplome i još mnogo toga...
Narodni demokratski cirkus Sakešvili, za koji je Vilčnik dobio Grumovu nagradu 2016. godine, nastavlja tradiciju slovenačke ludističke drame apsurda. Predstava samo što nije počela, sve ide naopako, rekviziter je ponovo pomahnitao, svi likovi se zovu isto, mnogima je potrebna bolnica, a možda neko stigne i u onu pravu u kojoj doktori znaju da rukuju opremom.
U drami Naše pozorište, inspirisanoj Gogoljevim Revizorom, konflikt se gradi na dolasku lažnog pozorišnog inspektora u teatar sa diplomiranim gledaocem, vođen od strane električara, u kome igraju samo dvoje glumaca: prvak drame, hipohondar i redovni posetilac hitne pomoći, i najbolja glumica, direktorova žena, a u svakoj predstavi mora postojati i anđeo zato što dramaturg voli anđele...

Biblioteka Sredozemlje donosi izbor književnih dela savremenih autora iz zemalja evropskog Mediterana, promovišući vrednosti karakteristične za različite jezike koji geografski i istorijski pripadaju zajedničkoj književnoj tradiciji. Merse Rodoreda smatra se jednom od najvećih spisateljica na katalonskom jeziku. Napunivši trideset godina, započinje svoj književni put, najviše kao vid bekstva od konzervativne sredine u kojoj je živela. Književnu karijeru počeće objavljujući priče u dnevnim novinama i časopisima, a završiti kao autorka brojnih zbirki poezije, priča i romana. Po završetku Španskog građanskog rata beži iz Barselone i odlazi u emigraciju u kojoj će provesti 33 godine. Posle Drugog svetskog rata počinje da objavljuje poeziju, ali i da šije, kako bi se izdržavala. Njen najkreativniji period uslediće posle 1954. godine, kada završava neka od svojih najpoznatijih dela i dobija brojne nagrade.

Ova zbirka priča nastala je iz želje da se srpskim čitaocima približi pripovedačko delo Merse Rodoreda. Knjizi pripadaju priče iz četiri zbirke: Dvadeset jedna priča, Moja Kristina i druge priče, Bilo je poput svile i Putovanja i cveće. U pričama se jasno oslikava epoha u kojoj je književnica živela, vreme dva rata i dramatične emigracije, a njihov karakter često je autobiografski. U svom pripovedanju Rodoreda tradicionalnog naratora zamenjuje prvim licem i na taj način junake dovodi u direktan dodir s čitaocem. U ovim kratkim formama rađa se njen pravi pripovedački stil: ubedljiv i jasan, u kome se prepliću humor i tragedija.

iz Predgovora Jelene Petanović

PRVI
Nisam hteo,
Jednostavno sam to uradio

DRUGI
Jednostavno si to uradio

PRVI
Da
Kratka pauza

DRUGI
Jednostavno se desilo
Ali ti si se
toliko si se plašio toga
Kratka pauza
I rekao si mi
vrlo kratka pauza
pričao si mi o tome

PRVI
Da
Pauza

DRUGI
I onda se desilo
Vrlo kratka pauza
To čega si se plašio da će se desiti
vrlo kratka pauza
da ćeš uraditi
vrlo kratka pauza
da, desilo se
Kratka pauza

PRVI
Da
Pauza

DRUGI
Užasno je

PRVI
Dobro sam

DRUGI
Da

PRVI
Nestao sam
Nestao s vetrom

DRUGI
Nestao si

PRVI
Nestao sam
Kratka pauza
I nema me više
zaustavi se

Britki roman o posledicama pronalaženja sebe u ženskom trojstvu: u ulozi majke, ljubavnice i negovateljice.
žiri za nagradu Borås tidnin

Nikolas je pogrebnik, kao što je bila i njegova majka Lone Hele, a i njen otac, Kristijan V. Naime, Nikolas je sedma generacija pogrebnika. Nevolja nastaje kad Nikolasa mrtvi počnu da zanimaju na jedan drugačiji način. U nastojanju da razume samog sebe i vlastite mračne strasti, on se vraća u prošlost i pretresa porodičnu istoriju.

Srećan kraj je roman o smrti i njenim raznim aspektima – o nekrofliji i asistiranom samoubistvu, o sujeverjima i kremaciji, o neupokojenicima i opsesivnokompulzivnom poremećaju, o teozofji i nacizmu. Maren Uthaug maestralno sprovodi čitaoca kroz kulturnu istoriju smrti, sa razornom uobraziljom i neumoljivom logikom koja preti da raznese stvarnost onakvu kakvu je podrazumevamo. Roman Srećan kraj duhovito ispituje granice čitaočevog saosećanja i dobrog ukusa. […] Kroz prizmu smrti Uthaug opisuje život iz nekih novih uglova u romanu koji će istovremeno zabaviti i provocirati čitaoca povestima o nizu likova koji hodaju po tankoj žici simpatije. To u svakoj generaciji gradi element napetosti, kada koliko-toliko normalna osoba bude namamljena u jazbinu pogrebnika da pruži svoj genetski materijal neprilagođenim potomcima ili da ih podiže i vaspitava. - Marije Luise Kelbi, Information

Maren Uthaug ne zazire od tabu tema. Porodična saga Srećan kraj tu ne predstavlja izuzetak: mračno, nesentimentalno ali i duhovito, ona sprovodi čitaoca kroz jedan od najvećih tabua našeg doba, a to je smrt. - Kristina Hamerum Rasmusen, Kulturmagasinet Fine Spind


Nekroflija, ubistvo iz samilosti, sujeverja i neupokojenici – to su samo neke od tema maštovite porodične sage iz pera Maren Uthaug. Odlazak na sahranu više nikad neće biti isti. - Line Hofgor, Litteratursiden

Za pjesnike poput Mensura Ćatića kaže se da su veliki i jedinstveni, a poezija koju nam oni daruju prestaje biti tek književna vrsta i čitalačka radost, pretvarajući se u trajno blago i sadržaj našeg vlastitog mentalnog, emotivnog i spoznajnog iskustva.

Abdulah Sidran

Ako si pjesnik, prijatelju, ako pišeš ili namjeravaš pisati poeziju, znaj da se Mensur Ćatić ne može plagirati, ali da se, s druge strane, od njega i te kako može i ima šta naučiti! Ako si pak čitalac koji nema književnih ambicija (velik i važan kao svaki veliki književnik!), onda ti preporučujem da se prevashodno opustiš, čitaš i uživaš u njenoj velikoj ljepoti!

Dragan Mićević

Poetske slike koje Mensur Ćatić stvara su melemaste, kolevkaste i potresne, u najlepšem mogućem smislu, do temelja. Vraćam im se kad god poželim da se vratim sebi, i još češće. Kad poželim da zaćutim nad mekotom, nad ljudskošću, nad nadliteraturom.

Stefan Tićmi

Poezija Mensura Ćatića je hronika našeg vremena i sveta, čiji hroničar — bilo da peva o ratu i ratnom nasleđu, migracijama ili o umetnosti samoj — vešto i u dubokoj vezi s maternjim jezikom i njegovim ritmom, svoj politički i društveni komentar pretvara u gest čistog čovekoljublja.

Srđan Gagić

BANDIT OU POÈTE

Le futur me pardonnera-t-il les hiéroglyphes obscurs
sur le papier vierge,
Mon cœur gros de bandit et de poète ?
– Peuh ! Même s’il me condamne… quoi qu’il arrive
j’ai déjà tout perdu…
Si jamais je me rassasie de la poésie, je me tuerai ! Aux yeux
affreusement souillés par le réveil atroce.
Promis, juré, craché ! de toute façon un jour l’ultime goutte
boueuse de pluie s’écoulera de vaisseaux sanguins,
Et ensuite ?
Croyez-moi, c’est ainsi gravé sur les paumes de mes mains.
Même si l’on me tue sur les docks comme un cleptomane qui
dérobe les tuniques ensanglantées aux aurores océaniques,
Sois béni, mon poème, par un léger gonflement des
ganglions lymphatiques !
Le ciel par mes fenêtres est effroyable…
Ou bien c’est la nuit toujours catastrophique qui a effacé
tous les horizons ?
Voici 27 ans que je me noie dans l’écœurant océan
de la poésie :
Est-ce ainsi que la locomotive pleure sur le quai de gare,
La pluie dans le saxophone,
Un oiseau au Salvador ?…
À quoi bon apporter à l’humanité ce point du jour
balkanique fermé à clef dans ma valise ?

Gavdos: malo ostrvo južno od Krita, najjužnija tačka Evrope okružena beskrajnim morem. Oksani, koja je sa svojim prijateljima došla iz Ukrajine da bi se oporavili od posledica eksplozije u Černobilju, život u plavo-beloj kući s limunovim drvetom deluje kao san. Za Pinelopi, Grkinju koju su časne sestre manastira u kome je provela svoje mladalačke dane udale za nepodnošljivog čoveka, Gavdos predstavlja zarobljeništvo. Njihove dve priče, isprepletene s pričama žena iz skromnog društva, sa svojim prošlim životima i ljubavima, vešto su kombinovane s temom otuđenosti i pojmovima „tuđinstva“ i „varvarstva“ u ovom kratkom poetičnom romanu priznatog makedonskog autora, Petra Andonovskog, dobitnika Evropske nagrade za književnost.

SAVO BOJOVIC rođen je 1992. godine u Beogradu. Osnovne studije komuni- kologije završio je na Erasmus Univerzitetu u Roterdamu, a master studije iz filmske teorije na univerzitetu ELTE u Budimpešti. Zaposlen je kao predavač na FEFA fakultetu u Beo- gradu. Poeziju na engleskom jeziku objavljivao je u međunarodnim književnim časopisima. Rukopis njegovog prvog romana Put Lučice nagrađen je na konkursu za prozu Trećeg Trga i beogradskog festivala poezije i knjige.

Polazeći od prepoznatljivih beogradskih i eks jugoslovenskih toponima i karakterističnih likova iz kraja, preko evropskih aerodroma i skrivenih uličica svetskih metropola, na kojima se razotkrivaju sjaj i beda savremene Evrope, Bojovićev junak istovremeno je i putnik, ali i posma- trač sopstvenog putovanja. U nasto- janju da popuni prazninu nastalu zbog intimne traume, te da sagleda svoje mesto na kulisama hiperkapitalisti- čkog, materijalistički ustrojenog, digitalnog sveta, ovaj umnogome generacijski reprezentativan junak pokušaće da između dve ponuđene opcije, business or pleasure, ipak izabere - sebe. - Srđan Gagić

Marija Vujošević (1995) je osnovne i master studije psihologije završila na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Igra makazama je autorkina prva knjiga poezije (nagrada Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija! 2021).

Pesnički prvenac Marije Vujošević sabira jezički komunikativnu poeziju svedenog i ritmičnog izraza, a u tematskom pogledu prati genezu motiva ženskosti kroz različita kolektivna i individualna iskustva koja autorka nenametljivo, ali precizno mapira na intimnoj ruti svoje lirske junakinje. Porodično iskustvo, patrijarhat, rodne uloge i stereotipi, biološka i kulturološka uslovljenost – tačke su na kojima se junakinja ove poezije zaustavlja, prikupljajući pesničke ožiljke u nespretnoj igri makazama. Na tom putu sazrevanja javljaju se i drugi junaci njene mladosti, koje istovremeno čitamo i kao arhetipske figure i kao različite nivoe sopstva i sadržaje ličnosti nestabilnih međusobnih granica. -

Srđan Gagić