Ono što je Horacije učinio za dekor i ukus, Juvenal je kasnije uradio za moral i slobodu. Ovo je razumljivo kada se uzme u obzir da ih deli ceo vek i da je Juvenal morao da se susretne i bori s porocima, ljudskom glupošću i tiranijom koji su Horaciju bili nepoznati. Dok kod Horacija primećujemo njegovu povremenu simpatiju prema poroku, Juvenal prema njemu uvek pokazuje samo prezir.
On se ne igra ljudskim emocijama kao Horacije, on ne pravi kompromise i ne želi da se prilagodi svom iskvarenom okruženju. Horacijeva zlatna sredina (aurea mediocritas) njega ne privlači, pa je otuda njegov ideal često nepraktičan, ali je to ideal za koji svaki pošten čovek mora da prizna da je plemenit.
Međutim, u celom njegovom delu osećamo da se Juvenal ne razračunava s osobama već s porokom. On je kao neki iskren i prilježan učitelj koji se trudi da kod svojih đaka rečima i prutom iskoreni loše odlike pre nego što one uznapreduju do zla za koje će da budu kažnjeni surovim bičevanjem. Juvenal kao s mačem žuri od palate do krčme, od rimskih kapija do granica carstva, uvek u potrazi za moralnim i političkim značajem društvenih događanja, te seče bez razlike svakog koji skreće s puteva koje su odredili priroda i čast.
On u tome pokazuje realizam cenzora koji skida odeću sa ličnosti da bi otkrio njihove tajne belege i spremio ih za bičevanje. Njegove satire, neprevaziđene po stilu (mnogi se slažu da je u tome prevazišao poznate stiliste Lucilija i Varona, pa čak i Horacija) pune su peckavog humora koji ne služi da zasmeje zbog smejanja, nego da bi jače ukazao na porok (što se najbolje vidi u četvrtoj satiri gde neke u suštini komične scene Juvenal obrađuje tako da one kod čitaoca ostavljaju vrlo gorak ukus u ustima).
Pa ako pretpostavimo da je pesnik na nekim mestima zaista i preterao, to njemu služi samo zato da bi čitaocu bolje izložio jednu stvar koja je i istinita i vrlo bitna. Preterivanje u takvim slučajevima nije obmanjivanje, već pokušaj da se hiperbolom učini skoro nemoguće da čitalac ne shvati suštinu onoga što pisac želi da kaže. Juvenalova stalna želja jeste da čitalac nepogrešivo razlikuje dobro i zlo, a ne da ostavi prostor za sholastičku filozofiju besposličara i njena nadmudrivanja i relativizovanja stvari. Uostalom, on nije lirski pesnik, nego ozbiljan satiričar čiji je zadatak da svim sredstvima ukaže na ružnoću poroka.
