300 naslova do 40% popusta

Ema Bovari zarobljena je u braku sa seoskim lekarom dok potajno sanja o životu ispunjenom luksuzom i strastima. Ugušena dosadom provincijskog okruženja, mlada lepotica jedini beg pronalazi u sentimentalnim romanima gde junaci žive iskljucivo zarad romanse i uzvišenih osećanja.

Kada život ne ispuni očekivanja devojke odrasle u samostanu, čija se žudnja napajala trivijalnim ljubavnim pričama, a čežnja za uzbuđenjima utopila u svakodnevici bračnog života sa čovekom skromnih dometa – ona ga više ni ne smatra vrednim življenja.

Rešena da nešto promeni, Ema svoju duševnu glad pokušava da utoli preljubom i nepromišljenim troškarenjem. Međutim, u licemernom i ograničenom društvu uvek najpre stradaju neprilagođeni pojedinci i njen san pokazaće se ne samo kao nedostižan već i opasan...

"Nosi me, vodi me, hajdemo! Tebi, tebi! Sva moja ljubav i svi moji snovi!"

Gospođa Bovari pravo je remek-delo realizma, koje je sablaznulo čitaoce kada je prvi put objavljeno, a do današnjeg dana ostaje neprevaziđena kritika kako pojedinaca tako i društva.

Rodion Romanovič Raskoljnikov je bivši student prava koji, mučen siromaštvom i neizvesnom budućnošću, odlućuje da opljačka i ubije omraženu zelenašicu Aljonu Ivanovnu.

Međutim, iznenađujuće je to što on smatra da je njegov ćin u moralnom smislu ispravan, budući da svoje težnje stavlja u rang sa postupcima Napoleona Bonaparte, smatrajući ih izuzetnim. Raskoljnikov veruje da je i on, kao naročit pojedinac, iznad moralnih pravila koja važe za druge. U trenutku izvršenja zločina zadesila ga je nepredviđena okolnost – naišla je jurodiva Lizaveta Ivanovna, staričina sestra, te je i nju ubio. To je pokolebalo njegova dotadašnja razmišljanja o konceptu zločina, čime je započela njegova borba sa grižom savesti.

Raskoljnikovljeva svakodnevica naprasno se dinamizuje najpre posetama njegovog prijatelja Razumihina – koji u izvesnom smislu predstavlja njegov antipod – kao i dolaskom njegove majke i sestre u grad, te vešću da je njegova sestra verena za ozloglašenog Svidrigajlova. Takođe, primoran je da odlazi na policijska saslušanja, gde se susreće sa Porfirijem Petrovičem, koji njihove razgovore o počinjenom zločinu pretvara u igru mačke i miša. Raskoljnikov će se upoznati i sa porodicom Marmeladov, kojoj pripada i prostituka Sonja. Ona utehu za svoju životnu nesreću pronalazi jedino u hrišćanstvu, i predstavlja jedinu osobu koja može da krene sa njim na put ka iskupljenju.

„Dostojevski upotrebljava hrišćansku reč kako bi naglasio moralnu dubinu antiherojevog obnavljanja. Protagonista se ogrešio o ljudsku meru, a čovečnosti ga vraća neumerenost Sonjine ljubavi, kao vrhunska norma i maksimum koji tek čoveka čini čovekom.“ – Vuk Petrović

Remek-delo engleske i svetske književnosti, jedna od najlepših ljubavnih priča svih vremena.

Priča o fatalnoj ljubavi i kobnoj osveti, o tajnama i protivrečnostima skrivenim u dubinama ljudskog srca.

Hoće li se duhovi 0rkanskih visova ikada umiriti?

Usamljena vresišta severne Engleske. Dve porodice, dva suprotstavljena sveta destruktivnih strasti i stidljivog konformizma. Neprevaziđenom dramskom snagom bezvremenog klasika, surova stvarnost svakodnevnog života stapa se sa neutoljivim strastima, dubokim emocijama i gnevom osvete, pripovedajući o nesreći ljudskog roda sputanog i poraženog sopstvenim ograničenjima.

Ova tragična ljubavna priča, burna poput severnog vetra koji briše pustarama Jorkšira, obuhvata dve generacije – od vremena kada je Hitklif, ostavši sam na svetu, došao da živi na imanju porodice Ernšo, pa sve do njegove smrti mnogo godina kasnije.

Jedini roman Emili Bronte uzbudljiv je viktorijanski klasik o snazi ljubavi koja, uprkos svemu, pa i smrti, živi večno. Ketrin i Hitklif nezaboravni su likovi koji i dan-danas očaravaju čitaoce neobuzdanom snagom svojih karaktera.

Savremeni klasik, zastrašujuć i veličanstven, Paklena pomorandža pripoveda o Aleksu, nasilnom mladiću, i društvu koje cinično veruje da ga može „ispraviti“. Roman istražuje unutrašnju borbu sa idejom zla, granice slobodne volje i opasnosti pokušaja da se ljudska priroda preoblikuje spoljašnjim prisilama.

„U mnogo čemu, ova knjiga predstavlja mene: ono što pišemo govori o tome ko smo. Ona razotkriva unutrašnju borbu sa idejom zla – ne samo samog zla, već i opasnosti koje nastaju iz pokušaja da se ono ispravi. Veoma sam skeptičan prema upotrebi moći da se ljudi menjaju. Mi, kao ljudska bića, moramo sami da se suočimo sa dilemom dobra i zla, ispravnog i pogrešnog. Čak i kada više ne bi bilo ljudi, principi dobra i zla i dalje bi postojali.“
— Entoni Berdžes

Zašto čitati ovu knjigu:

Briljantan roman koji spaja provokativnu distopiju, filozofsku dubinu i mračnu satiru

Istražuje slobodnu volju, delinkvenciju i mehanizme društvene kontrole nad pojedincem

Kultni klasik koji je inspirisao kontroverznu filmsku adaptaciju Stenlija Kjubrika

Priznati komentari:

„Briljantan roman… Surova satira o izopačenosti individualnog i kolektivnog uma.“
— New York Times

Važne napomene:

Roman je adaptiran u kultni film Stenlija Kjubrika koji je, po izlasku, izazvao brojne kontroverze zbog prikaza nasilja. Film je kasnije stekao status kultnog klasika i dobio četiri nominacije za Oskara, uključujući i nominaciju za najbolji film.

Za čitaoce koji vole provokativne i kultne priče o ljudskoj prirodi, slobodnoj volji i mračnoj satiri.

O autoru:

Entoni Berdžes (John Anthony Burgess Wilson, 1917–1993) rođen je u Mančesteru, gde je i diplomirao na univerzitetu. Radio je u vojsci, kao instruktor, predavač fonetike i direktor škole, a između 1954. i 1960. bio je oficir za obrazovanje u kolonijalnoj službi na Malaji i u Bruneju. Profesionalni pisac postao je 1960. godine.

Berdžes je autor više od 50 knjiga, uključujući romane, eseje i kritičke radove. Među njegovim najpoznatijim delima su Paklena pomorandža, Doktor je bolestan, Unutar gospodina Enderbija, Ništa kao sunce, Seme želje, Zemaljske sile, Kraljevstvo opakih i mnoga druga. Umro je u Londonu 22. novembra 1993. godine, ostavljajući neizbrisiv trag u svetskoj književnosti.

Romeo i Julija najpoznatija je ljubavna priča svih vremena. Doživela je brojne pozorišne adaptacije i filmske ekranizacije, i uticala je na stvaralaštvo mnogih potonjih pisaca. Zauvek aktuelna priča o velikoj ljubavi između Romea i Julije, koja teži da obriše sve nepomirljivosti i razlike.

Romeo i Julija pripadaju dvema suprotstavljenim porodicama – Montagi i Kapulet. Međutim, njih dvoje se zaljubljuju i rešeni su da prevaziđu sve prepreke kako bi bili zajedno.
Radnja se dodatno komplikuje kada Romeo spletom nesrećnih okolnosti ubija Julijinog rođaka Tibalta i prinuđen je da beži iz grada Verone. Dvoje zaljubljenih tada bivaju prinuđeni da sprovedu jedan rizičan plan, koji će ih odvesti pravo u smrt.

„Nagle se sreće naglo i završe

I umru u svom trijumfu kô vatra

I barut što se u poljupcu nište.“

Čehov je 1898. godine boravio u Jalti, i tada je nastala priča o nesećno udatoj Ani Sergejevnoj, koja upoznaje oženjenog Dmitrija Gurova. Objavljena 1899. godine u časopisu Ruska misao, Dama sa psetancetom smatra se jednom od najuticajnijih priča u svetskoj književnosti.

Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.

Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.


„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev

„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin


Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.

Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.

O autoru
Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.

Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.

„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev

„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin

Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.

Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

Kuga je, pored Stranca, još jedno Kamijevo remek-delo, koje je svom autoru obezbedilo neprolaznu slavu. Ovo je priča o surovosti preživljavanja i grčevitim naporima ljudske vrste da se odupre ne samo smrti, već i ideji o njoj. Kuga je roman koji na svakoj stranici predočava veliku umetničku veštinu, veličanstven je u obimu tema koje obrađuje i bezvremen zahvaljujući načinu na koji se bavi pitanjima morala, egzistencije i generalnog stanja ljudske duše u današnjem vremenu.
U Oranu, gradu na obali Severne Afrike, predznaci epidemije kuge zatiču stanovnike nespremnim, ali i nevoljnim da prihvate razmere katastrofe koja im se sprema. Ova bolest postepeno postaje sveprisutna stvarnost, u kojoj se rastače prošlost, sadašnjost, a pogotovo budućnost, i koja dovodi svoje žrtve do ultimativnih spoznaja o prirodi bola i gubitka.

Novi, integralni prevod jednog od najomiljenijih klasika američke književnosti

Objedinjeno izdanje sadrži romane „Male žene” i „Dobre supruge”

Topla porodična priča o odrastanju četiri sestre Marč, njihovim snovima, strepnjama i nadama s razlogom je jedan od najčitanijih američkih romana svih vremena. Lepa i otmena Meg, neprilagođena književnica Džo, povučena Bet i razmažena Ejmi, sestre su potpuno različitih karaktera koje veže međusobna ljubav i odanost prijateljima i porodici. Svakodnevni doživljaji četiri male žene toliko su opčinili čitaoce da je Luiza Mej Alkot, na zahtev publike, morala da napiše nastavak.

„Male žene” su mnogo više od „ženskog romana” koji je od Luize Mej Alkot zahtevao izdavač. U njemu autorka obrađuje teme koje nikada ne zastarevaju: ljubav, prijateljstvo, porodične odnose; srećne trenutke i nezamislive gubitke; sukob društvenih očekivanja i ličnih ambicija. Zasnovan na ličnim iskustvima autorke, ovaj roman ne prestaje da očarava čitaoce svih uzrasta širom sveta, iako je od njegovog objavljivanja prošlo više od 150 godina.

Jedne večeri prijatelj mi je pozajmio zbirku pripovedaka Franca Kafke. Vratio sam se u pansion i počeo da čitam Metamorfozu. Prva rečenica umalo me je oborila s kreveta. Bio sam jako iznenađen. Pisalo je „Kada se Gregor Samsa probudio jednog jutra iz nemirnih snova, primetio je da se u krevetu pretvorio u ogromnu bubašvabu.” Pročitavši to, pomislio sam kako nikome nije dozvoljeno da piše takve stvari. Da sam znao da jeste, krenuo bih mnogo ranije da stvaram. Istog tenutka počeo sam da pišem kratke priče.

Gabrijel Garsija Markes

Ako Kafka želi da izrazi apsurd, on će iskoristiti konzistentnost. Znate priču o ludaku koji je pecao u svojoj kadi? Psihijatar ga je pitao da li grizu, na šta mu je ovaj grubo odgovorio: „Naravno da ne, budalo, pa to je kada.” Ta anegdota je stara. Ipak, ona može objasniti do koje je mere apsurd povezan s dekadencijom logike. Kafkin svet zaista je neobjašnjiv univerzum u kome čovek sebi dozvoljava luksuz mučenja pecanja u kadi znajući da ništa neće uloviti.

Alber Kami

Dejvid Linč


Čitalac mora da probudi dečju naivnost kako bi se prepustio surovoj sili Kafkinog univerzuma. Zato je, u Kafkinom slučaju, prvo (naivno) čitanje, obično i najadekvatnije.

Slavoj Žižek



Jedini umetnik koji bi mogao da bude moj brat jeste Franc Kafka.

Dejvid Linč

Obučene u jedinstveni, lepo skrojeni šinjel, ove poznate priče počinju novi život, spremne da nasele peterburške snove svojih budućih čitalaca. Napisane tridesetih i četrdesetih godina XIX veka, ove pripovetke slikaju trubulentnu pozadinu gradskog života iza hladne i elegantne fasade carske prestonice iz perspektive različitih likova, malih, običnih ljudi koji tragaju za svojim snovima na ulicama grada prožetog pompeznošću i samovažnošću, koji postaje i groteskno okruženje i zlokobni lutkar koji pokreće konce. Gogolj nas vodi u svet pun neobičnih likova na granici između sna i stvarnosti, mešajući satiru sa fantazijom i saosećanje sa podsmevajućom ironijom i kritikujući birokratiju, društvenu nepravdu i ravnodušnost ljudi, stvorivši revolucionarnu književnu viziju koja će ostaviti dubok trag na brojne ruske i svetske autore.

Skrhan bolešću i tugom, mladi petrogradski pisac Ivan Petrovič Vanja priseća se minulih događaja iz sopstvenog života i života njemu bliskih ljudi. Njegova prijateljica i ljubav iz detinjstva Nataša Ihmenjev zavolela je Aljošu, mladića čiji je otac glavni uzročnik svih nevolja njene porodice. A kada Nataša odluči da napusti roditeljski dom, dolazi do niza nepredviđenih situacija. Nepravedno optužen, materijalno razoren, a potom i emotivno povređen, Natašin otac se odriče svoje kćeri. Međutim, njegovoj nameri da je bezuslovno zaboravi isprečila se snaga roditeljske ljubavi, što se odražava na celokupne odnose u njihovoj porodici.

Sa druge strane, Natašina i Aljošina ljubav nailazi na nemerljive prepreke, prouzrokovane kako nestalnošću njegovog karaktera – zbog čega se zaljubljuje u Katarinu Fjodorovnu – tako i revnosnim uticajem njegovog oca kneza Valkovskog. Budući da je u pitanju čovek volšebnog karaktera, duboko zainteresovan za Katarinino bogatstvo, njegova namera jeste da se Aljoša njome oženi, te okonča odnose sa Natašom. Kada se životni putevi protagonista naposletku ukrste sa životom devojčice Neli, njena sudbina na gotovo epifanijski način baca novo svetlo na njihove dotadašnje životne nazore.

Roman Poniženi i uvređeni napisan je u piščevim prelomnim životnim trenucima, budući da se tada vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, te ovim romanom pokušava da sebi iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga.

„Njegovo delo je u celini mučeno mišlju da poniženje vodi prokletstvu, a poniznost svetosti. Rad, o kojem sanja Aljoša Karamazov jeste svet u kojem više neće biti poniženih i uvređenih.“ – Andre Žid

O autoru

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

"
Prorok Halila Džubrana jedan je od najvećih književnih fenomena 20. veka. Preveden je na preko 100 jezika i inspirisao mnoge umetnike.
Ali, zašto nam je Prorok toliko blizak?
Propovedi koje Almustafa daruje narodu Orfalisa predstavljaju poetska uputstva za postizanje jedinstva sa sobom i svetom. Zaobilazeći religijske dogme one se direktno obraćaju univerzalnoj ljudskoj duhovnosti. Zato Proroka čitamo sa pažnjom i zanosom, gladni svake nove reči i dok to činimo i sami postajemo građani Orfalisa.
"

Ovaj roman, već legendaran u analima svetske književnosti, jedna od najzanimljivijih književnih avantura našeg veka. Milioni kopija Sto godina samoće na svim jezicima i Nobelova nagrada za književnost krunisali su rad koji se probio prenoseći se s usta na usta – i kako voli da kaže pisac – najopipljiviji su dokaz da avantura fenomenalne porodice Buendija-Iguaran, sa njihovim čudima, fantazijama, opsesijama, tragedijama, incestima, preljubama, pobunama, otkrićima i uverenjima, predstavlja, u isto vreme, mit i istoriju, tragediju i svetsku ljubav.

„Stranac“ je remek-delo savremene književnosti i po mišljenju mnogih jedan od najvažnijih romana XX veka. Ovo je dramatična priča o tragediji pojedinca u sukobu sa moralnim normama koje propisuje društvo. I kada on bez očigledne i svesne motivacije usmrti nepoznatog Arapina na alžirskoj obali, pred čitaocem se otvara čitav niz filozofskih pitanja koja hoće da rasvetle apsurdnost egzistencije modernog čoveka.
Majstorstvo pripovedanja Albera Kamija, koje stilom temeljno izlaže psihologiju glavnog junaka, ostavlja nelagodu pri suočavanju sa Mersoovom indiferentnošću prema svetu koji nametljivo ispostavlja svoja očekivanja. Kada ga ščepa mehanizam sudskog procesa, on neće moći da se razazna da li mu se sudi za oduzimanje ljudskog života, ili zato što nije plakao na sahrani svoje majke. Sve ovo samo do krajnjih granica pojačava mučno osećanje otuđenosti, koje nam predočava neminovnost (samo)izolacije u trenutku kada se prenebregnu principi što vode ka smislu čovekovog trajanja. Dodelivši mu nagradu za književnost 1957. godine, Nobelov komitet je to obrazložio Kamijevom „iskrenošću sa kojom osvetljava probleme savesti našeg vremena.“


Alber Kami je rođen u Alžiru 1913. godine, u porodici siromašnih zemljoradnika. Završio je studije filozofije na alžirskom Univerzitetu, sve vreme paralelno radeći, kako bi preživeo. U mladosti počinje da se interesuje za književnost i pozorište, pa će jedno vreme predvoditi sopstvenu pozorišnu trupu. Bio je član Alžirske komunističke partije, a 1940. osniva i uređuje časopis „Borba“ u Parizu, koji se uključuje u podršku francuskom otporu nacizmu. Kao esejista, publicista i književnik, proslavio se svojim romanima Stranac (1942), Kuga (1947), Pobunjeni čovek (1951) i Pad (1956), kao i esejom Mit o Sizifu. Godine 1957. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Poginuo je 1960. u saobraćajnoj nesreći, nadomak francuskog gradića Sans, kada je život izgubio i njegov veliki prijatelj i poznati francuski izdavač Mišel Galimar.

Ana Magdalena Bać živi mirnim, uređenim, porodičnim životom. Ima muža i dvoje dece, i svake godine, istog avgustovskog dana, odlazi trajektom do ostrva na kom je njena majka tražila da bude sahranjena da odnese gladiole na njen grob. Te posete ostrvu neočekivano u njoj bude neodoljivu potrebu da makar te jedne noći u godini postane druga žena. U miljeu karipskih zavodnika, vlažnih i toplih noći, senzualne muzike, i oštrog kontrasta između turizma i bede, u svom poslednjem, posthumno objavljenom romanu, Gabrijel Garsija Markes govori o ljubavi u zrelim godinama, o želji, životu i samospoznaji, kao i tome da nikoga suštinski ne poznajemo i da neke tajne, hteli-ne hteli, nosimo sa sobom u grob. Deset godina nakon što smo pomislili da to više nikad neće biti moguće, imamo priliku da uživamo u novootkrivenom dragulju voljenog kolumbijskog nobelovca.

Napisana kao bezazlena dečja priča, ova je knjiga zapravo mračna satira i moćna optužba na račun totalitarizma. „To je istorija revolucije koja je pošla po zlu i svih sjajnih izgovora koji su nicali na svakom koraku izvrtanja originalne doktrine“, napisao je Orvel za prvo izdanje Životinjske farme 1945. godine.