Kada se danas osvrnem na dvanaest divnih godina uloženih u ovaj poduhvat, koji mi je toliko toga doneo, otkrivam da je njegov glavni rezultat za mene bilo to što je potvrdio ono što me je dugo zaokupljalo i o čemu sam često razmišljao: o jedinstvu ljudske rase, ne samo u pogledu biologije već isto tako duhovne istorije, koja se svugde ostvarivala na način jedinstvene simfonije, čije teme su bile naznačene, razvijane, po- jačavane i varirane, modifikovane, ponovo isticane, da bi danas ona, u snažnom fortis- simu svih delova orkestra dovedenih u sazvučje, nezadrživo napredovala ka nekoj vrsti snažnog klimaksa, iz kojeg će izroniti naredni veliki stav. I ne vidim razlog zašto bi iko pretpostavio da u budućnosti isti ti motivi koje smo već čuli neće i dalje odzvanjati – doduše u novim odnosima, ali ipak isti motivi. Oni su svi ovde dati, u ovim knjigama, uz mnogo indicija kojima se sugerišu načini na koje ih razuman čovek može iskoristiti za razumne ciljeve – ili pesnik za poetske ciljeve – ili ludak za ludosti i katastrofu. Jer, kao što to kaže Džejms Džojs u Fineganovom bdenju: „…koliko god da su svi ovi do- gađaji krajnje nemogući, oni su verovatno poput onih koji su se mogli odigrati, kao i poput bilo kojih drugih za koje nijedna osoba ne bi ni pretpostavila da bi mogli da se dogode.“
Džozef Kembel
Njujork
na Božić, 1968.
.png){kind=logo}
