Proizvodi

Knjiga Gojka Vrtunića, Gilgameš u poseti Tisi, Savi, Đerdapu...,
Kao i njegove prethodne dve knjige, Etrusi= Srbi i Evropljani su Srbi,
retka je ako ne i jedina knjiga koja se bavi etnolingvističkim poreklom Srba.

Kada se danas osvrnem na dvanaest divnih godina uloženih u ovaj poduhvat, koji mi je toliko toga doneo, otkrivam da je njegov glavni rezultat za mene bilo to što je potvrdio ono što me je dugo zaokupljalo i o čemu sam često razmišljao: o jedinstvu ljudske rase, ne samo u pogledu biologije već isto tako duhovne istorije, koja se svugde ostvarivala na način jedinstvene simfonije, čije teme su bile naznačene, razvijane, pojačavane i varirane, modifikovane, ponovo isticane, da bi danas ona, u snažnom fortissimu svih delova orkestra dovedenih u sazvučje, nezadrživo napredovala ka nekoj vrsti snažnog klimaksa, iz kojeg će izroniti naredni veliki stav.

I ne vidim razlog zašto bi iko pretpostavio da u budućnosti isti ti motivi koje smo već čuli neće i dalje odzvanjati – doduše u novim odnosima, ali ipak isti motivi. Oni su svi ovde dati, u ovim knjigama, uz mnogo indicija kojima se sugerišu načini na koje ih razuman čovek može iskoristiti za razumne ciljeve – ili pesnik za poetske ciljeve – ili ludak za ludosti i katastrofu.

Jer, kao što to kaže Džejms Džojs u Fineganovom bdenju: „koliko god da su svi ovi događaji krajnje nemogući, oni su verovatno poput onih koji su se mogli odigrati, kao i poput bilo kojih drugih za koje nijedna osoba ne bi ni pretpostavila da bi mogli da se dogode.“ - Dž. Kembel

Potresno duhovno remek delo koje pokazuje pravi
smisao vere u katkad neprijateljskom svetu. Iako
je njegova vera jaka, on ne nalazi ništa osim
ravnodušnosti i podsmeha. Deca se smeju njegovim
poukama, njegove parohijane izjeda dosada, o njemu
se šire glasine i muče ga bolovi u stomaku. Čak ni
njegovi pokušaji da razjasni svoje misli u dnevniku, ne
uspevaju da ga izbave od svetovnih briga. Ipak, nekako,
uprkos svojoj patnji, pokušava da pronađe ljubav prema
svojim bližnjima, pa čak i stanje milosti. Nagrađen
Gran prijem za književnost od strane Francuske
akademije, Dnevnik seoskog sveštenika je adaptiran u
hvaljeni film Robera Bresona.

Slavko, u pesmama bogotražitelj, našao je ono što niko dok ne nađe ne zna i ne može da zna. Kada se pročita i naslov Molitva palog, pa posle nje opet stih o mertvom, previše je tu slika koje su sada u liku smrti dobile i jedan drugačiji smisao, ne samo onaj koji pripada kulturnoj istoriji i bogoslovlju. Iako je bolja u tom traganju nego u izrazu, Slavkova misija u stihovima pozlaćena je njegovim karakterom i sudbinom." (Iz pogovora Aleksandra Jerkova)

Ova knjiga želi da pruži doprinos istoriji grčke religije na taj način što izlaže mišljenja Grka o životu ljudske duše posle smrti.

Takav poduhvat mora u posebnoj meri da se bori s teškoćama koje se postavljaju pred svako istraživanje religioznog misaonog života kod Grka.

Budući da je prirodno nastala, a ne da je ustanovljena, grčka religija nikada nije dala pojmovni izraz mislima i osećanjima koja su je iznutra određivala i spolja oblikovala. Ona se pokazivala samo u religioznim radnjama; u njoj ne postoje nikakve religiozne knjige iz kojih bi se mogao pročitati najdublji smisao i sklop ideja kroz koje Grk stupa u odnos prema božanskim silama koje je stvorilo njegovo verovanje.

Misao i fantazija grčkih pesnika obavijaju ono jezgro grčke narodne religije, koje uprkos ili upravo zahvaljujući odsustvu pojmovnog razvoja sa čudesnom sigurnošću čuva svoj prvobitni oblik. Jedine dokumente o grčkom religioznom misaonom životu pružaju nam, u onome što je od njihovih spisa stiglo do našeg vremena, pesnici i filozofi. Oni su nužno bili vodiči i u istraživanju koje je ovde preduzeto.

Ali, iako u sklopu grčkog života religozna shvatanja pesnika i filozofa već po sebi i za sebe predstavljaju važan deo grčke religije uopšte, ona ipak samo omogućavaju da se spozna stav koji je određeni pojedinac, uživajući punu slobodu odlučivanja, zauzeo u odnosu na religiju otaca. - Ervin Rode

U velikoj panorami umetnosti 20. veka, malo je ličnosti koje sažimaju obećanja i paradokse svog doba poput Mena Reja (rođen kao Emanuel Radnicki).

Ovaj enigmatični polimat ispleo je bogat mozaik umetničkih doprinosa koji su obuhvatali slikarstvo, stvaranje objekata, filmsku umetnost i, najizrazitije, fotografiju.

Prosvetljujuća knjiga Artura Luboua, Men Rej: Umetnik i njegove senke, istražuje složeno nasleđe ovog američkog umetnika, s posebnim osvr- tom na njegov neizbrisiv uticaj na svet fotografije – medij koji je zauvek transformisao, od tamne sobe do galerije.

U dobu kada je fotografija uglavnom smatrana alatom za puko dokumentovanje, Men Rej je uveo šašav, sanjarski kvalitet u medij. Kroz njegovu jedinstvenu alhemiju, fotografije nisu bile samo slike, već dimenzionalne naracije pune senki, misterija i iluzija. Bio je jedna od ključnih figura koje su proširile granice medija kako bi fotografi- ja bila prepoznata ne samo kao pomoćna umetnička forma već kao glavni medij umetničkog izražavanja.

Artur Lubou vodi nas kroz razne Rejeve istraživačke faze, razla- žući njegove revolucionarne tehnike – solarizaciju, rejograme i dvo- struku ekspoziciju među njima. To nisu samo tehničke fusnote već ključne tačke za razumevanje veštine kojom je Men Rej zamaglio granice između stvarnosti i apstrakcije. (iz pogovora Kamenka Pajića)

Posle pojave Fame o biciklistima, slobodno se može tako reći, srpska proza više nije bila ista, kao što ni Basara nije bio isti pisac, kao što ni ja nisam bio isti čitalac.

Tim romanom Basara je uspostavio prozni model kojim će se u narednim godinama često služiti, model zbornika, kako Famu o biciklistima predstavlja priređivač S. B. u svom predgovoru. Već prvom rečenicom on uspostavlja vezu sa Borhesovom Vavilonskom bibliotekom i postmodernističkim stavom da je pisanje, pre svega, naša reakcija na već napisano, ne na stvarni svet, nego na svet stvoren u knjigama.

Svet je privid, a pisanje je privid privida. - David Albahari

Kada se danas osvrnem na dvanaest divnih godina uloženih u ovaj poduhvat, koji mi je toliko toga doneo, otkrivam da je njegov glavni rezultat za mene bilo to što je potvrdio ono što me je dugo zaokupljalo i o čemu sam često razmišljao: o jedinstvu ljudske rase, ne samo u pogledu biologije već isto tako duhovne istorije, koja se svugde ostvarivala na način jedinstvene simfonije, čije teme su bile naznačene, razvijane, po- jačavane i varirane, modifikovane, ponovo isticane, da bi danas ona, u snažnom fortis- simu svih delova orkestra dovedenih u sazvučje, nezadrživo napredovala ka nekoj vrsti snažnog klimaksa, iz kojeg će izroniti naredni veliki stav. I ne vidim razlog zašto bi iko pretpostavio da u budućnosti isti ti motivi koje smo već čuli neće i dalje odzvanjati – doduše u novim odnosima, ali ipak isti motivi. Oni su svi ovde dati, u ovim knjigama, uz mnogo indicija kojima se sugerišu načini na koje ih razuman čovek može iskoristiti za razumne ciljeve – ili pesnik za poetske ciljeve – ili ludak za ludosti i katastrofu. Jer, kao što to kaže Džejms Džojs u Fineganovom bdenju: „…koliko god da su svi ovi do- gađaji krajnje nemogući, oni su verovatno poput onih koji su se mogli odigrati, kao i poput bilo kojih drugih za koje nijedna osoba ne bi ni pretpostavila da bi mogli da se dogode.“
Džozef Kembel
Njujork
na Božić, 1968.

Bajina Bašta je, za one koji istočno ne idu, lijepa i pomalo zaturena varošica na srbijanskoj strani Drine, koja se u novijoj historiji, istina sporadično, počela pojavljivati u vrijeme austrougarske okupacije Bosne, i kasnije, u vrijeme ratnih operacija za Prvoga svjetskog rata.

Basara se poslužio minimumom povijesnih činjenica, oko kojih je, zatim, mistificirao i fikcionalizirao svoju “Tajnu istoriju Bajine Bašte”, u koju je, u duhu svih svojih velikih proznih mistifikacija, upisivao karakteristične elemente epohe, izmišljao gegove i anegdote, rugao se palanačkim kronikama i sentimentima njihovih autora, ali i nježno evocirao estetiku nekoga našeg, balkanskog i provincijskog Belle Epoquea, prvih pokretnih slika, dramaturgije nijemoga filma. I tako je nastao roman koji istovremeno jest posveta Bajinoj Bašti i ruganje svim zavičajnim posvetama.- Miljenko Jergović

Ovo prvo izdanje na srpskom jeziku, obuhvata Pitersovu knjigu Dečaštvo s Gurđijevom, kao i njegov nastavak, Sećanje na Gurđijeva, zajedno s predgovorom Henrija Milera.


Pre svega, izgleda važno naglasiti činjenicu da sam prvenstveno bio zainteresovan i obuzet njim samim – ne njegovim učenjem; bar ne u intelektualnom smislu. S druge strane, mislim da je bilo nemoguće biti u bilo kakvoj vezi s njim, a ne biti dodirnut onim što je podučavao – on je otelovljavao svoje učenje.

Ako sam svestan bar jedne, stalne posledice Gurđijeva u sebi, to je svest o potpunom paradoksu. Dvojnost čovekove prirode (bilo da se ispoljava u meni ili u nekom drugom) izgleda da je, zahvaljujući Gurđijevu, stanje koje nikad neću moći da zaboravim. Jedini prost primer koji mogu da dam – a prilično je složen – jeste da mi izgleda da deo mene nikada nije odrastao, i da nikada neće odrasti u uobičajenom smislu te reči.

Pripisujem to Gurđijevu zato što mi se čini da je jedan od njegovih ciljeva bio da ohrabruje zadržavanje izvesne dečje naivnosti u svakome. U svojim
spisima on govori o neophodnosti da čovek bude „sposoban da sačuva i vuka i ovcu nepovređene u sebi. - Fric Piters

"Klasična studija «Heroj sa hiljadu lica» je po mnogima najbolja knjiga Džozefa Kembela. Ona na sveobuhvatan način prati priču o putovanju i transformaciji heroja, praktično kroz sve mitologije sveta, otkrivajući i prepoznajući arhetipsko u svakoj od njih ponaosob. Cilj ove knjige je da razotkrije neke od istina za nas skrivenih iza religijskih ili mitskih ličnosti, tako što će na jednom mestu okupiti mnoštvo ne suviše teških primera i tako omogućiti da drevno znanje postane samo po sebi očigledno. Stari učitelji znali su šta govore. Kada smo jednom po

novo naučili da čitamo simbolički jezik, nije potrebno mnogo više od antologičarskog talenta da bi se njihovo učenje ponovo čulo. Ova knjiga je svojim načinom analize i tumačenja, od 1949. god. kada je prvi put objavljena, inspirisala generacije studenata i istraživača a do naših dana je, u različitim izdanjima prodata u preko milion primeraka."

Veliki filozofi se tokom vremena zaboravljaju i ponovo otkrivaju. Oni nikada nisu dovoljno shvaćeni i sagledani. Ostaje tako kao da se ono što je veliko uvek mora otkriri, čak i kada se spolja čini sasvim poznatim. Ono zadržava svoju svežinu zahvaljujući izvornosti sa kojom se shvata u jednoj novoj generaciji, kao da je velikan tek sada došao do izražaja sa svojim bićem. Velikani su stupili u svet da bi ih čuli, ali oni stolećima mogu biti izgubljeni, sve dok neki čovek ne čuje njihov jezik. Treća i poslednja u nizu, Jaspersova knjiga iz obimnog dela Veliki filozofi, koje je zapravo Jaspersova varijanta istorija filozofije.

Hiperionski eseji, u bravuroznom prevodu Save Babića.
Knjiga kojom je započela "era" Hamvaša u Srbiji, u novom izdanju i novoj opremi.
Knjiga koja nikada ne gubi svoju aktuelnost.
Eseje je odabrao i preveo Sava Babić, koji je ujedno i najzaslužniji za upoznavanje sa delom
jednog od najvećih evropskih mislilaca, Bele Hamvaša...

Kada se danas osvrnem na dvanaest divnih godina uloženih u ovaj poduhvat, koji mi je toliko toga doneo, otkrivam da je njegov glavni rezultat za mene bilo to što je potvrdio ono što me je dugo zaokupljalo i o čemu sam često razmišljao: o jedinstvu ljudske rase, ne samo u pogledu biologije već isto tako duhovne istorije, koja se svugde ostvarivala na način jedinstvene simfonije, čije teme su bile naznačene, razvijane, pojačavane i varirane, modifikovane, ponovo isticane, da bi danas ona, u snažnom fortissimu svih delova orkestra dovedenih u sazvučje, nezadrživo napredovala ka nekoj vrsti snažnog klimaksa, iz kojeg će izroniti naredni veliki stav. I ne vidim razlog zašto bi iko pretpostavio da u budućnost isti ti motivi koje smo već čuli neće i dalje odzvanjati – doduše u novim odnosima, ali ipak isti motivi. Oni su svi ovde dati, u ovim knjigama, uz mnogo indicija kojima se sugerišu načini na koje ih razuman čovek može iskoristiti za razumne ciljeve – ili pesnik za poetske ciljeve – ili ludak za ludosti i katastrofu. Jer, kao što to kaže Džejms Džojs u Fineganovom bdenju: „…koliko god da su svi ovi događaji krajnje nemogući, oni su verovatno poput onih koji su se mogli odigrati, kao i poput bilo kojih drugih za koje nijedna osoba ne bi ni pretpostavila da bi mogli da se dogode.“ (Džozef Kembel)

"Tokom 1940. Gestapo je odlučio da jedan grad po imenu Terezin u Moravskoj pretvori u jedinstveni koncentracioni logor u kome su, pored desetine hiljada čeških i poljskih Jevreja, ali ne samo njih, zatvorili veći broj istaknutih intelektualaca, slikara, naučnika; književnika i posebno kompozitora, kojima su dali iluziju da mogu stvarati, slikati, pisati i komponovati. Bila je to vešto smišljena varka, čudovišnija - ako je to mogućno - od svih drugih nacističkih koncentracionih logora." Kolja Mićević

Herojevo putovanje
Džozef Kembel o svom životu i radu

Smatram da je glavni rezultat (mojih napora) bila potvrda misli, koju sam dugo i verno gajio: o jedinstvu ljudske rase, ne samo u biologiji, već takođe u njenoj duhovnoj istoriji, koja se svuda odvijala na način jedinstvene simfonije, sa glavnim temama koje su nagoveštene, razvijane, pojačavane i varirane, menjane, ponovo potvrđivane i koja, danas, u velikom fortisimu svih delova dobro usklađenog orkestra, neodoljivo napreduje ka nekoj vrsti moćnog vrhunca, iz kojeg će nastati sledeći veliki stav. I ne vidim razlog zašto bi neko pretpostavio da u budućnosti isti motivi koji su već čuti neće zvučati i dalje - doduše u novim odnosima, ali ipak isti motivi.

Knjiga Duhovi Srbalja, Nenada Simića je svojevrsna oda hrabrosti i časti srpskome rodu, pisana nadahnuto i sa puno ljubavi prema otadžbini. Može se okarakterisati kao knjiga istorijskih priča o srpskim junacima i znamenitim ličnostima, ali istovremeno, to je i poema, koje sve ove zapise objedinjuje pod ideju srpskog viteškog koda, od najstarijih dana, pa do naših dana. Izdvaja se od drugih knjiga sa sličnom tematikom, svojim stilom, ali i jakom porukom koja je važna u ovo nemilo doba.
Široj čitalačkoj javnosti, Nenad Simić je poznat po svojoj knjizi Samuraji – odjeci ratničkog sna (istorija i filozofija ratničke klase).

Veliki filozofi se tokom vremena zaboravljaju i ponovo otkrivaju. Oni nikada nisu dovoljno shvaćeni i sagledani. Ostaje tako kao da se ono što je veliko uvek mora otkriri, čak i kada se spolja čini sasvim poznatim. Ono zadržava svoju svežinu zahvaljujući izvornosti sa kojom se shvata u jednoj novoj generaciji, kao da je velikan tek sada došao do izražaja sa svojim bićem. Velikani su stupili u svet da bi ih čuli, ali oni stolećima mogu biti izgubljeni, sve dok neki čovek ne čuje njihov jezik.

Knjiga obrađuje uspon i pad najvažnije klase feudalnog Japana kroz istoriju dugu 8 vekova. Opisani su najvažniji događaji i ličnosti tog vremenskog razdoblja bez koga se ne može razumeti filozofija japanskog naroda i nastanak borilačkih veština.Knjiga je opremljena autentičnim starim fotografijama, praćena jedinstvenim autorskim tekstom na teme poput etike samuraja (bušido kodeks), osobenostima psihologije samuraja kao šo su: strpljenje, upornost, hrabrost, suzdražanost, ali i o harakiriju i istoriji mača...

Prva biografija Semjuela Beketa na srpskom jeziku.

Veliki filozofi se tokom vremena zaboravljaju i ponovo otkrivaju. Oni nikada nisu dovoljno shvaćeni i sagledani. Ostaje tako kao da se ono što je veliko uvek mora otkriri, čak i kada se spolja čini sasvim poznatim. Ono zadržava svoju svežinu zahvaljujući izvornosti sa kojom se shvata u jednoj novoj generaciji, kao da je velikan tek sada došao do izražaja sa svojim bićem. Velikani su stupili u svet da bi ih čuli, ali oni stolećima mogu biti izgubljeni, sve dok neki čovek ne čuje njihov jezik.

Ako u duhovnom svetu ne postoji filozofija, onda bi zadatak, barem, trebalo da se sastoji u tome da se pokaže šta je ona, da se usmeri pogled na velike filozofe, da se ne dopusti da se beznačajnost prikazuje kao nešto veliko, da se kod mladih probudi sklonost za istinsku filozofiju..
Počeci, školovanje, odnosi sa poznatim savremenicima, razmišljanja Karla Jaspersa, objašnjenja..

U "Pitanju krivice", objavljenom neposredno nakon Drugog svetskog rata, Jaspers se suocava sa sopstvenom odgovornošću i odgovornošću drugih koji su se protivili nacistima zbog strasnih zločina koje su počinili. Jaspers je najistaknutiji intelektualac koji je progovorio protiv nacista i preživeo rat u Nemackoj. Kada je bilo moguce govoriti protiv nacista, Jaspers je to ucinio. Kada to vise nije bilo moguce, postao je pripadnik "unutrasnje emigracije"- (iz predgovora Arijea Najera)

Štulić je odavno zaslužio da, osim klasičnim biografijama (kojih
ima već nekoliko), svojim obožavaocima, ali i najširoj javnosti bude predstavljen i kroz jednu
ovakvu knjigu – dokument o Džonijevoj poslednjoj turneji. Ona po mnogo čemu komunicira
na isti način i na istom nivou kao najbolje pesme i albumi Azre – govoreći veoma mnogo
kroz malo biranih reči i slika (onde poetskih, ovde fotografskih), koje svako može i mora da
provuče kroz filtere svog mišljenja, znanja i uverenja o tome ko je i šta je bio taj tajanstveni
»čovjek sa nemogućom dikcijom«, kako bi došao do njene poruke i suštine. U tom smislu,
uvodni tekst Dušana Vesića u potpunom je skladu sa vizuelnim delom, jer i najboljim
poznavaocima Štulića i njegovog opusa daje ogroman svežanj ključeva za njegovo bolje i
potpunije razumevanje. A fotografije Kamenka Pajića, osim vrhunskog zanatskog umeća
donose i jedan ogroman kvalitet, umnogome zaboravljen u vremenu ogromnog
informacionog zagađenja, u kome nam se čini da svi o svima znaju ili mogu znati sve.
Onima koji su iole pažljivije pratili Azru i Džonija (a takvih je veoma mnogo, kao i onih koji
će to tek činiti), biće već posle prvog prelistavanja savršeno jasno da je ove slike mogao
napraviti samo neko ko odlično poznaje i Štulića i njegove pesme i ko je, što je još vrednije,
umeo da na pravi način to što su umetnik i njegovo delo bili pretoči u kompetentno,
konzistentno, nadahnuto i kreativno viđenje kratkog ali značajnog trenutka u jednoj velikoj
karijeri.
(iz recenzije Vladimira Stakića)

U saradnji Izdavačke kuće Zlatno runo iz Beograda i Instituta za evropske studije objavljen je Rečnik suvišnih reči Gordane Đerić.
U formalnom smislu Rečnik pripada enciklopedijskoj leksikografiji i predstavlja zbirku primera reči i izraza koji su se rastali ili sa 1) značenjem i smislom, ili sa 2) vremenom i kontekstom u kome se upotrebljavaju ili sa 3) jezičkim standardom, stilom i dobrim ukusom. Shvatanje da je jezik neposredni pokazatelj društvenih promena, i glavno sredstvo društvenog organizovanja i društvene analize, u osnovi je primenjenog pristupa, koji razobličenjem pogrešnog, neprimerenog, značenjski ispražnjenog ili sumnjivog u komunikaciji fotografski prikazuje „stanje stvari“ u jeziku, kulturi i društvu. Stoga je, u sadržajnom i idejnom smislu, Rečnik suvišnih reči ne samo normativni korektiv i podsticaj na odgovornu upotrebu jezika, precizno i jasno izražavanje, nego i svojevrsni šifrarnik za razumevanje najrazličitijih aspekata društvenog života u periodu tzv. „divljeg kapitalizma“ i/li „tranzicije“ u Srbiji.
Poput putokaza u realnost reči – od onoga što one više ne znače u konvencionalnoj upotrebi do onoga što znače (ili bi trebalo da znače) – Rečnik problematizuje sve veću distancu oznake i označenog i nadomešćuje jaz između reči i stvarnosti života na koju se odnose te reči. Prema toj intenciji, Rečnik suvišnih reči je originalni leksikografski izazov vladavini simulakruma i postistine, osim što je poražavajući dokument o razmerama relativizacije i potiranja standarda u savremenom srpskom jeziku.

Ime Oto Vajninger postalo je za noć slavno i ozloglašeno. Ovog mladog bečkog filozofa, što je u 23.godini jednim metkom završio svoj život, mnogi ljudi smatrali su za histeričnog mladića koji se nemirno i brzo kretao od jedne krajnosti do druge, da napokon u jednoj antifeminističkoj, žučnoj knjizi ispolji svoje naučno Vjeruju kao jednu razuzdanu karikaturu od nemogućih tvrđenja. A bilo je ljudi, ozbiljnih, mislenih, mudrih ljudi koji su u Vajningeru nazreli jednu genijalnu pojavu neobične dubine. 1903. rođena je modena karakterologija: u maju je objavio svoje delo Pol i karakter koje i nakon jednog veka pleni čitaoce svojom dubinom i posebnošću. Iz skromne rukopisne zaostavštine, pred vama su Vajningerov Dnevnik i Pisma prijatelju koje mogu osvetliti neke nepoznate ili mračne kutove njegove ličnosti. U istoj knjizi sabrane su i njegove misli o polnom problemu, koje su u nekom smislu, bile skica za njegovo glavno delo Pol i karakter.

Pred vama je knjiga najvećeg proroka zdravog načina života u dvadesetom veku. Herbert Šelton, 1895-1985, (ovde ne vredi navoditi sve titule koje je zaslužio tokom svog celoživotnog neumornog proučavanja misterije ljudskog organizma), bio je najveći vizionar čovekovog „iskonskog“ ili „prvobitnog“ načina života. Kao pravi „Prorok stadu kamenom“ u srcu mesožderskog Teksasa i teško bolesne Amerike, ovaj neumorni čovek propovedao je nenasilni, vegetarijanski (tačnije, veganski) način života i lečenja putem fiziološkog odmora, tj, posta, dozvoljavanjem da urođena samoisceljujuća moć organizma dovede do ozdravljenja. Prikupivši znanja svojih prethodnika iz oblasti Prirodne higijene, obnavljanja čovekovog zdravlja i dostizanja blagostanja odustajanjem od pogubnih životnih navika, bez upotrebe farmaceutskih sredstava, doneo je nova krila, novi polet i strahovitu energiju razumevanju filosofije i načela čovekovog života. Neumorno je radio punih 60 godina, (ovo treba da se shvati doslovno) ne štedeći sebe sve do same smrti. Hapšen, globljen i napadan, kao i mnogi njegovi saradnici, napisao je preko 40 knjiga, 40 godina uređivao higijenski časopis, vodio zdravstvene škole u kojima je pratio postove više od 35000 ljudi. Uticao na Gandija, Džordža Bernarda Šoa i hiljade drugih, a 1956. godine, na Skupu Vegetarijanske partije u Njujorku, čak je nominovan kao treći kandidat za predsednika Amerike, pored demokrate Stivensona i republikanca Ajzenhauera. Nažalost, izabran je republikanac. * „Zapamti da sam ja tek prolazan slučaj. Zakoni života drže vredna načela i istine i dela koja počivaju na njima trajaće večno.“ „Rođen sam u oluji i najveći deo svog života živeo sam u oluji.“ Herbert Šelton Ova knjiga je prevedena na 8 jezika: španski, portugalski, francuski, hindu, italijanski, holandski, švedski, grčki, i sad prvi put na srpski.