MITOLOGIJA INKA

Nakon bestselera Grčki mitovi, Grčki heroji i Troja (kod nas objavljeni u izdanju kuće Studio Leo), pred nama je Odiseja, poslednji deo Frajeve tetralogije i jedna od najvećih priča svih vremena, priča o ljubavi i čežnji, povratku i iskupljenju, patnji i nadi, kazni i sudbini.

„U svakom slučaju, čovečanstvo se pomerilo od bogova, bogovi nam se više nisu ukazivali i zahtevali žrtve, nisu se parili s nama, nisu nam naređivali, niti na nas bacali kletve, niti nas uzdizali na nebo kao sazvežđa.

Sem što su i dalje ovde. Kad god se naš razum rve s našim nagonima, u nama se bore Apolon i Dionis. Svi oni su u nama: Hermesova drskost i veselost, Atinina mudrost, Aresov bes, Hestijina prijatna jednostavnost, Hefestova veština, Herina gordost i dostojanstvenost, Zevsova veličanstvenost i hirovita nedoslednost, i lepota, okrutnost, pronicljivost, sjaj i ludilo celog blaženog panteona.“ (S. Fraj)

Vile i zmajevi nisu naprosto nestali. Oni su iščezli. U jednom rečniku „iščeznuti“ je „nestajati tjelesno zbog duševne boli, nestajati od želje“.

Kakva je to bol, kakva želja, nagnala vile i zmajeve da iščeznu? I šta je to što nas tera da mislimo o njima, da čeznemo za njihovim prisustvom?

Vile i zmajevi nisu nestali! Oni su iščezli usled stravične boli, sagoreli su u čežnji. Gotovo iznebuha obreli su se u svetu kome više nisu bili potrebni, kome su bili samo na smetnji, kao loša savest, svetu sitnom i šićardžijskom, bučnom i blebetavom, rastorokanom, obasjanom bestidnim svetlom, svetu nespremnom za tajne i velika dela, protegnutom u večnom sada. Podvizi, tajanstva, senke i zanosi ostavljeni su, u tom svetu, mahnitima, onima s uma sišavšim. Kao i mračne strane.

Još samo ludaci osete zamah zaboravljenog krila i obraze i čelo im dotakne noćni vetar. Oni vide kako iz tame izranjaju rogovi jelena i bledo vilinsko lice, pod oglavljem, poluotvorenih usana. Te usne im nešto šapuću, ali oni ne znaju šta.

Mi slutimo da je svet nešto drugo, mnogo toplije, prisnije i slobodnije od ovog jada koji nam se nudi, u kojem skapavamo. Čežnja za vilama i zmajevima želja je za tajnom i slobodom.

Od mita o Izanakiju i Izanami i stvaranju sveta, nastalog da bi se objasnilo poreklo japanskih ostrva, do kaidana, tj. priča o duhovima koje izazivaju jezu, i stotina kamija (bogova ili duhova), onija (demona ili zloduha), ratnika i junaka o kojima se pripoveda, japanske legende ispredaju povest o zemlji, naciji, narodu i božanskom nasleđu japanskih careva. Često krvava i u svojoj srži natprirodna, ova zbirka predstavlja upečatljivo i nezaboravno štivo.

Kada se danas osvrnem na dvanaest divnih godina uloženih u ovaj poduhvat, koji mi je toliko toga doneo, otkrivam da je njegov glavni rezultat za mene bilo to što je potvrdio ono što me je dugo zaokupljalo i o čemu sam često razmišljao: o jedinstvu ljudske rase, ne samo u pogledu biologije već isto tako duhovne istorije, koja se svugde ostvarivala na način jedinstvene simfonije, čije teme su bile naznačene, razvijane, pojačavane i varirane, modifikovane, ponovo isticane, da bi danas ona, u snažnom fortissimu svih delova orkestra dovedenih u sazvučje, nezadrživo napredovala ka nekoj vrsti snažnog klimaksa, iz kojeg će izroniti naredni veliki stav.

I ne vidim razlog zašto bi iko pretpostavio da u budućnosti isti ti motivi koje smo već čuli neće i dalje odzvanjati – doduše u novim odnosima, ali ipak isti motivi. Oni su svi ovde dati, u ovim knjigama, uz mnogo indicija kojima se sugerišu načini na koje ih razuman čovek može iskoristiti za razumne ciljeve – ili pesnik za poetske ciljeve – ili ludak za ludosti i katastrofu.

Jer, kao što to kaže Džejms Džojs u Fineganovom bdenju: „koliko god da su svi ovi događaji krajnje nemogući, oni su verovatno poput onih koji su se mogli odigrati, kao i poput bilo kojih drugih za koje nijedna osoba ne bi ni pretpostavila da bi mogli da se dogode.“ - Dž. Kembel

Neptun, vladao je morem, neukrotivi konji vukli su njegova kola morkom površinom, koja bi se sva uzburkala od besnog udaranja kopita. Samo je Portun, bog mirnog zaliva, mogao da ih stiša.

Vulkan je bio bog vatre, gospodar vulkana koji bljuju vatre i gospodar Etne. U samom vulkanu Etni živeli su džinovi koji su kovali oružje.

Orko je bio vladar Donjeg sveta, kuda su posle smrti odlazili svi: junaci, kukavice, bogataši i siromašni i vladari i podanici...

Nimfe, zaštitnici izvora, bile su ljudima veoma naklonjene. Jedna od njih, Juturna, nazvala je svojim imenom mnoge potoke, reke i jezera; najlepša među nimfama, Egerija, postala je žena smrtnika...

Venera, boginja ljubavi, brinula se da cveće proklija, izraste, cveta i nestane. Tako i o ljudima da se rađaju, rastu i umiru.

Na samom vrhu brda Kapitola nalazio se njegov hram, a sam Jupiter bio je nazvan Optimus Maximus (Najbolji Najveći). Mnogo vekova je prohujalo od toga doba i Saturnov sin Zevs je, pod imenom Jupiter, zavladao svim bogovima i ljudima.On je slao sa neba kišu i oblake, oluje i munje, a svako mesto gde bi grom udario bio je sveto.

Život ljudi zavisi od bogova i njihove volje. Bogovi su bili oličenje prastarih sila koji se mogu umilostiviti samo prinošenjem žrtava. Ali je sudbinom ljudi upravljala Fortuna. Ona je volela rimski narod i ostala mu verna i onda kada je na zemlji nastalo zlatno doba, kad su bogovi još uvek boravili među ljudima, ali i kad su i sami ljudi mogli da postanu bogovi.

Kada se danas osvrnem na dvanaest divnih godina uloženih u ovaj poduhvat, koji mi je toliko toga doneo, otkrivam da je njegov glavni rezultat za mene bilo to što je potvrdio ono što me je dugo zaokupljalo i o čemu sam često razmišljao: o jedinstvu ljudske rase, ne samo u pogledu biologije već isto tako duhovne istorije, koja se svugde ostvarivala na način jedinstvene simfonije, čije teme su bile naznačene, razvijane, po- jačavane i varirane, modifikovane, ponovo isticane, da bi danas ona, u snažnom fortis- simu svih delova orkestra dovedenih u sazvučje, nezadrživo napredovala ka nekoj vrsti snažnog klimaksa, iz kojeg će izroniti naredni veliki stav. I ne vidim razlog zašto bi iko pretpostavio da u budućnosti isti ti motivi koje smo već čuli neće i dalje odzvanjati – doduše u novim odnosima, ali ipak isti motivi. Oni su svi ovde dati, u ovim knjigama, uz mnogo indicija kojima se sugerišu načini na koje ih razuman čovek može iskoristiti za razumne ciljeve – ili pesnik za poetske ciljeve – ili ludak za ludosti i katastrofu. Jer, kao što to kaže Džejms Džojs u Fineganovom bdenju: „…koliko god da su svi ovi do- gađaji krajnje nemogući, oni su verovatno poput onih koji su se mogli odigrati, kao i poput bilo kojih drugih za koje nijedna osoba ne bi ni pretpostavila da bi mogli da se dogode.“
Džozef Kembel
Njujork
na Božić, 1968.

"Klasična studija «Heroj sa hiljadu lica» je po mnogima najbolja knjiga Džozefa Kembela. Ona na sveobuhvatan način prati priču o putovanju i transformaciji heroja, praktično kroz sve mitologije sveta, otkrivajući i prepoznajući arhetipsko u svakoj od njih ponaosob. Cilj ove knjige je da razotkrije neke od istina za nas skrivenih iza religijskih ili mitskih ličnosti, tako što će na jednom mestu okupiti mnoštvo ne suviše teških primera i tako omogućiti da drevno znanje postane samo po sebi očigledno. Stari učitelji znali su šta govore. Kada smo jednom po

novo naučili da čitamo simbolički jezik, nije potrebno mnogo više od antologičarskog talenta da bi se njihovo učenje ponovo čulo. Ova knjiga je svojim načinom analize i tumačenja, od 1949. god. kada je prvi put objavljena, inspirisala generacije studenata i istraživača a do naših dana je, u različitim izdanjima prodata u preko milion primeraka."

Grčki mitovi su suprotno od vanvremenskih, oni su svevremenski. Za nas će uvek biti istiniti jer nam skreću pažnju na krajnosti ljudskog iskustva: iznenadne, neobjašnjive katastrofe, nagle preokrete sudbine, naizgled proizvoljne događaje koji menjaju naše živote. Oni se, ukratko, bave osnovnim činjenicama ljudskog stanja.

Rešila sam da svoje grčke mitove oblikujem u priče koje pripovedaju ženski likovi. Ili, da budem precizna, moje žene ne pripovedaju. One tkaju svoje priče u fine i složene tkanine.

Glavna ideja knjige inspirisana je konkretnim trenucima u klasičnoj književnosti kada ženski likovi preuzimaju kontrolu nad pričom. U velikom broju slučajeva, ovo se dešava prilikom čina tkanja. Knjiga se, najvećim delom, sastoji od mojih opisa ovih tkanja.

Svet grčkih mitova je uzbudljivo i opasno mesto, gde se može ispostaviti da je zabrađeni stranac koji kuca na vaša vrata niko drugi do kralj ili jedan od bogova; gde se možete preobraziti u lastu ili vodomara ili jelena; gde vas potraga za izgubljenim mužem može odvesti na vrh Olimpa da se prepirete sa bogovima lično.

U ovaj svet upravo ulazimo. Jeste li spremni? Onda me pratite.

Kada se danas osvrnem na dvanaest divnih godina uloženih u ovaj poduhvat, koji mi je toliko toga doneo, otkrivam da je njegov glavni rezultat za mene bilo to što je potvrdio ono što me je dugo zaokupljalo i o čemu sam često razmišljao: o jedinstvu ljudske rase, ne samo u pogledu biologije već isto tako duhovne istorije, koja se svugde ostvarivala na način jedinstvene simfonije, čije teme su bile naznačene, razvijane, pojačavane i varirane, modifikovane, ponovo isticane, da bi danas ona, u snažnom fortissimu svih delova orkestra dovedenih u sazvučje, nezadrživo napredovala ka nekoj vrsti snažnog klimaksa, iz kojeg će izroniti naredni veliki stav. I ne vidim razlog zašto bi iko pretpostavio da u budućnost isti ti motivi koje smo već čuli neće i dalje odzvanjati – doduše u novim odnosima, ali ipak isti motivi. Oni su svi ovde dati, u ovim knjigama, uz mnogo indicija kojima se sugerišu načini na koje ih razuman čovek može iskoristiti za razumne ciljeve – ili pesnik za poetske ciljeve – ili ludak za ludosti i katastrofu. Jer, kao što to kaže Džejms Džojs u Fineganovom bdenju: „…koliko god da su svi ovi događaji krajnje nemogući, oni su verovatno poput onih koji su se mogli odigrati, kao i poput bilo kojih drugih za koje nijedna osoba ne bi ni pretpostavila da bi mogli da se dogode.“ (Džozef Kembel)

"Nakon svojih bestselera Grčki mitovi i Grčki heroji (kod nas objavljeni u izdanju kuće Studio Leo), Fraj se vraća sa zamršenom, uzbudljivom i bezvremenskom pričom o osnivanju, usponu, opsadi i padu Troje. Parisov sud, otmica lepe Jelene, Odisejeva lukavstva, Ahilovi izlivi besa, Hektorova junaštva – svaki detalj ove epske priče o strasti i krvi je tu, oživljen Frajevim humorom, sočnim stilom i ljubavlju prema grčkoj mitologiji.
„Gnev, požuda, zavist, gordost, pohlepa... Gresi i mane ljudskog roda pokreću dramu Troje, ali nasuprot njima stoje ljubav, čast, mudrost, dobrota, oproštaj i žrtva... To su isti nestabilni elementi koji čine ljudski svet današnjice. Mi živimo na istoj klackalici.“ (S. Fraj)
"

Kođiki, Zapisi o drevnim događajima,najstarije je sačuvano delo koje označava početak japanske književne istorije. Bez njega se ne može govoriti o japanskoj kulturi i civilizaciji. To je i izvorište japanske duhovnosti, politeističke autohtone religije – šinto, koja nudi pogled na svet, sasvim drugačiji od onoga kakav poznaje zapadna civilizacija.

Delo Kođiki nastalo je 712. godine, kao istorijski zapis carske porodice, i čine ga tri knjige. Prva knjiga se odnosi na vreme bogova, druga na vreme antičkih junaka, a treća na vreme njihovih potomaka. Prva knjiga sadrži mitove i predanja o rađanju zemlje i bogova. Druga knjiga obuhvata period od vladavine cara Đinmua (660–585. pre n. e.) do cara Ođina (270–310), a treća, od cara Nintokua (313–399) do prve carice Japana Suiko (592–628). U drugoj knjizi, u kojoj su još prisutni mitološki elementi govori se o kulturnim junacima i o nastajanju ljudske zajednice, a likovi imaju i božanski i ljudski karakter. U trećoj knjizi, mitološka težnja skoro se gubi pa likovi više nisu bogovi ili polubogovi već ljudi, istorijske ličnosti iz stvarnog života.