KLASICI, DRAME, MISLI

Homerov bezvremeni epski spev i danas snažno dočarava užas i junaštvo ljudi i bogova. On prikazuje sudare silovitih emocija i borbe usred pustošenja i razaranja. Radnja se neumoljivo kreće ka potresnom i tragičnom završetku Trojanskog rata. Ilijada prati sukob između Ahileja i Agamemnona, slavi heroizam, ali i ljudske slabosti, ljubomoru i tragediju rata, čineći je večitim ogledalom ljudske prirode. Jedna od najznačajnijih osobina Homerove pesničke umetnosti jeste njegova moć zapažanja. Iz nje proističe razborita i obuzdana mašta. Sve što je u životu bitno prikazano je jasno, živo i promišljeno. Likovi su oblikovani uverljivo i za današnjeg čitaoca. Homerove besede zrače celokupnim bićem likova koji ih izgovaraju. Opisi su bogati biranim izrazima, zvučnim rečima i okretnim frazama. Slike su čiste, žive i upečatljive. Posebno su značajna poređenja, kratka ili razrađena. Ona rasvetljavaju događaje, oživljavaju prizore i jasno izražavaju utiske, čineći Ilijadu bezvremenim remek-delom.

Homerov bezvremeni epski spev i danas snažno dočarava užas i junaštvo ljudi i bogova. On prikazuje sudare silovitih emocija i borbe usred pustošenja i razaranja. Radnja se neumoljivo kreće ka potresnom i tragičnom završetku Trojanskog rata. Ilijada prati sukob između Ahileja i Agamemnona, slavi heroizam, ali i ljudske slabosti, ljubomoru i tragediju rata, čineći je večitim ogledalom ljudske prirode. Jedna od najznačajnijih osobina Homerove pesničke umetnosti jeste njegova moć zapažanja. Iz nje proističe razborita i obuzdana mašta. Sve što je u životu bitno prikazano je jasno, živo i promišljeno. Likovi su oblikovani uverljivo i za današnjeg čitaoca. Homerove besede zrače celokupnim bićem likova koji ih izgovaraju. Opisi su bogati biranim izrazima, zvučnim rečima i okretnim frazama. Slike su čiste, žive i upečatljive. Posebno su značajna poređenja, kratka ili razrađena. Ona rasvetljavaju događaje, oživljavaju prizore i jasno izražavaju utiske, čineći Ilijadu bezvremenim remek-delom.

Pripovetke u ovom izboru slavnog američkog pisca Skarletnog slova prvi put su dostupne srpskoj publici u ovom pažljivo priređenom izdanju.
Originalno objavljene u zbirkama Mahovine sa starog župnog doma i Dvostruko ispričane priče, ove pripovetke obuhvataju rane primere naučne fantastike u svetskoj književnosti, ali i duboke psihološke uvide u unutrašnje svetove likova.
Glavne teme koje prožimaju ovu selekciju uključuju krivicu, greh, iskupljenje, kao i teret istorije koji oblikuje pojedinca i zajednicu.
Mnoge priče imaju alegorijski karakter, spajajući gotičku atmosferu sa filozofskom dubinom. Hotorn se suočava s granicama razuma, senkama puritanskog nasleđa i krhkom lepotom ljudske nesavršenosti.
Ova selekcija nikada ranije nije bila objavljena kod nas i čini ovo izdanje dragocenom prilikom da se otkrije puno bogatstvo njegovog pripovedačkog umeća.

Prodato u više od milion primeraka širom sveta

Ažurirano i prošireno izdanje antologije od preko 50 najuticajnijih govora u istoriji čovečanstva

Uticajni govori koji čine stranice ovog izdanja i nakon nekoliko vekova intrigiraju. Izbor reči, osećanja koja pri tom izražavaju, okolnosti i utisak koji ti govori ostavljaju na nas i dan danas, jesu neke od karakteristika i uzroka zbog kojih žive i u našoj sadašnjosti. Teme su razne: od poziva na oružje do zahteva za mir, od vapaja slobode do reči inspiracije - ova uzbudljiva antologija beleži glasove proroka i političara, pobunjenika i tiranina, vojnika i državnika.
Dopunjeno izdanje sadrži brojne govore koji su oblikovali savremeni svet: o slobodi (Aung San Su Ći), o životnoj sredini (Al Gor), o obrazovanju žena (Malala Jusufzai), o miru (papa Franja). Biografija svakog govornika otkriva kako su se našli na raskrsnici istorije. Svaki govor pravi uvod koji tumači istorijski kontekst i kako je on uticao na značajne događaje tog dana, kao i na one koji su usledili. Antologija pruža fascinantnu perspektivu o istorijskim prekretnicama kroz moć govorne reči.
Pored navedenih, u sadržaj knjige uključeni su i govori: Nelsona Mandele, Baraka Obame, Martina Lutera Kinga, Elizabete I, Olivera Kromvela, Džordža Vašingtona, Mahatme Gandije, Josifa Staljina, Adolfa Hitlera, Šarla de Gola i mnogih drugih.

Sabrane drame Dušana Kovačevića prvi put u jednom tomu.
Dvadeset dve drame napisane u periodu dužem od pola veka, od 1972. do 2024, od kojih se dve, „Rođendan gospodina Nušića“ i „Udovica život čoveka“, objavljuju prvi put.
Drame koje su ovog pisca učinile jednim od najvažnijih autora u istoriji srpske dramske književnosti.
Neraskidiva veza stvarnosti i književnosti je objedinjujuća nit Kovačevićeve dramaturgije. Uloga književnosti je da priča priče o stvarnosti tako što će u te priče uneti istinu i kritičku notu kao svojstva koje im je oduzela sama stvarnost. Kovačevićeve drame nastoje da u pričama o stvarnosti uspostave sliku koja je istinita, ali u sebi sadrži i patos zabranjenog otkrića. To otkriće nije moguće u stvarnosti, jer ga ona odbacje iz ideoloških, političkih ili kulturoloških razloga, ali je moguće, pa i nužno u književnosti, jer na tako uspostavljenoj razlici između stvarnosti i njene književne slike nastaju komediografski potencijal i unutrašnja napetost ove dramaturgije.
Pomerajući kritičku optiku, Dušan Kovačević ostaje trajno privržen ideji pozorišta koje ne ostavlja na miru stvarnost, ma koliko se ta stvarnost menjala.

Zijah A. Sokolović je sam pisac svoje monodrame. Ali on je i prvo lice te jednine dignuto u transpoziciju glumca. On je ono što vidi gledatelj u glumcu i kao privatnoj osobi, a to ima svoju draž. On je nakaznost i ljepota te profesije, dakle njeno puno lice. I prototip, i glumac sam. On ismijava sebe, on ne imitira drugoga, jer on je glumac koji je izložio svoju složenost i kompletnost. Uza sve životne varijante, on je i glumac svoje varijante, a ona je bogata, jer joj je on istovremeno i pisac. Mi vjerujemo da je taj glumac doživio sve te smiješnosti o kojima govori. Nije to bio neki drugi glumac, mi smo svjedoci njegovih nesporazuma. On, govoreći u prvom licu, dodaje moguće „umjetničke“ laži koje postaju stvarnost, jer su slične našima, pa su stoga smiješne. Smiješne su jer su istinite. One postaju ona moguća „farba“ istine kojase pred nama raspada u jednom glumačkom životu koji je i opći, ali i konkretan. Glumac i pisac izvukli su ga iz svojih konkretnosti. Budući je iz sebe, smiješan, naivan, glup, tup, ograničen, dakle iskren, i nama postaje poetičan i drag. Ušao je u nas; pronalazi naše skrivene tajne. Mi smo svjedoci njegovog paradoksa, ali također u prvom licu.

Fabijan Šovagović

Roman Uzorana ledina govori o mudrosti, snalaženju i borbi naroda u ruskim stepama. Mihail Šolohov je poznat kao vrsni poznavalac života i običaja Kozaka sa kojima je odrastao. Njegovi opisi prirode su promišljeni i u dubokoj vezi sa unutrašnjim bićem ondašnjih ljudi, oni su takođe povezani sa političkim i ekonomskim nužnostima istorijskog trenutka. Iako neobrazovan, svojim bogatim životnim iskustvom i urođenom osećajnošću, Mihail Šolohov dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1965. godine. Uspeh je utoliko veći što je za nagradu najzaslužnija knjiga Tihi Don koju je Šolohov naspisao u ranoj mladosti. Zanimljivo je da su i danas u Rusiji prisutne rasprave o tome da li je toliko mlad čovek mogao da napiše tako monumentalno delo.

Roman Uzorana ledina govori o mudrosti, snalaženju i borbi naroda u ruskim stepama. Mihail Šolohov je poznat kao vrsni poznavalac života i običaja Kozaka sa kojima je odrastao. Njegovi opisi prirode su promišljeni i u dubokoj vezi sa unutrašnjim bićem ondašnjih ljudi, oni su takođe povezani sa političkim i ekonomskim nužnostima istorijskog trenutka. Iako neobrazovan, svojim bogatim životnim iskustvom i urođenom osećajnošću, Mihail Šolohov dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1965. godine. Uspeh je utoliko veći što je za nagradu najzaslužnija knjiga Tihi Don koju je Šolohov naspisao u ranoj mladosti. Zanimljivo je da su i danas u Rusiji prisutne rasprave o tome da li je toliko mlad čovek mogao da napiše tako monumentalno delo.

„Kako prevoditi grčku peoziju, to je danas poslednje pitanje s kojim mora da se suoči svaka savremena kultura. Pred svakim prevodiocem ove poezije, ne treba obilaziti, stoji ništa drugo do gola muka. Kako pronaći pogodno stajalište za
poeziju koja je, kako je rečeno, bila i lirika, ali i kletva, obaveštenje, poklič i poziv na boj? Jedino se to može učiniti radikalnom promenom stihovnog obrasca, karaktera prevedene poezije i razno vrsnom upotrebom leksike. Tek takav pristup
ima šanse da Helene prikaže onakvima kakvi su zaista bili – kao gospodare i žonglere mnogih čuvstava kojima barataju u isto vreme.“

Aleksandar Gatalica

Realistički roman Evgenija Grande napisan 1833. godine govori o višim slojevima francuskog društva na samom početku XIX veka. Balzak se koristi ironijom i hiperbolom kako bi opisao pohlepnost i dekadenciju aristokratije sa zapada Francuske.
Balzak nas u priču uvodi opisujući tmurne i hladne kuće u vijugavim i uskim ulicama, mračnim i pustim. Brzo nakon toga smo u vrtlogu društvenih odnosa prepunih spletki u želji da se dođe do samog vrha.
Kuriozitet je i to da je upravo ovakvu knjigu Balzak posvetio svojoj ljubavnici Mariji du Fren sa kojom je imao vambračno dete

Roman Bostonci Henrija Džejmsa objavljen je kao zasebna knjiga 1886. godine, pošto je prethodno bio objavljivan u periodici.
Upoznajemo komplikovani svet Amerike nakon građanskog rata, sukobljen između tradicionalnih vrednosti i progresivnih ideja kroz perspektive tri junaka: Bejzila Rensona (konzervativni južnjak), Oliv Čenslor (njegova feministički orijentisana rođaka), Verena Terent (harizmatična vatrena govornica, zarobljena između njihovih suprotstavljenih uticaja). Okosnicu romana čini sve snažniji pokret za ženska prava, te nije začudno što su osnovne teme romana: moć, manipulacija i složenost ljudskih odnosa. Ovo satirično remek-delo Henrija Džejmsa pruža oštra zapažanja, čineći ovo delo vanvremenskom analizom društvenih promena i ličnih ambicija.

Kontrapunkt je prvi put objavljen 1928. godine, a onovremena književna kritika je ovo delo proglasila krunom dotadašnjeg Hakslijevog rada, te se kaže da je: „standardnu kompoziciju ukupnih svojih darova i moći dao u velikom romanu iz života posleratnog intelektualnog i civilizovanog engleskog sveta“. Ne čudi što je njegovo sledeće delo upravo Vrli novi svet, delo koje mu je donelo svetsku slavu i po kome će ostati zauvek upamćen u istoriji književnosti, ali i u istoriji političkih ideja. Za razliku od Vrlog novog sveta, Kontrapunkt nije distopijiski roman, ali kroz glavne likove, u jednom dramskom zapletu, Haksli izražava duboka shavatanja o društvenoj stvarnosti svoga vremena. Uslediće Drugi svetski rat, proći će čitav jedan vek, a ideje izražene u ovoj knjizi će vremenom postajati sve aktuelnije i aktuelnije.

Teško je obuhvatiti sve one elemente koji Evgenija Onjegina čine najboljim delom najvećeg ruskog pesnika. Pisan više od osam godina, pod različitim podnebljima i uslovima, u doba mladosti i umetničke zrelosti Puškinove, pod raznovrsnim književnim i drugim uticajima, u političkim prilikama arakčejevskog režima pod Aleksandrom I i u vreme Nikole I, stvaran pre i posle 1825. godine, u atmosferi pripremanja dekrabističkog ustanka i pod utiskom revolucionarnog neuspeha od 14. decembra – Evgenije Onjegin se menjao e evoluirao sa svojim tvorcem. Tako stvoren, izazvao je isto toliko raznovrsnih posledica, nailazio na nejednak prijem kod čitalaca i kritike i izvršio različite ali presudne uticaje u jednoj od najbogatijih književnosti sveta.
Životni put ovog dela umnogome je životni put Aleksandra Sergejeviča Puškina.

Apulejev roman Metamorfoze, u 11 knjiga, nosio je u nekim antičkim izdanjima i naslov Asinus aureus (Zlatni magarac). To svedoči o brzoj popularnosti dela. Jer takav naslov ne znači ništa drugo do „zlatna knjiga o magarcu“.

O Apulejevom romanu ispisano je u nauci brdo literature, iznesena masa teza i hipoteza... Mi danas znamo da Apulej po motivu nije originalan. Ali bože moj, ko bi mu to uzeo za zlo! Davno je zapaženo da često nije najvažnija originalnost motiva, već snaga izraza i pečat koji delu daju specifika
pisca, sredine i vremena...
Da se jedan čovek pretvori u magarca, ali da i dalje zadrži ljudsku moć razumevanja, i tako vidi mnogo štošta, jer ljudi ne obraćaju pažnju na prisustvo „beslovesne životinje“ – to je dragocen motiv, podesan kao izvor zapleta i satire.

Apulej čini jasne aluzije na autobiografski karakter romana: i junak romana je, kao i Apulej, posvećen u razne kultove, rituale, misterije, i hvališe se time; obojica su studirali u Atini, obojica su
ljudi od pera i ukusa, i putuju svetom željni saznanja i pronicanja u tajne prirode.

Sara i Moris Bendriks se u Londonu upuštaju u strastvenu vezu kao da se Drugi svetski rat dešava negde drugde i nekom drugom. Ali iako je neosporno da se vole, ona je neobjašnjivo odana svom mužu, a on neobjašnjivo ljubomoran. Napetost raste, razmazuju se granice između ljubavi i mržnje, između samopoštovanja i opsesije, sve dok u jednom trenutku, iznenada i bez ikakvog objašnjenja, Sara ne prekine svaki kontakt s Bendriksom.
Dve godine kasnije slučajni susret ponovo raspaljuje stara osećanja u Bendriksu i on unajmljuje privatnog detektiva da prati Saru kako bi saznao šta ju je navelo da ga ostavi i ko je zapravo ona, što dovodi do neočekivanih saznanja i još neočkivanijih posledica.

Iako živi na ivici bede, mladi Redmond Bari, izdanak propale vlastelinske porodice, čvrsto veruje da mu je suđeno da povrati slavu predaka i postane ugledan pripadnik visokog društva u Irskoj sredinom XVIII veka. Ali do ostvarenja tog cilja mora da prevali dug put, koji ga vodi kroz ratove i evropske dvorove, složene spletke začinjene strastvenom ljubavlju i gorućom mržnjom, preko vrtoglavih uspona, neočekivanih obrta i sunovratnih padova.

Iako napisan još 1844. godine, ovaj satirični roman Vilijama M. Tekerija, autora Vašara taštine, i danas pleni svojom duhovitošću i pronicljivim opaskama o ljudskim slabostima, neutaživoj želji za slavom i borbom za prestiž, u kojoj svako veruje da je privilegovaniji od ostalih spreman da pravda sopstvene postupke uzvišenim namerama.

Gistav Flober je jedan od najznačajnijih predstavnika francuskog realizma. Njegovo delo Gospođa Bovari obeležilo je svetsku književnost I ostaje nenadmašna kritika društva I pojedinca.

Aleksandar Dima, značajan francuski pisac I jedan od začetnika romana-feljtona, autor je najpoznatijeg avanturističkog romana Tri musketara.

Roman Viktora Igoa, delo po svom značaju okarakterisano kao jedno od najznačajnijih u francuskoj književnosti – Bogorodičina crkva u Parizu, kao retko koje je u prilici da puki objekt predstavi kao glavni lik u knjizi. Gotičko zdanje crkve gotovo da se nadmeće sa dobro upamćenim, i kroz vreme preživelim, ulogama zvonara Bogorodičine crkve – Kvazimoda, arhiđakona Kloda Frodoa i prelepe Esmeralde.

Harpagon, lik koji svojim bogatstvom i uticajem određuje sudbinu drugih likova i od koga zavisi dalji tok radnje, opsednut materijalnim dobrima, jedini (uključujući sve likove ali i čitaoce, odnosno gledaoce komedije) ne razumeva motive i odnose koji ga okružuju. Upravo u njemu se ogleda „komedija karaktera“ – naglašenost jedne osobine nekog lika koja će kroz činove biti ismevana na različite načine. Humor nerazumevanja, „nesporazuma“ u komunikaciji izaziva smeh. Tvrdica, inače lukav i prepreden, pred gledaocima ispada naivan u širem kontekstu radnje. Kako je čitaocu dato da sagleda motive svih likova komedije i zaplet koji se na samom početku prikazuje, ismevanje Harpagonove škrtosti i gramzivosti dobija višedimenzionalni karakter u zavisnosti od toga ko je njegov sagovornik.

Radnju ove drame, umesto spoljašnjeg spleta događaja, pokreću unutrašnja stanja njenih aktera. Besmisao i pomirenost sa sudbinom. Fatalizam je duboko ukorenjen u svakom. Zbog toga će mnoge zanimljive ideje, kojima obluju učeni dijalozi, biti obojene razočaranošću i ozlojeđenošću; pa i cinizmom, naručito kod muških likova. Uz obavezan motiv nagoveštenih ljubavi koje nikako nisu romantičarski čiste, ovakva percepcija sveta vinovnike zajedno vodi dublje i dublje u tragediju sve do eskalacije, a zatim sledi neizbežno, nepromenjivo i sudbinsko vraćanje na staro stanje stvari u kojem još samo hrišćanska trpeljivost može da bude izlaz u neki drugačiji nematerijalni svet.

Deset godina posle svog remek-dela Crveno i crno ,Stendal (1783-1842) je pred kraj života stvorio Parmski kartuzijanski manastir, roman napisan u galopu (izdiktirao ga je u Parizu za 52 dana).

Fabris del Dongo, još jedan junak za sva vremena, u sukobu je sa zahtevima društva u kome živi; on je aristokratskog porekla i nema ambicije Žilijena Sorela da se popne na društvenu lestvicu, ali je i njegova zvezda vodilja Napoleon Bonaparta.

Roman se odvija u Italiji, na jezeru Komo, a zatim u fiktivnoj Parmi (uz izlet na bitku kod Vaterloa, koji je fascinirao Lava Tolstoja). Stendalov način pripovedanja daleko je ispred svog vremena, likovi protagonista nisu strogo definisani, već se menjaju u skladu sa događajima, a pisac često koristi njihove unutrašnje monologe.

Čitav ovaj ljubavno-avanturističko-politički roman je kao jedan ogroman san u kome se odvija čitav život glavnog junaka (od 1798. do 1830. godine) i likova koji ga okružuju: fascinantne vojvotkinje Sanseverine, grofa Moske, parmskog kneza Ernesta IV, Klelije Konti, itd. Ljubav i strast u svim obicima dominiraju romanom.

Roman ,,Oblomovˮ Ivana Aleksandroviča Gončarova, objavljen 1859, postigao je ono što je najređe u literaturi: status ne samo vrhunskog književnog ostvarenja koje svedoči o svom vremenu već i dela koje je postavilo dijagnozu jednog duševnog stanja, koje je po njemu i dobilo naziv oblomovština.

Ono od čega je oboleo junak Gončarovljevog romana Ilja Iljič Oblomov kobna je kombinacija hronične bezvoljnosti, društvenog parazitizma, osećanja dosade s pripadajućim jalovim kontemplacijama o besmislu postojanja i posledičnom odsustvu želje za istinskom komunikacijom i bilo kakvim delanjem – pa i za samim životom. Svaki od tih simptoma u Oblomovu je izveden do krajnosti, te on ne može da pronađe nijedan valjan razlog da uopšte ustane ujutru iz kreveta: ,,Ležanje Ilji Iljiču nije bilo neophodno, kao što je bolesniku ili nekom kome se spava, ni preko potrebno, kao umornom čoveku, niti je u tome uživao kao lenjivac, to je za njega bilo normalno stanjeˮ.

Oblomov je, drugim rečima, suvišan čovek, ,,osoba koja je izgubila poentu, mesto, prisustvo u životuˮ, kako je jedan kritičar opisao ovu vrstu književnih junaka, kojoj u ruskoj književnosti pripadaju i Puškinov Onjegin, Ljermontovljev Pečorin ili Turgenjevljev Ruđin. Definisani u prvoj polovini 19. veka kao istovremeni simptom društva u raspadanju i nove osećajnosti sveta u nastajanju, suvišni ljudi postali su i ostali tipske figure do naših dana. U Oblomljevom odrazu se –makar delimično i ponekad –prepoznaju mnogi i od današnjih čitalaca, za šta je zaslužna neprolazna hipnotička sugestivnost romana Ivana Gončarova.

Uzbudljiva ljubavna priča, jednog od grandioznih ruskih pisaca, zamišljena je kao istorijski roman inspirisan kozačkom seljačkom bunom Jemeljana Pugačova u doba Katarine Velike. Petar Andreič, sedamnaestogodišnjak, na očev zahtev odlazi u vojsku u Bjelogorsku tvrđavu. Tu se rasplinjuje ljubavna priča između njega i Maše, kapetanove kćeri. Ljubomorni Švabin narušava njihovu ljubavnu romansu, a u daljem raspletu sledi dvoboj, prepoznatljiv motiv kod Puškina. Preplitanje nepredvidive ljubavne priče i izazovne borbe udahnjuje specifičan narativni izraz tekstu, a Puškinova neprevaziđena moć izgradnje karaktera čine ovo delo jednim od nezaboravnih u svetskoj književnosti.

Potop je književno remek-delo koje opisuje ravnice i šume Poljske, Litvanije i Pruske u epskoj priči o izdaji, veri, sebičnosti, požrtvovanosti i junačkoj hrabrosti smeštenoj u krvavu pozadinu švedske invazije 1655-1657.
Ova užarena priča o bitkama, strastima i spletkama strukturno je i tematsko srce najtrajnije i najpopularnije epske trilogije u Poljskoj. Kao i druge dve knjige Sjenkevičeve trilogije (,,Pan Volodiovskiˮ, ,,Ognjem i mačemˮ), potop ne prikazuje samo vitalne istorijske događaje, već odražava ljudsku dušu. To je majstorski spoj istorije i mašte koji pokazuje čitave nacije, kao i pojedince uhvaćene u potresnim događajima kako se bore za svoj život i ponovo otkrivaju sebe kroz svoje privrženosti.

Potop je književno remek-delo koje opisuje ravnice i šume Poljske, Litvanije i Pruske u epskoj priči o izdaji, veri, sebičnosti, požrtvovanosti i junačkoj hrabrosti smeštenoj u krvavu pozadinu švedske invazije 1655-1657.
Ova užarena priča o bitkama, strastima i spletkama strukturno je i tematsko srce najtrajnije i najpopularnije epske trilogije u Poljskoj. Kao i druge dve knjige Sjenkevičeve trilogije (,,Pan Volodiovskiˮ, ,,Ognjem i mačemˮ), potop ne prikazuje samo vitalne istorijske događaje, već odražava ljudsku dušu. To je majstorski spoj istorije i mašte koji pokazuje čitave nacije, kao i pojedince uhvaćene u potresnim događajima kako se bore za svoj život i ponovo otkrivaju sebe kroz svoje privrženosti.

Potop je književno remek-delo koje opisuje ravnice i šume Poljske, Litvanije i Pruske u epskoj priči o izdaji, veri, sebičnosti, požrtvovanosti i junačkoj hrabrosti smeštenoj u krvavu pozadinu švedske invazije 1655-1657.
Ova užarena priča o bitkama, strastima i spletkama strukturno je i tematsko srce najtrajnije i najpopularnije epske trilogije u Poljskoj. Kao i druge dve knjige Sjenkevičeve trilogije (,,Pan Volodiovskiˮ, ,,Ognjem i mačemˮ), potop ne prikazuje samo vitalne istorijske događaje, već odražava ljudsku dušu. To je majstorski spoj istorije i mašte koji pokazuje čitave nacije, kao i pojedince uhvaćene u potresnim događajima kako se bore za svoj život i ponovo otkrivaju sebe kroz svoje privrženosti.

Od prvog objavljivanja 1842. godine, „Mrtve duše“ se proslavljaju kao krajnje realističan portret provincijskog ruskog života i kao divna preterana priča; kao hvalospev u ruskom duhu i kao bezobzirna satira carske ruske pokvarenosti, vulgarnosti i pompe. Kao Gogoljev lukavi antiheroj, Čičikov, koji se bavi „mrtvim dušama“- preminulim kmetovima koji još uvek predstavljaju novac svakome dovoljno oštrom da trguje njima – upoznajemo se sa dikensovskim selima, zemljoposednicima i podmuklim sitnim službenicima, od kojih malo njih može odoleti zavodljivoj nelogičnosti Čičikovljevog predloga.
PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE

Roman Slepi u Gazi Oldus Haksli objavio je 1936, i to je poslednje njegovo romaneskno ostvarenje pre nego što će već renomirani autor preći u Holivud. Ovo poluautobiografsko štivo, kako su to primetili kritičari, kritikuje smrt duhovnih vrednosti u savremenom zapadnom svetu, ali, isto tako, preispituje ulogu intelektualaca u engleskom društvu.
Na nehronološki način, roman Slepi u Gazi pokriva period od 33 godine u životu jedne grupe Engleza, prijatelja, pripadnika gornje srednje klase, pre svih protagoniste Entonija Bivisa i njegove dugogodišnje ljubavnice Helen. Bivis je bez majke ostao još kao dete, a već od ranih dana gradi prijateljstva koja poprimaju oreol večitih. Tako upoznajemo i druge likove iz ovog raskošnog Hakslijevog štiva, Bivisovog prijatelja Brajana Foksa, koji će život okončati samoubistvom, zatim Hjua Ledvidža, koji se ženi Bivisovom ljubavlju Helen, i Marka Stejtsa, koji prihvata marksističke ideje i s kojim Bivis odlazi u Meksiko, da se bori u revoluciji. I upravo tamo, u srcu Srednje Amerike, Bivis usvaja budističku filozofiju, počinje da se bavi meditacijom i postaje pacifista.
Ovu knjigu zvučnog naslova krasi i jedna uistinu intrigantna začkoljica: nijedan lik u romanu nije slep, a Gaza se ne pominje ni jedan jedini put...