KLASICI, DRAME, MISLI

"Crveno i crno" jedan je od najvećih romana svetske književnosti. Tananim uobličavanjem karaktera i pronicljivom psihološkom analizom skrivenih pobuda i osećanja koja ih pokreću, Stendal je dao sintetički prikaz društvenih odnosa svog doba. Žilijen Sorel jedan je od najupečatljivijih likova svetske književnosti, i u tom smislu ravan je Odiseju, Hamletu, Don Kihotu.

Traženje smisla života pojedinca i života uopšte tema je “Fausta”, Geteovog najzanačajnijeg dela, na kome je sa prekidima radio punih šest decenija. Polazeći od legende o čoveku koji je prodao dušu đavolu, Gete (1749-1832) je stvorio dramu čovečanstva. Relevantna pitanja filozofije i religije, politike, nauke i etike pokrenuta su u ovom najznačajnijem književnom delu na nemačkom jeziku. Šta je “Faust” značio pesniku, rekao je on sam neposredno po njegovom završetku: „Na svoj dalji život mogu od sada da gledam kao na čist dar, i sada je u stvari sasvim svejedno hoću li uopšte i šta ću možda još stvoriti".

Roman Nečiste sile (rus. Бесы) objavljen je 1871. i 1872. godine u časopisu „Ruski vesnik“. Poznat je još pod nazivima „Zli dusi“ i „Bjesovi“

Još dok je stvarao ovaj roman o grupi ruskih revolucionara nihilista ("zlim duhovima!"), Dostojevski je poveravao prijateljima: "ovo što sada pišem je tendenciozna stvar. Eh, što će vrisnuti nihilisti i zapadnjaci da sam nazadnjak! Neka bude i pamflet, ali ću reći šta mislim".

I zaista, kad se roman pojavio kritičari su uglavnom ocenjivali poruku dela. Jedni su pisca nazivali konzervativcem i mistikom a roman najdarovitijim i najzluradijim pokušajem diskreditovanja revolucionarnog pokreta 70-ih godina devetnaestog veka, dok su drugi hvalili religiozno-filozofsku koncepciju dela i slike značajnih psiholoških fenomena.

Ovo delo iz specifične perspektive ilustruje osnovnu misao Dostojevskog o potrebi za smirenošću slabih naspram jakih, siromašnih naspram bogatih i ugnjetenih naspram silnih. Za njega samo snažna vera može da donese bogatstvo životu. Ovaj roman ispod ruha tendencioznog pamfleta i modernog političkog romana pokreće najznačajnija filozovska, moralna i religiozna pitanja.

Kritičko oko Dostojevskog ovim romanom uzima za predmet političke tendencije novog vremena. Socijalističku revoluciju on sjedinjuje sa duševnom agonijom. Analizirajući njeno stvaranje kroz dve generacije likova Dostojevski ukazuje na njeno poreklo u individualizmu - otpadništvu od moralnih i religioznih načela, odbacivanju onoga što je u čoveku duhovno. Otac koji licemerno brani svoju neposobnost predstavljajući se većim i značajnijim, rodiće sina još žednijeg veličine i značaja. Za Dostojevskog su baš to nečiste sile - jer izvode duše iz stanja smirenosti, i tako im onemogućuju da stvaraju pozitivne, stvarne vrednosti.

Delo Dantea Aligijerija (1265-1321), jednog od najvećih svetskih pisaca, nastaje u onom periodu Srednjeg veka kada se već pomalja nova i otvorenija civilizacija, ali još opstaju krute dogmatske i skolastičke šeme. Na mesto pisaca doktrinarne književnosti dolaze novi pesnici. Dante je jedan od najznačajnijih tvoraca tog novog talasa kojim se završava Srednji vek u književnosti i otvara prostor renesanse. Danteova “Božanstvena komedija” koja se sastoji od tri dela - Pakao, Čistilište i Raj -ta „sveta poema" koja je obeležila italijanski XIV vek, prerasla je svoje vreme i postala blago, po mnogima do sada neprevaziđeno, sveg čovečanstva. U ovom delu pesnik silazi u tamu ljudskog greha i stiže do svetlosti oslobođenja od njega, a na svome putu kroz tri zagrobna carstva on obuhvata nebo i zemlju, vreme i večnost, božansko i ljudsko. To je traganje ljudske duše za apsolutnom srećom, slobodom, mirom i konačnim prosvetljenjem.