ROMANI

Oko jednog događaja nevelikih razmera i neprivlačnog za pesničku obradu, kakva je bila istraga poturica, Njegoš (1813-1851) je u svom pesničkom vencu ispleo čitavu crnogorsku istoriju, opevao najvažnije događaje iz prošlosti, od vremena Nemanjića do početka XVIII veka, naslikao svakodnevni život Crnogoraca, njihove praznike i skupove, opisao narodne običaje, verovanja i shvatanja. To je pesnička enciklopedija u kojoj su obuhvaćene sve pesničke forme i svi vidovi crnogorske stvarnosti i istorije. On spada u one izuzetne pesničke tvorevine u koje kao da se sleglo sveukupno iskustvo, istorijsko, pesničko i filozofsko, čitavih epoha u životu pojedinih naroda i civilizacija. Gorski vijenac je veliko delo koje se čitalo i proučavalo, bilo široko poznato u narodu, pojedine stihove ili veće celine iz njega znali su i ljudi bez ikakvog književnog obrazovanja, pa čak i nepismeni... Ovaj ep spada u one izuzetne tvorevine poezije u koje kao da se sleglo sveokupno iskustvo, filosofsko i pesnicko, čitavih epoha u zivotu pojedinih naroda i civilizacija.

"Crveno i crno" jedan je od najvećih romana svetske književnosti. Tananim uobličavanjem karaktera i pronicljivom psihološkom analizom skrivenih pobuda i osećanja koja ih pokreću, Stendal je dao sintetički prikaz društvenih odnosa svog doba. Žilijen Sorel jedan je od najupečatljivijih likova svetske književnosti, i u tom smislu ravan je Odiseju, Hamletu, Don Kihotu.

Traženje smisla života pojedinca i života uopšte tema je “Fausta”, Geteovog najzanačajnijeg dela, na kome je sa prekidima radio punih šest decenija. Polazeći od legende o čoveku koji je prodao dušu đavolu, Gete (1749-1832) je stvorio dramu čovečanstva. Relevantna pitanja filozofije i religije, politike, nauke i etike pokrenuta su u ovom najznačajnijem književnom delu na nemačkom jeziku. Šta je “Faust” značio pesniku, rekao je on sam neposredno po njegovom završetku: „Na svoj dalji život mogu od sada da gledam kao na čist dar, i sada je u stvari sasvim svejedno hoću li uopšte i šta ću možda još stvoriti".

"Don Kihot", klasično delo srednjevekovne književnosti i najupečatljivije delo Migela de Servantesa i danas stoji kao kamen temeljac savremenog romana. Po formi, dijalogu i naročito ispoljavanju unutrašnjih osećanja likova, Servantes je nacrtao obrazac po kome se razvijao moderni roman do današnjih dana.Priča o zanesenom plemiću Don Kihotu od Manče, njegovom pomoćniku i "saborcu" Sanču Pansi i Don Kihotovoj ljubljenoj, bespomoćnoj Dulsineji zabavlja, gali i podučava srca i umove čitalaca već vekovima.

Čuvene vetrenjače na koje se Don Kihot u svojoj želji za pustolovinama namerio, služe i danas kao simbol za nepoteban i suvišan poduhvat, čije je vinovnik žrtva preterane revnosti i nedostatka osećaja za realnost. Serventes majstorski kritikuje i ponedge izvrgava ruglu društvo i poredak kasnog srednjeg veka u Španiji kroz lik Sanča Panse, Don Kihotovog vernog i opreznog pomoćnika, čiji "glas razuma" ovaj nikada ne posluša. Tako izveštačenost, snobizam, nedostatak dodira s realnošću, sebičluk i nesolidarnost...Sve one karakteristike kojih se ljudi, kako se čini, ni najmanje nisu oslobodili ni sada, u 21. veku, dolaze glave "plemenitom vitezu Don KIhotu od Manče". Zato je Servantesov "Don Kihot" tu da nas nasmeje i podseti da smo pored svega i povrh svega, svi samo ljudi s dve noge na zemlji, i da je to, za većinu stvari, sasvim dovoljno.

Ovu knjigu čini 45 legendi, pripovedaka i anegdota o gradovima duž Evrope - od krajnjeg severa do juga. Legende obuhvataju vremenski raspon od Starog sveta do događaja iz 18. veka, pa i nešto kasnijih. Mnogi opisani događaji imaju istorijski verodostojnu osnovu, neki su obavijeni velom legendarnog i bajkovitog ali se nijednom ne može poreći privlačnost i zanimljivost.

U knjizi su opisana zbivanja vezana za antičku Grčku i Rim, Rimsko carstvo, Tebu i Troju. Mnogi od pomenutih mitova su poznati našoj čitalačkoj publici, pa i deci, ali ovde su predtavljeni možda unekoliko drugačije,

Roman Nečiste sile (rus. Бесы) objavljen je 1871. i 1872. godine u časopisu „Ruski vesnik“. Poznat je još pod nazivima „Zli dusi“ i „Bjesovi“

Još dok je stvarao ovaj roman o grupi ruskih revolucionara nihilista ("zlim duhovima!"), Dostojevski je poveravao prijateljima: "ovo što sada pišem je tendenciozna stvar. Eh, što će vrisnuti nihilisti i zapadnjaci da sam nazadnjak! Neka bude i pamflet, ali ću reći šta mislim".

I zaista, kad se roman pojavio kritičari su uglavnom ocenjivali poruku dela. Jedni su pisca nazivali konzervativcem i mistikom a roman najdarovitijim i najzluradijim pokušajem diskreditovanja revolucionarnog pokreta 70-ih godina devetnaestog veka, dok su drugi hvalili religiozno-filozofsku koncepciju dela i slike značajnih psiholoških fenomena.

Ovo delo iz specifične perspektive ilustruje osnovnu misao Dostojevskog o potrebi za smirenošću slabih naspram jakih, siromašnih naspram bogatih i ugnjetenih naspram silnih. Za njega samo snažna vera može da donese bogatstvo životu. Ovaj roman ispod ruha tendencioznog pamfleta i modernog političkog romana pokreće najznačajnija filozovska, moralna i religiozna pitanja.

Kritičko oko Dostojevskog ovim romanom uzima za predmet političke tendencije novog vremena. Socijalističku revoluciju on sjedinjuje sa duševnom agonijom. Analizirajući njeno stvaranje kroz dve generacije likova Dostojevski ukazuje na njeno poreklo u individualizmu - otpadništvu od moralnih i religioznih načela, odbacivanju onoga što je u čoveku duhovno. Otac koji licemerno brani svoju neposobnost predstavljajući se većim i značajnijim, rodiće sina još žednijeg veličine i značaja. Za Dostojevskog su baš to nečiste sile - jer izvode duše iz stanja smirenosti, i tako im onemogućuju da stvaraju pozitivne, stvarne vrednosti.