KLASICI, DRAME, MISLI

Snažan psihološki roman o strasti, zavisnosti i čovekovoj borbi sa sopstvenim slabostima, u kojem Dostojevski prodire duboko u ljudsku prirodu i razotkriva pogubnu moć kocke.

Mladi učitelj Aleksej Ivanovič dolazi u otmeni nemački gradić Ruletenburg kao pratnja osiromašenoj plemićkoj porodici, ne sluteći da će se ubrzo naći u vrtlogu sudbinskih iskušenja. U početku deluje kao posmatrač, ali unutrašnji sukob između ponosa i pokornosti ne dopušta mu da ostane po strani. Ubrzo postaje zarobljenik dve snažne strasti – nedostižne ljubavi prema Polini i neodoljive privlačnosti ruleta.

U svetu u kome se vrednost čoveka meri dobitkom i gubitkom, Aleksej veruje da jedan obrt točka može promeniti njegovu sudbinu. Dok posmatra moralni pad ljudi oko sebe, i sam tone u vrtlog kockarske zavisnosti. Njegov uspon i pad postaju snažna slika čovekove borbe sa iluzijom da se sudbina može pobediti. Na kraju, Aleksej dolazi do gorkog saznanja – u igri na sve ili ništa čovek najčešće gubi ono najvrednije: samoga sebe.

Roman Kockar inspirisan je i ličnim iskustvom Dostojevskog, što dodatno doprinosi autentičnosti i psihološkoj dubini ovog dela. Kratak, ali izuzetno snažan, ovaj roman spada među najintenzivnija dela svetske književnosti.

Zašto pročitati ovu knjigu:

Klasično delo jednog od najvećih pisaca svetske književnosti
Snažan psihološki roman o zavisnosti i ljudskoj slabosti
Dinamična i napeta priča o ljubavi, strasti i sudbini
Idealan izbor za ljubitelje klasika i psiholoških romana

O romanu su pohvalno govorili i veliki mislioci i pisci.
„Dostojevski je jedini psiholog od koga sam imao šta da naučim“, zapisao je Fridrih Niče, dok je Andre Žid roman opisao kao „strasnu i surovu ispovest o čoveku koji sve stavlja na kocku“.

Predgovor ovom izdanju napisao je Jovan Popov, redovni profesor opšte književnosti i teorije književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rođen je u Moskva 1821. godine i smatra se jednim od najvećih pisaca svih vremena. Njegova dela, među kojima su Zločin i kazna, Idiot i Braća Karamazovi, i danas predstavljaju vrhunac svetske književnosti i nezaobilazno štivo za sve ljubitelje klasika.

U polutami severnih noći, usamljeni sanjar – čovek nežne naravi i bogatog unutrašnjeg sveta – luta peterburškim ulicama, nalazeći utočište u tišini i sopstvenoj mašti. Njegovu svakodnevicu ispunjavaju dugi razgovori sa samim sobom i svetlost belih noći, koje mu daju iluziju da nije potpuno sam. Jedne takve noći upoznaje Nastenjku, krhku i iskrenu devojku čija je sudbina obeležena strpljivim čekanjem i nadom. Njihov susret prerasta u dirljivu ispovest dvoje usamljeničkih duša, gde poverenje istovremeno pruža utehu i izaziva iluzije.

Njihova priča, kratka poput same bele noći, otkriva duboku istinu: najnežnije ljudske veze često traju najkraće, ali upravo zbog toga ostaju nezaboravne.

Zašto čitati ovu novelu:
Dirljiva i bezvremena ljubavna priča o mladosti, usamljenosti i snovima

Prelepo prepletena atmosfera Sankt Peterburga i svetlost belih noći

Idealan izbor za ljubitelje klasika i dela Fjodora Dostojevskog

Priznati komentari:
„On slika poput Rembranta, a umetnost njegovih slika toliko je moćna i često toliko savršena da bi, uveren sam, Dostojevski svejedno bio najveći romanopisac.“ – Andre Žid
„Korisnici društvenih mreža širom sveta zanosno su pisali o prelepoj ljubavnoj priči, dirljivoj i romantičnoj, koja slama srca, a opet ostavlja nezaboravan utisak.“ – The Guardian

Važne napomene:
Predgovor romanu Bele noći napisala je doc. dr Vasilisa Šljivar, docent na Filološkom fakultetu, Katedra za slavistiku.

Ciljna grupa:
Knjiga za sve ljubitelje klasika, posebno čitaoce privržene romanima Fjodora Dostojevskog.

O autoru:
Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821–1881) bio je jedan od najvećih ruskih romanopisaca. Rođen u Moskvi, odrastao je u siromašnom okruženju koje je duboko uticalo na njegovo stvaralaštvo. Nakon ranih književnih pokušaja i prevoda Balzaka, Dostojevski se uključuje u revolucionarni kružok i biva osuđen na smrt, a kazna mu je u poslednjem trenutku preinačena u teški prisilni rad u Sibiru.

Iskustva iz robije oblikovala su njegovu kasniju književnost, uključujući velika dela kao što su Zločin i kazna, Idiota, Braća Karamazovi i Zli dusi. Njegova dela istražuju složenost ljudske psihe, moralne dileme i duboke emocije. Dostojevski je preminuo 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu, ostavljajući neizbrisiv trag u svetskoj književnosti.

Domišljata i mračno komična, knjiga 1985 u karakterističnom Berdžesovom stilu kombinuje oštar esejistički pogled na Orvelovu 1984 sa zastrašujućom vizijom budućnosti. Ovo delo predstavlja jedinstveni uvid u stvaralaštvo jednog od najtalentovanijih i najmaštovitijih pisaca XX veka.

U prvom delu, Berdžes kroz dijaloge, parodije i eseje baca novo svetlo na ono što naziva „apokaliptičnim kodeksom naših najgorih strahova“, stvarajući kritiku koja je sama po sebi književnost. Drugi deo nudi sopstvenu distopijsku viziju, u kojoj prepliće sadašnjost i budućnost, prikazujući društvo prožeto nemirima, gde ljudi postaju taoci tehnološkog razvoja, a život je nešto što treba podneti, a ne zaista živeti.

Zašto čitati ovu knjigu:

Pametna i provokativna distopija koja kombinuje esej i fikciju

Analiza slobode, moći i individualizma u modernom društvu

Karakteristična Berdžesova ironija i intelektualna dubina

Priznati komentari:
„Ovo nije tipična distopija; Berdžes koristi spoj eseja i fikcije kako bi čitatelja navodio na razmišljanje o problemima slobode, moći i individualizma.“ – Kirkus Reviews

Važne napomene:
Najpre esej o Orvelovom romanu 1984, a zatim Berdžesov pokušaj da proročanstvo iz Orvelove knjige prilagodi realističnijim i verovatnijim scenarijima.

Za radoznale čitaoce koji vole provokativne distopije, intelektualne polemike i pametan, ironičan pogled na budućnost društva.

O autoru:
Entoni Berdžes (John Anthony Burgess Wilson, 1917–1993) rođen je u Mančesteru, diplomirao je na lokalnom univerzitetu, a radni vek započeo u vojsci i obrazovanju. Postao je pisac sa punim radnim vremenom 1960. godine, i do danas je autor više od 50 knjiga, uključujući romane, eseje, kritike i knjige o lingvistici. Njegova dela kombinuju intelektualnu dubinu, humor i maštovitost. Najpoznatiji su Paklena pomorandža, Zemaljske sile, Seme želje, Ništa kao sunce, Urgentna vest i mnogi drugi.

Berdžes je umro u Londonu 22. novembra 1993. godine, ostavljajući trajni pečat u svetskoj književnosti.

Savremeni klasik, zastrašujuć i veličanstven, Paklena pomorandža pripoveda o Aleksu, nasilnom mladiću, i društvu koje cinično veruje da ga može „ispraviti“. Roman istražuje unutrašnju borbu sa idejom zla, granice slobodne volje i opasnosti pokušaja da se ljudska priroda preoblikuje spoljašnjim prisilama.

„U mnogo čemu, ova knjiga predstavlja mene: ono što pišemo govori o tome ko smo. Ona razotkriva unutrašnju borbu sa idejom zla – ne samo samog zla, već i opasnosti koje nastaju iz pokušaja da se ono ispravi. Veoma sam skeptičan prema upotrebi moći da se ljudi menjaju. Mi, kao ljudska bića, moramo sami da se suočimo sa dilemom dobra i zla, ispravnog i pogrešnog. Čak i kada više ne bi bilo ljudi, principi dobra i zla i dalje bi postojali.“
— Entoni Berdžes

Zašto čitati ovu knjigu:

Briljantan roman koji spaja provokativnu distopiju, filozofsku dubinu i mračnu satiru

Istražuje slobodnu volju, delinkvenciju i mehanizme društvene kontrole nad pojedincem

Kultni klasik koji je inspirisao kontroverznu filmsku adaptaciju Stenlija Kjubrika

Priznati komentari:

„Briljantan roman… Surova satira o izopačenosti individualnog i kolektivnog uma.“
— New York Times

Važne napomene:

Roman je adaptiran u kultni film Stenlija Kjubrika koji je, po izlasku, izazvao brojne kontroverze zbog prikaza nasilja. Film je kasnije stekao status kultnog klasika i dobio četiri nominacije za Oskara, uključujući i nominaciju za najbolji film.

Za čitaoce koji vole provokativne i kultne priče o ljudskoj prirodi, slobodnoj volji i mračnoj satiri.

O autoru:

Entoni Berdžes (John Anthony Burgess Wilson, 1917–1993) rođen je u Mančesteru, gde je i diplomirao na univerzitetu. Radio je u vojsci, kao instruktor, predavač fonetike i direktor škole, a između 1954. i 1960. bio je oficir za obrazovanje u kolonijalnoj službi na Malaji i u Bruneju. Profesionalni pisac postao je 1960. godine.

Berdžes je autor više od 50 knjiga, uključujući romane, eseje i kritičke radove. Među njegovim najpoznatijim delima su Paklena pomorandža, Doktor je bolestan, Unutar gospodina Enderbija, Ništa kao sunce, Seme želje, Zemaljske sile, Kraljevstvo opakih i mnoga druga. Umro je u Londonu 22. novembra 1993. godine, ostavljajući neizbrisiv trag u svetskoj književnosti.

Obučene u jedinstveni, lepo skrojeni šinjel, ove poznate priče počinju novi život, spremne da nasele peterburške snove svojih budućih čitalaca. Napisane tridesetih i četrdesetih godina XIX veka, ove pripovetke slikaju trubulentnu pozadinu gradskog života iza hladne i elegantne fasade carske prestonice iz perspektive različitih likova, malih, običnih ljudi koji tragaju za svojim snovima na ulicama grada prožetog pompeznošću i samovažnošću, koji postaje i groteskno okruženje i zlokobni lutkar koji pokreće konce. Gogolj nas vodi u svet pun neobičnih likova na granici između sna i stvarnosti, mešajući satiru sa fantazijom i saosećanje sa podsmevajućom ironijom i kritikujući birokratiju, društvenu nepravdu i ravnodušnost ljudi, stvorivši revolucionarnu književnu viziju koja će ostaviti dubok trag na brojne ruske i svetske autore.

Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.

Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.

„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev

„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin

Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.

Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.

Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.


„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev

„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin


Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.

Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.

O autoru
Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

Rodion Romanovič Raskoljnikov je bivši student prava koji, mučen siromaštvom i neizvesnom budućnošću, odlućuje da opljačka i ubije omraženu zelenašicu Aljonu Ivanovnu.

Međutim, iznenađujuće je to što on smatra da je njegov ćin u moralnom smislu ispravan, budući da svoje težnje stavlja u rang sa postupcima Napoleona Bonaparte, smatrajući ih izuzetnim. Raskoljnikov veruje da je i on, kao naročit pojedinac, iznad moralnih pravila koja važe za druge. U trenutku izvršenja zločina zadesila ga je nepredviđena okolnost – naišla je jurodiva Lizaveta Ivanovna, staričina sestra, te je i nju ubio. To je pokolebalo njegova dotadašnja razmišljanja o konceptu zločina, čime je započela njegova borba sa grižom savesti.

Raskoljnikovljeva svakodnevica naprasno se dinamizuje najpre posetama njegovog prijatelja Razumihina – koji u izvesnom smislu predstavlja njegov antipod – kao i dolaskom njegove majke i sestre u grad, te vešću da je njegova sestra verena za ozloglašenog Svidrigajlova. Takođe, primoran je da odlazi na policijska saslušanja, gde se susreće sa Porfirijem Petrovičem, koji njihove razgovore o počinjenom zločinu pretvara u igru mačke i miša. Raskoljnikov će se upoznati i sa porodicom Marmeladov, kojoj pripada i prostituka Sonja. Ona utehu za svoju životnu nesreću pronalazi jedino u hrišćanstvu, i predstavlja jedinu osobu koja može da krene sa njim na put ka iskupljenju.

„Dostojevski upotrebljava hrišćansku reč kako bi naglasio moralnu dubinu antiherojevog obnavljanja. Protagonista se ogrešio o ljudsku meru, a čovečnosti ga vraća neumerenost Sonjine ljubavi, kao vrhunska norma i maksimum koji tek čoveka čini čovekom.“ – Vuk Petrović

Zakoračite u svet raskošnih krinolina, šešira i čipkanih rukavica, brzih diližansi, bogatih rančeva i hacijendi, saluna, ali i bezakonja i prerija punih opasnosti.

Garnet Kameron, svojeglava mlada dama iz Njujorka, vodi skladan i ugledan život, ispunjen otmenim zabavama i uglađenom mladom gospodom. Žudeći za pustolovinom, ona se, umesto za nekog od tih bogatih mladića, udaje za Olivera Hejla, neukrotivog trgovca koji se sprema da krene preko planina i pustinja pravo do Kalifornije, zemlje za koju do tada skoro niko nije znao.

Tokom medenog meseca u Nju Orleansu, Garnet i Oliver upoznaju zvezdu vodvilja, zanosnu Florindu Grouv, koja je zbog tajni iz prošlosti prisiljena da beži, i zato kreće sa njima u Kaliforniju. Putujući kroz vrele pustinje, goletne planine i nepregledna prostranstva prepuna iskušenja, oni će naučiti da žive bez kompromisa i istovremeno otkriti istinsko prijateljstvo i pravu ljubav.

Neumoljiva, dirljiva i nepredvidiva upravo kao i sam Divlji zapad, ova očaravajuća priča donosi nam iskreni prikaz boraca i žrtava, pobednika i gubitnika, hrabrih ljudi koji su pokušavali da osvoje i ukrote gordu američku divljinu.

Garnet Kameron
Ljupka i strastvena žena koja se ne plaši da prati muškarca kojeg voli.

Oliver Hejl
Zgodni, neukrotivi avanturista koji osvaja Garnetino srce i kocka se njenom sudbinom.

Florinda Grouv
Senzualna glumica čiji je život burniji od razvratnih pesama koje peva.

Džon Ajvs
Privlačni, prostodušni trgovac kojeg razdire silna želja za ženom koju ne može da ima.

„Bristou poseduje pravi dar pripovedanja.“ – Čikago tribjun
„Garnetina živahna radoznalost i neukroćena inteligencija, Florindina dramatična prošlost i svakodnevni život u današnjoj istoriji - sve je to veoma privlačno.“ – Kirkus

Ovaj roman je prvi put objavljen 1950. godine, a i dalje je u štampi i smatra se svojevrsnim klasikom američke književnosti, poput Prohujalo s vihorom. Poslužio je i kao inspiracija za istoimeni film iz 1954. godine.

Gven Bristou je bila američka književnica i novinarka. Bristou se zainteresovala za pisanje dok je u srednjoj školi izveštavala za svoje lokalne novine. Nakon studija na Univerzitetu Kolumbija, pisala je za brojne književne magazine i časopise. Zainteresovala se za duže oblike pisanja – romane i kratke priče – preko svog supruga, scenariste Brusa Meninga, i objavila je svoj prvi roman 1929. Bristou je dostigla vrhunac svoje karijere vestern romansom Kalifornijska simfonija, koja je postala bestseler 1950. godine, a adaptiran je za uspešan film 1954. Nastavila je da piše romane i članke za časopise sve do svoje smrti 1980. godine.

Vanvremensko promišljanje o ljudskoj prirodi i njenim neizbežnim protivrečnostima.

Don Kihot je toliko opčinjen čitanjem viteških romana, da je i sam odlučio da postane vitez. U društvu svog vernog Sanča Panse, lukavog i u izvesnoj meri pronicljivog, kreće u smele avanture. Dok zajedno lutaju svetom, mašta ostarelog Kihota odvodi ih u razne avanture i nevolje – među kojima je i čuvena borba sa vetrenjačama, simbol slepe vere u ideale.

Iako je isprva nastao kao parodija na popularne viteške romane, Don Kihot je uspeo da nadmaši vreme u kome je napisan i postao je simbol istrajnosti običnog čoveka koji se bori za svoje ideale, dok Sančo Pansa predstavlja arhetip odanosti i prijateljstva.

Zbog svoje eksperimentalne forme i književne razigranosti, Don Kihota mnogi smatraju prvim modernim romanom, a takođe je i jedan od najčešće objavljivanih i najprevođenijih romana na svetu. Imao je veliki uticaj na mnoge svetske književnike, od Dikensa, preko Flobera do Melvila i Foknera, koji su ovaj roman čitali bar jednom godišnje, „kao što neki čitaju Bibliju“.

„Samo za mene rodio se Don Kihot, i ja samo za njega.“ – Migel de Servantes

„Od svih izvrsnih likova u hrišćanskoj književnosti, Don Kihot se izdvaja kao najsavršeniji, ali on je lep samo zato što je istovremeno i smešan.“ – F. M. Dostojevski

„Kakav je spomenik ova knjiga... Kako se njen stvaralački genije, kritičan, slobodan i ljudski, uzdiže iznad svog vremena.“ – Tomas Man

Don Kihot smatra se jednim od najznačajnijih dela svetske književnosti, a često i prvim modernim romanom. Dodeljena mu je titula „najboljeg književnog dela svih vremena“ i smatra se najprodavanijim romanom svih vremena. Preveden je na više od 140 svetskih jezika.

Neodoljivi klasik kraljice romantičnih misterija.

Linda Martin dobro zna šta je usamljenost: rano je ostala bez roditelja i odrasla je u sirotištu. Kada postane guvernanta malom Filipu, grofu od Valmija, koji je i sam siroče, u usamljenom dečačiću pronalazi srodnu dušu. Raskoš zamka u Francuskoj i njegova bogata istorija deluju kao čudesno ostvarenje snova, ali iz senke vreba opipljiva napetost.

Filip treba da nasledi ogromno imanje u Savoji, a njegov opasno privlačni i arogantni stric Leon možda ne preza ni od čega kako bi se postarao da se to nikada ne desi, i čini se da je samo njegov šarmantni sin Raul sposoban da mu se suprotstavi. Iako je neodoljivo privlači, za Lindu je Raul prava zagonetka, kao da oseća da postoji neka mračna strana u prirodi ovog čoveka vezanog krvnim vezama za tajne svoje porodice.

Kada njen štićenik umalo izgubi život u nesreći u šumi, Linda počinje da se pita kakva se nevidljiva drama odvija pod naizgled spokojnim i idiličnim svodovima zamka…

„Divna priča. Prelepo napisana mešavina romanse i misterije.“ – Washington Post

„Čitaoci će biti očarani složenom pričom u kojoj se niko ne čini zaista pouzdanim.“ – Vive Magazine

„Predivna priča o zločinu i pravdi... Mamiće vas dok neizvesnost raste.“ – Boston Herald
Važne napomene

Meri Stjuart često porede sa sestrama Bronte. Mnogi je smatraju začetnicom modernog napetog romantičnog romana. Bila je jedna od prvih koja je integrisala misteriju i ljubavnu priču, neprimetno ih spajajući tako da jačaju jedno drugo.

Devojka koja želi da sačuva privid svoje slobode.
Don žuan zaljubljen u iluzije.
Ljubavni duel u tri čina.

Arijana je lepa, inteligentna i ponosna devojka, koja šarmom i izgledom drži sve muškarce pod svojim nogama. Nakon što je detinjstvo provela po evropskim metropolama, sada živi u provinciji, sa tetkom Varvarom, koja joj je prenela svoj ideal slobodne ljubavi i neobaveznih avantura. Uprkos tome što otac želi da je uda, Arijana pronalazi način da ode na studije u Moskvu.
Tokom izvođenja opere „Boris Godunov“ upoznaje Konstantina Mihaila, bogatog poslovnog čoveka. Između Arijane i njenog „velikog kneza“, koji „traži žene i zadovoljstvo i strepi od mlade devojke i moguće ljubavi“, razvija se strastvena veza prepuna sukoba.

Da li će ljubav pobediti? Ništa nije sigurno…

„Arijana je bogata studija o delovanju strasti i nesporazuma u ljubavi, koje nas navode da zavolimo fantazije, a ne ljudska bića. Takođe je i preispitivanje trajnosti osećanja. Da bi potrajala, zar ne moramo da sakrijemo same sebe i igramo svoju ulogu?“ – ActuaLitté

Ovaj roman poslužio je kao inspiracija za nekoliko filmova istog imena, od kojih je prvi snimljen 1931. godine, a najpoznatiji 1957, i u njemu glume Odri Hepbern i Gari Kuper. Zanimljivo je da se ovaj roman spominje i u Nabokovoj kratkoj priči iz 1930, gde dve junakinje čitaju knjigu „Arijana, mlada Ruskinja“.

Knjiga za ljubitelje bezvremenih klasika.

Klod Ane rođen je u Moržu 28. maja 1868. godine u francuskoj protestantskoj porodici, koja je došla u Švajcarsku kada je ukinut Nantski edikt, a majka mu je poreklom bila Engleskinja. Kao i njegov brat, podneo je zahtev za vraćanje francuskog državljanstva, koji je prihvaćen bez ikakvih formalnosti. Bio je poznati sportista (šampion Francuske u tenisu), novinar, specijalni dopisnik iz Rusije i prvi čovek koji je posedovao i vozio automobil u Persiji. Pod pseudonimom Klod Ane, inspirisan stvaralaštvom Žana Žaka Rusoa, napisao je knjigu o svojim putovanjima po Italiji, Rusiji i Persiji, kao i nekoliko romana, od kojih je najpoznatiji „Marija Večera“.

Dragulj italijanske književnosti. Dirljiv i dramatičan prikaz gubitka detinjeg idealuzma i neizbežne sile strasti.

Mladi Arturo odrasta skoro potpuno izolovan u staroj vili na ostrvu Pročida u Napuljskom zalivu. Ostao je bez majke, a svojeglavi otac, koji ga je kao dete ostavio na ostrvu, vraća se samo sporadično. Odsečen od društva, dečak živi u skoro potpunoj samoći: luta ostrvom sa svojim voljenim psom, plovi u čamcu i čita priče o vrlim junacima i avanturistima, koje poistovećuje sa ocem. Otac mu je veliki uzor – visok, plav, neustrašiv.

Dečakov svet se okreće naglavačke kada se otac vrati iz Napulja sa mladom ženom koju je nedavno oženio. Ona je samo par godina starija od Artura i, kao dobra vernica iz velikog grada, zalaže se za sve što Arturo mrzi. Njihovo prisustvo na ostrvu razbija idilu iz detinjstva, budi strasna osećanja i vuče porodicu ka bolnim konfliktima.

„Romani Else Morante su zapanjujući zbog kvaliteta pisanja… složenosti izmišljenih svetova i širokom pogledu na ljudsku prirodu.“ – Elena Ferante

Roman Arturovo ostrvo prvi put je objavljen 1957. godine. Osvojio je nagradu Strega, najprestižniju italijansku književnu nagradu. Preveden je na skoro sve svetske jezike, a u mnogim zemljama deo je obavezne školske lektire.

O autoru:

Elsa Morante (1912–1985) bila je italijanska pesnikinja, pisac kratkih priča i romanopisac. Rođena i odrasla u Rimu, počela je da piše u mladosti; u početku je objavljivala kratke priče u dečjim časopisima. Njen prvi roman, Kuća lažova, objavljen je 1948. godine i dobio je nagradu Viareggio. Postala je jedan od najhvaljenijih italijanskih pisaca, osvajajući dalje nagrade i komercijalni uspeh sa svoja sledeća dva romana, Arturovo ostrvo (1957) i Istorija (1974). Umrla je od srčanog udara u Rimu 1985. godine.

Objavljeno nekoliko godina nakon završetka Drugog svetskog rata, ovo remek-delo svetske književnosti predstavlja nemilosrdno i proročansko razmišljanje o moći, o svim zabludama i apsurdima totalitarizma – sa njegovim prezirom prema ljudskom životu, upotrebom sile, kultom vođe uzdignutog do božanstva.

Radnja se odvija u bliskoj budućnosti sveta, u kojoj je moć koncentrisana u tri ogromne superdržave. Na vrhuncu političke moći u jednoj od tih država nalazi se Veliki Brat, sveznajući i nepogrešivi, kojeg niko nikada nije video lično, ali čiji su posteri svuda. Glavni junak Smit radi u Ministarstvu istine, i ima zadatak da cenzuriše knjige i novine koje nisu u skladu sa zvaničnom politikom. Nezadovoljan poslom i životom u kojem mu Policija misli nadzire svaki pokret i svaku reč, on pokušava da nešto preduzme, iako je svestan da ga to može dovesti u smrtnu opasnost.

Prekretnica u engleskoj književnosti, jedan od najpoznatijih i možda najkontroverznijih romana prošlog veka, 1984. je knjiga koja će vam uzburkati savest i navesti vas da razmislite: o prošlosti i sadašnjosti, ali pre svega o budućnosti.

„Partija želi vlast isključivo zarad same vlasti. Nas ne zanima dobro drugih ljudi; nas zanima isključivo moć. Ne zanima nas bogatstvo ni luksuz ni dug život ni sreća: već samo moć, čista moć.“

„Moć nije sredstvo, već cilj. Diktature se ne zavode zato da bi se zaštitila revolucija; revolucije se izvode zato da bi se zavela diktatura. Cilj progonstva je progonstvo. Cilj mučenja je mučenje. Cilj moći je moć.“

Kamila Hejven je sama na odmoru i željna je malo uzbuđenja. Sedi u prepunom kafeu u Atini i piše pismo svojoj prijateljici Elizabet. Nikada mi se ništa ne dešava... A onda, bez upozorenja, prilazi nepoznati čovek, pruža joj ključeve i pokazuje automobil parkiran na trotoaru. „Automobil za Delfe, gospođice... Pitanje je života ili smrti“, prošaputao je i nestao.

Tog trenutka joj se život menja, jer kreće na misteriozno putovanje do Delfa kao pratnja šarmantnom, ali tihom i odlučnom Englezu, Sajmonu Lesteru. Sajmon poverava Kamili da je došao do drevnih grčkih ruševina da bi „smirio duh“ svog brata Majkla, koji je pre četrnaest godina ubijen na Parnasu. Zbog neobičnog pisma koje je Mjakl napisao, Sajmon veruje da je njegov brat nišao na nešto veoma vredno, skriveno u stenovitim predelima planine. A onda su Sajmon i Kamila shvatili da nisu sami u potrazi.Vožnja je bila njena prva greška… ili je možda nehotice prizvala bogove. Našla se usred uzbudljive, intrigantne, ali ipak opasne avanture. Neverovatan sled događaja pretvorio se u zaplet o kakvom nije mogla ni da sanja.

Skrhan bolešću i tugom, mladi petrogradski pisac Ivan Petrovič Vanja priseća se minulih događaja iz sopstvenog života i života njemu bliskih ljudi. Njegova prijateljica i ljubav iz detinjstva Nataša Ihmenjev zavolela je Aljošu, mladića čiji je otac glavni uzročnik svih nevolja njene porodice. A kada Nataša odluči da napusti roditeljski dom, dolazi do niza nepredviđenih situacija. Nepravedno optužen, materijalno razoren, a potom i emotivno povređen, Natašin otac se odriče svoje kćeri. Međutim, njegovoj nameri da je bezuslovno zaboravi isprečila se snaga roditeljske ljubavi, što se odražava na celokupne odnose u njihovoj porodici.

Sa druge strane, Natašina i Aljošina ljubav nailazi na nemerljive prepreke, prouzrokovane kako nestalnošću njegovog karaktera – zbog čega se zaljubljuje u Katarinu Fjodorovnu – tako i revnosnim uticajem njegovog oca kneza Valkovskog. Budući da je u pitanju čovek volšebnog karaktera, duboko zainteresovan za Katarinino bogatstvo, njegova namera jeste da se Aljoša njome oženi, te okonča odnose sa Natašom. Kada se životni putevi protagonista naposletku ukrste sa životom devojčice Neli, njena sudbina na gotovo epifanijski način baca novo svetlo na njihove dotadašnje životne nazore.

Roman Poniženi i uvređeni napisan je u piščevim prelomnim životnim trenucima, budući da se tada vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, te ovim romanom pokušava da sebi iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga.

„Njegovo delo je u celini mučeno mišlju da poniženje vodi prokletstvu, a poniznost svetosti. Rad, o kojem sanja Aljoša Karamazov jeste svet u kojem više neće biti poniženih i uvređenih.“ – Andre Žid

O autoru

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

D

ejvid Koperfild, jedan od najpoznatijih romana Čarlsa Dikensa, predstavlja obrazovnu knjigu koja je prvi put ugledala svjetlost dana pre gotovo dva veka.

Ova priča o odrastanju i izazovima koje glavni junak mora prevladati i danas dodiruje srca čitalaca širom svijeta. Čarls Dikens je kroz Dejvida Koperfilda iznio priču o svom životu, prateći lik od rođenja pa do zrelog doba.

Kroz priču ispričanu iz perspektive glavnog junaka, čitatelji se upoznaju sa njegovim avanturama i svakodnevnim izazovima. Iako su ga pratili usponi i padovi, neočekivani gubici i surovi obrti, Dejvid Koperfild se uvek iznova uspevao ponovo zaljubiti u život i otkriti volju za napredovanjem.

Pisac je ukrstio životne dogodovštine junaka sa britkim opisima viktorijanskog društva, oslikavajući tako kompletnu sliku društva tog doba. Knjiga istražuje odnos pojedinca i društva, i postavlja pitanje da li je taj odnos drugačiji u svakom vremenu. Sa temama koje pokreće, Dejvid Koperfild je postao klasik koji će čitatoci svih generacija sa zadovoljstvom ponovo čitati.

Knjiga za sve ljubitelje klasika i vrhunskih književnih ostvarenja.

„Da je ova knjiga objavljena u današnje vreme kao rad mladog bruklinskog hipstera, izvesno bi je slavili kao tour de force postmoderne.“ Aleks Ros, književni kritičar

Hofman je uticao na mnoga velika imena svetske književnosti kao što su Bodler, Flober, Balzak, Žorž Sand, Dikens, Edgar Alan Po, Dostojevski, Kafka.

Ernst Teodor Amadeus Hofman bio je nemački romantičarski pisac fantastičnih i gotskih priča, pravnik, kompozitor, muzički kritičar i umetnik. Po njegovoj priči Krcko Oraščić i kralj miševa zasnovan je istoimeni balet Čajkovskog.

Vanvremenska poezija prožeta duhom jedinstva srodnih duša, čija univerzalna vizija i vera u humanost nema granica.

Tagore je voleo život u svim njegovim oblicima. Kao iskreni i pažljivi posmatrač prirode, on u svakoj njenoj manifestaciji prepoznaje istovetnost između apsolutnog i posebnog, između suštine svakog čoveka i suštine univerzuma. Osim što pokazuje kolika je njegova ljubav prema prirodi, jasno je i kolika je njegova ljubav prema ljudima i životu. I upravo ga je ta ljubav upoznala sa različitim osećanjima, iskazanim u raznim nijansama tuge i radosti, razočaranja i nade, strepnje i hrabrosti, nežnosti i naklonosti.

Bogat evokacijama, jezik ovog indijskog pesnika dopire do nas kao eho najskrivenijih dubina duše. Dok mistični panteizam prožima svaku reč, harmonija caruje u pesmama obdarenim prefinjenom muzikalnošću: Tagore ima moć da svaki poetski element obavije posebnom aurom sugestije i suptilnom i neodoljivom čarolijom.

„Ko si ti, čitaoče, koji ćeš posle jednoga stoleća čitati pesme moje? Ne mogu ti poslati nijedan cvet od ovog proletnjeg bogatstva, nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore. Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu. U svom cvetnom vrtu skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre stotinu leta. U radosti svoga srca da osetiš živu radost koja je pevala jednog proletnjeg jutra – šaljući svoj veseli glas preko stotinu leta.“

„Jer proletnji dani opet idu; pun mesec uzima zbogom i ponovo dolazi; behar se ponovo vraća i rumeni na granama iz godine u godinu; tako se i ja možda rastah od tebe da se opet vratim.“

London, krajem XIX veka. U jednom umetničkom studiju, zanosni i bogati Dorijan Grej pozira slikaru Bazilu. San o posedovanju portreta koji će stariti umesto njega i prihvatiti tragove vremena na njegovom anđeoskom licu postaće za Dorijana paradoksalna, zastrašujuća stvarnost. Ali neće samo belezi starosti preći na sliku ovog lepog mladića, već i sramni poroci njegove duše: duše pune oholosti, iskvarene i dekadentne, zarobljene u ponoru izopačenosti i cinizma, neobuzdane pohlepe i želje za uživanjem svake vrste. Iz unapred izgubljene borbe za večnu mladost, Dorijan će izaći poražen, kao rob apsurdne želje da poistoveti umetnost sa životom.

Jedinstvena i neponovljiva, ova drama u stihovima najpoznatije je Geteovo delo i jedno od najznačajnijih u evropskoj i svetskoj književnosti.
Gete je na svom Faustu radio šezdeset godina, gradeći monumentalno ostvarenje čija će ga slava ovenčati zvanjem najvećeg pisca na nemačkom jeziku i utisnuti lik Fausta u kolektivnu maštu kao oličenje duha savremenog čoveka.
Stvarajući lik naučnika koji prodaje dušu đavolu u zamenu za mladost, mudrost i moć, pripovedajući o paktu između Fausta i Mefistofela i njihovom putovanju na kojem otkrivaju užitke i lepote sveta, Gete je dao oblik simbolu čovečanstva, podeljenog između dobra i zla, između žudnje za znanjem i svesti o sopstvenim ograničenjima, između prokletstva i iskupljenja.

Remek-delo viktorijanske književnosti, zadivljujuća hronika sudbine provincijskog gradića protkana tihom dramom običnih života i pogrešnih izbora likova uhvaćenih u tajanstvenom lavirintu samospoznaje. Midlmarč ima sve od života: bogate i siromašne, konvencionalne i radikalne,
književnost i nauku, politiku i romansu, ali nam pre svega daje viziju onoga što leži u svakom ljudskom srcu.

Ambicija Džordž Eliot bila je da stvori portret čitave jedne zajednice – trgovaca, srednje klase, seoskog plemstva – u izmišljenom gradiću Midlmarču u XIX veku, usred modernih promena: predloženi zakon o reformi obećava političke promene, izgradnja železnice menja i fizički i kulturološki pejzaž, novi naučni pristupi medicini podstiču podelu javnosti, skandal vreba iza privida čestitosti, a dolazak autsajdera dodatno narušava gradsku ravnotežu.

Istražujući skoro svaku temu koja se tiče savremenog života, autorka će oslikati neke od najupečatljivijih likova svetske književnosti, među kojima su Dorotea Bruk, pametna, lepa i buntovna, i doktor Lidgejt, ambiciozni novi lekar u gradu. Oboje čeznu da ovaj svet učine boljim mestom, ali kao i kod drugih stanovnika Midlmarča, ni njihove se priče neće odvijati kao što su očekivali.

Priča o ljubavi i osveti tokom vladavine jedne od najmoćnijih francuskih kraljica. U romanu u kojem se u svakom novom redu prepliću stvarnosti i mašta, ambicija i plemenitost, ljubav i strast, Mišel Zevako poziva čitaoce u avanturu koja oduzima dah.

Zakoračite u vremensku krivulju, u XVI vek, gde su izdaja i smrt bile uobičajene, u hladni, sumorni i tajanstveni svet Nostradamusa: astrologa, lekara i alhemičara, proroka čiji život i proročanstva i dalje intrigiraju ljude. Čoveka koji je želeo da zagospodari vremenom – snagom prošlosti i potencijalom budućnosti – i da poseduje ključ za neograničeni univerzum znanja u kojem čak i smrt gubi na važnosti.

Ali kako će iskoristiti tu mudrost obavijenu velom misterije? Iako izabran među milionima ljudi, može li Nostradamus da osvetli sopstveni put?

„Veličanstveni autor koji je potonuo u zaborav potpuno nezasluženo ostavši u senci Aleksandra Dime.“ – Amazon

Poslednji Mohikanac je Unkas, sin poglavice Čingačguka, hrabrog i plemenitog vođe koji vodi svoj narod kroz bitke kolonijalnog rata između Francuza i Engleza u divljinama Severne Amerike. Unkas će biti poslednji iz plemena: tako proriče njegov mudri otac, koji već nazire oko sebe nagoveštaje budućeg stradanja. Zajedno sa Sokolovim Okom, njihovim pratiocem i vernim prijateljem, Čingačguk i Unkas će rizikovati sve da kroz nepregledne šume odvedu na sigurno dve kćerke engleskog pukovnika. Kada opako pleme Hjurona zarobi ove dve devojke, Čingačguk, Unkas i Sokolovo Oko rešeni su da ih spasu – bez obzira na cenu.

Kada je ser Horas Stanton Lejsi primoran da otputuje u Južnu Ameriku, poverava svoju voljenu kćerku jedinicu Sofi svojoj sestri ledi Ombersli, ali ni ne sluti kakvu će pometnju to izazvati. Sofi je jedna neobična dvadesetogodišnjakinja: vesela, hrabra i sasvim iskrena devojka koja ubrzo nakon dolaska osvaja sve ukućane. Da, ona voli da zabada nos u živote drugih ljudi, ali svakako ne radi to iz radoznalosti, već zato što u palati Ombersli ima toliko nevolja koje treba rešiti i sentimentalnih zavrzlama koje treba razmrsiti.

Draga Sesilija odbija da se uda za lorda Čarlberija jer se zaljubljuje u pesnika, mladi Hjubert je do guše u kockarskim dugovima, a sav teret je na leđima najstarijeg sina, pomalo krutog i nepopustljivog Čarlsa, verenog za nepodnošljivu gospođicu Rekston. Jasno je da je svima iz ove porodice potrebna Sofina pomoć, i ona se svim srcem i neverovatno snalažljivo i graciozno trudi da im pomogne.

Vašar taštine šokirao je viktorijansko književno društvo zbog iskrenog opisa tadašnje društvene stvarnosti: Tekeri slika dostojanstvo i bedu svog vremena, nemilosrdno razotkrivajući niske nagone gramzivosti, sujete, želje za moći, laži i licemerja vladajućih klasa.

Nema u ovom romanu sasvim pozitivnog junaka, umesto njega se prvi put iz stranice u stranicu pojavljuju figure koje nisu samo lutke već ljudi od krvi i mesa. Kroz kaleidoskop dobrih i zlih, podlih i dobronamernih likova, prepliću se priče o dve žene.

Lišena skrupula i naoružana zadivljujućom snagom karaktera i oštrim umom, ali i izvanrednom lepotom, Beki Šarp koristi sve svoje adute i bori se za luksuzan život, daleko iznad svog društvenog nivoa.

Sa druge strane, njena školska drugarica plemenitog srca Amelija Sedli tipična je naivna viktorijanska heroina, razmažena kćerka iz bogate porodice, koja posvećuje život čoveku kojeg voli.

Napisana kao bezazlena dečja priča, ova je knjiga zapravo mračna satira i moćna optužba na račun totalitarizma. „To je istorija revolucije koja je pošla po zlu i svih sjajnih izgovora koji su nicali na svakom koraku izvrtanja originalne doktrine“, napisao je Orvel za prvo izdanje Životinjske farme 1945. godine.

Živi po pravilima koja joj je nametnula stroga, staromodna majka, pomirljivo prihvatajući izbore koje drugi prave za nju. Da bi umakla svoj monotonom postojanju, nesrećna Valansi se povremeno skloni u zamak svojih snova, zamišljajući sebe kao lepu damu koju svi mnogo vole i srećnu suprugu romantičnog viteza. I da to majsko jutro nije osvanulo kišno, život Valansi Sterling bi, izvesno, bio sasvim običan i dosadan.
Otišla bi sa ostatkom klana na veridbeni piknik strine Velington, a doktor Trent bi otišao u Montreal. Međutim, kiša je padala i kakve je to posledice po nju imalo! Nakon šokantne vesti da joj je ostalo još godinu dana života, ona kreće u potragu za sopstvenim identitetom. Od tog dana, govori samo istinu, napušta kuću, pronalazi posao. U tom novom svetu, prepunom ljubavi i avantura koje prevazilaze i njene najsmelije tajne snove, ona je slobodna i srećna.

Neverovatna sudbina markize od Pompadura istinita je priča. Kako je ova devojčica bez pedigrea, zahvaljujući svojoj lepoti, britkom umu, ambiciji i umeću zavođenja, postala centralna figura francuske političke scene? Kada je imala devet godina, proročica joj je rekla da će jednog dana postati ljubavnica zgodnog i mladog Luja XV. Od tog trenutka, ona odrasta na pozornici surove društvene lestvice, intriga, spletki, skandala, da bi na kraju postala jedna od najmoćnijih žena na francuskom dvoru.

Ljubav, požuda i obmana prepliću se u priči o najpoznatijoj kraljevskoj ljubavnici, oživljavajući duh Versaja u XVIII veku.

Žil i Edmon de Gonkur su za svoje stvaralaštvo rekli da su pisali istoriju kakva je mogla da bude.

Postavljena na prekretnicu u istoriji, u prvom veku nove ere, dok hrišćanstvo zamenjuje doba korupcije i nemorala koje je obeležilo Neronov Rim, odvija se nemoguća ljubavna priča između Vinicija, ponosnogr imskog patricija, i Ligije, hrišćanke i neuhvatlive lepotice, tajanstvene devojke koja nestaje one noći kada se sretnu. Dok Neronov ludački smeh odzvanja amfiteatrom, a gladijatori se u arenama bore do smrti, mladim ljubavnicima ponestaje vremena. Ideološke razlike dele njihove svetove: okrutnostima
neznabožačkog carskog Rima suprotstavlja se nova doktrina koja propoveda ljubav prema bližnjem, molitvu i veru u spasenje