POEZIJA

Nova anotolija poezije Biljane Đoković, ilustrovana fotografijama umetničkih dela slikara Stanka Janjuševića.

„Ona ne piše mnogo, ali kada se okrene svetu poetike, onda ono što kaže ima i težinu (mislono-semantičko značenje) i lepotu (poetika slike i prefinjenost samog jezičkog iskaza).

Sve je jasno u ovoj poetici i ovim pesmamam. Nema misterije nedorečenosti, pesnikinja se ne krije iza „pouka“, koje ispisuje kao zavetnu izvesnost. Njena reč odslikava kristalno jasnu misao, nenametljivu i toplu pesničku sliku, brušenu lepim i moćnim poetskim slikama bez ijedne mane.“ – iz recenzije Veselina Mišnića

Najčuvenija poema Matije Bećkovića “Kada dođeš u bilo koji grad” prevedena na italijanski, francuski, engleski, nemački, španski, ruski, grčki, rumunski, japanski.
• Кад дођеш у било који град
• When you come to any city
• Lorsque tu arrives dans n’importe quelle ville
• Wenn du in eine Stadt kommst
• Quando arrivi in una città qualsiasi
• Al llegar a cualquier ciudad
• Όταν φτάσεις σε μια πόλη
• Когда приедешь в какой-нибудь город
• Când ajungi în oricare oraş
• どの町であろうと君が来るとき

Dragan Lakićević spada u pesnike koji vole da svoju imaginaciju usmere ka prostoru umetnosti, u novije vreme naročito ka delima likovne umetnosti.

O tome, nema sumnje, sasvim uverljivo svedoče i pesničke knjige Žetelica i Šumanović i Boje u vatri, knjige u kojima je Lakićevićeva imaginacija podsticaj tražila u slikarskim svetovima Save Šumanovića i Nadežde Petrović, velikih srpskih umetnika kojima je bilo suđeno da, u sasvim osobenom istorijskom ambijentu, u vremenu Prvog i Drugog svetskog rata, svako na svoj način, postanu i simboličke žrtve, i da i u toj sferi, pored samog umetničkog stvaralaštva, posreduju dublji smisao ljudske sudbine.

Nova pesnička knjiga Dragana Lakićevića, Gavran i Lubarda, otuda se može posmatrati kao nastavak lirskog dijaloga sa svetovima velikih slikara, samo što je taj dijalog ovoga puta, uprkos svoj složenosti slikarskog sveta Petra Lubarde, sveden na dva tematski izuzetno važna područja: boj na Kosovu i Njegoša kao književni izraz epskog viđenja nacionalne sudbine (a Njegoš je, u Lakićevićevim nastojanjima da pesnički rekonstruiše kulturnu svest Petra Lubarde, istovremeno, viđen i kao veza sa jednim iščezlim svetom: „Na ruševinama Carigrada/Sazidana je i Biljarda“, i kao tvorac književnog opusa kome je suđeno da „u večnosti nadsija / Svoju zemaljsku ulogu“).“ - Iz pogovora Radivoja Mikića

Kada vreme omeđi jedan život, i čovek postane svestan toga, nastupa preispitivanje - kako je to ispravno zaokružio Ivo Andrić: „I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznasmo šta smo sve mogli biti i učiniti“.
U poeziji Miladinke Knežević to preispitivanje je postalo živo, kao nametnuti zakon još od rane mladosti. U poeziji zbirke „Dovoljno za jedan život“ je vidljiv raspon od slobode u lepoti, istrajnosti, do slutnji i opomena, kao u zadužbini „Arčibalda Rajsa“, pitanjima i životnoj filozofiji: „Sve se negde okončava, ko' svetiljka mameći leptira, samo ono što se završava, razum i muti i dira“, kaže pesnikinja, a u „Testamentu“ daje slobodu oproštaja, kao i u „Dugu“, „niko nikom ništa ne duguje“. Jezgrovita poezija života, bez oznake datuma sročena, a ipak sa jasnim, prepoznatljivim etapama u životu koji otvara oči i usmerava.“ – Dr Slavoljub Živanović, iz recenzije

„Konačno, se i to dogodilo: sve što je godinama, decenijama čak, ostajalo van domašaja čitalačke javnosti, napustilo je prašnjave beležnice, požutele papiriće, na brzinu istrgnute iz svezaka, i sva druga neverovatna papirnata skloništa, da bi se kako i zaslužuje u
punom sjaju obrelo među koricama knjige.
A sve je, zapravo, počelo mnogo godina unazad, u starim, dobrim vremenima, kada se poezija pisala, čitala, kazivala i slušala, sa verom u proročanstvo Branka Miljkovća kako će jednog dana „poeziju“ svi pisati. „Bilo je to, zaista jedno neponovljivo vreme kada je legendarni, jedinstveni Rale Damjanović, punio hale, sale i druge javne prostore, u kojima je ustreptala publika kao u ekstazi, širom otvorenih očiju slušala veličanstvene interpretacije: Jesenjina, Lorke, Prevera, Majakovskog, Brehta, Libera Markonija, Brane
Petrovića, Pere Zupca...“- Mila Janković, iz recenzije

Povodom 85. rođendana akademika i pesnika Matije Bećkovića, Udruženje valjevski gimnazijalaci i izdavačka kuća Partenon objavili su antologiju ljubavne poezije po izboru Vere Vaš, a pod nazivom 85 Matijinih o ljubavi.

Među ovim koricama nalaze se najznačajnije pesme i poeme ovog „univerzalnog pesnika“ kako ga je Dragan Lakićević nazvao u svom pogovoru, među kojima su:
• Vera Pavladoljska
• Najnajnija
• Moja je kuća puna seni
• Takva je i ostala
• Na kraju
• Kad dođeš u bilo koji grad
• Nezamislivo
• Završna ljubavna pesma pre nego što se ponovo rodim
...i još 77 drugih!

„Pesma nad pesmama“ je ljubavna pesma. Otud su i sve ljubavne pesme pesme nad pesmama. U svakom slučaju zauzimaju posebno mesto ne samo u poeziji i životu svakog pesnika, nego i u ukupnoj književnoj istoriji. Bog je ljubav i Ljubav je Bog, zato Boga najčešće srećemo u drugim ljudima i u svojim ljubavima.

Ljubav je religiozna reč s bezbrojnim značenjima. Ljubavna lirika je jedina u kojoj pesnik nikad ne upotrebljava zamenicu mi nego uvek ja, a to ja uvek čitamo kao mi. Ljubav ne zna za smrt, za ovaj i onaj svet. I najtužnija ljubavna pesma ispevana je u slavu života.“ - Matija Bećković

Izabrane pesme četiri kubanska autora odabrane
Ronel Gonsales Sanćes
Rikardo Riveron Rohas
Valdo Lejva
Virhilio Lopes Lemus
Prevod sa španskog Silvija Monros Stojaković

Prepev sa španskog Silvija Monros Stojaković
Šta znači biti pesnik? Ima li to neko posebno značenje? Stvarno, šta je pesnik i ko to zaista jeste? Sami pesnici ne postavljaju sebi uvek takva pitanja. Oni jednostavno osećaju da im je njihovo pozvanje nekako prirođeno i da je još u detinjstvu (što uglavnom otkriju tek u zrelom dobu) u njima bilo drugačije viđenje stvarnosti u odnosu većine drugara iz škole i školskog dvorišta. Neki još tada, kao deca, pišu, neki sebe otkrivaju kao pesnika znatno kasnije, ili što bi rekao Huan Ramon Himenes, bude to fatum koji pesnika stiže, kad-tad, jer drugo ne može ni biti. Ovo je upravo ono što najviše cenim kod pesnika Alpidija Alonso-Graua, porodičnog čoveka, inžinjera, političara, ministra i k tome građanina a i borca, i to, dakako, revolucionarnog, pa i sa ove strane stvarnosti. Sve je to usklađeno kod pesnika Alpidija. On oseća nezadrživu strast prema lirskom stvaralaštvu kojim će reč pretočiti u umetnost, kao poštovanje prema svakom od tih stvaralaca. Zanos poezijom je životna konstanta kod našeg pesnika.
U Putu u crveno drvo Alonso-Grau iznova dokazuje svoje pesničko umeće, što je inače dokazao već nizom objavljenih knjiga. Alpido je pesnik detalja, ritma reči koje trepere i unutar pesme…

Tematski-motivski usmerena na Grad, podeljena na tri celine (Aura grada, Senke grada i Ne damo te, grade), Dubljevićeva zbirka poezije je osim snažne poetske senzibilnosti i duboko izražajne pesničke misli, istovremeno i poetska stilizacija onoga što se otima bezličnosti, ravnodušju, društvenoj nebrizi i haosu.
Takvu poeziju nazivamo angažovanom, a ona je u ovoj zbirci naročito vidljiva u trećem delu, koji pesnik započinje svojevrsnim vapajem : Ne damo te, grade!, kao izraz pesnikove ljubavi prema svom gradu i protesta zbog svih oblika kako malograđanske tako i političke, ekonomske i urbanističke destrukcije kojima je izložen.
„Nije ovo poezija glamuroznih efekata. To je poezija vapaja. Poezija nemirenja. Solidarišući se sa nemoćnima i ućutkanima, kroz metaforu o Gradu, Dubljević peva u znaku sopstvene intime iz koje izvire osećaj nepravde i nemoći. Baš kao i kod nas građanja pesnikovog Grada. Jer o čarima malih stvari „koje život znače“ jedva d stignemo da razmišljamo i u njima uživamo ophrvani senkama zla koje nas svakodnevno zastrašuju i teraju na stalnu i duboku zabrinutost za našu sudbinu nerazdeljivo vezanu za sudbinu Grada. Svejedno kako shvatili grad – metaforično ili ne.“ – Zlatoje Martinov, Danas

Zbirka poezije beogradske pesnikinje Jelene Trajanovski Stanković (1985.) „Snovi, snoviđenja i poneko doviđenja“ svojevrstan je poetski triptih, sačinjen od tri međusobno povezana ciklusa: Snovi, Snoviđenja i Doviđenja. Naslovi ciklusa direktno, ali nipošto banalno doslovno, upućuju na glavni motiv oko kojega su satkane pesme od kojih je svaki od njih sastavljen. Svojevrstan podnaslov svakog od ciklusa predstavlja po jedna poetesina misao (pisac predgovora zbirke, Viktor Radun Teon naziva je motom, odnosno aforizmom) koja se može posmatrati kao srž ili sažetak ideje iz koje su se u njemu sabrane pesme razvile; ona je, drugim rečima, ishodište – žižna tačka u kojoj se one, raznorodne po temi i motivima, na koncu sve sabiraju.
Iako žanrovski uzbudljivo šarene i raznovrsne (ali ipak dosledne i suptilno koherentne) pesme sabrane u ovoj zbirci mahom se mogu podvesti pod pojam ljubavnih; od lirski zanesenih obraćanja žene izabraniku njenog srca do njenih refleksivnih promišljanja, samoposmatranja i poniranja u dubine sopstvene duše – sve, opet, nadahnuto i podstaknuto njezinim nežnim osećanjima prema voljenome muškarcu.

Zbirka poezije “Košnica slova” Milke Stefanović Mimi je nastavak pesničko-istraživačkih poduhvata iz svih naučnih oblasti, započetih u prethodnoj knjizi Golijska reka. Pesnik rodoljublja i duhovnih principa, posebno moralistički oslikava i prati srpsko istorijsko sećanje, čuvajući tako spomen starijih kultura. Vidno inspirisana zapisima Miloša S. Milojevića o starim epskim običajima i božanstvima, koristi i druge izvore. Raznim temama i sažetim podacima vešto povezuje veoma duge vremenske periode.
Posebnim darom, kroz pesme Glose, svoju poetičnost ogleda i kroz uticaj stihova nekih velikih pesnika: S. Rakitića, J. Dučića, R. Mićunovića i drugih. Milkina filingranska poetičnost i pesnička otvorenost na visokom „Stubu pesnikovanja“ u službi je interesa naroda i duboko je posvećena njegovom filozofsko- sociološkom biću.
Ovo uspelo delo, pokušava da nepristajanjem na svetske varke, današnjici svuda otvori duhovne oči.

Kroz poetske i prozne zapise knjige „Ugao i kiša“, Bogdan Delić se poigrava sa valerima percepcije bića koje o svetu svedoči iz svoje ogoljene unutrašnjosti, tako što prepoznaje njegove slike kao sekvence. Kroz anatomiju trenutaka, u kojima sopstvo precizno definiše svoju interakciju sa spoljnim svetom, jasnom porukom - svet je ono što vidim.
O čemu onda svedoči ovaj glas iz orbite? Specifični gramatički oblici i forme naglašavaju nadirući determinizam iz sveta teskobe: „Potištimo se potišteno“, jer ovaj svet je zatvor, smatra Delić. U takvom svetu naši životi su najčešće paradoksalni, a pisac ih vidi sapete u radijusu besmislenih i sumornih izbora, između „živeti“, a da se to ne primeti ili „brisati trag i ne znajući čiji je“.
Pošto je sve upitno, objektiv mozga zumira i prepoznaje samo ono što pojedinac vidi, dok na kraju ostaje jedino skepsa. I kada odgovor izostane, ili je on kao u istoimenoj Delićevoj priči odričan, moramo uvek iznova postavljati pitanje, pa čak i tada, kada nam se odjek njegovog odbijanja „lupa o glavu“, izričit je pisac koloritne refleksije i nepredvidljivog, sineastičkog kauzaliteta. Semiozika ovog pesništva, pobuna je protiv života“ u blindiranim, hermetički zatvorenim kućama „u kojima nečujno“ umiremo. Te kuće su naše duše.

Dugo pripremana zbirka, rađena uporedno i na srpskom i na engleskom jeziku!

„Kada nijanske izblede, Ljiljane Zarić, su dugo pisano i odbolovano, filigranskim majstorstvom izvedeno pesničko delo.“ - Matija Bećković

Nova zbirka poezije, ovog velikog pesnika, pripovedača i romansijera, upotpunjuje njegov opus koji u našoj ponudi čini zbirku od dvadesetak naslova. Ljubitelji poezije će još jednom imati prilike da uživaju u ovoj, po malo, skrajnutoj firmi.

„U neku ruku ove pesme su moj svakodnevni dnevnik, ali pisan u onim trenucima kada ja prestajem da budem posmatrač, a budem nastavljač tih predmeta, stvari i pojava, stabala, imena i ličnih doživljaja. U ovim pesmama ima i mojih memoara, ima i moje osetljivosti, i moje opšte tuge koja je i moja i tuga ovoga vremena. Otud plačem u tami“ – Dragan Lakićević.

Druga zbirka poezije Batrića Nenezića, ekonomiste po obrazovanju, pesnika u duši; i zato recenzent Miodrag Maksimović veli da je prva odlika njegove pesničke kolajne “njena originalnost koja se zasniva na nesputanoj, spontanoj i snažnoj invenciji”. Po Maksimovićevim rečima, “vidljivo je da se pesnik nije ni na koga ugledao i da je eventualno svoje uzore prihvatao kao učitelje lirike, a ne kao modele za neposredno pesničko oblikovanje”.

Feniks
Egipatsku mitsku pticu feniks
pozdravljamo sa vidovdanskog zgarišta,
pozdravo naših neumrlih vitezova:
“za krst časni i slobodu zlatnu!”

Još jedna dvojezična zbirka poezije u Partenoenovoj Hispania biblioteci!

Prvi put prevedeno na srpski! Ovaj pesnik, mislilac i dramski pisac, jedno je od najvećih imena španske književnosti XX veka. Maćadovo delo teško je svrstati u književne tokove epohe tokom koje stvara. Sintretički odsjaji simbolizama, modernizma, avangardnih pokreta te bekerovskog romantizma u njegovoj poeziji su združeni s živim uvidima iz emotivnog iskustva mislioca humaniste. Jedan složen, ali paradoksalno, i vrlo jednostavan, koherentan poetsko-filozofski idearijum praktično predstavlja ogledalo pesnikove ličnosti.

Neumorna potraga za autentičnošću izraza autora zbirki Samoće i Polja Kastilje, uz Huana Ramona Himenesa, učinile su kamenom temeljcem i nadahnućem španske poezije XX veka.

Antonije Maćado je bio uzor i nadahnuće pesicima poput Lorke, Herarda Dijega, Rafaela Albertija, generaciji koja će označiti neku rstu novog „zlatnog doba“ španske književnosti.

.

Jedan od najznačajnijih pesnika zlatnog doba španske književnosti, Luis de Gongora i Argote, rođen u Kordobi (1561-1627), na raskršću renesanse i baroka, svojim pesničkim inovacijama, ustalasao je tadašnji književni svet Španije. Najznačajnije pesničko ostvarenje de Gongore je upravo poema Samoće.

Izbor ljubavne poezije, od Alekse Šantića, Branka Ćopića, Branka Miljkovića, Radičevića, Desanke Maksimović, Jovana Dučića do Puškina, Ane Ahmatove, Džona Miltona, Lorke, Nerude, Tagore, Prevera...

Romanse su najautentičniji i najtipičniji deo španske narodne poezije. Stari romansero, koji je služio kao osnova i inspiracija pesnicima od Zlatnog doba do danas, nikada do sada nije prevođen na srpski jezik. Antologija, objavljena kao dvojezično izdanje na španskom i srpskom jeziku, a uz podršku Generalne direkcije za knjigu, arhiv i biblioteke Ministarstva kulture Španije, namenjena je kako zainteresovanim čitaocima, tako i hispanistima, istraživačima i studentima španskog jezika i književnosti.