DOMAĆE KNJIGE

Nova anotolija poezije Biljane Đoković, ilustrovana fotografijama umetničkih dela slikara Stanka Janjuševića.

„Ona ne piše mnogo, ali kada se okrene svetu poetike, onda ono što kaže ima i težinu (mislono-semantičko značenje) i lepotu (poetika slike i prefinjenost samog jezičkog iskaza).

Sve je jasno u ovoj poetici i ovim pesmamam. Nema misterije nedorečenosti, pesnikinja se ne krije iza „pouka“, koje ispisuje kao zavetnu izvesnost. Njena reč odslikava kristalno jasnu misao, nenametljivu i toplu pesničku sliku, brušenu lepim i moćnim poetskim slikama bez ijedne mane.“ – iz recenzije Veselina Mišnića

Crkve brvnare Republike Srpske su fotomonografije posvećene crkvama brvanarama u Republici Srpskoj, koje su obogaćene novim sadržajima, našeg poznatog umetničkog fotografa Stanka Kostića.

Vizuelizacija i foto zapisi crkava brvnara u Srbiji (u jednoj) i Republici Srpskoj (u
drugoj knjizi) novi su prilozi u nizu dragocenih dosadašnjih istraživanja Stanka
Kostića. Zabeležio je ovaj autor i vizuelno dokumentovao dragoceni trag u vremenu, koji je iza sebe ostavio narod – narodni neimari sa obe strane Drine, čuvajući sopstvenu tradiciju građenja.

Crkve brvnare govore o skromnosti, graditeljskom umeću, trenutku narodnog
buđenja, odnosu prema drvetu kao materijalu građenja i o sopstvenom trajanju.
Nakon perioda velikog kulturnog uspona i uzleta srpskog srednjovekovnog crkvenog graditeljstva, nastao je period praznine i prekida tokom otomanskog perioda. Kulturni zamah od nekoliko vekova prekinut je turskim osvajanjem Balkanskog poluostrva polovinom 15. veka. Od tada do početka 19. veka, srpski narod će preživljavati težak period borbe za fizički i duhovni opstanak. U tom, za opstanak naroda veoma teškom periodu, Srbi u Srbiji i Bosni i Hercegovini uspeli su da sačuvaju veru, jezik, običaje, kao bazu kulturnog identiteta naroda.

Buđenje i novi graditeljski impulsi pokreću se tokom 18, a naročito početkom 19.
veka. Za taj period je karakteristična izgradnja crkava brvnara, koje postaju
svedočanstvo pravoslavne vere i važan segment narodne kulturne tradicije.
Još u srednjem veku započeta je izgradnja crkava u drvetu, premda ne postoje
materijalni ostaci kao dokaz te tradicije, već se o njihovom postojanju u srednjem
veku zna samo preko pisanih izvora.

Crkve brvnare čuvari tradicije su fotomonografije posvećene crkvama brvanarama u Srbiji, koje su obogaćene novim sadržajima, našeg poznatog umetničkog fotografa Stanka Kostića.
Vizuelizacija i foto zapisi crkava brvnara u Srbiji (u jednoj) i Republici Srpskoj (u
drugoj knjizi) novi su prilozi u nizu dragocenih dosadašnjih istraživanja Stanka
Kostića. Zabeležio je ovaj autor i vizuelno dokumentovao dragoceni trag u vremenu, koji je iza sebe ostavio narod – narodni neimari sa obe strane Drine, čuvajući sopstvenu tradiciju građenja.

Crkve brvnare govore o skromnosti, graditeljskom umeću, trenutku narodnog
buđenja, odnosu prema drvetu kao materijalu građenja i o sopstvenom trajanju.
Nakon perioda velikog kulturnog uspona i uzleta srpskog srednjovekovnog crkvenog graditeljstva, nastao je period praznine i prekida tokom otomanskog perioda. Kulturni zamah od nekoliko vekova prekinut je turskim osvajanjem Balkanskog poluostrva polovinom 15. veka. Od tada do početka 19. veka, srpski narod će preživljavati težak period borbe za fizički i duhovni opstanak.

U tom, za opstanak naroda veoma teškom periodu, Srbi u Srbiji i Bosni i Hercegovini uspeli su da sačuvaju veru, jezik, običaje, kao bazu kulturnog identiteta naroda.

Buđenje i novi graditeljski impulsi pokreću se tokom 18, a naročito početkom 19.
veka. Za taj period je karakteristična izgradnja crkava brvnara, koje postaju
svedočanstvo pravoslavne vere i važan segment narodne kulturne tradicije.
Još u srednjem veku započeta je izgradnja crkava u drvetu, premda ne postoje
materijalni ostaci kao dokaz te tradicije, već se o njihovom postojanju u srednjem
veku zna samo preko pisanih izvora.

Ogledi o srpskoj i angloameričkoj književnosti!
Sadržaj:
Uvodna reč: međuboje u književnosti
I Srpska književnost
Žena: Andrić
Priča(nje): Desnica
Starost: Selimović
Groteska i grad: Crnjanski
Ljubavnici: Albahari
Slike: Lakićević
II Angloamerička književnost
Čežnja: Somerset Mom i Vargas Ljosa
Telo: Mejler
Vizija: Golding
Prostor: Keruak
Slike: Malamud
Fotografija: Simić
Konvencija ljubavi: Barns
Želja: Asiman
Umesto zaključka: Suzan Sontag i provokativnost kritičke misli

„Zaštićene tuge Miladinke Knežević Milve, ovo pomalo hermetično delo, svojom gustom lirskom prozom objedinjuje elemente intimnog, ljubavnog, psihološkog romana i poetske refleksije. Unutrašnji monolog naratora je ono što strukturiše tekst, ljubavnu priču isprepletenu sećanjima na porodicu, urbane i ruralne pejzaže, istorijskim prisećanjima i filozofskim refleksijama. Naracija nije hronološka, već bi se pre mogla porediti sa mozaikom – niz slika, asocijacija i fragmenata tvore kompleksnu sliku jedne ljubavi, jednog života.

U fokusu romana nalazi se odnos između žene i muškarca, veza protkana snažnim, toplim emocijama, ali takođe i razdvojenošću, čežnjom, čekanjem i izvesnošću o prolaznosti svega, pa i njihove ljubavi.

Ovo je delo za čitaoca od strpljenja, koji ume da ceni gusto pletenje jezika, spor ritam, atmosferičnost dela, delo za čiju je recepciju potrebno prepuštanje čitaoca tokovima teksta. Ono ne daje lake odgovore, već unutrašnji prostor za razmišljanje – u ljubavi koja traje prkoseći vremenu, u bolnim ali i toplim sećanjima, u svetu čija je glavna odlika promena, dok se trudimo da menjajući se sačuvamo ono što nas čini nama samima.“ – iz recenzije Vladimir Simić

Razmatranje i preispitivanje senzibilne žene i njenih tajni.
„Ako Vas pak zanima, ja uveliko radim na novom romanu, beogradskom, i ako me ne vrate u Beograd, što može svaki dan da mi se desi, biću sa njim gotov marta. O njemu još niko ništa ne zna. Mogu Vam reći toliko da malo liči na Opasne godine – od Katarine Mihelis, pa me to ljuti“ – napisao je Miloš Crnjanski 1929. godine u pismu Marku Ristiću

Roman Opasne godine (ili Žena u opasnim godinama) ima dvostruku zanimljivost: kao književno umetničko delo i kao studija o ženi. Mada se te dve komponente ne
mogu razdvojiti. Povodom knjige Opasne godine nastali su slogani “Dozvolite
drugima da se zagledaju u biće žene”, “Kinematografija ženske misli”, Poznavanje
ženske duše”…
U formi pisama i dnevnika, Mihaelis piše filozofiju razvoda kod žene na početku zrelih godina.

Pred čitaocima je večita tematika o kojoj jednako raspravljaju žene i muškarci…

Ako ste roditelj, vaspitač, staratelj ili saradnik – ovo je priručnik za vas. Njime se obraćamo svim strukturama koje se bave odgajanjem, vaspitanjem i podrškom deci predškolskog uzrasta. Cilj nam je da vam pomognemo u izgradnji pozitivnog odnosa s detetom, u rešavanju poteškoća i nedoumica koje vas muče, kao i u prevazilaženju izazova s kojima se susrećete.

Deca su osnov svakog društva i ogledalo njegove budućnosti. Kroz njihovu igru, reči i tišinu, možemo čuti odjek sveta koji stvaramo. Knjiga Koraci odrastanja je nastala iz potrebe da se osvetli značaj ranog detinjstva, uloge odraslih u podršci razvoju deteta i snage zajedništva u vaspitno-obrazovnom procesu. Kroz stranice koje slede čitalac će se susresti sa primerima iz prakse, refleksijama, teorijskim osnovama i ličnim iskustvima koja povezuju srce i znanje.

Ova knjiga je namenjena svima koji veruju u moć vaspitanja i obrazovanja, koji žele da razumeju dete dublje, koji su deo tima, bilo kao vaspitači, roditelji, direktori, stručni saradnici, saradnici ili istraživači dečijeg sveta.

„Možda je vreme da pokušamo da (pred)vidimo u kom smeru se kreće svet i mi sa njim i gde ćemo se u nekom sutrašnjem dnu naći, a ne samo da konstatujemo i poslovično bivamo zatečeni događajima. Ova nas knjiga uči kako da nam se to ne desi ili kako će nam se sve desiti ako ne shvatimo poruke i pouke iz prošlosti i adekvatno ne odgovorimo izazovima budućnosti.“ - Petar V. Arbutina (iz recenzija)

„Reč je o obimnom tekstu, koji je posvećen iako staroj, ali nikada aktuelnijoj, iako dobro poznatoj, ali nikada detaljno obrađenoj i elaboriranoj, iako veoma praktikovanoj, ali nikada do kraja spoznatoj, i uz to veoma dinamičnoj temi. Stoga je i „hvatanje ukoštac“ sa ovom temom smeo i veoma hrabar poduhvat, na čemu sam autoru čestitao i pre čitanja teksta knjige.

Autor dr Zoran Golubović je predmet ekonomske diplomatije istražio prvenstveno iz aspekata nauka o ekonomiji, nacionalne i međunarodne bezbednosti, političkih nauka, pa i komunikoloških i socioloških nauka. Pored toga, posebna vrednost knjige su ugrađena znanja i iskustva iz duge i bogate lične karijere pripadnika nacionalnog sistema bezbednosti. Dakle, knjiga je izvesni kolaž poslednjih dometa određenih nauka i bogate prakse.

To ovoj knjizi ne samo da daje nauči značaj, već i karakter izvesnog učila, koje će biti korisno pripadnicima obaveštajnih službi, diplomatskih organa, a pre svega organima za ekonomske odnose sa inostranstvom i privrednicima različitih profila.“ – iz recenzije Prof. dr Saše Mijalković, redovni profesor Nauka bezbednosti

Klara Kampoamor (1888–1972), španska pravnica, političarka, spisateljica, humanistkinja i neumorna borkinja za ljudska prava, ostala je upamćena kao ključna figura u ostvarivanju ženskog prava glasa u Španiji, koje je za nju bilo više od političke borbe: predstavljalo je moralni imperativ.

Zbirka izabranih tekstova Žena hoće krila prvi je prevod na srpski jezik nekog dela Klare Kampoamor, čime se ovo značajno ime evropske borbe za ženska prava i građanske slobode uvodi u naš kulturni i intelektualni prostor. Njeni tekstovi i danas imaju izuzetnu vrednost kao istorijsko svedočanstvo, ali oni su i inspiracija za savremene rasprave i studije o emancipaciji, ravnopravnosti, socijalnoj pravdi i demokratskim principima.

Među ovim koricama upoznaćete Milu i Maru, dve komšinice, vršnjakinje, prijateljice, rođene na Baniji pedesetih godina prošlog veka. Njihovi putevi bili su kao i svaki: nekad brdoviti, nekad trnoviti, ponekad cvetni, relaksirajući, skoro uvek izukrštani i svi su vodili preko Banije!

Raspad države u kojoj su rođeni, stradanja u zavičaju, podudarili su se sa ličnim tragedijama koje su ih zadesile, ali su sve nevolje prebrodile oslanjajući se jedna na drugu – a obe na Baniju!

Antologija španske novele i pripovetke (od XVII do XIX veka) obuhvata reprezentativne narativne tekstove 16 autora koji pripadaju različitim književnoumetničkim epohama: baroku, neoklasicizmu, romantizmu i realizmu.

Cilj ovog izbora jeste, pre svega, upoznavanje srpske kulturne sredine i čitalaca s najvrednijim izdancima kratke proze, nastale iz pera znamenitih španskih pripovedača.
Takođe, ova antologija sadrži novele i pripovetke nekih španskih pisaca do sada nepoznatih kod nas, te omogućava njihovu recepciju u okvirima srpske kulturne, kri-
tičke i akademske sredine.

Španske novele i pripovetke, ali i druge narativne forme nastale u periodu od XVII do XIX veka, predstavljaju autentičnu riznicu nacionalne kulture i pokazuju nepre-
stanu težnju pisaca da, uzimajući u obzir pripovedačku tradiciju, istražuju i pomeraju granice sopstvene stvaralačke originalnosti.

O Marku Miljanovu piše se više od 120 godina. U 21. veku širi se broj autora i naučnih skupova o Marku Miljanovu. Kritičari, književni istoričari, profesori i pesnici razmatrali su književna i moralne dimenzije pisca i ratnika. Sa osloncem na originalne izvore, priređivač je predstavio najvažnije autore raznih epoha, kao i najnovije manje poznate i u sličnim zbornicima nezastupljene autore, kao što su Milovan Đilas, Đuza Radović, Branko Popović, Mihailo Lalić, Matija Bećković, Rajko Petrov Nogo, Miro Vuksanović...

Poslednjih letnjih dana, izašla je iz štampe nova knjiga o Branku Ćopiću, iz pera književnika Dragana Lakićevića, gotovo pola veka izdavačkog urednika, tumača i priređivača srpske književnosti.

Na početku knjige stoji da knjiga izlazi o 110. godišnjici rođenja Banka Ćopića i o 55. godišnjici izdanja Bašte sljezove boje, Ćopićeve duhovne biografije, čiji su motivi opsedali velikog pisca do kraja života, knjige s nizom antologijskih priča.

Kao što u uvodnoj reči piše. Dragan Lakićević se gotovo pola veka bavio Ćopićem, od prikaza novih knjiga i pojedinih pesama, pa do analitičkih pogleda na pojedine pripovetke i žanrove, u studijama, izborima i sinntezama o Ćopićevoj poeziji, kao što je izbor i predgovor poeziji velikog pisca u Kolu Srpske književne zadruge.

U okviru ličnog odnosa prema književnosti Branka Ćopića, ranog čitanja omiljenog pisca njegove generacije i ranog susreta sa Brankom Ćopićem, nalaze su dublji, i tananiji pristupi delima, najviše pesmama i pripovetkama ovog pisca. Lakićević se najviše zadržao na poemama i na dvema kultnim knjigama: Doživljaji Nikoletine Bursaća i Bašta sljezove boje.

Jednaku pažnju tumač posvećuje delima za decu i za odrasle, tvrdeći da uzmeđu jedne i druge književnosti nema stroge razlike. Poznati i nepoznati motivi i značenja, fenomeni pojedinih knjiga, osvetljenja manje poznatih priča ("Poslednji potomak Velikog Borca", "Učitelj, razbojnik i ptice", "Bata i milicioneri").

Na kraju knjige daje se prilog o Nagradi koju je Dragan Lakićević dobio od Zadužbine Branka Ćopića u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, tako da se ova knjiga može smatrati i izrazom zahvalnosti za to visoko priznanje.

Recenzent knjige je Radivoje Mikić, urednici Aleksandra Žeželj i Branislav Matić

Najčuvenija poema Matije Bećkovića “Kada dođeš u bilo koji grad” prevedena na italijanski, francuski, engleski, nemački, španski, ruski, grčki, rumunski, japanski.
• Кад дођеш у било који град
• When you come to any city
• Lorsque tu arrives dans n’importe quelle ville
• Wenn du in eine Stadt kommst
• Quando arrivi in una città qualsiasi
• Al llegar a cualquier ciudad
• Όταν φτάσεις σε μια πόλη
• Когда приедешь в какой-нибудь город
• Când ajungi în oricare oraş
• どの町であろうと君が来るとき

Knjiga Oluje nad Srbijom predstavlja priređene memoarske zapise Živadina Janića, kragujevačkog učitelja i nastavnika istorije u Zemunskoj gimnaziji u Beogradu. Delo među ovim koricama dragoceno je literarno svedočanstvo o značajnim istorijskim događajima i slobodarskim ratovima srpskog naroda u prvim dvema decenijama dvadesetog stoleća- balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Prikazuje svakodnevni život srpskog seoskog stanovništva, običaje, odnose među članovima patrijarhalne zajednice, o naporima žitelja šumadijskih zaselaka i varošica kako da se izbore sa siromaštvom, prirodnim stihijama, te raznim društvenim izazovima sa kojima se srpski narod suočavao na početku jednog turbulentnog veka.

Memoari su pisani hronološki, a događaji koje autor opisuje obuhvataju period od 1905/1906 do 1919. godine, dakle 15-tak burnih godina u istoriji srpskog naroda, kao i o životu Živadina Janića i njegove porodice.

Prevod na ruski jezik romana Kuća Pavlovića, autora Miroslava Toholja. Toholjev roman „Kuća Pavlovića“ tretira ratnu temu u Bosni i Hercegovini. Reč je o jednoj porodici koja se, voljom sudbine, u tom ratu sasvim iskorenjuje.

„Čitao sam ga kao izveštaj sa mesta udesa, ali i kao zaveštanje: ljudi koji su sve ono izdržali sa osmehom na licu ne mogu pokleknuti pod jarmom nove austrougarske birokratije. U startu su jači, a i mi sa njima.“ – Milovan Danojlić

„Kuća Pavlovića može se čitati i kao slika ili metafora magijskog rastura. Obredne paleži naše kuća nasred druma. Toholj je pokazao, na izrazito relevantan umetnički način. Kako se može veoma uspešno napisati tipično srpski postmodernistički roman.“ – Anđelko Anušić, Oslobođenje

„Toholj je pronašao dragocjen ugao iz kojega se gleda na svijet i istoriju; on govori iz perspektive gubitnika, iz perspektive onoga koji je, takoreći, u ratu izgubio sve. To je roman sa žestokom gorčinom poraza, ali roman kojem je stran nihilizam; vrijednosti postoje, iako nijesu lako ili uopšte dostižne.“ – dr Jovan Delić

"Beogradska princeza" je roman u kojem se preplicu dve price: jedna, o Beogradu za vreme despota Stefana Lazarevica, i o Beogradu pred sam kraj 20. veka, kada su na njega padale bombe. Roman je, delo izmedu jave i sna, i istovremeno je istorijski i lirski, a ti se planovi u njemu preplicu kroz pricu o decaku i devojcici koji kao da se vekovima znaju, i izmedu kojih postoji neugasiva, vecna ljubav. Nju ni vreme ne može da pobedi...

Krunisano je stihovima iz Slovo ljubve Stefana Lazarevića, izvorni rukopis tog pesničkog dela je izgoreo 1941. godine na Kosančićevom vencu, pod Vukovim današnjim prozorima. Beogradski dečak i mladić stihove zna naizust, ponekad ih glasno izgovara. Uz pamćenje i maštu, baš to – višnja mistična ljubav i njeno slovo – ključ su Belog grada i opstajanja u njemu. Kroz to se i Vuk pridiže. Beograđanin se ne postaje rođenjem u njemu ili prijavom boravka, nego ljubvom i pamćenjem i maštom i vrlinom (plemeništvom). Dorastanjem. To piše u očima svake istinske beogradske princeze i u srcu svakog istinskog beogradskog viteza, u svim vremenima.
“Beograd se mora voleti” veli Lakićevićev junak…

„Mihajlovićevi dnevnički zapisi u nekolikom smislu predstavljaju retrospektivni molitvenik, za ljude koji smisao života ne mogu ili ne žele da ga osmisle sa osećanjem da žive u ljudskoj zajednici i da zaokupljenost sobom podrazumeva udaljavanje od nje, udaljavanje od razumevanja da smo stvoreni po božjem liku, udaljavanje od Gospoda Isusa Hrist, koji je za nas umro na krstu i vaskrsao, i obećao nam večni život“ - Vidak M. Maslovarić, predgovor

„Neobično literarno djelo. Otkivam najskrivenije niti koje vezuju događaje iz života autora, otkrivajući tajne duhovnosti.“ - Emir Kusturica

„U razmišljanjima Aleksandra Mihailovića, čije pesničko i esejističko delo izaziva zasluženu pažnju, skladno se dopunjuju karakteristična svojstva našeg vremena i individualna fizionomnija autora. Kao ključno određenje moderne epohe pojavljuje se fragment. On zamenjuje odsutnu i iščezavajuću celinu: u iskrama doživljaja moderni pisci nastoje da prepoznaju njen trag, da naslute njeno prisustvo u iskrzanim delovima sećanja.“ - Milo Lompar

Novi krimi roman autorke trilogije Kameleon!

Ova knjiga je inspirisana životom mladih u Beogradu, kao i dubokom ličnom tragedijom jedne porodice.

Dok Ana pokušava da živi uobičajenim životom mlade žene koja je zaposlena i živi sama, njena mlađa sestra Zorana želi da je zaokupi svojim, donekle izmišljenim, ljubavnim problemima. Neobična poruka pronađena u restoranu „Narcis“ i niz neobičnih smrti mladih devojaka, zbunjuju i uznemiravaju Anu koja pokušava da se snađe u novonastaloj situaciji i reši misteriju.

Dok prošlost kuca na vrata, ona dolazi do neverovatnih otkrića!

Nova knjiga autorke Maje Bašić, je drugi deo planirane trilogije pod nazivom „Lica i maske“. Nakon „razgovaranja“ sa Vladom Ilićem u knjizi „Lice bez maske“, sada ćete imati prilike da upoznate vrhunskog hirurga, Vladimira Đukića.

„Knjiga koja nas čita ili priča o svima nama!
„Sve što sam više radio, i sad, bez Božije pomoći i volje nema te hirurgije, nema te ustanove koja može da kaže, eto to je to, mi možemo sve. Možeš ono što ti Bog dozvoli.“
To je sušta poruka i preporuka za čitanje ove nesvakidašnje i vredne knjige koja nas, dok je čitamo, čita.“ – iz recenzije Miloje Radovića

Autor brojnih romana, pripovedaka, dramskih dela, Galdos je značajan i zbog unikatne književne estetike i sintetičkog karaktera dela. Njegov roman Milosrđe ima posebnu vrednost ne samo u opusu pisca već i u istoriji španske književnosti.

Ovo delo, napisano u fazi tzv. „duhovnog realizma“, umnogome sadrži znalački prikaz španskih društvenih okolsnoti i madridskog života u drugoj polovini XIX veka. Tema društvene marginalizacije, te postojanja paralelnog sveta i zajednice obespravljenih omogućila je Galdosu da čitaocima pokaže svekoliko umeće vrhunskog romanopisca koji ništa ne prepušta slučaju i od čijeg budnog oka se ne može sakriti nijedan vid stvarnosti i čovekovog postojanja. Svet struktuiran na pola puta između materijalizma i duhovnosti, oholosti i humanosti, bogatstva i siromaštva, slikovito je opisan u ovom izuzetnom realističnom delu, a Galdos promoviše utopijske vrednosti opšte humanosti, koje mogu postojati samo pod određenim društveno-istorijskim okolnostima koje treba postepeno razvijati na temeljima održivosti, kroz projekciju jednog humanijeg društva budućnosti.

Dragan Lakićević spada u pesnike koji vole da svoju imaginaciju usmere ka prostoru umetnosti, u novije vreme naročito ka delima likovne umetnosti.

O tome, nema sumnje, sasvim uverljivo svedoče i pesničke knjige Žetelica i Šumanović i Boje u vatri, knjige u kojima je Lakićevićeva imaginacija podsticaj tražila u slikarskim svetovima Save Šumanovića i Nadežde Petrović, velikih srpskih umetnika kojima je bilo suđeno da, u sasvim osobenom istorijskom ambijentu, u vremenu Prvog i Drugog svetskog rata, svako na svoj način, postanu i simboličke žrtve, i da i u toj sferi, pored samog umetničkog stvaralaštva, posreduju dublji smisao ljudske sudbine.

Nova pesnička knjiga Dragana Lakićevića, Gavran i Lubarda, otuda se može posmatrati kao nastavak lirskog dijaloga sa svetovima velikih slikara, samo što je taj dijalog ovoga puta, uprkos svoj složenosti slikarskog sveta Petra Lubarde, sveden na dva tematski izuzetno važna područja: boj na Kosovu i Njegoša kao književni izraz epskog viđenja nacionalne sudbine (a Njegoš je, u Lakićevićevim nastojanjima da pesnički rekonstruiše kulturnu svest Petra Lubarde, istovremeno, viđen i kao veza sa jednim iščezlim svetom: „Na ruševinama Carigrada/Sazidana je i Biljarda“, i kao tvorac književnog opusa kome je suđeno da „u večnosti nadsija / Svoju zemaljsku ulogu“).“ - Iz pogovora Radivoja Mikića

Kada vreme omeđi jedan život, i čovek postane svestan toga, nastupa preispitivanje - kako je to ispravno zaokružio Ivo Andrić: „I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznasmo šta smo sve mogli biti i učiniti“.
U poeziji Miladinke Knežević to preispitivanje je postalo živo, kao nametnuti zakon još od rane mladosti. U poeziji zbirke „Dovoljno za jedan život“ je vidljiv raspon od slobode u lepoti, istrajnosti, do slutnji i opomena, kao u zadužbini „Arčibalda Rajsa“, pitanjima i životnoj filozofiji: „Sve se negde okončava, ko' svetiljka mameći leptira, samo ono što se završava, razum i muti i dira“, kaže pesnikinja, a u „Testamentu“ daje slobodu oproštaja, kao i u „Dugu“, „niko nikom ništa ne duguje“. Jezgrovita poezija života, bez oznake datuma sročena, a ipak sa jasnim, prepoznatljivim etapama u životu koji otvara oči i usmerava.“ – Dr Slavoljub Živanović, iz recenzije

„Konačno, se i to dogodilo: sve što je godinama, decenijama čak, ostajalo van domašaja čitalačke javnosti, napustilo je prašnjave beležnice, požutele papiriće, na brzinu istrgnute iz svezaka, i sva druga neverovatna papirnata skloništa, da bi se kako i zaslužuje u
punom sjaju obrelo među koricama knjige.
A sve je, zapravo, počelo mnogo godina unazad, u starim, dobrim vremenima, kada se poezija pisala, čitala, kazivala i slušala, sa verom u proročanstvo Branka Miljkovća kako će jednog dana „poeziju“ svi pisati. „Bilo je to, zaista jedno neponovljivo vreme kada je legendarni, jedinstveni Rale Damjanović, punio hale, sale i druge javne prostore, u kojima je ustreptala publika kao u ekstazi, širom otvorenih očiju slušala veličanstvene interpretacije: Jesenjina, Lorke, Prevera, Majakovskog, Brehta, Libera Markonija, Brane
Petrovića, Pere Zupca...“- Mila Janković, iz recenzije

Rukopis neobjavljen za života!

„Danas retkom, istinskom ljubitelju književne reči – stvaraočevom saradniku – ovom poetskom bujicom mudrosti životnog iskustva, uzdrhte unutrašnje strune duše a razgrana se mreža pitanja poput: „Je li život proveden u strasnoj borbi za ideale koji blede i nepovratno tobu u magle iluzije, promašen ili ispunjen?“ i „Da li je, kako Lalić kaže, izgubljena samo neprihvaćna bitka?“... i tolika druga.“ – Rajko Lalić

Povodom 85. rođendana akademika i pesnika Matije Bećkovića, Udruženje valjevski gimnazijalaci i izdavačka kuća Partenon objavili su antologiju ljubavne poezije po izboru Vere Vaš, a pod nazivom 85 Matijinih o ljubavi.

Među ovim koricama nalaze se najznačajnije pesme i poeme ovog „univerzalnog pesnika“ kako ga je Dragan Lakićević nazvao u svom pogovoru, među kojima su:
• Vera Pavladoljska
• Najnajnija
• Moja je kuća puna seni
• Takva je i ostala
• Na kraju
• Kad dođeš u bilo koji grad
• Nezamislivo
• Završna ljubavna pesma pre nego što se ponovo rodim
...i još 77 drugih!

„Pesma nad pesmama“ je ljubavna pesma. Otud su i sve ljubavne pesme pesme nad pesmama. U svakom slučaju zauzimaju posebno mesto ne samo u poeziji i životu svakog pesnika, nego i u ukupnoj književnoj istoriji. Bog je ljubav i Ljubav je Bog, zato Boga najčešće srećemo u drugim ljudima i u svojim ljubavima.

Ljubav je religiozna reč s bezbrojnim značenjima. Ljubavna lirika je jedina u kojoj pesnik nikad ne upotrebljava zamenicu mi nego uvek ja, a to ja uvek čitamo kao mi. Ljubav ne zna za smrt, za ovaj i onaj svet. I najtužnija ljubavna pesma ispevana je u slavu života.“ - Matija Bećković

Misli o dubini vere
Izabrao i priredio Dragan Lakićević
„Zrelost jednog naroda se mjeri zrelošću njegove duhovne poezije i njegove duhovne muzike.“

Sveti vladika Nikolaj (Velimirović), bio je bogoslov, teolog, hrišćanski mislilac, svestrani pisac. Iz ogromnog obilja njegovog dela – pisao je studije, rasprave, romane, pripovetke, crtice, epistole, članke, besede, pesme, aforizme – izabrao je književnik Dragan Lakićević one misli koje, izdvojene iz konteksta, mogu da stoje same za sebe, kao poslovice, izreke, mudrosti o pojmovima o kojima ljudi misle otkako misle: Bog, Hristos, čovek; priroda, pravda, sloboda, dobro, zlo; vera, molitva, ljubav, moralni zakon; duša, brat, brak, žena, Evropa… Na kraju knjige je Registar pojmova na koje se misli odnose – da se lakše pronađe strana na kojoj je stav o traženom pojmu.
„Kada božanstvena ljubav dođe u srce čovečije, s njom dolazi sve, sve, kćeri moja: i mudrost, i moć, i čistota i milosrdnost i pravednost i hrabrost i izdržljivost i jasnovidost i spokojstvo i veselost i svaka dobrota.“ – Vladika Nikolaj Velimirović

„Ovakva knjiga do sada nije postojala i malo je verovatno da će ikada postojati.“ - Graham Grin
U ovom izuzetnom svedočenju, kubanski romanopisac i antropolog Migel Barnet predstavlja priču o 105-godišnjem Estebanu Montehu, koji je živeo kao rob, kao begunac u divljini i kao vojnik u Kubanskom ratu za nezavisnost. Iskren, otvoren, saosećajan, oštrouman i privlačan, njegov glas pruža izvanredan uvid u afričku kulturu koja je zaživela na Karibima.
„Najjači bogovi su ipak iz Afrike. Tvrdim da je pozitivno da su leteli. I radili su šta im je volja, i to sa sve vradžbinama, naravno. Ne znam samo kako su dozvolili ropstvo. Tako ti je to kad počnem da mislim, nikako da shvatim. Ali kao da je sve počelo od crvenih marama...
... Zbog te proklete boje staviše im lance i otpremiše za Kubu. Kad su Englezi prokljuvili ovu rabotu nisu dozvolili da dođe više Crnaca i onda je završeno ropstvo pa je počeo drugi deo, počela je sloboda.“ – odlomak iz dela

Merilin Bobes je kubanska pesnikinja, romanopisac, književna kritičarka i urednica antologije pod nazivom „Savremene kubanske spisateljice“. Devetnaest priče najznačajnijih kubanskih autorki XX veka u ovoj antologiji su sortirane hronološki počev od najstarije i predstavljaju jasan prikaz položaja žena na Kubi, kako s početka, tako i krajem prošloga veka.