Tatjana Vrećo, spisateljica i pesnik, posle četiri romana najzad se oglašava i zbirkom pesa¬ma.Nekako je postalo uobičajeno u našoj književ¬noj praksi da se pisci najpre pojavljuju sa zbirka¬ma pesama, kao svojevrsnim pilot-projektima, če¬sto u obliku prvih nesigurnih koraka u bojažlji¬vom opipavanju književnog terena (što je pomalo apsurdno, s obzirom na neospornu činjenicu da je poezija „kraljica pisane reči“).Utoliko je ne¬uobičajena situacija sa ovoliko „okasnelim“ po-javljivanjem Tatjaninog poetskog prvenca, imajući u vidu da se ona već uveliko profilisala kao vrs¬ni pesnik na mnogim književnim tribinama, kao i na društvenim mrežama.
Najnovija knjiga Bećira Vukovića, je još jedna u nizu bezvremneskih. Vuković, kao majstor pesničke reči, svojim stihovima nudi čitaocu iskrenu i snažnu refleksiju o modernom čoveku i njegovom mestu u svetu.
Najnovija knjiga Bećira Vukovića, je još jedna u nizu bezvremneskih kojom on opisuje užasan i beznadan pejzaž života koji je sveprisutan, ali istovremeno poziva na trezveno razmatranje stvarnosti. Pesnički subjekt u knjizi služi kao prizma kroz koju posmatramo ovaj svet, i kroz njegove oči se osećamo pozvani da shvatimo dublje i istinitije značenje stvarnosti.
Knjiga istražuje apsurdnost i dubine ljudskog postojanja, prikazujući kako užas i strah postaju sastavni delovi svakodnevnog života. Vuković, kao majstor pesničke reči, svojim stihovima nudi čitaocu iskrenu i snažnu refleksiju o modernom čoveku i njegovom mestu u svetu.
Nova zbirka pesama pod nazivom "Tragovi" Andrije Vujačića je štampana posthumno i svojevrsni je omaž pesniku, koji je to bio i po suštini svoga bića i po vokaciji. Andrija Vujačić Rastočki, u knjizi "Tragovi", peva, priča, pripoveda o emocijama, ljudima i događajima, stvarajući jedan poetsko-antropološki diskurs. Njegova poetska imaginacija uvek ostavlja snažan trag u rečima pa katkad deluje da Andrija Vujačić Rastočki više "crta" po hartiji papira ljude i njihove karaktere, predele i događaje, društvene fenomene, pesnički sanjajući i razotkrivajući složene ljudske interakcije i vrednosne orijentacije.
Poezija Gordane Sarić je intimistička i metafizička. Nema ni jedne profane reči koja upada iz vulgarne ravni, svaka reč je probrana, može se reći astralna, ima oko sebe auru čistote i lepote, a sve to uliveno u skladnu formu vezanog stiha. Ja sam se divio toj neizmernoj energiji ljubavi koja zrači iz njene poezije. Ljubav je tu kao u "Pesmi nad pesmama, kao u svetim spisima iz najstarijeg doba, kao kod Despota Stefana. Ona je kosmička kategorija koja se prožima sa istočnim konceptima onako kao kod Tina Ujevića, Sime Pandurovića, kao kod velikana našeg stiha. Gordana Sarić je nastavljač te velike, dominantne linije u našoj poeziji. Njena poezija je apsolutno čista i podseća na alabasterne antičke ili renesansne biste kako fino odnegovana, fino izvajana od jednog komada.
Srba Ignjatović, pesnik i književni kritičar
Neumorni putnik kroz rajske i paklene sfere poezije, kroz lavirinte i limbove, kroz saglasnost da srećni i loši trenuci ljudskog bitisanja idu ruku pod ruku, Andrić je knjigom „Čvorni četvrtak" ostvario jedan jako upadljiv i dragocen presek izvučen na hartiju iz samog srca stvari i pojava nacionalnih vrednosti, u posve drugačijem tipu pevanja od onih uobičajenih.
Nije li to značajan prilog pamtiveka koji možemo, kao nauk, preuzeti od Andrića i svrstati ga u aksiome poezije bez kojih se ne može.
U poeziji, kao ni u muzici, nema nekih posebnih i pouzdanih pravila čije vam dosledno poštovanje može garantovati kvalitet. Sve je tu kolebljivo,
neodređeno i podložno suptilnom nijansiranju, sve veoma lično, jednokratno, neponovljivo, a opet sve usmereno na univerzalna iskustva i značenja. I sve neka vrsta senzibilne, rizične, pretežno bolne duševne tetovaže.
Pesme Miljana Mijuškovića lebde u blizini te delikatne granice. Svaka od njih je lična i duboko proživljena, nastala iz unutrašnje egzistencijalne potrebe da se određeni događaji, procesi i zbivanja u duši zabeleže, da se objasne sebi i drugima. Ponajviše je u njima fine slikovitosti, topline i
ljubavi, ali istovremeno, te male lirske ispovesti kao da spontano nadilaze svoje svetovne povode, kao da mahinalno teže i onom kompleksnijem, višem smislu poetskoj metafizici. To je, naravno, težak zadatak, i ovaj daroviti pesnik doživljava ga ne samo kao službu služenje reči, lepoti i umetnosti nego i kao jedan vid zaštite duhovnog integriteta.
On očigledno smatra da je poezija, slično kao i religija, a više od filosofije sedište čovekovog duha, duše.
Slavica Marić, u knjizi Nemojte meni o ljubavi, ispisuje stihove oslobađajući ih prenapregnutosti i suvišnih značenja, svodeći pesničke slike na najčistije forme, na etičku, pravoslavnu dimenzionalnonost, i pri tome nužno, isključuje sva druga sredstva koja postmodernim autorima stoje raspolaganju - crni humor, sarkazam, ironiju i dr.
Slavica Marić prosto teži čistim, uzvišenim osećanjima iznijansiranim do najfinijih drhtaja duše koji se u ovim stihovima čitaju... ova poezija želi da sačuva izvorna osećanja, prvobitnu zanesenost, da sačuva izgubljeni svet, koji je preplavljen novim sadržajima i drugačijim nazorima.
Pesnikinja ne dopušta tom svetu da isčezne - zanos o poeziji je toliko snažan i tako uverljiv. Pesnikinja ima neograničeno poverenje u tu osećajnost koja je pokreće i koja je spiritus movens ove pesničke avanture.
Poverenje u poeziju je osnova postojanja, i poeziji daje smisao koji je neupitan. To je osnovni orijentir i polazište i ishodište vapijućeg pesničkog glasa koji samo želi da dopre do srca onih koji su još sačuvali nepatvorenu osećajnost, i koji će prepoznati i razumeti drhtaje vlastite duše, i koji će vlastitu osećajnost upodobiti sa osećajnošću koja prožima poeziju Slavice Marić čiji osobeni glas ima svoje slušaoce.
Kao što je Njegoš, kako kaže Kašanin, poslednji epičar u srpskoj književnosti, Bećirović je poslednji epičar u srpskoj narodnoj književnosti, koji je izrastao na našoj patrijarhalnoj mudrosti i verskom osećanju sveta. Njegovi stihovi nisu samo recitacija istorije, već poetska interpretacija događaja o kojima peva. Bećirović ima i poseban zadatak koji ispunjava sa punom svešću, peva o savremenom stradanju i bratoubistvu, o jamama koje niko pre njega u poeziji ne spominje.
Dimni znaci se sastoje od uvodne pesme Ovaj od praha i dima, i osam ciklusa: Dimni
znaci, Svetli otkucaji, Kuća u snu, Radovanjska tuga, Kud ćemo sada, Muke sa malim bogovima, Razglednica iz karantina i Suton.
Možda se u ovoj knjizi (više nego u ostalim) pesnik dotakao duševnih stanja nacije i pojednica sa atmosferom dobre zavrzlame, koja u sprezi s jezikom od izrazitog liričara daje pesnika epske snage i doživljaja.
„Celoga života pisao sam i pišem samo jednu zbirku pesama Zatvorenik u ruži. A sve što sam kasnije objavljivao samo su ciklusi te moje prve knjige.“ (Kolundžija)
Petar Pjanović za Kolundžiju i njegovu poeziju kaže da je to poezija koja je na tragu Bodlerove poezije.
Nagrada Moštanica za najbolji izdavački poduhvat 23. Međunarodnog sajma knjiga u Banjoj Luci.
Zatvorenik u ruži | 196 strana | ISBN 9788663111981
Zlato i roditelji | 128 strana | ISBN 9788663111998
Kozara našeg pamćenja | 170 strana | ISBN 978866311200
Beograd i druge ljubavi | 188 strana | ISBN 97886631120
Korak na dugom putu | 333 strana | ISBN 9788663112025
