PRIPOVETKE

Ovaj neveliki izbor od nekoliko priča H. DŽ. Velsa, u novom prevodu, sasvim dobro može da dočara njegovu književnu veličinu. Prva priča, Epiornisovo ostrvo, svojevrsna je robinzonijada, napisana autentičnim jezikom avanturiste koji je doživeo potpuno neverovatne stvari. . . Cvetanje čudne orhideje je pravi primer britanskog humora u hičkokovskom stilu, sa junakom kome se „nikad ništa ne dešava u životu“, da bi mu se neočekivano desilo nešto što se inače zbiva samo u divljinama džungli i močvara. . . Polok i Porošanin najuzbudljivije je ikad napisano štivo o magiji i vradžbinama, ka-da je na čoveka bačena kletva od koje mu nema spasa, i kad više ne zna šta je stvarnost a šta halucinacija. . . Crvena soba je izuzetna „priča strave i užasa“ u stilu Poa ili Lavkrafta, dok je Istina o Pajkraftu gogoljevski apsurdna i urnebesno duhovita pri-povest o tome šta se zbiva kada se čovek bez mnogo razmišljanja upusti u neizvestan po-kušaj promene sopstvenog identiteta. . . Na kraju, tu su i čuvena Vrata u zidu, parabola o ljudskom životu i neostvarenim težnjama, kada čovek potiskuje ono što je najvažnije u stranu, i tako žrtvuje sve najbitnije i najlepše u sebi radi uspeha u svetu i efemernih stvari. . .
„. . . Za njega su vrata u zidu bila stvarna vrata, koja su kroz stvarni zid vodila besmrtnim stvarnostima. U to sam sada sasvim siguran. . .
‘Ako mi se ta vrata ikad ponovo ukažu, kunem se da ću ući, ostaviću za sobom ovu prašnjavu vrućinu, ovaj suvi sjaj taštine, sav ovoj zamorni besmisleni trud. Otići ću da se nikad više ne vratim. Ovog puta ću ostati tamo. . . Zakleo sam se, i, kad se ukazala prilika – nisam ušao. . .’
. . . Možete misliti da sam sujeveran, ili čak budalast, ali više sam nego upola uveren da je zaista imao nesvakidašnji dar i osećaj, nešto – ne znam šta – što mu je u vidu zida i vrata nudilo izlaz, tajni i neobični prolaz za bekstvo u jedan drugi i lepši svet. U svakom slučaju reći ćete da ga je to na kraju izneverilo. Da li ga je izneverilo?
Xerbert Džordž Bels
1866-1946
Jedan od najvećih engleskih pisaca i vizionara, četiri puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, „otac naučne fantastike“, ili „realista fan-tastike“, kako ga je nazvao Džozef Konrad, ostavio je iza sebe veoma obiman književni opus od pedesetak romana i oko sedamdeset zbirki kratkih

Ovaj mali izbor iz velikog dela Andreja Platonova, uz već objavljeni roman Džan, samo je pokušaj da se ovaj izuzetni pisac približi onima koji ga još nisu čitali. Reč je o tri novele Platonova: Tajanstveni čovek (1927), Reka Potudanj (1937) i Povratak (1946), koje su u samom vrhu njegovog stvaralaštva.
„. . . Držeći se za ruke, dvoje dece još je trčalo putem prema nadvožnjaku. U isti mah je oboje palo, ustalo i ponovo potrčalo. Veće podiže slobodnu ruku i, okrenuvši se licem prema vozu i prema Ivanovu, poče da maše rukom kao da doziva nekog da se vrati. Tad oboje ponovo padoše na zemlju. Ivanov vide da je jedna noga većeg deteta u valjenci, a druga u kaljači – zato je tako često i padalo. Ivanov zatvori oči ne želeći da vidi i oseća bol dece koja su pala, dece koja su malaksavala, a onda i sam oseti kako mu ključa u grudima, kao da je srce, zapretano i izmučeno u njegovom telu, lupalo dugo i uzaludno čitavog njegovog života, i tek se sada dokopalo slobode, preplavivši čitavo njegovo biće toplinom i ganutošću. Najednom, spoznao je sve što je znao i pre, ali mnogo tačnije i stvarnije. Pre je osećao život kroz pregradu samoljublja i ličnog interesa, a sada ga se iznenada dotakao obnaženog srca. . . .“

„Najveća tragedija u mom životu je smrt Ane Karenjine.“ - Dovlatov

SERGEJ DOVLATOV 1941-1990 danas najpopularniji ruski pisac, kako u Rusiji tako i širom sveta. Dovlatov je najveći stilista, najduhovitiji je i najviši od svih pisaca našeg doba (196 cm).

Marš usamljenih (1983) je zbornik kolumni Sergeja Dovlatova, objavljenih u njujorškom listu „Novi Amerikanac“. Veliki pisac kao novinar.

Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker.

Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remekdela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.

Ariel (1989) je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Americi, od 1980. do 1990. god.
Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker.

Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.


Dovlatov: dela

Kompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989)
Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990)
Marš usamljenih (1983) • Prepiska (1992)

Nakon sedam godina Haosa (1989-1996) nastala je izdavačka kuća LOM, u kojoj je za 25 godina rada objavljeno na desetine knjiga kratkih priča sa oko 400 pripovedaka, od kojih se u ovom izboru našlo dvadeset. Izdanje „Ja sam pisac istine“, osim što predstavlja neke od najvažnijih autora čija je dela objavio LOM, moglo bi da podstakne čitaoce da pročitaju još nešto od ovih autora, a moglo bi i da bude inspiracija mladim piscima koji još traže svoj put u književnosti.

Uloga je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Rusiji od 1965. do 1978.

Tomaž Šalamun (1941, Zagreb – 2014, Ljubljana), jedan je od vodećih i najprevođenijih savremenih evropskih pesnika. Nakon uspešne slikarske faze, objavio je od 1966. do 2014. preko 40 knjiga poezije. U više navrata živeo je po nekoliko godina u Americi („Umorio sam se od slike svog plemena i iselio se“). Prevodio je sa španskog, engleskog i francuskog jezika.

Kuća Markova, iako objavljena tek 1992. godine, po vremenu nastanka predstavlja, zapravo, treću Šalamunovu knjigu. Priče koje je čine napisane su u periodu od 1965. do 1968. godine, u vreme prvih njegovih zbirki pesama.

Poljubi oči Miru, koji neka se razlije po
drveću. Napolju sija sunce i ne buči više
tako nepodnošljivo. Duša se nada da će opet osjetiti svoja rebra, svoj sok. Hladnoća mi je
prijala. Kada puše i šetam i gledam automobile, život me vrati k sebi. Najstrašnije bi
bilo kada pri odlasku ne bih nikoga upoznao.
Predaleko bi bili da bi ih dotaknuo ili
osjetio. U crnoj tami ne bih očuvao uspomenu na ljubav. Kora leda se pravi preko vrele lave.
Polako ću se možda moći ponovno zaklizati. Hodati po prašnjavim cestama. Otresti sako, bude li prašno. Previše je bilo meda i miline, to je sve. Od prevelike raskoši čovjek se rasprsne.

"Vino mladosti "najbolji je uvod u čitanje Fantea. Većinu priča u ovoj knjizi Fante je napisao u svojim dvadesetim godinama, kada je živeo sam u Los Anđelesu, upijao taj veliki grad i doživeo svoju prvu veliku ljubav, opisanu u nezaboravnom romanu Upitaj prah. Fanteovi uzori bili su Hamsun i Dostojevski, oni su ga nadahnuli da piše i uticali na njegov osobeni stil

Zbirka priča koja će provesti čitaoca kroz ključna mesta Karverovih svetova: svetova ljudi s margine koji poniženi proživljavaju svoje sumorne živote, gubitnika zarobljenih u kolotečini ponavljanja istovetnih grešaka, svetova u kojima se sreća uvek gorko osmehuje, svetova u kojima nema mesta za junake velikih formata, samo za jednako tragične male ljude s jednako univerzalnom patnjom – s tom rarzlikom što s njima niko ne želi da se identifikuje. Međutim, baš u toj činjenici sažeta je neverovatna snaga Karverovih priča: saživljavanje je, koliko god neželjeno – neumitno; prosto stoga što Karver ne pripoveda ni o kome drugom do o nama samima.

„Zanima me samo besmislica, samo ono što bukvalno nema nikakvog smisla. Zanima me isključivo ružna strana života. Herojstvo, patos, neustrašivost, čojstvo, higijena,moral, patetika i hazard – mrski su mi i kao reči i kao osećanja.
Ali potpuno razumem i uvažavam: zanos i ushićenje, nadahnuće i očaj, strast i uzdržanost, raspusnost i čednost, tugu i nesreću, radost i smeh.“
Danil Harms, 31.oktobra 1937.

Priče sa Kolime najsnažnije su svjedočanstvo o užasnom životu na robiji, svjedočanstvo o tome kako je totalitarni SSSR, mučio i ubijao svoj narod, svjedočanstvo o decenijama masovnog straha, nepovjerenja, psihoze zbog kazne bez krivice, svjedočanstvo o čudovišnom žrtvovanju miliona ljudi, a iznad svega svjedočanstvo o propadanju jedinke u logoru. Autor Varlam Šalamov jedan je od rijetkih ljudi koji su preživjeli ovu golgotu, a njegove Priče sa Kolime klasik su ruske književnosti XX vijeka.

Sei Šonagon živela je krajem 10. i početkom 11.veka, u Heian periodu, zlatnom dobu japanske kulture. U svojoj dvadesetčetvrtoj godini postala je dvorska dama carice Sadako, kada je i počela da piše svoje čuvene "Zapise pred san", obimnu kolekciju ličnih beleški (originalni tekst ima preko 700 stranica) nastalu tokom desetak godina koje je provela na dvoru. Ovo remek-delo japanske književnosti (na engleskom "The Pillow Book") svojevrstan je literarni i poetski dokument, i izuzetno bogat izvor podataka o životu više klase u idiličnom svetu Heiana, potpuno izdvojenom u prostoru i vremenu. Stil kojim piše Sei Šonagon je veoma moderan, i otkriva jednu izuzetno radoznalu, lucidnu, temperamentnu i emotivnu ženu, koja je osetljiva na životne radosti, ali nemilosrdna i cinična prema ljudima koje smatra inferiornim u društvenom i intelektualnom smislu. Inspirisan ovim japanskim klasikom, britanski reditelj Piter Grinavej 1996. godine snimio je istoimeni film.

Odlomak:

"Ono od čega nam srce zaigra"

Vrapci koji hrane svoje ptiće.
Kad prolazimo pored mosta gde se igraju mala deca.
Spavanje u odaji gde je goreo neki fini mirisni štapić.
Kad primetimo da se nečije elegantno kinesko odelo neznatno zamaglilo.
Ugledamo kočiju pred nečijom kapijom, dok gospodin u njoj izdaje naredbu svojim pratiocima da ga najave.
Peremo kosu, šminkamo se, oblačimo namirisani kimono; čak i ako to niko ne vidi, te pripreme ipak bude unutrašnje zadovoljstvo.
Noć je i očekujemo posetioca. Odjednom nas prepadne zvuk kišnih kapi koje vetar nanosi na kapke.

I dan-danas, 300 godina od prvog izdanja, "Čudesne priče" su najčitanija i najpopularnija knjiga ikad objavljena u Kini.

Rukopis knjige „Damari“ Antoni de Melo rerdigovao je do pred samu smrt , i može se reći da je on krojač knjige, dok je tkaninu i konac dobio. Jer, ove priče pripadaju rsznim zemljama, kulturama i religijama. duhovnom nasledstvu i narodnom humoru čovečanstva, ali istovremeno je svaka od ovih priča otkriće istine, koje znači i istinu koja se odnosi i na svakog od nas koji ih čitamo.