PRIPOVETKE

Njujork, prva polovina 20. veka. Taj stari Njujork u kojem postojiš jer „u njemu se živi” i ima mnogo zabave, čak i u doba prohibicije. U njemu je dražesni cinik Larošfuko kriv za nesanicu u pola četiri ujutru, a Bog ljut ako telefon ne zazvoni, u njemu grom ostaje iza vedra neba i ne udara iako je dovoljno izazvan i ima puno pravo na to, u njemu se čuje: „Slatka moja, bile smo ovakve – ovakve, kad ti kažem”. A onda se mir sa svetom ponovo uspostavi, svi se ušuškaju u pomisao da je sve popravljeno, baš onako kako samo ženska ruka može da popravi dodajući poneku sitnicu u stan, u pismo, u život.

Iako su napisane pre nepunog veka, u danima očajanja, užasa i svetskih promena, priče Doroti Parker su vanvremenske. Pune oštroumne duhovitosti i lakonske satire, uglavnom se bave ljudima i njihovim borbama, neretko unutrašnjim, potajnim. Pored toga što oživljavaju urbani milje, one i razotkrivaju neizvesnosti i razočaranja ljudi koji vode običan život, zadubljenih u sebe, s neveštom komunikacijom. I baš tu se i ogleda sva čar Dorotinog pisanja, da vidi i dočara nešto čemu će se smejati i u najuobičajenijim situacijama, najgorim tragedijama, u usamljenosti zbog starenja, ali i u rasnim predrasudama, uvek osetljiva na nepravdu i spremna da laganim stihovima obogati književni pejzaž.

Zelene voćke su književni portret seoskog života u komunističkoj Poljskoj sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, predstavljen iz perspektive devojčice Viole.

Devojčica živi u selu, vaspitavana je u duhu dobre katoličke devojke, a njena stvarnost protkana je maštom, bajkama i sujeverjem. Viola ima dve velike strasti: sakupljanje etiketa s kutija šibica i slikanje. Talenat za slikanje odvešce je do takmičenja na kom se predstavlja crtežom Moskve, koji neocekivano postaje predmet kontroverzi. Otkriće se da selo u kom Viola odrasta krije mnoge tajne i da se nad sudbinom stanovnika nadvija i nemačka i sovjetska senka.

Violeta Greg piše bogatim stilom, melodično i na pravi način dočarava vernu sliku rodne Poljske u veoma burnim vremenima.

Zbirku čini dvanaest priča koje prikazuju svetlo i mrak Irske devedesetih godina prošlog veka. Od uspavanih irskih sela prekrivenih mahovinom, velikih kuća, rustičnih odmarališta, i tajni iza gluvih porodičnih zidova, do gradova koji ubrzano pulsiraju ka budućnosti i neumitnoj dehumanizaciji. Protagonisti su, samo naizgled, sasvim jednostavni i obični ljudi, koji oličavaju istinsku lepotu i surovost irske svakodnevnice. Ipak, kao i u celom svom opusu, najvažnija tema Edne O’Brajen i u ovim pričama jeste žena u različitim fazama usamljenosti, žudnje, ljubavi i žaljenja.
„Edna O’Brajen je otpočela zbirku pričom koja opisuje selo i njegove izopačenosti, sirotinju i njene moralne krutosti i licemerje, a završila je s gradom i društvenim kremom čije su izopačenosti možda fleksibilnije u smislu licemerja, ali zato ne manje odvratne i podvodačke. Na taj način, celina predstavlja niz pokretnih slika koje vrlo jasno i na književno upečatljiv način dočaravaju ono što jeste tipično za Irsku i njeno društvo, ali i mnogo šire. Biti žena nije nikad i nigde lako, a biti žena koja je zašla u određene godine tek je teško.“

Iz pogovora Vladimira Arsenića

Edna O’Brajen (1930) irska je književnica, piše romane, priče, drame, scenarija za filmove i televiziju i eseje. Doživela je sličnu sudbinu kao i njen prethodnik Džejms Džojs jer su joj neke knjige zabranjene u domovini.
Nakon strogo religioznog obrazovanja, stečenog pri katoličkom manastiru, studirala je farmaciju u Dablinu. Krajem 50-ih seli se u London, gde joj pisanje postaje primarna okupacija. Među najpoznatijim delima Edne O’Brajen jesu Provincijalke (roman je bio zabranjen zbog
prikazivanja ženske seksualnosti), Avgust je grešan mesec, Jedva sam te poznavala Džoni, The House of Splendid Isolation, Dole kraj reke, In the Forest, Devojka sa
zelenim očima, Sveci i grešnici, Pokretne slike, Crvene stoličice. Rad Edne O’Brajen hvaljen je zbog prikazivanja autentičnog ženskog iskustva, sugestivnih opisa i tretmana seksualnog ponašanja. U svojim romanima izražava protest zbog položaja žena danas, naročito zbog represivnog odgajanja. Važi za jednu od najznačajnijih hroničarki ženskog iskustva u dvadesetom veku. Dobitnica je brojnih značajnih priznanja: Nagrade Frenk O’Konor za priče, Evropske nagrade za književnost, Nagrade PEN/Nabokov, Nagrade irskog PEN-a za književnost, Irske književne nagrade, kao i Nagrade za životno delo Irske književne akademije. Edna O’Brajen živi u Londonu.