SAVREMENI ROMAN

"Živeo poštanski rog! prati Elinor, tridesetsedmogodišnju konsultantkinju za medije u Oslu, koja se nalazi u dubokoj egzistencijalnoj krizi – otupela je, očajna, otuđena od sebe i sveta oko sebe. Jednog dana njen kolega nestaje i Elinor preuzima njegov projekat: zastupanje norveškog sindikata poštanskih radnika koji se bori protiv EU direktive o liberalizaciji poštanskih usluga.

Ono što počinje kao rutinski posao postepeno postaje nešto sasvim drugo. Elinor se neočekivano zagreje za ovu naizgled tehničku i suvu temu, jer u srži borbe za poštu leži pitanje komunikacije: ko ima pravo da piše, da bude saslušan, da li nas još uvek nešto povezuje kao ljude i zajednicu. Kroz taj angažman ona polako pronalazi put nazad ka sebi.

Roman odslikava ideju da se autentičan život ne postiže napretkom – ka napred, već određenom vrstom povratka sebi.

„Retko sam doživeo takav ushit kao što sam čitajući roman Vigdis Jurt o EU poštanskoj direktivi. … Jedna od njenih najboljih knjiga.

… Gotovo mi dođe da uzviknem: Živela Vigdis Jurt!“

Aftenposten

„Kada Jurt obradi političke i životne teme duhovito i hrabro kako samo to ona ume, ne možete odoleti.“

Dag og Tid

„Briljantna studija svakodnevice, puna neočekivanih zaokreta i snažnog stila.“

New York Times Book Review

„Jurt nas poziva da zamislimo svet u kojem ljudske priče imaju prednost nad interesima profita.“

Los Angeles Review of Books"

Kroz objektiv mlade fotografkinje Irine stvarnost se prelama kao u iskrivljenom ogledalu. Njena umetnost je mračna i provokativna, etički sporna i uznemirujuća, a posledice njenih psihičkih lomova i narušenih odnosa s drugim ljudima surovije su i dalekosežnije nego što to na prvi pogled izgleda. U Komadima dečaka Elajza Klark se poigrava odnosima moći, rodnim ulogama i granicama između žrtve i zlostavljača. Bilo da ga čitate kao mračnu komediju ili psihološki horor, ovaj roman ostavlja snažan utisak, uznemiruje i fascinira, zavodi i odbija. Briljantna priča koja izaziva nelagodu otvarajući goruća pitanja o prirodi traume, korenima nasilja i psihologiji ljudske monstruoznosti. Komadi dečaka brzo je privukao pažnju književne javnosti, brutalno iskrenim i provokativnim pogledom na umetnost, rod i moć. Roman je doživeo kultni status i Elajzi Klark obezbedio mesto na listama najuzbudljivijih novih britanskih autorki. Proglašen je knjigom godine u kategoriji beletristike i našao se u finalu izbora za Women’s Prize Future, nagrade koja se dodeljuje autorkama mlađim od 35 godina.

Pred vama je poetična priča o odnosu majke i ćerke. Poetična je i kad govori o podršci, razumevanju, ljubavi i spasu, ali i kad opisuje usamljenost, napuštenost, tugu, strah, smrt. Glavne junakinje ovog romana jesu Maja i njena majka Vivijen Bakster, upečatljiva beskompromisna žena koja odbacuje sve društvene konvencije, predrasude i rasne prepreke, i živi po svojim pravilima. Prvih nekoliko godina Maja je provela kod bake, a onda ju je majka ponovo dovela da žive zajedno. Bilo je to teško vreme za devojčicu. Znala je da se od nje očekuje da voli majku, ali zbog razdvojenosti, koju je doživljavala i kao majčinu izdaju, nije mogla da pronađe ta osećanja u sebi. Sve dok od majke nije dobila strpljenje, poštovanje, razumevanje, oslonac. Ovo je sedmi i poslednji roman u autobiografskom ciklusu Maje Anđelou – prvi je kultni Znam zašto ptica u kavezu peva – koji otkriva da se ljubav zaslužuje a ne nasleđuje.

U hladnoj i neprijateljskoj noći, čamac s migrantima tone u evropskim vodama. Događaju koji lako postaje neprijatna vest, statistika i potom zaborav, Delekroa pristupa kao unutrašnjem znaku da se zaustavimo, barem na trenutak, taman toliko da se upitamo ko nas laže i koga lažemo mi. Ne težeći rekonstrukciji tragedije već njenom razumevanju, kroz promenu perspektive, i promišljeni, filozofski ton, roman preispituje ideju lične i kolektivne odgovornosti, problem posmatrača i saučesnika, i uzroke užasa savremene civilizacije i ravnodušnosti pred njima. Delekroa ne nudi utehu niti jednostavne odgovore. Umesto toga, postavlja neprijatna pitanja o nasilju koje se odvija pred našim očima, o licemerju ideje univerzalnih evropskih vrednosti i etici sveta u kojem se tragedije ponavljaju, a preuzimanje odgovornosti neprestano odlaže. Roman je uvršten u uži izbor za Međunarodnu Buker nagradu i nagrađen nagradom za prevod engleskog PEN-a.

U okupiranoj Francuskoj, usred građanskog rata i borbe za preživljavanje, udovica Barni ulazi u ispovedaonicu ali ne s namerom da se ispovedi. Iznenađena lucidnošću mladog sveštenika Leona Morena, koji se ne boji da govori o Bogu kao o izazovu a ne utehi, Barni ulazi u odnos koji ne ume tačno da odredi. Veza Barni i Leona Morena je duhovna, intelektualna, emocionalna. Možda i erotska?

Leon Moren, sveštenik jeste roman o veri, sumnji, telesnosti, ideologiji i neizrecivoj čežnji, pisan stilom koji je istovremeno strog i duhovit, promišljen i potresan. Objavljen 1952. godine, danas se čita kao iskren prikaz ženske slobode u odnosu na veru, seksualnost i potragu za smislom.

Beatris Bek (1914–2008) bila je franscuska književnica belgijsko-irskog porekla. Studirala je književnost u Grenoblu i radila kao novinarka, učiteljica i sekreterica. Presudan trenutak za njeno
književno sazrevanje bio je susret sa Andreom Židom, koji ju je ohrabrio da piše o svom životu, bez ulepšavanja i kompromisa.

Stvaralački put je započela ciklusom koji čini šest romana o Barni, junakinji koja je njena književna dvojnica. Prvi romani doneli su joj skromno priznanje, ali je 1952. godine stekla slavu i osvojila prestižnu Gonkurovu nagradu za roman Leon Moren, sveštenik. Ova priča o neobičnoj duhovnoj i emotivnoj vezi između sveštenika i udovice kasnije je ekranizovana u filmu Žan-Pjera Melvila u kojem glavne uloge tumače filmske zvezde Žan Pol Belmondo i Emanuel Riva.

Njeno stvaralaštvo obuhvata romane, priče i memoare, a teme koje su obeležile njen opus su smrt, siromaštvo, unutrašnja izgnanstva, erotika i duhovnost. Pored ispovednog tona, njen stil odlikuju asocijativnost, simboli i psihološka nijansiranost.

Magne i Snore upoznali su se na nekom društvenom događaju, kao što se, uostalom, mladi često upoznaju. Otada su nerazdvojni: u srednjoj školi zajedno su igrali igrice, na fakultetu raspravljali o književnosti. Snore je dobrostojeći intelektualac, pomalo snob, pomalo nesiguran, u snažnoj želji da postane pisac. Živi s oba roditelja, u lepoj, velikoj kući. Magne živi s majkom, otac mu je čuveni pisac – Snore ga neprestano kritikuje, ali mu se zapravo divi, i pomalo zavidi Magneu. Nakon fakulteta stvari, kao i kod većine mladih, ne budu onakve kakvim su ih zamišljali. Magne se zapošljava na recepciji hotela, sa svojom partnerkom dobija dete.

Mirjam je otišla u školu da polaže ispit iz fizike ne sluteći strahotu koja se sprema. Usred noći, grupa naoružanih i verski ostrašćenih muškaraca upada u školu i otima prestravljene devojčice. Mirjam će doživeti strahote u otmičarskom kampu, čak će je i nasilno udati. Kada najzad uspe da se oslobodi i pukim čudom uspe da preživi put do kuće, još jedan užas je čeka. Možda i najpotresniji od svih. Obeležena je, i niko je ne želi. Bez ikakve krivice, pretrpevši ono što niko ne bi trebalo da doživi, od čiste žrtve postaje nevoljni krivac.
Najupečatljivije od svega jeste to što je roman napisan po istinitom događaju.
Jedna od najvažnijih književnica modernog doba, Edna O'Brajen ni ovog puta ne zatvara oči pred monstruoznostima koje ne bi trebalo da se dešavaju u 21. veku i pod pretpostavkom da se čovečanstvo civilizovalo.

Književnica Magda Sabo piše o devojčici Magdi koja odrasta početkom prošlog veka u bajkovitom Debrecinu, i neobičnoj porodici drugačijoj od ostalih. U ovom memoarskom romanu, pripovedačica gleda u dubine starog bunara, otkrivajući jedno detinjstvo kakvog danas više nema, detinjstvo koje ju je upravo i oblikovalo kao književnicu.

Kako na dete utiče kad su majka i otac i sami ljudi od talenta, kad je kuća i kad su dani ispunjeni umetnošću, knjigama, muzikom i slikama; kako doživljava zamršene porodične odnose, ili specifične ljude iz svog grada; kako pojmove kao što su smrt, ljubav, domovina… Bez televizije, telefona, digitalnog sveta. Sve je od krvi i mesa, i deluje toliko nestvarno da se čini delom neke fantazmagorije, ali i te kako zadržava snažnu vezu s današnjim vremenom rasvetljavajući i ukazujući na ono što ipak ostaje nepromenjeno u nama a to je ljudskost.

Vrativši se na Antigvu kako bi se brinula o mlađem bratu koji umire od side, naratorka se suočava sa surovom stvarnošću njegove bolesti i emocionalnom distancom koja je obeležila njihove živote. Njeno pismo – intimno, poetično, ali i dosledno bez kompromisa – istražuje teško prohodan teren porodičnih odnosa, ističući napetosti, razočaranja i nerešene emocije koje su se godinama nagomilavale.

Kroz oštra zapažanja iznesena karakterističnom lirski intoniranom rečenicom, Kinkejd se bavi širim implikacijama Devonovog života, uslovljenog siromaštvom, ograničenim mogućnostima i kolonijalnim nasleđem njihove rodne zemlje.

Ipak, u svojoj suštini, Moj brat jeste svojevrsna meditacija o smrtnosti i univerzalnoj ljudskoj borbi za pronalaženje smisla pred neizbežnim gubitkom. Sirova, dirljiva i ponekad duboko uznemirujuća, ova memoarska knjiga svedoči o duboko refleksivnom i poetički intrigantnom istraživanju intimnih veza koje oblikuju naše živote, čak i u trenutku dok se razgrađuju pred licem smrti.

Glavna junakinja ovog romana ima možda čak i sto godina, možda i manje, a možda i više, ne seće se, kao ni mnogih stvari iz svog života. Jedino koga se seća jeste on, a nazvaće ga Franc, jer se ni njegovog imena ne seća.
Franc je bio ljubav. Pojavio se jednog dana u Berlinskom prirodnjačkom muzeju, gde je ona radila već dugo na proučavanju skeleta preistorijskih životinja. Stao je pored nje dok se ona, kao i svakog dana, divila skeletu brahiosaurusa, najvećem skeletu jednog dinosaurusa koji se mogao videti u nekom muzeju. Franc je rekao: Lepa životinja.
Njhova ljubav otežavale su dve stvari, to što je Franc bio iz Zapadne Nemačke, a ona iz Istočne, i to što je Franc bio oženjen.
Ovaj roman nemačke književnice Monike Maron, oda je ljubavi koja se doživljava kao esencija, kao beskajna primordijalna voda u kojoj okupani život najzad dobija smisao. Takva ljubav otvara vrata neopisivoj strasti i duševnom uzbuđenju kakvo ništa drugo ne može izazazvati. Ali takva ljubav neizostavno budi i strah od gubitka koji se očituje u opsesiji, ljubomori, posesivnosti i bezgraničnoj potrebi da se bude s voljenom osobom. Ali postavlja se neizbežno pitanje: po koju cenu?
Jer, kako kaže glavna junakinja, u životu se ne može propustiti ništa osim ljubavi.

Ko je bila Ketrin O’Del, najpoznatija irska glumica na svetu?

Zašto je na kraju završila u mentalnoj ustanovi? Kakvu je to mračnu tajnu krila?

Nora istražuje prošlost svoje majke Ketrin, otkrivajući istine o glamuroznom svetu filma i pozornice, ali i o porodičnoj istoriji, majčinstvu, ljubavi, traumi. Ketrin O’Del nije bila samo najveća diva jednog vremena. Bila je složena ličnost, umetnica raskošnog talenta, ali i osetljiva i nesigurna žena u potrazi za podrškom i priznanjem, istovremeno moćna i jaka, majka puna ljubavi za svoju ćerku, odlučna da je zaštiti.

En Enrajt je maestralna pripovedačica koja nam priču o Ketrin O’Del donosi s filmskom živopisnošću, kombinujući opise života iza kulisa s intimnim, emotivno snažnim trenucima između majke i ćerke.

Glumica je roman o propustljivoj granici između slave i stvarnosti, filma i svakodnevice. To je priča koja preispituje cenu koju plaćamo za umetnost i kako nas prošlost oblikuje na načine koje tek kasnije razumemo.

„Jedne junske nedelje, rano po podne, otac je hteo da ubije majku.”


Tako počinje Stid, roman francuske književnice Ani Erno, nastao iz jednog stvarnog događaja, jednog životnog iskustva koje autorka u procesu pisanja oblikuje u iskustvo književnosti, pronalazeći način da lično prikaže kao univerzalno.

Pripovedačica u ovom romanu jeste već zrela žena koja ispisuje vreme kada je bila devojčica. Ona traži začetak osećaja koji je nikad neće napustiti, a to je osećaj stida: stid zbog porekla, zbog predaka I pretkinja, zbog kuće i grada u kom odrasta, stid od misli koje ne bi trebalo da misli, od nedoličnih pobuda. Stid metaforički prikazan u događaju napomenutom na početku romana.

Onog trenutka kad pođe u školu, kada počne formalno obrazovanje koje će je izvući iz njene lične istorije marginalizacije, taj kontrast koji bude osećala između „niže” i „više” klase, siromašnih i bogatih, jednostavnog i problematizovanog života, nosiće zauvek kao nevidljivi žig. Istovremeno, stid je i pokretač da život ispuni drugačije od roditelja. povezivanja sa željom i osećanjima čistim u svojoj izvornosti.
Sećanje na devojku pokreće tumačenje i razumevanje sećanja, koja su mnogo više od sećanja, ona su upravo mi, sada, u trenutku sećanja.

Postavljajući čitaoce u središte upornog, opsesivnog, očajničkog traganja za tajnom, za majkom, za sobom samom i ranom koja se prenosi iz generacije u generaciju, Vigdis Jurt opterećuje čitateljku bolom i tegobom koje sama junakinja nosi i kojih se na kraju oslobađa. Čitateljka (ili čitalac) ostaje zamišljena nad onim što se upravo odigralo, dostiglo vrhunac i primirilo, s pitanjem o sebi samoj. Ako bismo na sopstveni doživljaj primenili kriterijum Johane Hauk da „istinitost dela ne počiva u njegovom odnosu prema takozvanoj stvarnosti, već u načinu na koji deluje na posmatrača”, sigurna sam da bi većina čitalaca potvrdila da je ovaj roman istinit, bolno istinit.

O autorki:
VIGDIS JURT (1959) napravila je uzbudljivu književnu karijeru i napisala mnoge popularne knjige za decu i odrasle. Danas je nagrađivana autorka i jedna od najzanimljivijih, savremenih pisaca Norveške.

Dobitnica je niza nagrada i priznanja, među kojima su: Søren Gyldendal-Prisen, Nagrada kritike 2012, Brageprisen, nagrada Amalija Skram, Aschehougprisen i Nagrada prodavaca knjiga 2016.
Njene knjige su objavljene u 30 zemalj."

"Dok u romanima Jedna žena i Nisam izašla iz svoje tame Ani Erno govori o svojoj majci, u romanu Mesto fokus je na ocu. Reč je skoro o antipodnim odnosima, ali romani se međusobno dopunjuju, naročito ako imamo u vidu čitav opus Ani Erno, koja je od ličnih iskustava stvorila književnost.

Značenje naslova je višestruko, mesto odrastanja koje nas određuje u manjoj ili većoj meri, mesto oca u našem životu, mesto koje pisanje o odnosu oca i ćerke ima u književnosti.

Otac je na samrti, leži nepomičan, u drugoj sobi njegov unuk mirno spava. Ćerka je svesna da dolazi neizbežan, poslednji trenutak. Misli se kreću po pršljenovima kičme, gore i dole, događaji koji su već postali sećanje uskoro će se preobraziti u nežive slike svesti. Kako osećamo ljude kojih više nema? Kako osećamo sebe u svetu u kome više ne čujemo glas s kojim smo oduvek živeli?

Erno roman gradi skoro samo od zabeleški, crtica o ocu, naznaka nekih događaja, ali, čini se baš zbog te svoje umešnosti, uspeva da probudi snažnu emotivnu reakciju kod čitalaca i čitateljki.

Mesto je 1984. dobilo prestižnu nagradu Renodo.

Ispod površine može se čitati i kao moderna verzija Kralja Edipa. Autorka će uglavnom zadržati sve motive, ali će ih dobro promešati u bubnju 21. veka. Simbolički potencijal romana tako postaje riznica drugačija od antičke. Zabuna dovodi do tragedije i u ovom delu, ali preispitivanje rodnog identiteta junakinja i junaka jeste novi ključ za dešifrovanje sudbina. Antički Tiresija je nekoliko godina bio pretvoren u ženu i njegov lik odavno već nameće razmišljanja o rodnom prožimanju, ograničenjima i cenzuri.

A zamislite sada Edipa kao ženu, i to ženu koja se pretvara da je muškarac.

Na drugom planu, ovo je priča o istraživanju sopstvene unutrašnje građe – šta nas je načinilo takvim kakvi jesmo. Ko su nam majke i očevi, ko su naše prave pretkinje i preci? Zašto ljubav ume da bude poput zamućene reke iz koje neprestano preti – strah?

Na pronicljiv i mladalački način Dejzi Džonson otkriva šta se krije ispod površine naših rodnih određenja i sveukupnih osećanja. Ali otvara i zanimljivo pitanje: zašto drugačija vremena i drugačiji ljudi i dalje uspevaju da prave iste greške?

Zuzana Brapcova obrela se usred postkomunističkog i pred treći milenijum naše ere zasićenog srednjoevropskog krajolika i ispisala Godinu bisera, svet i tekst okolo jezgra u kojem ostaje komprimovano pitanje:

Postoji li veći rizik od posezanja za istinom o sebi, a potom i jednačenja s njom?

Komponovano a potom dekomponovano, promišljeno a potom umaklo poretku mislenog, razrešenje je u njenom najznačajnijem romanu hitnuto preko mentalnih spazama upisanih u taj rizik, preko rastakanja osećajnosti i samorazumevanja, preko demonstriranja transgresija užitka i destrukcije, harmonije i emocionalne atonalnosti, nemoći i pokornosti, preko neuralgije društava koja su se ukazala po podizanju Zavese, i kao u slučaju svakog vrednog književnog teksta, ostalo je u međuprostoru u kojem ga čitaoci mogu presresti i dobiti izuzetnost vlastitog odgovora. - Jelena Nidžović

Roman koji ispisuje ćerka, u kom se prepliću stvarnost teških bolničkih dana s majkom, koja boluje od Alchajmerove bolesti, i slike iz detinjstva i mladosti, kad je majka bila autoritativna figura koja pruža ljubav i zaštitu.

Kao da su zamenjene uloge koje u unutrašnjoj predstavi sopstva nikada ne mogu biti zamenjene. Bolno smenjivanje osećanja tuge odrasle žene koja je i sama majka, podsvesne ljutnje ćerke, i teškog mirenja s tim da majke više nema, ali da nikad zapravo ne nestaje.

ANI ERNO (1940) francuska je književnica koja je napisala preko trideset knjiga. Za svoj rad 2022. godine
dobila je Nobelovu nagradu za književnost. Rođena je u Normandiji, u radničkoj porodici. Studirala je na
univerzitetima u Ruanu i Bordou, i stekla diplomu iz moderne književnosti. Do 2000. godine predavala je
književnost, nakon čega se potpuno posvećuje pisanju. Prelazak iz radničke klase u viši srednji sloj preko
obrazovanja, biće tema knjiga Ani Erno.

Književnu karijeru počinje 1974. s Les Armoires vides, o ilegalnom abortusu, fikcionalizovanoj
autobiografskoj činjenici. Već 1984. dobija čuvenu nagradu Renodo za roman La Place.

Teme o kojima piše jesu klasna podela, feminizam, društveno i kolektivno biće, a delo joj je zasnovano na
produbljenim psihološkim i sociološkim uvidima. U kasnijim romanima sve se više okreće autobiografskom
u pisanju, pa je proglašena rodonačelnicom autobiografske fikcije.

U romanu Les Annes, koji se smatra njenim magna opusom, uporedno je prikazala francusko društvo od
završetka Drugog svetskog rata do kraja 20. veka i svoj život u tih šest decenija. Delo je dobilo nagrade
Margerit Diras, Fransoa Morijak, Strega.
Nobelovu nagradu dobila je za „hrabrost i kliničku preciznost kojom razotkriva korene otuđenja i kolektivna
ograničenja ličnog sećanja”.

Sećanje na devojku čini se kao deo koji je nedostajao da bi se sklopila autofikcionalna slagalica dela nobelovke Ani Erno. U ovom romanu ona se vraća u daleku 1958. godinu, u dan kada je doživela prvo seksualno iskustvo, zapravo traumu koja će je gurnuti ka depresiji i poremećaju ishrane.
Trebalo je da prođe više od pola veka da bi autorka mogla da piše o ovom, kako sama kaže, veoma složenom događaju. U to vreme za devojku iz radničke porodice seks je bio rascepljen kod koji je bilo teško dešifrovati: s jedne strane, neumoljivo povezivanje sa stidom, krivicom i zabranom, i zato, s druge strane, nemogućnost povezivanja sa željom i osećanjima čistim u svojoj izvornosti.
Sećanje na devojku pokreće tumačenje i razu+M18mevanje sećanja, koja su mnogo više od sećanja, ona su upravo mi, sada, u trenutku sećanja.

Sve srećne zemlje liče jedna na drugu, a svaka nesrećna zemlja, pa… i one su dosta slične jedna drugoj.

Ili su ženama udarene zabrane, ili su bogati izvan zakona, ili je cenzura zamrzla svaku istinu. U nesrećnim zemljama ipak nisu svi nesrećni, kao što ni u srećnim nisu svi srećni. Samo što je u oba slučaja taj broj izuzetih mali, a u prvom slučaju je i strašno pogrešno što je taj broj mali.

U svom romanu Ornela Vorpsi govori o odrastanju junakinje u Albaniji za vreme vladavine Envera Hodže, u jednoj zemlji u kojoj ljudi nikako ne umiru, jer su tako snažni i iskonski i nepobedivi, ali gde je opasno biti lepa žena, ili neupućeno dete koje rado prihvata slatkiše od starca, ili čovek koji će reći šta misli u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. U ovoj zemlji, i tolikim zemljama, ljudi ne umiru – oni samo nestaju.

Ovo je svakako i knjiga o tome koliko nas zemlja u kojoj smo rođeni, odakle su nam sve pretkinje i preci, oblikuje u životu, i koliko utiče na to kakvi ljudi postajemo.

Godine su mi bile u fokusu jer su njen magnum opus, objavljene su u poznim autorkinim godinama, nakon značajnih romana kao što su Mesto pod suncem, Događaj, Jedna žena… i sva ta prethodna ali i naknadna ostvarenja kulminiraju u Godinama i, s druge strane, istovremeno iz njih izviru, i tematski, i stilski i vrednosno.

U Godinama, kao uostalom i u svim drugim njenim romanima, sebe i svet piše žena. Međutim, za razliku od drugih dela, ovim romanom obuhvaćen je znatan period, od kraja Drugog svetskog rata, tačnije od početka pedesetih, do početka dvehiljaditih, kroz koji je autorka pokazala kako se menjaju društveni položaj žene, porodica i porodični odnosi, brak, razilaze i kohabitiraju ideologije, pojačava ili slabi interakcija društva i pojedinca, kako nas menjaju nove tehnologije.

Pisala je o tome kako smo od slobodarskih revolucija (u Godinama simbolički izraženih kroz ’68) stigli do brutalnog konzumerizma, o odnosu prema imigrantima, problemu s kojim se Francuska već dugo suočava a odnedavno i čitav svet.

Pisala je o svom društvenom poreklu, radničkoj klasi, kako pobeći od nje i nastaviti borbu za nju. Roman je prepun zapisa o političkim događajima u Francuskoj i svetu, gde su feministički, socijalni i egzistencijalistički modeli, obrađeni u širem društvenom i dužem vremenskom kontekstu, dobili produbljena značenja.

Između prve i poslednje rečenice: Sve će slike nestati i Sačuvati nešto od vremena u kom nikad nećemo biti, odvija se čitav jedan život, čitava istorija jedne zemlje, čitavo umetničko delo. I odvija se vreme. Ove dve rečenice su razlog pisanja romana, sve će slike nestati…

Godine su takođe i roman o vremenu, o načinu da se vrate osećaji koji behu, a koji su nas sastavili takve kakvi jesmo. Osim što su otvorile mogućnost uzbudljivog komparativnog čitanja dva velika romana o vremenu (i Francuskoj), od jednog muškarca, genijalnog Marsela Prusta, i jedne žene, nobelovke Ani Erno, Godine su svakako značajan doprinos književnoj zapitanosti i uznemirenosti zbog te ravnodušne i, možda, jedine stvarne pojave – vremena.

Zbog svega ovoga, za mene su Godine bile jedna od onih knjiga koje fale. - Ljubica Pupezin, iz pogovora

„Od septembra prethodne godine nisam ništa drugo radila osim što sam očekivala jednog čoveka da mi telefonira i dođe kod mene.”
Glavna junakinja je profesorka, živi u predgrađu Pariza, u srednjim je godinama. Ima vezu sa oženjenim muškarcem, strancem na službi u glavnom gradu Francuske, ukoliko bi se malo više reklo o njemu, svi bi znali o kome je reč. Ali, u suštini, to i nije toliko važno, glavna tema ovog romana jeste strast, a ne njen predmet.
Do pre samo nekoliko decenija, stid je branio sve, naročito devojkama. Ne zatrudneti pre braka, obavezno zatrudneti nakon venčanja, biti u skladu s očekivanjima: ugledan muž, dobar posao, sopstveni stan. A onda je došlo do revolucije oslobađanja koja se razlila u sve: od banalno fizičkog – prikazivanja porno-filmova na televiziji – do unutrašnjeg proloma koji je svoj najbolji izraz oduvek nalazio u umetnosti.
I u ovom romanu Ani Erno rečima oblikuje sećanja i osećanja u književno delo, strukturirano uvek tako da se ono lično i intimno dodirne s opštim koje je u svima nama.

„Trudna sam. Užas.”

Zapisala je studentkinja u svoj dnevnik, u Ruanu, 1963. godine. Reći roditeljima je nemoguće, zadržati dete tek je nezamislivo. Vanbračna trudnoća za devojku iz radničke porodice poput njene, u malom gradu kakav je njen rodni grad, predstavlja kraj: porodica će biti trajno obeležena sramotom, a ona sama ostaće bez mogućnosti da se dalje obrazuje i živi drugačije, bolje, što dalje od sopstvenog porekla. Rešenje je abortus, ali on je u Francuskoj zabranjen.

Četrdeset godina kasnije, nekadašnja studentkinja iz Ruana, a sada književnica Ani Erno, deli svoje iskustvo sa svetom, pišući knjigu nesputane iskrenosti, pretvarajući sećanje, dnevničke zapise i zabeleške u umetnost.

Događaj je originalan, književno uverljiv prikaz posledica nehumanih zabrana, u ovom slučaju zakonske zabrane ženi da samostalno odluči o tome želi li da rodi. Ovaj roman je još jedan dokaz da se primitivne konstrukcije uvek ruše i da u tom zemljotresu zatrpavaju mnoge živote. Ali se, nažalost, iznova i grade.

Događaj je dokument o jednom odrastanju pretvoren u književnost. Intimna, potresna priča jedne žene koja postaje univerzalni umetnički simbol borbe i patnje svih potlačenih.

Šta raditi sa željenom i stečenom slobodom? I kako je živeti?

Ova pitanja ispisana su u bezmalo svakom gestu, dijalogu i pomisli junaka, na svakoj stranici Pridošlice – prvog, nesumnjivo autobiografski intoniranog romana Simon de Bovoar. A u njemu, dok buka iz pariskih kafea, zadimljenih hotelskih soba, sa plesnih podijuma i pozorišnih dasaka zaglušuje neumitno primicanje Drugog svetskog rata, Fransoaza i Pjer nepomućeni sumnjom u svoju ljubav i međusobnu privrženost uzimaju pod svoje sasvim osobenu, hirovitu i razdražljivu Gzavjeru, i sa svojom štićenicom ostvaruju ono što danas zovemo „otvorenomˮ vezom.

Pokazuje se, međutim, da trougao postaje vežbalište za sasvim drugačiju geometriju emocija, a da samosvest i intelektualne snage ne mogu ostati neizmenjene kada se nađu ispod želje, kontrole i afekata. I nema nepošteđenih u potrazi za harmonijom. Zaljuljan između na trenutke previše dobro poznatih opisa indolentne i nehajne svakodnevice umetnika i intelektualaca i značajnih pitanja egzistencije, te političke i društvene dimenzije sudbine pojedinca, roman Pridošlica bezmalo osamdeset godina od svog prvog izdanja ukazuje i na nešto od plesa zabluda i sloboda savremenosti.

Njujork, prva polovina 20. veka. Taj stari Njujork u kojem postojiš jer „u njemu se živi” i ima mnogo zabave, čak i u doba prohibicije. U njemu je dražesni cinik Larošfuko kriv za nesanicu u pola četiri ujutru, a Bog ljut ako telefon ne zazvoni, u njemu grom ostaje iza vedra neba i ne udara iako je dovoljno izazvan i ima puno pravo na to, u njemu se čuje: „Slatka moja, bile smo ovakve – ovakve, kad ti kažem”. A onda se mir sa svetom ponovo uspostavi, svi se ušuškaju u pomisao da je sve popravljeno, baš onako kako samo ženska ruka može da popravi dodajući poneku sitnicu u stan, u pismo, u život.

Iako su napisane pre nepunog veka, u danima očajanja, užasa i svetskih promena, priče Doroti Parker su vanvremenske. Pune oštroumne duhovitosti i lakonske satire, uglavnom se bave ljudima i njihovim borbama, neretko unutrašnjim, potajnim. Pored toga što oživljavaju urbani milje, one i razotkrivaju neizvesnosti i razočaranja ljudi koji vode običan život, zadubljenih u sebe, s neveštom komunikacijom. I baš tu se i ogleda sva čar Dorotinog pisanja, da vidi i dočara nešto čemu će se smejati i u najuobičajenijim situacijama, najgorim tragedijama, u usamljenosti zbog starenja, ali i u rasnim predrasudama, uvek osetljiva na nepravdu i spremna da laganim stihovima obogati književni pejzaž.

U ovoj knjizi, koja nije ni biografija, ni roman, već „možda nešto između književnosti, sociologije i istorije”, kako sama autorka kaže, ćerka piše o majci, žena o ženi, književnica o istini.

Majka je zakon univerzuma odrastanja ispunjen čistim osećanjem, koncentrisana želja da se ćerki pruži drugačija, bolja budućnost. Majka je klasni neprijatelj onog trenutka kad se otvori taj željeni viši svet: doba kad se ćerka stidi majke, a majka strahuje od ćerkinog prezira.

Majka je žena koja se menja: nepoznata osoba koja je postojala pre ćerke – nepredvidljiva matična ćelija slobode, i daleka osoba koju je nepoznatom učinila starost – pogrbljeno i izlomljeno sećanje srca. Majka je lepak koji povezuje dete i ženu u nama. Majka je istina o nama samima. Majka je simbol društva, stega koje su je oblikovale i kojima se opirala. Majka je naša revolucija.

Majka je sve to, majka su sve te žene. I ti.

Jedna žena.

Proleće je početak. Buđenje, rađanje, cvetanje. Miris novog, snažnog, radosnog života. Života punog sebe.

Proleće je omiljeno godišnje doba Ričardove bivše supruge. Ričard je režiser, ali od onih „starog kova”, i ne pristaje na komercijalizaciju umetnosti i vulgarnu prevaru koja će se lako monetizovati. U proleće će umreti njegova najvažnija osoba u životu Pedi, scenaristkinja, književnica, enciklopedija, mudrost života. U proleće će Ričard poželeti da sve okonča.

Proleće je i omiljeno godišnje doba devojčice Florens. To je najčudnija, najtajanstvenija i najusamljenija devojčica na svetu. To je ujedno i najhrabrija i najupornija devojčica jer ono za čim ona traga jeste najvrednije življenja.

Proleće je i naziv jednog odeljenja u ustanovi za smeštaj migranata. Ljudi koji su pobegli od ugnjetavanja ka slobodi. I kojima je ta sloboda uskraćena. S migrantima radi Brit. Britani je takođe neobična žena, uspavana i zamišljena, i sasvim je razumljivo što će Florens odabrati baš nju.

Proleće je i roman kojim Ali Smit osvetljava, rasvetljava, secira i slika strašnu savremenu pojavu velikih migracija ljudi iz istočnih zemalja u zapadne, njihov beg od smrti i jada ka životu i miru, te način na koji ljudi zapadnih zemalja,
konkretno Velike Britanije, postupaju s njima. Kao i u svakom romanu iz sezonskog kvarteta, Ali Smit pokazuje i najgore i najbolje što se može dobiti od čoveka 21. veka. I ne manje važno, da je genijalna književnica.

Proleće duboko pogađa u bolnu tačku savremenog sveta… Ne sumnjajte da ste u prisustvu ozbiljne umetnice. - Njujork tajms

Proleće je blistava himna nadi, koja spaja prošlost i sadašnjost. - Obzerver

Genijalnost Ali Smit ogleda se u tome što vešto koristi književnost kao navigaciju kroz savremeno doba, i to tako lagano da nikad ne upada u zamku da drži predavanja… Florens je tipičan simbol Ali Smit: strankinja koja može da probudi uspavanu maštu i razbije zamrznuto more u nama. - Gardijan

U ljubavi uvek mora da postoji makar mikrodoza ljubomore, inače to nije ljubav. Kažu. Ali šta je u stvari ljubomora? Dokaz, deo karaktera, nesigurnost, društvena norma? Ili ovde uopšte nije reč o tome…

Ona je njega ostavila posle šest godina, jer nije htela da žive zajedno, nije htela da žrtvuje slobodu osvojenu posle braka.

Ipak, povremeno se viđaju, povremeno se čuju i sve je dobro dok on ne uvede nova pravila jer počinje život s drugom ženom.

I tada, sasvim iznenada, ta druga, nepoznata žena postaje glavna junakinjina misao, ispunjava joj dane, minute, ona se grozničavo usredsređuje na istraživanje ko je ta druga, prečešljava spiskove, okreće telefone, neprestano razmišlja o tome da li i njoj govori iste reči, kako da im se nekako osveti. Je li to ljubomora, koju bi istog momenta razvejao njegov povratak – nakon čega se, doduše, ne bi desilo ništa, oni ne bi bili ponovo zajedno – ili nešto posve drugo, nešto što skoro neprirodno pulsira u glavi, ispunjava svaki organ, svaki kutak vremena, mili po koži? Je li to ipak nešto što bi se najpre moglo nazvati zaposednutost…

Iako protagonistkinja uglavnom sve vreme razgovara sama sa sobom, njen unutrašnji monolog zapravo je razgovor s čitateljkama i čitaocima, i gotovo se neprimetno seli u čitalački unutrašnji monolog. Njena zaposednutost tako postaje i čitalačka, i tera naš razum da pogleda šta je iza njegovih ograničenja, kolika je, zapravo, snaga svesti naspram nesvesnog koje ograničenja ne poznaje.

Da li je moguće zavoleti čudnog, ćutljivog dečaka iz sibirskih dubina pogotovo ako ste usamljena majka čija su deca daleko?

Postoji li istinska ljubav, pravi, tačni spoj dva srca ili dve duše, dva odvojena života? Ili je sudbina niti sudbine da se neprestano kidaju i prekidaju?

Ovaj muškarac je ćutljiv, ali vidi i oseća sve. Da žena nema ljubavi prema njemu, da su deca odgajana bez ljubavi nespremna da ljubav daju. Njegov odgovor biće užasan i nenameran – da li baš?

Verujete li u princa iz bajke? On stoji u vašem dvorištu, prelep na jesenjem suncu. Ali zašto na kraju cela porodica plače?

Porodične veze su najraznovrsnije veze među ljudima. Tajne četiri zida nekad mogu sružiti sve zidove.

Priče Dajne Opolskajte primer su savremene litvanske književnosti, zanimljive su zbog izbora tema, još zanimljivije zbog načina sagledavanja i obrade tih tema, i veoma zanimljive zbog specifične atmosfere hladnog, žutog i uzburkanog unutrašnjeg nanosa, koja se širi zbirkom. Dajna nas uvodi u svoj svet gde se na neočekivan i napet način sučeljavaju realno i magično, gde obični ljudi prestaju da budu obični kad razbiju sve čaure koje ih navodno štite a u suštini onemogićavaje da žive punom snagom.

Zbirka priča Piramide dana, za koju je 2019. dobila Nagradu Evropske unije za književnost, prvo je delo Dajne Opolskajte prevedeno na srpski jezik.

Saša Grinlo je šesnaestogodišnja devojčica uznemirena dešavanjima u svetu, empatična prema nevoljnicima koje sistem zanemaruje ili zlostavlja, oduševljena pticama koje najvaljuju leto. Njen mlađi brat Robert opsednut je Albertom Ajnštajnom, igra Abjuzhip, povučen je, zlostavljan u školi, veoma inteligentan. Žive s majkom Grejs, koja ne može da izbriše iz sebe to davno leto
kada je s pozorišnom trupom bila na turneji, igrala Šekspira i briljirala. I srela njega. Pored njih, u susednoj kući živi njihov otac i bivši Grejsin muž Robert, s novom ženom Ešli, koja izučava značenja reči, ali ne želi da govori. U jukstapoziciji odvija se priča iz 1940, o Danijelu Gluku, mladiću koji s ocem završava na Ostrvu Men kao neprijatelj Engleski, iako engleski državljanin, ali nemačkog porekla. Danijel je odvojen od svoje sestre koja odrasta u Nemačkoj. Leta su uvek provodili zajedno u raspravama o filmovima Čarlija Čaplina. A onda je došao rat.
Tu su i Artur i Šarlot – par koji se uputio kod sada stogodišnjeg Danijela jer je Arturova majka sinu ostavila u amanet tu posetu – i usput upoznao Grinlove.
Leto je deo sezonskog kvarteta Ali Smit koji čine i Proleće, Zima i Jesen. Kao i drugi romani i Leto je pokušaj da se uz sve autorkine narativne zamisli u knjizi nađu i trenutna dešavanja na globalnom nivou, pa je ova knjiga i među prvim romanim o pandemiji COVID 19, ali takođe i kritički osvrt na posledice Bregzita.
Za ovaj roman Ali Smit dobila je Orvelovu nagradu.

Vizionarska serija Ali Smit, ambiciozna po svojim razmerama i vrhunska u svojim dostignuć ima, biće proučavana i oponašana u decenijama koje dolaze.
Eskvajer
Ovo delo Ali Smit govoriće budućim generacijama kako je bilo živeti u ovim burnim i grozničavim vremenima i kako smo zahvaljujući umetnosti preživeli.
Gardijan
Leto je više od jedne sezone. To je bravurozni nastup književnice koji okuplja svu toplinu i svetlost našeg unutrašnjeg leta.
Vašingtopost

Neobičan čovek doseljava se u komšiluk. Elizabet je tek devojčica od osam godina, a Danijelu je skoro osamdeset, no od trenutka kada se budu sreli, neće se odvajati jedno od drugog, makar bili udaljeni kilometrima i godinama. Taj starac na zalasku životnog puta i devojčica koja je tek na početku života, pružiće jedno drugom ljubav i razumevanje kakvo je moguće samo između dva čista ljudska bića.

U trenutku kada roman počinje Danijelu Gluku je preko 100 godina. On uglavnom spava, ili bar tako Elizabet misli. Redovno ga posećuje i pored njega čita knjigu, jer retki su trenuci kada se Danijel budi iz dubokog sna, sličnog komi, i promrmlja tek pokoju rečenicu. Ali Danijel je naučio Elizabet šta je mašta.

U trenutku kada roman počinje Elizabet vadi novi pasoš. Britanija je izašla iz Evropske unije i mnogo se šta promenilo. Osim birokratije. „Ovo nije fikcija, ovo je pošta”, reći će joj službenik kada Elizabet iz ko zna kog pokušaja uspe da pošalje neophodnu dokumentaciju.
U trenutku kada roman počinje mnogo se šta već dogodilo, čitavi životi su odigrani.

Ovo je jedna od onih knjiga čije se rečenice lepe za uspomene: „Došlo je vreme da ljudi jedni drugima drže predavanja. Niko više ni s kim ne pokušava da razgovara.”

„Putovanje kroz vreme je moguće… Neprestano putujemo. Iz trenutka u trenutak, iz minuta u minut.”

„Niko nije govorio kao Danijel. I svi su govorili kao Danijel.” „Umorna sam od vesti. Umorna sam od toga kako nevažne stvari prikazuju kao važne.”

Ovo je jedna od onih knjiga koje vas navedu da zastanete. Zaustavite rutinu, led površine krcne i propadnete, jedini pad koji vas vodi nagore, koji tera da se zapitate. Šta radim ja? Kakav je ovo svet koji me okružuje? Zašto samo stojim i posmatram? Ili sklanjam pogled. Kuda žurim? Gde ću stići? Koje granice zapravo moram da pređem? Kad sam se poslednji put radovala/-o? Umem li da prepoznam ljubav? Čega se plašim? Šta su moje uspomene? Ko ih stvara?

Jesen je još jedan roman iz sezonskog kvarteta Ali Smit, koji još čine i Leto, Proleće i Zima.

Roman je bio u najužem izboru za nagradu Men buker, proglašen je Značajnom knjigom Vašington posta i jedna je od deset knjiga godine prema oceni Njujork tajmsa.

„Jesen je nesumnjivo Ali Smit u svom najboljem izdanju.” - Tajms

„Ovo je mesto na kom ćemo reći: Ali Smit ima divan um.” -Njujork Tajms

"