Proizvodi

Evo knjige o putovanjima koja, baš kao i sreća, nema svoju algebru, ali ima magiju – vrtoglavicu, poput ruleta. Danas, kada čovek dobija svet gotov za upotrebu, pred nama su priče o hodočašću u magične kuće gde su se rađali, bivali, umirali oni koji su menjali istoriju postojanja na ovoj grešnoj zemlji, spis o svetim domovima gde su živeli Šekspir, Rembrant, Betoven, Mocart, Hundertvaser, Tutankamon, Van Gog, Mone, Diras, Jursenar, Romen Gari, Milena Barili, Andrić, Dučić, LJuba Popović... Knjiga Na kafi kod Šekspira otkriva krvno srodstvo koje postoji između prostora, predmeta i duhova velikih ljudi što još uvek lutaju odajama svojih domova, odgonetajući saglasja između genija i mesta gde su sanjali odvažne snove. Na kafi kod Šekspira je delo napisano u slavu putovanja u dublje, eteričnije svetove kuća onih koji su promenili sudbinu sveta, ispili je do poslednje kapi, znajući da je „svaki protraćen trenutak, iscurela krv bogova“.

Nagrada „LJubomir P. Nenadović“ za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku u 2021/2022. godini

Pre svega, upozorenje! Ova knjiga može u vama izazvati nagli porast žudnje za životom, jer ovo je delo čija je glavna promisao da se u životu računaju samo umetnost i uživanje. Inspirisana je raskošnim, estetski nadahnjujućim slikama Slavka Krunića, koje iznova stvaraju svet uživanja i zadovoljstava. Evo knjige čiji junaci divlje, čežnjivo, detinje neustrašivo i katkad besramno biraju hedonizam, smatrajući da bi život lišen strasti prema vinima, Erosu, gastronomiji, umetnosti – čistim inkarnacijama božanskih sila, bio – greška. Ove priče, s filološkim žarom, odvešće čitaoca u gradove žudnje, u zavodljive i estetski nadahnjujuće hotele, u tajne budoare kojima vladaju neutoljiva žeđ i opojna sloboda, i navešće čitaoca da uživa kao veseli buržuj i misli i filozofira kao polubog.

Knjiga Apsint sa Lotrekom nastavak je knjige putopisa Na kafi kod Šekspira Sanje Domazet, nagrađene priznanjem „Ljubomir P. Nenadović“ za najbolјu putopisnu knjigu na srpskom jeziku u 2022. godini. Novi putopisni eseji nas vode kroz domove slavnih umetnika i neobičnih lјudi: Save Šumanovića, Kafke, Fride Kalo, Baskijata, Celana, kroz Hemingvejevu kuću na Kubi, Dalijevu kuću-muzej, Markesovo prolazno boravište, Lotrekove neprihvaćene domove; tu su i kuće Pegi Gugenhajm, Enija Marikonea, Nabokova, Mileve Marić… Pohodeći njihove odaje, autorka otkriva duhovnu vezu između prostora, predmeta i genijalnih lјudi. 

Evo knjige gde srce dobija sve što želi, a plaća dušom. Pred nama je roman o strasti, novcu, intrigama i zločinu, kome ljubav uvek prethodi i stoji iznad svega. Ovo delo je omaž savremenom svetu, toj pijaci duša, inspirisan uvek aktuelnom temom sukoba unutar staleža i polova, lepotom „oko koje je uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi“. Po formi eksperimentalno zanosan, po sadržaju postmodernistički realan, napisan različitim jezičkim tonalitetima, roman Sanje Domazet otvara pred čitaocima tajna vrata zemaljskih, i onih drugih svetova kroz nesvakidašnji zaplet i neočekivan rasplet. Danas ima više ljubavi u jednom romanu nego u jednom velikom gradu. Ovo je takav roman.

„Ozaren sam, i ožaren neverovatnom toplinom. 
Još neverovatnije – toplinom okovanom zimom. 
Čitao sam rastopljenog srca.“ 

        Slavko Krunić, slikar

O ljubavi, anđelima i drugim demonima

Često slušamo da je više ljubavi u jednoj knjizi nego u jednom velikom gradu. Ovo je ta knjiga. Ona dokazuje da se ljubavi nikada ne završavaju, da za ljubav nema pomoći osim voleti više, kao i da strastvenost uvek čini čoveka moćnim. Jer „nebo naoružava ljubavlju one koje ne želi videti poražene…“ Od Moskve i Beograda do japanskih šuma smrti i zabačenih kineskih provincija, od velikih, sjajnih prestonica do koncentracionih logora, ljubavi u ovoj knjizi ne prestaje da kuca srce.

Sanja Domazet dokazuje da živeti u ljubavi znači biti potresen, dotaknut, „od užasa i radosti, od pouzdanosti i straha, od patnje i divote“. Jer nema ničeg protivprirodnijeg od života bez osećanja. Život je milost… Zbog milosrdne ljubavi smo ovde. Evo knjige priča koja nas ostavlja u uverenju da će ono jedino važno što će sijati za nama kada jednom budemo napuštali ovu tamu biti tragovi ljubavi...

Evo modernih bajki čije su glavne junakinje zavodljive, strasne, lirske, krilate, nežne boginje, koje vole decu i sve čine da njihove poraze pretvore u trijumfe a strahove u smeh, jer bojati se znači propustiti sreću.
Male boginje slučaju komedijantu ne prepuštaju sudbinu dece, već berući edelvajse, na ćilimima, u letećim balonima ili na zmajevima, sa mobilnim telefonom u ruci ili čarobnom lampom, grickajući kisele krastavce ili polenov prah, čine sve da svet odrastanja postane vedrina, smeh i praznik, da dečija stvarnost bude i čudo i misterija igre, jer je sjedinjenost postignuta kroz igru – najveća! Sve boginje i decu ujedinjuje jedan jezik i jedna religija, ona najjača i praiskonska – ljubav, koja čini da su svi putevi otvoreni i sva nebesa cvetna i lako dohvatljiva.

Inspiracija za um i ljubavno šaputanje za dušu

Evo dela o umetnicima koji su živeli i stvarali u skladu sa postulatom da stvarati umetnost u savremenom svetu znači spasavati sopstvenu dušu. Oni o kojima je ovde reč (Gabrijela Mistral, Garbo, Raspućin, Visocki, Neruda, Ruževič, Mišima....), dokaz su da „veliki umetnici zauvek ostaju deca, a za decu je Hristos rekao: Pustite decu da mi priđu.“ Eseji pred nama podrazumevaju da čovek kao duhovno biće dolazi gladan na ovaj svet i tu svetu glad ova knjiga želi da utaži. Evo priča o tome kako je Tamara de Lempicka razumela suštinu slikarstva tek kada je shvatila da je duh čovečanstva vaspitan na mleku idealizma i lepote, zbog čega su Mandeljštamovi stihovi ispunili gluv i prazan svemir slovenskom muzikom, kako su se kod Kavabate podudarili čudo govora i čudo stvaranja...

Ovde su pohranjene i priče o nežnom prijateljstvu Milene Barili i Đorđa de Kirika, svetim slikama-ranama Nadežde Petrović, spoznaji Formana dok je snimao Amadeusa da je Mocartova umetnost bila prozirna, savršena, tako nevina da njegov film mora imati religiozni zanos... Ovo je i knjiga o spisima Marije Kiri koji će, pohranjeni u jednoj biblioteci u Parizu, biti radioaktivni još nekoliko hiljada godina, o strasnoj ljubavi Rebeke Vest sa ovim prostorima, o poeziji Bukovskog što beše i oluja i plodna, veličanstvena reka, kao i napisi zbog čega su genijalni tonovi Glena Gulda i Marije Judine bili božanski preleti, kao što je boja bila sveta, slomljena svetlost kod Pikasa i materija koja hoće da bude greh i ljubav i novi život kod Fride Kalo. Evo dela za čitaoce-stvaraoce, što smisao nalaze kada zarone u životne dubine, svetost saznanja, slatke kapi rose u kojima su svetovi čula, razuma i duha...

Božanstveni bezbožnici 3 je treći nastavak izuzetne zbirke literarnih portreta najblistavijih umova XX veka, pisanih s novinarskom radoznalošću i širinom, ali i s literalnim darom i misaonom dubinom. To su kratke istraživačke biografije i bibliografije neobičnih odvažnika XX veka. Knjiga sadrži četrdeset reportaža o ličnostima koje su, svaka na svoj način, ostavile neizbrisiv trag u kulturi, umetnosti i nauci. Između ostalih u knjizi se nalaze eseji o Brodskom, Murakamiju, Pjacoli, Al Paćinu, Prustu, Šumanoviću... Eseji o njima mogu se čitati i kao mozaični roman o junacima našeg doba.

Pre više od dve decenije, drama Punjene tikvice premijerno je izvedena u JDP-u, na čijem čelu je tada bio Jovan Ćirilov. Kritika i publika su veoma lepo primili ovu dramu iako je njena autorka u to vreme bila sasvim nepoznata kao pisac. Prema motivima ove drame, Slobodan Šijan i Sanja Domazet su potom napisali filmski scenario Punjene tikvice sa Lenjinovim mozgom, koji je takođe bio zapažen, ali film nikad nije snimljen. Ova knjiga stoga objedinjuje originalne tekstove drame i scenarija, uz dokumentarno svedočenje Šijana o sudbini filma koji nikada nije snimljen iako je prošao mnoge konkurse na kojima je umesto novca za realizaciju dobijao pohvale.

„Jednog leta, vrelog i sjajnog kao stakleni mehur, u nekim novinama sam ponovo ugledala nekadašnju noćnu moru svog detinjstva – balzamovanog Lenjina. Ležao je baš kao što leži i ovog trenutka. Balzamovan i s lako našminkanim usnama. „Gospode... Evo teme... O da, još je to bio dvadeseti vek... Dramu sam pisala poletno, s vedrinom, kao po diktatu. Videla sam je na unutarnjoj sceni, koju svaki dramski pisac nosi u sebi. U komad sam utkala svu gogoLjijadu koja je plesala u meni – udovica od žalosti lešu predsednika otkine nos, a on joj, mrtav, odbrusi: „Kurvo!“ Svu apsurdnost života u Srbiji, u vreme kada su nas zdušno ubeđivali da nije istina ono što vidimo nego ono što nam se kaže, tu neuspelu dresuru uma – apsurdistan, ubacivala sam u komad.“

Sanja Domazet

„Negde tokom 1996. Jovan Ćirilov mi je preporučio da pogledam predstavu mlade spisateLjice Sanje Domazet Punjene tikvice Jugoslovenskog dramskog pozorišta, s Nikolom Simićem u glavnoj ulozi. Tako je sve počelo, dvadesetogodišnja saga jednog filmskog projekta koja se još nije završila, ali su gotovo sve komponente koje su ga činile aktuelnim još uvek tu, oko nas, čak možda prisutnije i živLje nego tada, što mi zaista izgleda neverovatno. ’Majčica Rusija’ je i daLje prisutna u Srbiji, glasnija nego kada smo počeli da radimo na ovom filmskom scenariju, a sigurno je i mnogo uticajnija.“

Slobodan Šijan

Božanstveni bezbožnici 2 je nastavak izuzetne zbirke literarnih portreta najblistavijih umova HH veka autorke Sanje Domazet. Četrdeset reportaža o ličnostima u knjizi u stvari su stilski i poetski oblikovane kratke priče, čiji su junaci obeležili vreme u kome živimo. Lične reminiscencije daju pričama poetsku notu, dok enciklopedijsko znanje autorke od naizgled biografskih detalja tvori uzbudljivu životnu dramu svakog junaka ponaosob, otkrivajući unutrašnje svetove onih koji su oblikovali svet u kome živimo. Kao vešta novinarka i darovita spisateljica, Sanja Domazet ikone HH veka na pozornici života osvetljava iz drugačijeg, intimnog, ljudskog ugla.

...I četvrti roman Sanje Domazet „Acqua alta“(Zavod za udžbenike),poput prethodno spomenutih dela, prostorno je izmešten i mesto njegove radnje je Venecija u vreme sadašnje. Profesorka književnosti iz Srbije dolazi na gostujuće predavanje u Veneciju i tamo se na prvi pogled zaljubljuje u jednog svog studenta. Ispostaviće se, na njenu žalost, da je hristoliki mladić homoseksualac, koji pri tome svoje telo za novac prodaje tokom ekstravagantnih venecijanskih noćnih zabava.
Ovakav obrt fabule usmerava priču na drugu stranu: i glavna junakinja počinje da se seća rođaka pedofila koji joj je uništio detinjstvo seksualno je zloupotrebljavajući. Tada saznajemo da je ona zapravo došla u Veneciju da bi ubila njega. Međutim, rođak će poginuti ne od njene ruke, već igrajući ruski rulet baš sa njenim voljenim studentom, koji je odlučio da prestane sa prostituisanjem i sada na ruskom ruletu zarađuje novac. Mladić će skončati u duševnoj bolnici, nakon što u jednoj od narednih partija ruleta i sam bude ranjen u glavu.
Iako je Sanja Domazet svoj roman gradila na tri ekstremna, ali isto tako i relativno često korišćena motiva: Veneciji, homoseksualizmu i pedofiliji, ona je ipak uspela da se vešto izbori sa njima i održi visok nivo estetizacije svog pripovedanja, braneći se od predvidljivosti i opštih mesta igrivošću i neobičnošću izraza, ali i stalnim nenametljivim akcentovanjem Venecije kao grada čije je lice u minulim vekovima videlo sve što se videti može, od sjaja do bede, od vrline do poroka i od najviše umetnosti do najnižeg kiča. Na takvom mestu, u kojem nema zgrade koje nema istorijski značaj, visoka kultivisanost neminovno je prelazila u devijaciju, baš poput visokog vodostaja mora, acqua alta, koji s vremena na vreme preti da ugrozi i same temelje drevnog grada na vodi.
Mladen Vesković