Proizvodi

San može biti smrtonosan. Reč može biti presuda. Misao – neoprostiv greh.

„Danas se, Vidane, u Srbiji ubija istina o ratu i zločincima, istina o srpskim Artukovićima i fra Majstorovićima“, odgovorih mu. „Već duže od dve decenije sprovodi se propagandna lobotomija nad svima koji pamte šta je i kako bilo, i državna, crkvena i medijska dresura, kleronacistička i staljinistička dresura onih koji ne pamte jer u godinama velikog pomračenja nisu bili ni rođeni. Srbiju su nam, Vidane, zajahali duhovni i mentalni podrumi“, rekoh mu.

U zemlji gde istina postaje zločin, a pravda ne postoji, san može biti dovoljan razlog za osudu.

Jugoslav Avramović, profesor filozofije i matematike, poznat kao Arhimed, ima jedan jedini greh – taj što misli, što vidi, što se usuđuje da govori. Zbog toga postaje neprijatelj broj jedan, izveden na tajno suđenje, gde se ne traži istina već žrtva.

Njegovo suđenje nije samo proces protiv jednog čoveka – to je suđenje zdravom razumu, logici i pravu na mišljenje. Granica između jave i košmara briše se pred sudijom bez moći i optuženim bez prava. Da li je Arhimed prorok, ludak ili poslednji glas razuma u zemlji gde je prošlost laž, sadašnjost propaganda, a budućnost već presuđena?

Arhimed ne stoji pred sudom – on stoji pred ponorom. Njegov glas, umoran i izranjavan, odjekuje između zidova ćutnje, ali ga niko ne čuje. U svetu gde se strah utiskuje u kosti ljudi više ne slušaju. Tamo gde se suđenje istini odvija u mraku svi smo mi na optuženičkoj klupi.

Najlepši i najtužniji roman o Kosovu.

„Pri određenom položaju i odnosu zvezda, sve se i ovde, na Zemlji, mora ponoviti. Jula 1879. i maja 1970. godine, isto je bilo rastojanje od Vlašića do Sjevernjače i od Velikih Kola do Marsa i Jupitera. Zato je u maju 1970. Ivan Stepanovič Jastrebov, to jest ja, opet postavljen za carskog konzula u Prizrenu. Ne baš u Prizrenu, već ovde u Đakovici, ali razdaljina je mala i bez značaja... Smrt je privid, ona ne postoji. Budućnost je u prošlosti i prošlost u budućnosti: sve se vrti u krugu koji više sile kotrljaju nebesima. I kad se, u tome kotrljanju i tumbanju vremena, ponove negdašnje prilike, opet će se stoičar povezivati sa epikurejcem i ubijati Cezara, opet će onaj pustolov pucati u Puškina, opet će Rusija biti Rusija i pravoslavna, opet će... Opet će Srbi osloboditi Kosovo!“

***

„Zbilja: šta je meni Kosovo? Evo me u Nikšiću, u ženinom stanu, živim od ženine plate, buljim u ruševine kule u kojoj su, nekad, poturčeni i bijesni Mušovići begovali. Sve je tuđe oko mene. Nemam ni svog stana, ni svog staništa, ni posla, ni svog zavičaja. Selo Jugovići, gdje sam rođen, od rođenja moga ne postoji. U selo Osmanoviće, gdje sam odrastao, više svraćati ne smijem. Ja sam njih, poručuju mi Osmanovići, moji Osmanovići, na Kosovu osramotio. Ne znam gdje mi je majka Ljubica sahranjena, a ne mogu obići ni grob pomajke Rabije, jer sam zločinac, izdajnik. Sve sam, zbog Kosova, izgubio! Roditelje, djetinjstvo, groblja, čak i svoje zanimanje. Zbog Kosova sam postradao na Kosovu i prognan sa Kosova. Zbog Kosova sam izgubio i Kosovo!“

Nema i ne može biti ničega što bi ublažilo moj grijeh i krivicu.

Ako ikad iko ovo bude čitao, molim ga da i ne pomisli da pokušavam da pribavim ičije sažaljenje ili da se branim od počinjenih zala. Nikako, nikako. Počeo sam ovu ispovijest rečenicom da sam sebi samome i tužilac, i branilac, i sudija. Povlačim je. Ja sam sebi samome samo tužilac i sudija. Branioca nemam, niti zrno odbrane, od ma koga, zaslužujem...

„Najpregnantniji Draškovićev roman Monah Hokaj maestralno zatvara krug 'od Noža do Snajpera'. Njegovo čitanje nalik je posmatranju erupcije vulkana u čijoj lavi, nadomak apokalipse, gore ljudi, ideje, ideologije, politike, istorije, države i narodi.

Ovo je Draškovićevo beskompromisno traganje za opasnim, bogohulnim istinama i kužnim lažima istorije u našem vremenu i prostoru. U auri romana su Dostojevski, Tolstoj, Kazancakis, Saramago…

Višedecenijska žrtva satanizovanja i pokušaja ubistva, sve uvereniji da otvaranja arhiva i obelodanjivanja istina o zločinima i počiniocima na ovom tlu nikada neće biti, Vuk Drašković je odlučio da književnosti još jednom dodeli ulogu nosioca istorijske istine, a istoriji oduzme drevni kompliment da je učiteljica života.

Neumoljivi rendgenski zraci osvetljavaju sramnu i kriminalnu ulogu crkvene, državno bezbednosne i vojne vrhuške u ratovima devedesetih, ali i najmračnije kutke ljudskog bića koje izgubi kompas a potom i identitet u mengelama institucija koje dresiraju ubice… Monah Hokaj je urlik do neba i nazad, uključno sa prvim nedvosmislenim određenjem prema ratu u Ukrajini u našoj današnjoj književnosti.“
– Ljiljana Šop

The time before us will be the final judge, and who is who will be written down in the encyclopaedia.

Vuk Drašković recognised the madness that would engulf Yugoslavia and tried to oppose it. Scars of Life is not a finished confession, because the madness that Vuk talked about is more alive than ever, even though the protagonists from the '90s are either no longer alive or too old to act seriously.

„Vreme pred nama biće konačni sudija, i ko je bio ko zapisaće u svojoj enciklopediji.“

Od opisa detinjstva i studentskih dana, preko novinarskih angažmana u zemlji i svetu, uz osvrte na književno stvaralaštvo, svedoci smo lične i nacionalne drame koja se odvijala tokom tri protekle decenije na nesreću i štetu srpskog naroda. Antologijske stranice autobiografije Vuka Draškovića sažimaju buran period od devedesetih naovamo.

Ovi zapisi se čitaju kao dirljivo i gorko svedočenje protiv zaborava, a zaborav je ubistvo Istine.

„Veoma je teško reći šta ljudi teže opraštaju izuzetnom čoveku: vrline ili greške“, napisao je Šandor Marai u svom Dnevniku, u vreme ili pre rođenja autora životopisa koji držite u rukama. Vuk Drašković živi istinitost ove Maraijeve opaske već više od tri decenije, autobiografijom Ožiljci života i sam traži odgovor, ispovedajući svoj život, ali i sopstvene greške i zablude, a prepuštajući čitaocu da sam prepozna njegove vrline.

„U srpskom narodu, a posebno u Beogradu, sve se lako i brzo zaboravlja“, rekao je Miloš Crnjanski, a kao poraznu posledicu, neoprostiv greh i moralni zločin ovu istinu potom živimo i u njoj se rastačemo svi, svesni toga ili ne. Stoga ne bi trebalo da zaboravimo mnoge scene i rečenice iz Ožiljaka života, kao onu o Ivanu Stamboliću: „Nas dvojica zaslužujemo neko prokletstvo. Zato što je on lansirao Miloševića, a ja Šešelja“.

„Dovde pamtim, a dalje se stidim“, kaže Vuk Drašković u jednom od mnogih dramatičnih trenutaka u Ožiljcima života, posle jedne od najagresivnijih državnih tortura u tom periodu. Većina tu bezočnu torturu ne pamti, ili čak ne veruje u nju a kamoli da je se stidi, ali zato mnogi od političkih aktera iz tog doba vladaju ili su vladali barem deceniju ili više narodom koji takođe ne ceni pamćenje, a reč stid više i ne razume!

– Ljiljana Šop

„Javi se, Pejsi, već iz Zagreba“, reče kneginja Olga ispred Belog dvora, ispraćajući muža na kratko putovanje do Slovenije. „I čuvaj se.“
„Ne brini“, odgovori knez i zamisli se. „Znaš li da Nikola Tesla veruje u sreću broja tri, i zbira brojeva deljivog sa tri?“, upita suprugu.
„Zašto mi to govoriš?“
„Za koji sat, kad budem u vozu, osvanuće dvadeset i sedmi mart. Dva i sedam su devet, a taj broj je deljiv sa tri. Sutra je srećan dan.“

„Novi roman Vuka Draškovića I grob i rob, svojevrstan nastavak Aleksandra od Jugoslavije, virtuozno sažima jednu deceniju istorije srpskog, balkanskog, evropskog i svetskog ludila u dvadesetom veku (1935–1945), uz savršeno funkcionalan ’post scriptum’ 1982. godine. I osam decenija nakon opisanih zbitija, Draškovićeva ingeniozna vizija je zastrašujuće konkretna i detaljna, duboko provokativna, bolno dramatična i empatična prema nevinim žrtvama na svim stranama, neumoljiva prema psima rata i zgađena nad nečasnim političkim, diplomatskim i špijunskim igrama i manipulativnim savezima velikih sila nauštrb malih naroda, te deluje inovantno i samosvojno uprkos bibliotekama knjiga o ovom vremenu.“ Ljiljana Šop

„Roman I grob i rob u svemu je čudesan u kontekstu najnovije srpske (a zašto ne i u kontekstu južnoslovenskih!) književnosti i po narativnoj snazi i njenoj ubedljivosti i po svojoj jeretičnosti koja bolno daje anamnezu onoga što je razorilo i jugoslovenstvo i južnoslovenstvo u paramparčad. Ima neopisive melanholije i žala nad ubijenom utopijom. To je romaneskna priča o jednoj od velikih utopija, koja je mogla biti i priča o sreći zajedničkog življenja – nažalost, postala je priča o zlu, mržnji, raskolima, užasu, raspadanju.“ Gojko Tešić

Kultni roman o zločinu i praštanju, zabranjen pre 40 godina zbog „širenja nacionalne mržnje“.

Progovarajući prvi put posle II svetskog rata bez ideoloških predznaka o zločinima četnika i muslimana i o paradoksima zajedničkog života pripadnika različitih nacija i vera u posleratnoj Jugoslaviji, Vuk Drašković izneće u svom romanu uzbudljivu priču o krizi identiteta, uz tezu, u vreme raspirivanja nacionalizama posle Titove smrti, da puko rođenje ne određuje čovekovu sudbinu i ne priprema ga za kasnija opredeljenja u životu, niti za pripadnost nekoj veri ili naciji, nego to zavisi od vaspitanja i okoline u kojoj se čovek formira.

Posle pokolja u jednom hercegovačkom selu 1942, muslimani otimaju jedino preživelo srpsko dete, koje će kasnije vaspitavati kao muslimansko, dok u istom selu uskoro usledi i četnički pogrom nad Muslimanima, koji preživi jedno muslimansko dete za koje četnici misle da je srpsko… Sudbina ova dva dečaka raspetljaće se nekoliko decenija kasnije, kada će se otkriti istina o njihovom poreklu.

Draškovićev predgovor ovom izdanju „Nožem na Nož“, poput kakvog dramatičnog trilera, iznosi priču o napadima na pisca po objavljivanju prvog izdanja i životu samog romana posle zabrane, ali i stvarnih ljudi koji su doživeli sudbinu njegovih junaka.

Nije Jugoslavija greška. Greška smo svi mi, ovakvi kakvi smo sada.

Gubili su Obrenovići ratove, a snažili Srbiju. Da li je to poraz? A on, evo, pobedio u svim ratovima, slavi ga ceo svet, a Srbija, biološki, na umoru. Da li je to pobeda?

Da li je stvaranje Jugoslavije bilo veliko delo ili tragična zabluda – glasi pitanje nad pitanjima koje u novom romanu Vuka Draškovića sam sebi postavlja glavni protagonista, kralj Aleksandar Karađorđević, tvorac i prvi vladar nove države Južnih Slovena na početku XX veka.

Sa kojim se dilemama nosio, sa kakvim se nasleđem i preprekama susreo po završetku Prvog svetskog rata, koje su domaće i strane sile ometale stvaranje velike države od Soluna do Alpa, koja je bila njegova državna ideja i kako je zamišljao budućeg građanina zemlje četiri puta veće od predratne Srbije – čitalac će saznati iz ove knjige koja preispituje istorijsku ulogu i uspostavlja ljudski lik kralja Aleksandra Karađorđevića, od stvaranja Kraljevine SHS 1918. do atentata u Marselju 1934. godine.

Bez ulepšavanja i bez omalovažavanja, Vuk Drašković nam iznosi unutrašnju borbu i dileme regenta i kralja Aleksandra, proslavljenog vrhovnog komandanta Srpske vojske u Velikom ratu, koji nam, u jednoj dramatičnoj ispovesti, iznosi svoju viziju države, već tada ugrožene mnogim pukotinama...

Oktobar je 1991, pred zalazak sunca... Krv njegova uvirala je u kamenjar i kanalima koje samo smrt predoseća i pronalazi, probijala se, rumena i slankasta, brza i nevidljiva, ispod ličkih, dalmatinskih i krajiških planina, ispod visoravni Korduna, brže od munje stigla do Vukovara, pa sevnula put Konavala i Dubrovnika, odatle se vijugavim pokretima zmije uspela ka Hercegovini, od Mostara, uz Neretvu, savila se oko Sarajeva, ispisivala krugove i osmice čitavom Bosnom, pa tunelima ispod Srebrenice, Bratunca, Višegrada i Foče potekla prema Metohiji i Kosovu, a odatle, nabrekla od mnogih pritoka, obrela se u selu Tekeriš, i to u istom onom trenu kada je mladi regrut poginuo, a krv šiknula iz njegovih rana. Ta krv, kao utvara, kao strašno neko priviđenje i predskazanje, kanula je iz sise krave koju je muzla vojnikova majka. Koviljka je vrisnula: „Dragoje, sine, kuku meni, kuku nama svima!“

Smrti i patnje tolikih ljudi i porodica pamtio sam apstraktno, kao brojke, a i one su prekrivene zaboravom ili su postale igračke i za ubice i za žrtve. Ubice umanjuju ili poriču svoje, a umnožavaju zločine drugih, a čine to i oni što leleču nad mrtvima.


„Iskusni romansijer, Drašković pokazuje da 'pravila' dobre priče za njega nisu tajna, ali se istovremeno ne odriče romansijerskog daha i zamaha, pa se tek u celini pročitana njegova nova knjiga otvara kao roman o životu i smrti Jugoslavije u životima i smrtima njenih građana.“ Ljiljana Šop

„Između korica ove knjige samo su neki od mojih tekstova, govora ili intervjua, od jeseni 1989. pa do proleća 2016. godine. To je period duži od četvrtine veka, trećina dobrog ljudskog života.

Ova knjiga štampa se 2016, a kao da je 1990. Sve što čitamo u većini novina, sve što slušamo na televizijama, na pres konferencijama, na mitinzima, čitali smo i slušali i gledali pre dvadeset šest godina. Današnji mladi ljudi u Srbiji to ne pamte, niti pamte nesreću koja je usledila i njene ondašnje korifeje. Nikada žigosani za svoja zla, nikada kažnjeni, nikada razvlašćeni, oni se danas uzdaju u zaborav zla, pa mladićima i devojkama u Srbiji utiskuju u mozgove svoje toteme užasa.“

Vuk Drašković

U novom romanu Vuka Draškovića, simboličnog naslova "Via Romana", glavni junak doktor Damjan Čavkakroz svoju sudbinu opisuje skoro četiri veka srpskih posrtanja, od 1602. do današnjeg dana. Taj veliki Carski put je najbolji svedok vekovnih patnji , janjičarstva, raskola, ubistava, samoubistava, begova i podanika, pobednika i pobeđenih, četnika, partizana, ustaša, komunista, svakovrsnih zabluda, krvavih osveta,slepih obožavanja i pobuna, pohlepe, odmetništva, snova i surove stvarnosti, zapleta i loših raspleta, naših pojedinačnih i kolektivnih drama.
Osnova romana je potresna ispovest dvojice janjičara, iz istog sela, iz iste kuće, ali vekovima udaljenih.

Jedan obožava sultana Osmana i služi mu, a drugi bogotvori svog sultana i carstvo zvano Titova Jugoslavija.

Mislio sam – sećam se – da je Šalupa veštica ogromne utrobe i da su ljudi, koje je deda bacao u more, bili živi, a da su im bile umrle samo ruke i noge. Nisam znao šta je paluba, ko je Campika, odakle mu takvo ime, zašto je gledao u nebo, dok su ljudi tonuli u more, i na koga je gore, iznad oblaka, galamio.

U novom romanu Vuka Draškovića stvarnost je neverovatnija od svake fantazije, a košmarna snoviđenja pretaču se u takvu realnost. U životnoj drami glavnog junaka Vidana ogleda se ceo dvadeseti vek Srbije, i doba današnje, i obrisi onoga što će se tek dogoditi. Još dok je bio dete Vidana su priče njegovog dede odnosile na dno mora, pored grčkog ostrvca Vido kraj Krfa, gde bi, među algama i školjkama, sanjao sa zaspalom dedinom vojskom. Odatle, iz tog sna, Vidan je video sve. I vreme prošlo i vreme buduće. Usnuli na dnu mora umiru tek na kraju dvadesetog veka. Njihovi snovi su potopljeni, pobede prometnute u poraze, slava u stid, a kuća u ruševinu, u kojoj vrači sude po kamenom zakonu.