PSIHOLOGIJA

Beleške sa seminara održanog 1925. godine

Predavanja na ETH (II tom)

Kako se često i s pravom tvrdi, za analitičara više nego za
bilo koga drugog važi da ne može da kaže ništa novo budući
da stalno uči od svojih pacijenata. To se u znatnoj meri odnosi
i na knjigu koja je pred vama.
No postoji još jedan učitelj: svoju verodostojnost, ma
kolika ona bila, ova knjiga duguje i jednoj viziji. Iako reči i
metafore mogu samo približno da iskažu neizrecivo, nastojao
sam da mi izraz bude veran sposobnosti viđenja koju ona
pruža. Po rečima Vilijama Blejka, „onaj kome imaginacija ne
predstavlja stvari snažnijim i boljim potezima, te u snažnijem i boljem svetlu, taj imaginacije i nema“.1 Jedna vizija mi
je predočila da je to tačno, a nastojeći da pomognem pacijentima da povrate svoju otcepljenu, Persefoni sličnu dušu,
uvideo sam da je i apsolutno nužno.

Lav Tolstoj i dubinska psihologija

Čitajući ove razgovore pred njihovo štampanje, osećala sam uznemirujuće podrhtavanje u solarnom pleksusu. Zamišljam kako stojim u središtu kruga koji opisuje petnaest ogledala. Pogledam u jedno. Okrenem se. Ogledam se iz drugog ugla. Neki odrazi mi se sviđaju više od drugih; neke radije ne bih da vidim. Moram da nastavim da dišem stomakom kako bih proverila valjanost slike u ogledalu.

„Kako su moji roditelji? Deca neprestano u sebi postavljaju to pitanje. Iza njihove prividne ravnodušnosti ocrtava se stalna budnost, neizbrisiva briga za drugog. Bez elementarnih oslonaca, njihov život bi mogao postati težak, čak i ugrožen. Kad je sve u redu, osnovna sigurnost im omogućuje da vode srećan život. Kada nije tako, kad je okruženje krhko i nestabilno, deca, umesto da se bave sobom, troše vreme na pokušaje da spasu svoj životni oslonac: da po svaku cenu održe u dobrom stanju svoje roditelje ili usvojitelje, ili neke druge članove porodice koji brinu o njima. To je apsolutni prioritet. Oni gube energiju i zdravlje u želji da izleče te neophodne Druge.

Šta je duboki izvor tog ponašanja? Zašto deca podnose tako mnogo tajnovitih, skrivenih patnji svog okruženja? Suštinska motivacija je ljubav. Bezuslovna, ogromna ljubav deteta prema roditeljima, prema svima onima koji se njim bave, dobro ili loše, koji im posvećuju veliku pažnju ili ih zanemaruju, koji su prema njima nežni ili ih zlostavljaju. Bez obzira na sve, šta god se događalo, deca ih vole i žele da ih izleče.“

Sa francuskog prevela
Slavica Miletić

„Zbilja, kako da održite vezu sa htonskim božanstvima, sa svojom krvlju, svojim tlom, ako ste tikva bez korena, otrgnuti od svega? Prošlost – čitava prošlost – zaista i jeste zemlja; utonula je u zemlju, kao što tvrde priminitivni. Preci, oni koji su živeli u vremenu alcheringa, spustili su se pod zemlju, a njihov narod mora ostati u tim predelima jer tamo može da bude u dodiru s njima – tamo i nigde drugde. Za pripadnike tog naroda to je tako očigledna istina da oni čak i ne sanjaju da odu u neku drugu zemlju: time bi izgubili dodir sa tim duhovima pa bi im oni naškodili. Žene bi pohodili pogrešni predački duhovi, pa bi deca imala pogrešne duše. Oni ne mogu da žive na teritoriji drugog plemena – to je sasvim nemoguće. Mogu živeti samo tamo gde su se pod zemlju spustili njihovi totemski preci. To je večna istina, i ko god se o nju ogreši primiće pogrešne predačke duše, pogrešne uticaje. Izgubivši korene, izgubivši instinkte, takvi narodi svedoče kopnjenju i neprirodnom izopačenju svoje civilizacije. Oni pate od veoma izražene disocijacije između svesti i nesvesnog. Nesvesno je sa precima, tamo dole u utrobi zemlje, dok se svest svodi na glavu što stoji na dvema nogama i neprestano maršira okolo u stanju strahovitog nemira. To je nemir naše epohe, našeg grčevitog traganja – traganja za izgubljenim predačkim telom, za predačkim instinktima. Oni se, međutim, mogu pronaći samo na mestu gde su se preci spustili pod zemlju."

Knjiga Niče i Jung posvećena je ličnostima i idejama dveju ikona filozofske i psihološke misli dvadesetog veka, otkrivajući nesvakidašnju povezanost među njima.
Pažljivim ispitivanjem njihovog opusa, delo Niče i Jung uspeva da rasvetli složena područja Ničeove misli i razreši dvosmislenosti u Jungovom prihvatanju Ničeovih teorija. Kroz analizu mesta i uloge suprotnosti u celovitom jastvu kako ga je video Jung sagledava se puni domašaj Ničeovog uticaja. Poduprta Jungovim seminarom o Ničeovom Zaratustri, ova rigorozna i originalna analiza jungovske teorije i njenih filozofskih korena vodi novom tumačenju teorija oba mislioca. Njihov zajednički model jastva biće stavljen na praktičnu probu a ličnost svakog ponaosob ocenjena po kriterijumima mentalnog zdravlja koje je postavio onaj drugi, u nastojanju da se utvrdi da li su Niče i Jung i sami bili celoviti.
Knjiga Niče i Jung pokazuje kako se naše razumevanje analitičke psihologije može obogatiti ispitivanjem njenih filozofskih korena, postavljajući pitanje da li je celovito jastvo realistična mogućnost za svakog od nas. Ovo štivo će zaokupiti sve koji proučavaju psihologiju, filozofiju i religiju isto koliko i jungovske analitičare okrenute praksi.

Lusi Haskinson predaje u Centru za psihoanalitičke studije Univerziteta Eseks. Objavljivala je radove u časopisima Journal of Analytical Psychology i Harvest Journal for Jungian Studies.

Beleške sa seminara K.G. Junga o snovima Volfganga Paulija

Već sam predstavio pojam transgeneracijske sablasti kao emocionalnu psihičku strukturu koja je posledica neke traume. Nju je ’lansirao’ neki predak koji nije mogao da asimiluje, prevaziđe, transcendira traumu. Neki autori govore o ’vrućem krompiru’, a meni se više sviđa slika neaktivirane bombe: ona se može prenositi iz generacije u generaciju ne praveći vidljivu štetu sve dok ne eksplodira u obliku nerazumljivih patoloških pojava. Na primer, nezamislivi bol roditelja koji je izgubio dete može preuzeti neko od njegovih potomaka, a često i više narednih generacija. Svesno sećanje na traumu predaka najčešće je izgubljeno jer traumatizovana osoba, koja je stupila u psihičku prazninu, u stanje neosetljivosti, više nije sposobna da svedoči o emocionalnom nasilju koje je pretrpela...
Cilj transgeneracijskog postupka nije osuđivanje ili odbacivanje naših predaka, već nastojanje da shvatimo šta im se dogodilo i da razumemo zašto nisu mogli da urade ništa drugo osim onog što su, s psihičkim i emocionalnim sredstvima koja su im bila dostupna, i uradili. Daleko od traganja za prvobitnim grehom, to je put ka ljudskom razumevanju traume čiji su tragovi zatrpani ćutanjem. Ti tragovi se odaju pre svega ponavljanjem jedne psihičke i emocionalne ’fantomske’ strukture gurnute u tamu ’neizrečenog’ ili ’nemišljenog’...

Marija Lujza fon Franc (1915-1998) slovi kao neprikosnoveni autoritet na području psihološke interpretacije i analize bajki. Nakon studija klasične filologije i doktorata , počinje da prevodi stare latinske tekstove za Karla Gustava Junga koji će kasnije postati osnov njegovog proučavanja alhemije i bavljenja analitičkom psihologijom.

Fon Franc se smatra najplodnijim i najreprezentativnijim Jungovim naslednikom, autorka je brojnih dela o snovima, mitovima, bajkama i alhemiji.

U maju 1934. godine, u Psihološkom klubu u Cirihu, dr Jung je započeo seminar o Ničeovom delu Tako je govorio Zaratustra. Njegovi slušaoci – osamdesetak muškaraca i žena različitih nacionalnosti i profesija, lekara, analitičara, studenata na obuci – insistirali su da za temu uzme upravo tog autora i upravo to delo. Trenutak u kojem je seminar održan – onih pet godina između 1934. i 1939. u kojima se Jung „rvao i plesao“ s tom Ničeovom zagonetnom knjigom - pokazaće se tragičnim za evropsku civilizaciju. Održan na engleskom jeziku, stenografisan i isprva prepisan isključivo za internu upotrebu, u štampanom izdanju će se pojaviti tek 1988. godine, ne gubeći pritom ništa od svoje izvorne živosti.

Kao mlad čovek koji je odrastao u okolini Bazela, Jung je bio fasciniran i potresen pričama o Ničeovoj genijalnosti, ekscentričnosti i konačnom padu u doživotnu psihozu. Četiri toma ovih seminara (od kojih je ovo samo prvi deo), otkrivaju plodove njegove mladalačke znatiželje: Ničeova dela, koja je pročitao još kao student na Univerzitetu u Bazelu, ostavila su na njega dubok utisak, nikad ne prestajući da utiču na njegovu misao. Ovde vidimo Junga- zrelog čoveka koji govori o misliocu čija su ga dela ne samo preplavila dubinom razumevanja ljudske prirode, nego su bila i filozofski izvor njegovih brojnih psiholoških i metapsiholoških ideja. On uspeva da pokaže kako izuzetna knjiga Tako je govorio Zaratustra istovremeno osvetljava i Ničeov genije i njegove neurotične i psihotične sklonosti.

Pošto u vreme održavanja seminara niko nije ni sanjao da će beleške s njega biti objavljene, Jung je bio slobodan da zbija šale, „bez dlake na jeziku“ govori o ljudima i događajima koji ga iritiraju i ljute, te bez zazora komentariše politička, ekonomska i društvena dešavanja svoga doba.

Seminar održan 1934-1939 (maj 1936 - mart 1937.)

Suština ovih poglavlja izvorno je predstavljena u vidu dvanaest predavanja na Institutu K. G. Jung u Cirihu tokom zimskog semestra 1959/1960. godine.

Ako žena želi da razume samu sebe, neophodno je da otkrije dubinsku psihologiju Ženskog koja prevazilazi muško-patrijarhalnu perspektivu koja je hiljadama godina bila svojstvena zapadne svesti.

U ovoj knjizi Nojman je sakupio, proširio i preradio svoja tri eseja o psihologiju ženskog, koji se uzajamno dopunjuju i stapaju u studiju o ovoj temi. Oni razmatraju psihološke stadijume ženinog razvitka, Mesec i matrijarhalnu svet i Mocartovu Čarobnu frulu. Autor je u Mocartovom fantastičnom svetu video onaj istinski sukob i izmirenje muškog i ženskog sveta. Razvoj takve sinteze ženskog i muškog u psihičkoj stvarnosti pojedinca i kolektiva je, tvrdi, on, jedan od temeljnih, budućnosti orijentisanih zadataka i društva i pojedinca.

U zapadnoj svesti – a to je ključna ideja ove knjige – preovlađuje sistem jednostranih muško-patrijarhalnih vrednosti i bazično nepoznavanje specifičnosti i različitosti ženske psihologije; takva situacija presudno je doprinela krizi koja potresa naše doba. Prema tome, prevrednovanje psihologije ženskog i novo shvatanje njegovog specifičnog karaktera danas je neizbežno – neizbežno ne samo radi psihičkog zdravlja pojedinca nego i zdravlja čitavog kolektiva.

Ukoliko žena želi da razume samu sebe, ali i ukoliko muško-patrijarhalni svet oboleo od jednostranosti želi da ozdravi, neophodno je iznova otkriti tu „različitost“ ženske psihe. Analitička psihologija je prepoznala da je u nesvesnom muškarca prisutno i aktivno žensko, te da je u ženi prisutno i aktivno ono muško. Da bi se razumeli svi problemi u vezi s ljubavnim odnosom i brakom potrebna nam je dubinska psihologija ženskog koja bi vodila računa o tim novim saznanjima; ona će doprineti da i muškarci i žene potpunije razumeju vlastitu prirodu.

Priča o izbavljenju ženskog principa

Beleške sa seminara održanog 1936-1940.
Aleksandra Kostić i Spomenka Krajčević

Beleške sa seminara održanog 1936-1941.
Aleksandra Kostić i Spomenka Krajčević

Ova knjiga zasnovana je na nizu predavanja koja sam tokom 1958. i 1959. godine držala na Institutu Karla Gustava Junga u Cirihu. Marija Lujza fon Franc

Marija Lujza fon Franc (1915-1998) slovi kao neprikosnoveni autoritet na području psihološke interpretacije i analize bajki. Nakon studija klasične filologije i doktorata, počinje da prevodi stare latinske tekstove za Karla Gustava Junga koji će kasnije postati osnov njegovog proučavanja alhemije i bavljenja analitičkom psihologijom.

Fon Franc se smatra najplodnijim i najreprezentativnijim Jungovim naslednikom, autorka je brojnih dela o snovima, mitovima, bajkama i alhemiji.

U maju 1934. godine, u Psihološkom klubu u Cirihu, dr Jung je započeo seminar o Ničeovom delu Tako je govorio Zaratustra. Njegovi slušaoci – osamdesetak muškaraca i žena različitih nacionalnosti i profesija, lekara, analitičara, studenata na obuci – insistirali su da za temu uzme upravo tog autora i upravo to delo. Trenutak u kojem je seminar održan – onih pet godina između 1934. i 1939. u kojima se Jung “rvao i plesao” s tom Ničeovom zagonetnom knjigom - pokazaće se tragičnim za evropsku civilizaciju. Održan na engleskom jeziku, stenografisan i isprva prepisan isključivo za internu upotrebu, u štampanom izdanju će se pojaviti tek 1988.

godine, ne gubeći pritom ništa od svoje izvorne živosti.
Kao mlad čovek koji je odrastao u okolini Bazela, Jung je bio fasciniran i potresen pričama o Ničeovoj genijalnosti, ekscentričnosti i konačnom padu u doživotnu psihozu. Četiri toma ovih seminara (od kojih je ovo samo prvi deo), otkrivaju plodove njegove mladalačke znatiželje: Ničeova dela, koja je pročitao još kao student na Univerzitetu u Bazelu, ostavila su na njega dubok utisak, nikad ne prestajući da utiču na njegovu misao. Ovde vidimo Junga- zrelog čoveka koji govori o misliocu čija su ga dela ne samo preplavila dubinom razumevanja ljudske prirode, nego su bila i filozofski izvor njegovih brojnih psiholoških i metapsiholoških ideja. On uspeva da pokaže kako izuzetna knjiga Tako je govorio Zaratustra istovremeno osvetljava i Ničeov genije i njegove neurotične i psihotične sklonosti.
Pošto u vreme održavanja seminara niko nije ni sanjao da će beleške s njega biti objavljene, Jung je bio slobodan da zbija šale, “bez dlake na jeziku” govori o ljudima i događajima koji ga iritiraju i ljute, te bez zazora komentariše politička, ekonomska i društvena dešavanja svoga doba.