FILOZOFIJA

Pedesetih godina prošloga veka, izbačen s javne i akademske scene zbog nacionalsocijalisitčkog angažmana, Hajdeger se sve više okreće jeziku kao temi i opsesiji svoje filozofije. Jezik je, naravno, od ranih radova bio pratilac Hajdegerovih filozofskih invencija, što se, između ostalog, može videti i po njegovim briljantnim etimologijama, te pokušaju da ustanovi novu filozofsku terminologiju, ali do tog perioda nikada jezik, barem ne u tolikoj meri, nije bio eksplicitna tema Hajdegerove filozofije.

Već u ranim radovima Hajdeger je shvatio da tradicionalni, veliki pojmovi kakvi su svest, samosvest, duša, duh ili um, nisu dovoljni da bi se zahvatila složenost sveta i to pre svega zato što oni upućuju na nekakvu, uglavnom nedohvatljivu unutrašnjost. Kao fenomenolog, nemački je filozof morao da potraži nova, manje metafizička uporišta i zajedno s Ničeom i Huserlom otkriva jezik kao strukturu koja drži tkanje sveta. Otud i naslovi tekstova poput „Jezik, “„Suština jezika“, „Reč“, „Jezik u pesmi“ (jer, prema Hajdegeru, pesnička reč je najdublja, a pesnički jezik nabogatiji, najbliži istini), „Put ka jeziku“.

U izvanrednom prevodu Božidara Zeca ovi tekstovi približavaju nam mračnu privlačnost Hajdegerove filozofije.

Pisati znači neprestano dodavati i dodato izbacivati, krojiti i skrojeno prepravljati. Učinak te neprestane igre pisanja i brisanja jeste, naravno, knjiga. Ali šta raditi sa odbačenim delovima, sa izostavljenim odlomcima, sa odbačenim idejama, sa onim materijalom koji nije ušao u knjigu, a u kojem se, ponekad, mogu skrivati čitava nova dela? Taj materijal Ludvig je Vitgenštajn ubacivao u posebnu kutiju s natpisom „Listići“ – prvi fragment, kako je utvrđeno, potiče iz 1929. godine – da bi u toj kutiji, zapravo, ostao do kraja njegovog života. Na tim listićima pisao je Vitgenštajn i nacrte za buduće tekstove, beležio je ideje, ili uobličavao male, prodorne celine, koje se drže i same za sebe. Ali kada se papirići – kao da sastavljamo slagalicu bez unapred datog modela – poređaju na jedan od mogućih načina, onako, recimo, kako su ih poređali priređivači ove knjige (što znači da je moguć i drugačiji raspored), dobija se začuđujuće delo u kojem fragment dominira, ali delo za koje se jasno vidi da ju je pisala jedna ruka sa svim bogatstvom svojih ideja, strasti i opsesija.

Šok kojim je Musolinijev fašizam ošamutio italijansku kulturalnu scenu ipak nije doveo do tako pogubnih posledica kakve je proizveo nemački nacional-socijalizam. Iz posleratnog mutljaga i kakvog-takvog razračunavanja sa fašizmim, izronio je bio Đani Vatimo i bez predrasuda se uhvatio u koštac sa velikom Ničeovom filozofijom. Iz njegovih čitanja Ničea i intenzivnog bivanja u blizini francuskog poststrukturalizma, rađa se samosvojni izraz koji Vatima izbacuje na sam vrh italijanske filozofije. Knjigu Vjerovati da veruješ Vatimo ne ispisuje na vrhuncu slave i moći, već u trenutku kada shvata snagu slabosti, onoga što naziva „slabim mišljenjem“. Ne samo da Vatimo ovde ispituje snagu sopstvenog verovanja, ne samo da sopstvene sumnje podvrgava sjajnoj i nemilosrdnoj analizi, već razrađuje nestabilan filozofski model za koji je konstitutivna upravo sama nestabilnost. Ali da bi se iz ravnoteže izvela jedna stabilna struktura, potrebno je teško raditi na potkopavanju njenih temelja. Različitim oblicima demitologizovanja – demitilogizovanjem sebe, ili sopstvenih seksualnih preferenci – zaključno sa demitologizovanje samoga mita, Vatimo zauzima uzbudljivu poziciju bez poziciju, on nastoji da pleše sugerišući nam da mu neprestano imičemo tlo ispod nogu. Razgovor Vatima i Ričarda Rortija na kraju knjige svojevrsni je sažetak onoga što je Vatimo razvijao u knjizi.

Postoje one lepe, nenametljive knjige koje će nas obradovati već time što ih ima, što ih je neko uopšte napisao i što će nam, pročitavši ih, biti bolje nego što nam je bilo pre njih. Jaspersova Svetska istorija filozofije takva je knjiga. S jednakim uživanjem čitaće je kako obrazovani filozof, jer Jasper je ozbiljan, strastven i originalan pisac, tako i nefilozof, jer nemački filozof, za razliku od svojih kolega, nije sklon formalizovanim, tehničkim jezicima, već piše običnim izrazom. Utoliko se ova knjiga može razumeti i kao svojevrsni uvod u filozofiju, s tim što je, naravno, uvođenje u filozofiju uvek već filozofiranje samo.

Gotovo šematski Jaspers odgovara na pitanja poput „Šta je istorija?”, „Šta je istorija filozofije?”, „Šta znače prošlost i budućnost, početak i kraj?”, da bi ponudio odgovore upravo iz svoje fiozofije. Istoriju suprotstavlja prirodi, filozofiju razume kao potragu za onim nepropadljivim, prošlost nam pomaže da razumemo šta smo, dok nam istorija fiozofije, naporedo sa znanjem o nama samima, nudi projekte za budućnost.

Početak se može razumeti na dva načina: kao ono što je određeno vremenom (rođenje je, recimo, trenutak u vremenu kada počinjemo da živimo) i kao ono što je određeno pojmom (početak koji je određen nekakvim temeljom). Za Hansa Georga Gadamera, jednog od najvećih filozofa dvadesetog veka, početak filozofije u vremenu nije sporan: filozofiju su, i to je uglavnom poznato, izmislili stari Grci pre, otprilike, dve ipo hijade godina. Zanimljivije je, međutim, kada čovek, zapravo, počinje da filozofira? Kako odrediti taj trenutak za koji je vreme, strogo uzev, nebitno? Filozofirati može svako nezavisno od godina starosti ili mesta na kojem živi. Pa ipak, filozofija je retka stvar, a filozofi su još ređa vrsta. Kako, dakle, odrediti početak filozofije?

Gadamerove analize početaka grčke filozofije u istom gestu osavremenjuju pristup ovom problemu, pokazujući da ono što su majstori poput Sokrata, Platona, Aristotela, ili njihovi prethodnici poput Anakismandra ili Heraklita „otkrili“ kao filozofski materijal, nikada nije sasvim određeno vremenom, iako se, bez ikakve sumnje, rađa i pojavljuje u određenom vremenu. To što izmiče vremenu, upravo je pojam. Ili, ako se poslužimo jednim od Gadamerovih primera iz analize Platona, izbor pojmova koji formulišu odnos između ideje i nečeg posebnog, dakle između opštosti i posebnosti, između te dve suprotstavljene i uzajamno spletene strukture, slobodan je u onoj meri u kojoj je potčinjen određenim pravilima. Sloboda, zbog toga, nije puka proizvoljnost, „raditi ono što se želi“ bez ikakvih ograda, već izoštrena svest da je čovek slobodan samo ako svoju slobodu pojmi, ako je razume kroz određena pravila i s obzirom na ta pravila. Početak filozofije zbog toga je, za Gadamera, pre svega u svesti o slobodi.

Deset Gadamerovih predavanja o grčkoj filozofiji, sabranih u ovoj knjizi, spada u sam vrh žanra koji se čini prirodnim i lakim kada ga izvodi veliki majstor.

Šelingov Bruno napisan je formi razgovora koji vode Anselmo, Lucijan, Aleksandar i Bruno. Iako bi se moglo reći da svako od njih zastupa jednu filozofsku poziciju – kod Anselma, recimo, prepoznajeno lajbnicovski intelektualizam, Lucijan je bliži kantovskoj poziciji, Aleksandar je relativno pasivan i u određenom smislu je sporedan lik, dok Bruno preuzima glavnu reč i predstavlja glas samoga Šelinga – ova se rasprava, kako sugeriše i naslov, vrti oko pokušaja da se iznađu principi prirodnih i božanskih stvari i to na način upravo samoga Šelinga. Veoma brzo Šeling u igru uvodi veoma širok arsenal svih pojmova relevantnih za tako široku i dobro razrađenu temu, pa ćemo, na način Platonovih dijaloga, da prisustvujemo brzoj „razmeni vatre“ u kojoj se spliću večnost, nužnost i univerzalnosti, uvode se lepota, dobrota i konačnost, čas je ulog celina, čas deo, da bi se, najzad, pojmovni karusel zavrteo oko jedinstva i mnoštva. Iskusnijem oku neće biti teško da uoči važne šelingovske motive, među kojima „nevolje s dijalektikom“ nisu na poslednjem mestu. Utoliko ni kolebanje između prirodnog i božanskog principa nije iznenađenje, kao što ne čudi ni dijalektički pokušaj da se, na neki način, pomiri podeljeno jedinstvo ta dva principa. Rečima samoga Šelinga: silazeći po duhovnoj lestvici „vidimo podeljeno jedinstvo božanskog i prirodnog principa, a penjući se i sve opet rastvarajući u jednom, vidimo prirodu u Bogu i Boga u prirodi“.

Šelingov razgovor prvorazredna je matafizička rasprava.

Neke knjige lakše je napisati nego doći u poziciju da se one napišu. Knjiga Dijalozi Žila Deleza i Kler Parne mogla je da ugleda svetlo dana zato što iza nje stoji jedna od najuzbudljivijih filozofskih tvorevina dvadesetoga veka, delo Žila Deleza. Melodija u dva glasa (a da se ne zna kome pripada koja deonica), presek najmanje dve perspektive (a da se ne može jasno razlučiti odakle i ko govori), preplet tekstova (a da se ne zna ko je autor kog odlomka), mapa ideja (Delezovih), splet uskih prolaza, lavirint, ova se knjiga može čitati kao filozofska poezija (za osetljive), kao iščašeni vodič kroz Delezovu filozofiju, kao uzbudljiv filozofsko-literarni eksperiment, ili se čitalac, jednostavno, može prepustiti jezičkoj bujici i tekst pročitati u dahu. Možda ponešto i nećemo razumeti, ali ni Marks u prvom čitanju nije razumeo Hegelovu Fenomenologiju duha, pa je ipak zapisao (otprilike): "Ništa mi nije jasno, ali je divno, kao šum što ga prave talasi koji udaraju o stene!" Isto važi i za ovu knjigu.

Elizabetanski humanista između nauke i magije.

Ovenčan slavom svoje Kritike ciničnog uma, Peter Sloterdijk godine 1998. objavljuje prvu svesku svog trotomnog magnum opusa, Sfere, delo koje će, u narednih nekoliko godina, da zapremi dve hiljade stranica teksta. Pisac sigurne i razigrane ruke, maštoviti erudita, odvajkada u simbiotičkom odnosu sa umetnošću, duhovit i drzak, Sloterdijk se „skromno“ upušta u tumačenje istorije čovečanstva, ali na svoj način, uz pomoć pojma i fenomena sfere, sferičnih oblika, među kojima se mehurovi nalaze na istaknutom mestu (nemačko Blasen znači mehur, ali i bešika). Prva knjiga trotomnih Sfera u podnaslovu ima upravo mehurove.

Šta, u stvari, Sloterdijk želi uvodeći sfere u sferu filozofije? Ono što su njegovi veliki uzori Niče, Hajdeger, Fuko, Derida već pokušali, naime da razdrma fetišizam supstancije i metafizičkog individualizma. Drugim rečima, Sloterdijk postavlja eminentno političko pitanje: šta je to što ljudsku zajednicu drži na okupu, šta je to jedno u zajednici oko kojeg se zajednica okuplja? Ili se ljudska zajednica, možda, već nalazi u nečemu što joj, a da ona to ne zna, daje oblik, možda je ona usred nečega što je, kao nekakav mehur, spolja drži na okupu? Ili je, naposletku (ili na početku), ljudska zajednica jedan specifičan ne-fizički, zakrivljen, sferičan prostor u večitom nastajanju i nestajanju – prostor intime? Upravo se ideja intime kao specifičnog prostora nalazi u osnovi Sloterdijkove knjige.

~ Ivan Milenković

Nasumnjivo su tri velike Kritike (Kritika čistog uma, Kritika moći suđenja i Kritika praktičkog uma) najslavnija dela Imanuela Kanta. No te su genijalne knjige u tolikoj meri složene, a Kantove ideje u tolikoj meri originalne i zapanjujuće, da je sam Kant, u nekoliko navrata, sastavljao kraće spise kako bi pojasnio neka od naročito teških mesta. Vremenom, ti kraći spisi dostigli su slavu – premda verovatno ne i značaj – velikih Kantovih dela. Prolegomena za svaku buduću metafiziku jedna je od tih knjiga.

Već u prvoj rečenici Kant kaže da knjigu ne namenjuje učenicima nego učiteljima, ali odmah dodaje da ovde nije reč o pukom priručniku, o uputstvu za predavanja već postojeće nauke, već o materijalu za izgradnju jedne nove nauke. Ta buduća nauka ima staro ime, ali, prema Kantu, sasvim nov sadržaj. Ime metafizika ne znači više, naprosto, ono što je značilo hiljadama godina, učenje o onome što nadilazi prirodu, već se sada ime metafizike ima odnositi na uslove mogućnosti saznanja. Da bi se, pak, ispitali uslovi mogućnosti saznanja, nužno je shvatiti šta su to analitički a šta sintetički sudovi a priori, šta je razum a šta um, šta je empirija a šta su kategorije. Dakle, na repertoaru je sve ono što se već nalazi u Kritici čistog uma, jedino što tekst ne zaprema 600 stranica, već samo nekih 150. Uostalom, upravo to opravdava uvodni karakter ove knjige.

Ono, međutim, što odlikuje genijalnog autora poput Kanta, jeste da on ne ponavlja mehanički ono do čega je već došao, već sa svakim ponavljanjem u tekst unosi nešto novo. Već i samo preciziranje, već i uspešna formulacija, jeste korak dalje u odnosu na prethodni tekst, ali u tom procesu pojašnjenja drugima Kant je i samome sebi pojašnjavao nedovoljno prozirne delove, tako da su Prolegomena, nesumnjivo, uprkos relativno skromnoj ambiciji, zasebno delo možda i najvećeg fiozofa u istoriji.

Remek-delo Razlika i ponavljanje Žil Delez objavljuje 1968. godine. Iako Delez stvara u naplodonosnijoj filozofskoj atmosferi dvadesetog veka – u periodu od 1965. do 1975. godine uz Deleza svoje najvažnije knjige objavljuju Mišel Fuko, Žak Derida i Žan-Fransoa Liotar – iako, dakle, on nije usamljeni genije okružen nerazumevanjem (naprotiv), njegova je filozofska genijalnost najradikalnija, a gustina njegovih ideja najveća. Posle Razlike i ponavljanje, što je jedan od segmenata Delezove doktorske teze (dva druga segmenta su Spinoza i problem izraza i Logika smisla, obe objavljene 1968. godine), pojmovima razlike i identiteta jednostavno je nemoguće pristupiti onako kako im se pristupalo do tada. Ako se pojam identiteta uvek izražavao u identitu pojma sa samim sobom, ako je pojam, od vremena grčke filozofije, pretpostavljao idealna značenja, sa Delezom razlika postaje veličina koja se održava na sopstvenim nogama, ali to, istovremeno, znači da iz ravnoteže izvodi čitavu tradiciju koja je, da bi bila delotvorna, da bi uopšte postojala, morala da leži na čvrstom, nepomerivom temelju. Ako se filozofsko zdanje gradilo tako što se, logično, najpre udarao temelj, potom se dizali zidovi i, na kraju, postavljao krov, posle Delezove knjige filozofi su morali da uče da grade od istog materijala, ali bez unapred datog temelja. Jer, piše Delez kritikujući dotadašnje shvatanje filozofskog neimarstva, odbacujući božanski (transcendentni) autoritet, temelj nam je uvek dolazi s neba. Sada se temelj (identitet) urušava u sebe stvarajući heterogenu sredinu koja zahteva nove pojmove. Zato Delez izumeva pojmove smatrajući to izumevanje najvišom filozofskom delatnošću. Zato u ovoj knjizi koju, preporučuje pisac, treba čitati kao detektivski roman, pronalazimo pojmovna čudovišta i pojmovna čudesa poput transcendentalnog empirizma, haosmosa, razdružujućeg sjedinjavanja (disjunktivna sinteza), kao i čitav niz fascinantnih pojmovnih kombinacija koje i dalje čekaju svoje tumače, svoje (rekao bi možda Delez) ljubavnice i svoje ljubavnike.

Ervin Šredinger bio je jedan od poslednjih velikih naučnika za koga bi se, bez zadrške, moglo reći da je bio i filozof. Kako, međutim, razlikovati naučnika i filozofa? Ta nam se razlika, intuitivno, čini jasnom, sve dok ne pokušamo da utvrdimo njen sadržaj? Tada nastaju problemi. Šredinger, međutim, pokazuje da se ta razlika sastoji u stepenu formalizacije jezika: naučnik se služi visokoformalizovanim, specijalističkim jezikom – matematika je takav jedan jezik, dok su matematičke formule svojevrsne skraćenice koje nas spasavaju predugih opisa – dok filozof, ma koliko njegova teorija bila komplikovana, govori svakodnevnim jezikom. U svojim predavanjima iz 1948. godine, naslovljenim Priroda i Grci, Šredindger je napustio svoju „prirodnu sredinu“, dakle jezik naučnika (premda ne sasvim: ubaci Šredinger, tu i tamo, po koju formulu), i okrenuo se filozofskom jeziku, iako je, u osnovi, radio istu stvar: nastojao da pronikne u prirodu i njene zakone. Upravo taj spoj naučne invencije i filozofske radoznalosti doveo je do originalnog i na svaki način živog pristupa starim Grcima i njihovim genijalnim uvidima.

Pogrešno bi, čak i naivno, bilo pretpostaviti da u knjizi koja hoće da govori o idili i sreći ima idiličnih momenata. Ispisuje Dragan Stojanović, svojim lepim i sigurnim stilom, stranice koje odlikuje jezička harmonija, ali govor o idili i sreći gotovo nužno mora da se oslanja na ono što je izvan tih fenomena ili, možda, pojmova. Pisac koji u platnima Kloda Lorena nastoji da uhvati ono idilično i srećno već je i sam uhvaćen u trostruku igru slikarstva, jezika i teorije, on je samoga sebe smestio u heterogen prostor da bi pokušao nešto da kaže o homogenosti koja je s one strane jezika. Zato je Stojanovićeva knjiga razapeta između beleški pažljivog posmatrača, učenih odlomaka, hermeneutičkih zahvata u slikarstvu, književnosti, filozofiji, svetim spisima ili psihoanalitičkim tekstovima. Rezultat tog postupka koji se, stiče se utisak, rađa na licu mesta, u samom činu pisanja, jeste originalna i „dugotrajna“ knjiga.

Nomos zemlje je neobičan spoj reči, mešavina starogrčkog nomos (zakon) i nemačkog der Erde (zemlja) i nipošto nije slučajan. Upravo starogrčkoj reči nomos, toj „protoreči“, Karl Šmit hoće da vrati „prvobitnu snagu i veličinu“, jer ona je, po njegovom mišljenju, sačuvala izvorni smisao uprkos iskrivljavanjima kroz prevode i rđavu upotrebu. Na samom početku ona je, u glagolskom obliku nemein, značila „deliti“, odnosno „napasati“, a kao nomos „podela pašnjaka“, zasnivalačko prisvajanje zemlje. Nomos, prema tome, uvek upućuje na prostor. Nijedna institucija, niti bilo kakvo zakonodavstvo, ne može da postoji bez prethodnog razgraničenja na tlu, bez ustanovljavanja osnovnog prava na zemlju. Zakon je vezan za zemlju. No, Šmit ne bi bio to što jeste kada bi se zadržao na, manje ili više, zdravorazumskom uvidu po kojem su stabilnost, nepomerivost, trajnost zemlje, čvrstina tla, potrebne da bi se oformila nekakva institucija. Naravno da ne može bez tla, ali je potrebno još nešto: čin, odluka, odnosno nomos. Tek tada, odlukom o tome da se uspostavi nekakav poredak, da se ustanovi institucija, da se proglasi zakon, prostor zemlje postaje ono do čega je Šmitu stalo: poredak. Tek tada pašnjak postaje politička činjenica.

Etimologija je, međutim, samo početak jedne brutalne i, u svojoj brutalnosti, zavodljive teorijske konstrukcije koja će da uroni u evropsku modernost i pokaže da je jus publicum europaeum, evropsko javno pravo, jedan od ključnih momenata deteologizacije rata, ili, u nešto skromnijoj varijanti, izraz izbacivanja teoloških momenata iz rata. Ranije smo se, naime, ubijali i mrzeli, dok se danas fino možemo ubijati i bez mržnje. Potom će Šmit da se upusti u razmatranje problema razgraničenja na moru i vazduhu (kopno je, u međuvremenu, (ne)uspešno podeljeno), da se dotakne krize evropskog javnog prava i oživljavanja pojma pravednog rata (nije, naime, poznato da je iko, ikada, u istoriji vodio nepravedan rat), da se pozabavi aporijom mirotvorca, da još malo provrti svoje omiljene motive teologa, neprijatelja i suverena i usput nam udeli nekoliko korisnih saveta za život u zlom liberalno-demokratskom svetu. Na Šmitovoj se teoriji, naravno, ne može zasnovati parlamentarna demokratija i to je, verovatno, najteži prigovor na koji on nema odgovor. Tome uprkos njegovi uvidi svetlucaju tamnim, opakim, hladnim sjajem, na koje moramo da reagujemo kako nas tama, što ju je i sam Šmit radosno proizvodio, ne bi progutala.

„...Ono što se hoće ovim ciklusom predavanja jeste, dakle, nešto vrlo jednostavno i sasvim preliminarno. Ovaj ciklus treba da dâ smernice za pitalačko promišljanje Ničeove osnovne misli... Kada pokušavamo da mislimo osnovnu misao, svaki korak jeste razmišljanje o onom što se 'događa' u zapadnoj istoriji. Ta istorija nikad ne postaje predmet u čijem se istorijskom razmatranju gubimo; ona nije ni stanje koje bismo mogli psihološki da dokažemo kod sebe. Šta je ona onda? To ćemo znati kad shvatimo volju za moć, to jest kad budemo kadri ne samo da sebi predstavimo šta znači taj sklop reči već i da razumemo šta je to: volja za moć – jedinstvena vlast bivstvovanja 'nad' bivstvujućim-u-celini [u skrivenom obliku bivstvovne napuštenosti bivstvujućeg].“

Knjigu Nesaglasnost Žak Ransijer objavljuje 1995. godine, označavajući, na izvestan način, kraj habermasovske paradigme politike kao potrage za konsenzusom. Utoliko se izraz „politike nesloge“ pojavljuje kao svojevrsni oksimoron koji u sebi spaja dva naizgled nespojiva pojma: ako je politika uvek rad na principu okupljanja i organizacije ljudske zajednice, upravo bi saglasnost (sloga, konsenzus), a ne nesaglasnost, bila prateći element ovako shvaćenog pojma politike. Nesaglasnost bi, dakle, bila sila suprotstavljena onom političkom. Ransijer, međutim, nastoji da pokaže kako je politiku moguće razumeti i iz perspektive koja ne pretpostavlja saglasnost kao veličinu, niti pretpostavlja nekakav princip, nekakvo počelo (arhe) koje bi prethodilo samoj političkoj borbi, što znači da se u osnovi politike nalazi neprestana borba sila, večita igra suprotstavljenih moći.

Jedan od najvećih francuskih poznavalaca antičke filozofije, Pjer Ado, smatra se jednako velikim stručnjakom i za Getea. Motiv koji ga je vodio kod proučavanja antičkih filozofa – filozofija ne naprosto kao teorijska disciplina, već kao način života – vodi ga i u tumačenjima velikog nemačkog pesnika. Tema knjige o Geteu jesu duhovne vežbe. Taj izraz, kako naglašava Ado, nema religijsku konotaciju, već je reč o činovima intelekta, imaginacije ili volje koji se odlikuju svrhovitošću. Svrha je, pak, preobražaj sebe samog, usavršavanje. Zbog toga je, u prvoj vežbi nadahnutoj Geteom, potrebno suočiti se sa sadašnjim trenutkom, potrebno je odbaciti tegove prošlosti, odnosno budućnosti. Druga vežba je pravljenje odmaka od pojedinačnih stvari i suočavanje s celinom. Treća vežba oslanja se na osnovni Geteov stav: čovek je biće nade. Zbog svega toga, zbog mira sa sobom i svetom, memento mori, ne zaboravi da si smrtan, a to znači: ne zaboravi da živiš. Prevela s francuskog Emilija Andrejević

Dugo je Anri Bergson bio skrajnuta filozofska figura, uprkos tome što niko ozbiljan nije osporavao njegov značaj, ali se i niko dovoljno ozbiljan nije iscrpnije bavio njegovim delom, sve dok ga šezdesetih godina prošloga veka mladi francuski filozof Žil Delez nije izvukao iz formalina, svežeg kao da nije prespavao pedesetak godina. Materija i pamćenje najvažnije je Bergsonovo delo. Potpuno je zapanjujuće da se taj tekst pisan krajem 19. veka, uglavnom o mozgu i njegovom funkcionisanju, savršeno uklapa u savremena istraživanja mozga kojim se bave timovi stručnjaka, uz enormne budžete i uz svu silesiju najsavremenijih tehničkih pomagala. Bergson je, m

eđutim, od tehničkih pomagala imao olovku, a nekakvu podršku pružala su mu dotadašnja, skromna valja reći, izučavanj mozga. Ipak, za razliku od savremenih neuro-naučnika, Bergson je bio filozofski obrazovan i mozgu nije pristupao kao pukom organu. Naime, za Bergosna stvarnost nije naprosto data, već je zadata kao zadatak koji valja rešiti. Otud i uvid koji prethodi izučavanju mozga: „Čim od činjenica zatraži precizne naznake za rešavanje problema [a i mozak je nekakva činjenica], čovek se obrete prenesen na teren pamćenja“. Utoliko za Bergsona nipošto nije rešeno šta prethodi čemu: mozak pamćenju, ili pamćenje mozgu? Drugim rečima, za Bergsona sećanje je presek duha i materije.
Uzbudljiva Bergsonova knjiga i danas postavlja izazove kako stručnjacima koji izučavaju mozak, tako i savremenim filozofijama.

Svojim prijateljima filozofima, piscima i slikarima – Hjumu, Lajbnicu, Bergsonu, Fukou, Prustu, Kafki, Zaher-Mazohu – Žil Delez je posvećivao knjige. Spinozi i Ničeu, možda i najvažnijim svojim sagovornicima, čak po dve. Neprijatelje, međutim, nije udostojio te časti. Sa Platonom, Hegelom, Hajdegerom, Delez je u neprestanoj, nekad eksplicitnoj, češće implicitnoj polemici, ali knjige im nije posvećivao. Osim jednom. Onom najvećem. Kantu.

Delez je Kanta neprijateljem nazvao 1973. godine, u pismu Mišelu Kresolu. U tom neobičnom tekstu, briljantno ironičnom i oštrom do neprijatnosti, Delez primećuje da je njegova generacija („jedna od poslednjih“) bila „ubijena“ istorijom filozofije, tom „filozofskom verzijom Edipovog kompleksa“, te da je izlaz iz represivne matrice nastojao da pronađe uz pomoć autora koji su se „suprotstavljali racionalističkoj tradiciji u toj istoriji“. Dodaje da je najviše prezirao „hegelijanstvo i dijalektiku“, ali da je knjiga o Kantu nešto drugo. „Knjigom o neprijatelju“ pokušao je Delez da pokaže kako taj neprijatelj funkciniše, kako radi njegov veliki mehanizam, ta moćna mašinerija, da ispita njene pokretače, zamajce, zupčanike, točkiće (rouages): „sudilište Uma, odmerenu upotrebu sposobnosti, potčinjavanje utoliko licemernije što nam je poverena titula zakonodavca. Ali moj način da se izvučem iz tog razdoblja prevashodno je, po mom dubokom uverenju, bio da istoriju filozofije shvatim kao neku vrstu guženja ili, što se svodi na isto, bezgrešnog začeća. Zamišljao sam sebe kako prilazim s leđa nekom autoru i pravim mu dete, koje bi bilo njegovo, a ipak čudovišno. Veoma je važno da bude njegovo, zato što je bilo potrebno da taj autor zaista kaže sve što sam mu stavljao u usta. Ali dete je moralo da bude i čudovišno, zato što je došlo iz raznih vrsta rasredištenja, iskliznuća, lomova, tajnih predaja u kojima sam silno uživao“. Knjige o Ničeu, Bergsonu, Spinozi, Lajbnicu, zaista su takve, čudesne i čudovišne istovremeno. To su čudesna čudovišta čije crte prepoznajemo: jasno je da je to, recimo, Niče, ali i nije Niče nego je nešto drugo, ili neko drugi, Delez na primer, ali i ono što obuhvata i samog Deleza, pojmovna opna ili pojmovni mehur u kojem se nalaze oba filozofa, posuda spletena od novih, ili slomljenih pojmova, od paradoksa i nemogućih identifikacija. To uzimanje s leđa, ta sodomija, to bezgrešno začeće, upravo je ono što će Delez u svom remek-delu Razlika i ponavljanje nazvati genitalnim mišljenjem, onim što je lišeno polnosti, mišljenjem koje se rađa iz samog mišljenja, bez seksualnog čina: mišljenje oplođeno drugim mišljenjem.

– Iz pogovora

Reč autohtonost, koju je moguće prevesti kao samoniklost, ili starosedelaštvo, ipak je, sugeriše Milisavljević, najbolje ostaviti neprevedenom jer ta grčka reč – sačinjena od zamenice autos (sâm) i imenice khthôn (zemlja) – sadrži neprevodiv momenat, naime u svojoj izvornoj varijanti ona označava onoga ko je, doslovno, rođen iz same zemlje. Upravo tu nijansu, na početku knjige jedva uočljivu i tanku kao konac, Milisavljević hvata pojmovnim pincetama, da bi, kako tekst odmiče, ta nit prerastala u istinsku žilu plemenitog materijala, pa su pincetu zamenila malo robustnija oruđa: najpre klešta, onda čekić koji postaje malj, zatim bušilica, najzad pravo pojmovno čudovište – Platon lično. Dakle, autohton je onaj ko je rođen ne na određenoj zemlji, već onaj ko je rođen iz same zemlje. Pisac reč shvata doslovno i izvodi doslovne implikacije: šta je kod Grka značilo da je neko rođen iz zemlje? U prvom odgovoru silazimo do mitova o nastanku Atine i Tebe, sa sve razigranim i libidinoznim grčkim bogovima, spremnim na svakojake podlosti, lukavstva, igre moći, a naročito ljubavno-seksualne poduhvate, uz učešće prvih, mitskih junaka i živopisnih čudovišta. Tu se, recimo, hromi i pohotni Hefest ustremi na polusestru Atenu u nameri da je obljubi, ali mu ova izmakne pa Hefestovo seme završi na zemlji, to jest u zemlji, u Geji. Geja, logično, rodi Erihtonija, čiji će potomci osnovati Atinu. Da stvar bude zamršenija, na istu ideju dolaze i Spartanci. Majstorstvo kojim Milisavljević prodire u mitove i, ako se tako sme reći, mitskim sredstvima pristupa mitovima – priča priču o pričama – uzbudljivo je koliko i mitovi sami: da bi se čitalac snašao u gustom tkanju često zamornih mitova potreban je dobar vodič. Ali kada vas provede kroz to ko-je-koga-zbog-čega-i-na-koji-način, Milisavljević prelazi na filozofsko tumačenje koje sklapa celinu i autohtonost dovodi do pojma.

Milisavljevićevu knjigu s radošću bi dočekala bilo koja kultura.

Ričard Popkin jedan je od najuticajnijih savremenih tumača skepticizma, a njegova knjiga prati istoriju skepticizma od Savonarole do Bejla (od 1450. do 1710. godine). Taj period nije izabran slučajno. U tih bezmalo 300 godina najpre je iznova otkriven grčki skepticizam, potom inkorporiran u iskustvo renesanse, zatim izložen novim tumačenjima i preobražajima, da bi i sam odigrao nezaobilaznu ulogu kod velikih filozofa poput Dekarta, Paskala, Spinoze, Hobsa, ili iznova propitan u teološkim raspravama tog perioda.

Popkin pripada američkoj školi istoričara filozofije, što podrazumeva besprekorno poznavanje teme o kojoj piše, strogost u izlaganju i, uprkos tome što je reč o tekstu koji se prostire na gotovo 700 stranica, ekonomičnost izraza. Već u prvoj rečenici knjige Popkin precizira da je skepticizam filozofsko gledište a ne niz sumnji koji se vezuje za tradicionalna religijska verovanja, što znači da je ključni ulog svake skeptičke pozicije – istina. Ipak, Popkin ne suprotstavlja skepticizam i fideizam, skeptika i vernika, kako bi se moglo očekivati s obzirom na suprotstavljenost te dve pozicije. Nikada skepticizam, sugeriše autor, nije puko neverovanje, niti je fideizam slepo verovanje. Iako skeptik preporučuje suzdržavanje od suđenja koje počiva na verovanju, to ne znači da je verovanje irelevantno za ono do čega je skeptiku stalo – do nesumnjive istine. Upotrebljavajući pojam fideizma onako kako ga je oblikovala literatura na engleskom jeziku, Popkin, zapravo, nastoji da jasnije istakne skeptički element koji je, tvrdi on, uključen u fideističko gledište.

Popkinov tekst nezaobilazan je u svakoj raspravi koja sumnju koristi kao način da se dođe do delotvorne istine.

Istina i metod, životno delo Hansa Georga Gadamera, jedna je od najznačajnijih filozofskih knjiga dvadesetog veka. Na više od 700 stranica gustog teksta, koji nosi skroman podnaslov „Osnovi filozofske hermeneutike“, veliki je nemački filozof utkao svoje ogromno filozofsko i životno iskustvo, promešao filozofske epohe i do pucanja doveo velike pojmove te uveo motive koji i više od pola veka posle objavljivanja ove knjige uzbuđuju čitaoce i služe kao inspiracija za sasvim nove i sveže filozofske poduhvate.

S jedne strane besprekoran poznavalac grčke filozofije, s druge obrazovan u duhu Hajdegerove fenomenologije, neumorni čitač Kanta i Hegela, osetljiv za tanane prelive u umetnosti, Gadamer od filozofske hermenuetike pravi nezaobilazan filozofski postupak koji je, ako je suditi po bistrini uvida, oduvek bio tu, nadohvat ruke, ali je bila potrebna majstorska invencija da bi postao jasno vidljiv i delotvoran: filozofska hemeneutika. Polazi Gadamer od jednog trivijalnog uvida: metode humanističkih nauka labave su u odnosu na metode prirodnih nauka, dok, kada je o umetnosti reč, tu jedva da uopšte možemo govoriti o metodi. Kako, onda, govoriti o istini u humanisitčkim naukama, ili umetnosti, ako su one lišene metode koja, na neki način, pokazuje put do istine? Umesto povlačenja pred nevoljom, Gadamer radikalizuje dilemu i obrće stvar: kakvu nam istinu nude prirodne nauke, a kakvu humanističke nauke, umetnost i filozofija? Metoda koja njega interesuje ne vodi do istina fizike, ili geologije, već do istina koje su u tolikoj meri složene da suočavanje s njima zahteva mogućnost dubokog preobražaja onoga ko tumači umetničko ili filozofsko delo. U toj igri istine i metoda ulog su subjekat i objekat, suština i atributi, priroda i kultura, igra i ozbiljnost, svet i naše mesto u njemu, sve ono što se u našim životima pojavljuje kao neupitno i blisko, ali što, posle zahvata filozofske hermeneutike, postaje problematično i daleko.

Istina i metod knjiga je za hrabre.

U velikim kulturama podrazumeva se da se klasični tekstovi iznova prevode na svakih nekoliko godina, a kada se u maloj kulturi, poput srpske, pojavi novi prevod klasičnog dela, to je već istinska intelektualna gozba. Slavni Platonov dijalog Ijon jedno je od najžešćih Platonovih obrušavanja na pesnike i poeziju – premda je važno podsetiti da ni na drugim mestima nije bio nežan – ali kako to već biva u ironiji istorije i nasuprot namerama autora, ovaj je neveliki dijalog, istovremeno, i jedan od najlepših spomenika upravo pesništvu i pesnicima.

Knjiga je opremljena instruktivnim predgovorom francuskog stručnjaka za antičku filozofiju Žan-Fransoa Pradoa, komentarima koji olakšavaju čitanje, potom tekstom Marsilija Fičina o Ijonu (u prevodu Noela Putnika), Geteovim tekstom o Platonu (u prevodu Jelene Savić), te dvama tekstovima same prevoditeljke Divne Stevanović-Soleil.

Knjigu o Zaher-Mazohu Delez objavljuje 1967. godine. Godina je važna. U to vreme Frojd je jedan od „obaveznih“ autora francuske teorijske scene, a njegovo otkriće „nesvesnog“ jedno od najubotijih uporišta u razgradnji suverenog subjekta. Pisati protv Frojda u to vreme ne samo da nije bila raširena praksa nego i poduhvat koji bi, u najmanju ruku, naišao na otpor. Delez, međutim, radi upravo to. Ne odričući Frojdu genijalne uvide (naprotiv), on se silovito obrušava na Frojdov sado-mazohistički kompleks. Knjiga o Zaher-Mazohu zapravo je knjiga o Frojdu.

Primećuje Delez da je spoj sadizma i mazohizma, onako kako ga Frojd vidi, umnogome problematičan. Da bi ga napao, Delez kreće u iščitavanje dela ponešto zaboravljenog Zaher-Mazoha i silovito dovodi u pitanje bliskost sadizma i mazohizma. Istovremeno, u virtuoznim analizama Frojdovih dela, vide se klice velikih Delezovih ideja koje će on sa neuporedivom snagom i lucidnošću da razvija u svojim velikim knjigama Razlika i ponavljanje, Logika smisla i, kasnije, Anti-Edipu i Hiljadu ravni (poslednje dve knjige zajedno sa Feliksom Gatarijem).

Nemački filozof Peter Sloterdijk ume da napiše knjigu od 700 stranica, a da čitalac tu planinu od papira i slova savladava bodro i s radošću, da bi mu, pri kraju, čak bilo pomalo krivo što će se to neuporedivo čitalačko-filozofsko iskustvo (ipak) završiti. Piše Sloterdijk i knjige koje su kudikamo manjeg obima, ali je učinak sličan kao i pri savladavanju džinovskih njegovih dela: kada ih se jednom dokopamo više ih ne ispuštamo (dok nam ih neko ne istrgne iz ruku). Gnev i vreme jedna je od tih, uslovno rečeno, manjih Sloterdijkovih knjiga.

S jedne strane, to je knjiga o politici, to jest, kako glasi podnaslov, „psihopolitičko istraživanje“. Ali kod ovog originalnog nemačkog filozofa ni psihologija ni politika nisu ono što očekujemo da budu, već su to, više, jezički sklopovi koji se neprestano preobražavaju. Jedna od prvih evropskh reči je, započinje Sloterdijk svoj vrtoglavi tekst – gnev. Podseća nas, naime, da se Ilijada otvara upravo pozivom da se opeva gnev Ahileja, Pelejevog sina. Taj gnev, međutim, nosi u sebi koliko psihološki, toliko i politički naboj, jer, najpre, Ahil nije bilo koji čovek, a potom, koliko god gnev bio svojstven pojedincu, u ovom slučaju on proizvodi ozbiljne političke posledice. Kako se, dakle, pita Sloterdijk, nositi s gnevom? Danas se obraćamo terapeutu, a u stara vremena obraćali smo se bogovima. Tada je bilo junaka koji su gnev umeli da okrenu u vrlinu, pa je gnev postajao politička veličina, dok danas junaka nema, a gnev se nastoji razrešiti na psihološkoj ravni. Neprestano povlačeći paralalele između starog i savremenog sveta, Sloterdijk nužno uvodi vreme koje se pojavljuje kao veličina koja kroz tri svoja oblika – prošlost (genealogije), sadašnjost (delovanje) i budućnost (mogućnosti) – obikuje naše perspektive. Ili, Sloterdijkovim rečima: „Kada trošenje gneva poprimi razvijenije forme, semenje gneva svesno se razsejava, a plodovi gneva brižljivo ubiru. Kulturom mržnje gnev dobija formu projekta. Kad god sazru osvetničke namere, mračne energije postaju stabilne [...], a život subjekta besa jeste penušanje u putiru situacije“. Delovanje u besu je, utoliko, verzija proticanja vremena koje se na naročit način zgušnjava. Gnev nas vraća na animalno poimanje vremena koje ima kvalitet stalno protičuće sadašnjosti.

Slovenački filozof Mladen Dolar, na svetskoj filozofskoj sceni gost viđen jednako rado kao i njegov slavniji zemljak Slavoj Žižek, odlučio je da se suprotstavi filozofskom cunamiju koji je pokrenuo Žak Derida i koji je, barem u udarnom talasu, potpuno poremetio više hijada godina star odnos između glasa i pisanog traga, između onoga što se izgovara i onoga što se zapisuje. Glas, smatralo se, najbolje izražava i brani misao, jer ako neko ne razume to što je rečeno govornik je uvek tu da objasni šta je, u stvari, hteo da kaže, šta je mislio. Glas, dakle, uvek znači i prisustvo onoga ko govori, jer uvek govori neko, te je prisustvo svojevrsni garant smisla. Derida je vrlo ubedljivo doveo u pitanje prednost glasa nad tekstom, razarajući, istoremeno, predrasudu po kojoj je pismo čvrsta i nepromenljiva struktura koja pečati, i cementira smisao: i tekst je nestabilna struktura koja zavisi od tumačenja. Dolar se, pak, suprotstavlja takvoj postavci nastojeći da pokaže da u samom glasu, u samim svojstvima glasa, u značenjima koja se samo glasom mogu postići, postoji jedan nesvodiv element što se mora očuvati i bez kojeg bismo duboko oštetili bogatsvo našega sveta. Zato on lucidno, sjajno, s neuporedivim majstorstvom analizira metafizička i fizička svojstva glasa, njegovu etiku i njegovu politiku, Frojdove glasove i Kafkine glasove, ispisujući retko uzbudljivu knjigu, pokazujući njome šta je sve u stanju da izvede dobro odmeren filozofski glas.