Dosta kasno shvatio sam da neću moći da uradim nešto veliko, nešto što bi promenilo svet. Zato sam sebi obećao da ću neko vreme provesti u brvnari, sam. U šumama Sibira.
Obezbedio sam brvnaru, daleko od svega, na obalama Bajkalskog jezera.
Tamo, na pet dana hoda od prvog sela, proveo sam šest meseci, izgubljen u nesagledivoj prirodi, i pokušao da budem srećan.
Verujem da sam u tome uspeo. Dva psa, peć na drva i prozor koji gleda na jezero, bili su mi dovoljni za život.
A šta ako se sloboda sastoji u tome da gospodarite vremenom?
A šta ako sreća proističe iz raspolaganja samoćom, prostorom i tišinom – svime onim što će nedostajati budućim generacijama?
Dokle god postoje brvnare u dnu šume, još uvek nije sve izgubljeno.
