Materijali sakupljeni u ovoj knjizi, pojavljuju se kao plod dara molitvenog sozercateljnog slušanja, koji je posedovao mitropolit Antonije. Oslanjao se ne samo na svetootačku tradiciju, nego i na iskustvo savremenih mislilaca i pisaca, između ostalih i nepravoslavnih – slično pčeli koja, po rečima svetog Vasilija Velikog, sakuplja polen s najrazličitijih predivnih cvetova i prinosi med istinskoj duhovnoj mudrosti. Međutim, više od svega vladika se oslanjao na svoje bogato lično iskustvo. Mitropolit Antonije je dolazio u dodir sa smrću ne samo zbog svog pastirskog služenja, nego radeći kao lekar i učestvujući u francuskom Pokretu otpora tokom Drugog svetskog rata. U svim njegovim razmišljanjima vidimo ličnu veru u privremenost smrti, u prevashodstvo ljubavi, u Svetlost Vaskrsenja, koju neće pomračiti nikakva tama. I, na kraju krajeva, ova knjiga je – o nadi.
Knjiga je napisana na osnovu zitija vojnika
i vojskocvodja koji su upisani u knjigu svetih
Ruske Pravoslavne Crkve (opsteruskih i
lokalno- postovanih svetitelja), a takodje i
onih koji su zivot svoj polozili za veru
pravoslavnu i slobodu otadzbine.
Knjiga sadrzi zitija ravnoapostolnog velikog
kneza Vladimira, blagovernih velikih knezeva
Jaroslava Mudrog, Aleksandra Nevskog,
Dimitrija Donskog, Andreja Bogoljubskog,
Danila Moskovskog, Blagovernih knezeva
Borisa i Gljeba,svetog pravednog vojnika
Fjodora Usakova,Svetog cara Nikolaja Drugog...
Uvek su zitija ruskih svetitelja sluzila duhovnom
jacanju ruskog naroda i bila su primer
visoke duhovnosti i istinske ljubavi
prema otadzbini.
Na početku daleke 1913. godine čuveni ruski naučnik – patrolog S. L. Epifanovič (1886-1918), predavač Kijevske duhovne akademije, predstavio je u Savetu akademije svoju magistarsku disertaciju „Prepodobni Maksim Ispovednik: njegov život i dela“. Ovaj zaista epohalni rad sastojao se iz tri toma, ukupnog obima oko 2400 (!) stranica teksta pisanog na pisaćoj mašini. Prema ocenama recenzenata (prof. M. Skabalanoviča i prof. N. Muhina) po punoći, dubini i sistematičnosti istraživanja nasleđa i književne delatnosti prepodobnog Maksima Ispovednika, autor nije imao prethodnika, i ovaj rad se pojavio kao vredan doprinos svetskoj riznici bogoslovskih znanja, postavši priručnikom za crkvenog istoričara, patrologa i dogmatičara.
Istraživači stvaralaštva Sergeja J. Fudelja nazivaju ga najskrivenijim duhovnim piscem XX veka. U njegovom bogoslovlju nema nastojanja da postavi sebe iznad čitaoca, nema ni senke nastojanja ka pronalaženju stila. U suštini, njegovi radovi nisu bogoslovski traktati, već ispovest okrenuta srcima, duhovno zaveštanje nama.
Celog života ispovedajući hrišćanstvo, bio sam loš hrišćanin. Naravno, nije bilo teško dosetiti se toga i ranije, ali možda sam to najpre shvatio sa svom žalosnom očiglednošću tek onog dana kada sam od nekog čuo ili negde pročitao reči Ogarjova da neiskazana ubeđenja – nisu ubeđenja. A ja sam skoro čitav svoj vek (izuzevši godine ranog detinjstva) morao da krijem svoja gledišta.
Ako ne bude porodice, neće biti ni crkve. Skoro je jedan sveštenik, vrlo poznat i popularan, knjige su mu prevođenje i na srpski, napravio sociološki pregled naših svetitelja, da otkrije ko su bili ti ljudi, ko su im bili roditelji. I on kaže da su to bili seljaci koji su radili od detinjstva, od kad su prohodali odmah su nešto radili, trpeli mraz, znoj, glad. Tako su rasli Serafim Sarovski, Siluan Atonski, Sergej Radoneski u velikim, višečlanim porodicama. Prosto, ne može se svetitelj roditi iz neke biološke laboratorije. I zato mislim da je najveći izazov – porodica, a protiv nje su nemoral i srebroljublje. Srebroljublje nije greh poput ubistva koji će svi prepoznati i osuditi, a kad čovek teži da zaradi što više para, svi odobravaju i smatraju to normalnim. A koren svih zala je srebroljublje. I Juda je prodao Hrista za 30 srebrenika.
