ROMAN

Jurij Vitaljevič Mamlejev (1931–2015) predstavlja sasvim osobenu pojavu u ruskoj književnosti. Njegovo književno stvaralaštvo, koje počinje da se razvija još pedesetih godina XX veka, dugo je bilo dostupno isključivo u samizdatu, budući da njegova dela u Sovjetskom Savezu nisu mogla biti objavljivana. Razlozi za to, međutim, nisu bili političke, već pre svega estetske prirode.

Mamlejevljev stan u Južinskoj ulici u Moskvi postao je mesto okupljanja intelektualaca zainteresovanih za ezoterijska i okultna učenja, kao i za filozofiju tradicionalizma. Oko njega se formirao takozvani „Južinski kružok“, iz čijeg su intelektualnog i kulturnog okruženja proistekle brojne pojave i pokreti od značaja za rusku kulturu.

Godine 1974. Mamlejev je emigrirao i naredne godine proveo u Sjedinjenim Američkim Državama i Francuskoj. Kako je sam zapisao u svojim „Uspomenama“, jedan od osnovnih razloga njegovog odlaska bio je da svoju književnost predstavi široj publici. Na Zapadu, kao i u krugovima ruske emigracije, stekao je priznanje kao jedan od najznačajnijih i najoriginalnijih predstavnika nezvanične ruske književnosti.

Uprkos tome što je već bio afirmisan u Francuskoj, a prethodno i u Sjedinjenim Američkim Državama, Mamlejev se, nakon političkih promena koje su usledile tokom perestrojke, među prvima vratio u Rusiju. Tokom devedesetih godina i kasnije objavljena su gotovo sva njegova dela, uključujući i njegova filozofska spisateljska ostvarenja.

Roman „Lutajuće vreme“ prvi je roman koji je Mamlejev napisao nakon povratka u Rusiju. Kritičar Dmitrij Oljšanski ocenio ga je kao delo koje je „od skromnog pokušaja“ preraslo u „grandiozno remek-delo“, nazivajući ga i „knjigom koja se naslanja na Braću Karamazove“ i „možda prvim ruskim romanom posle Arhipelaga GULAG koji će biti popularan na Zapadu“. I Mamlejevljev biograf Eduard Lukojanov ističe ovaj roman kao svog trenutnog favorita među Mamlejevljevim delima. Sličan stav, kako se čini, deli i nemali broj savremenih čitalaca i književnih influensera.

Farangis Hajdapur je iranka koja je u vreme iransko-iračkog rata (1980-1988), kao osmnaestogodišnjakinja stala na branik svoje otadžbine. Breneći svoje selo pred iračkom vojskom ona je uspela da likvidira jednog, zarobi drugog iračkog vojnika, čime je stekla zvanje naridnig heroja i postala poznata kao „iranska lavica“. U knjizi su opisana njena sećanja i podvizi o kojem su više govorili drugi nego sama junakinja a koje je zabeležila iranska spisateljica Mahanaz Fatahi.

Za čitaoce Apolon Grigorjev (1822-1864) ostaje u istoriji književnosti poznat pre svega kao pesnik, koji je, između ostalog, uticao na Aleksandra Bloka. Najpoznatiji je, svakako, po romansama, kao što su „Dve gitare" i „Popričaj bar sa mnom ti, gitaro sedmožičana". „Poslednji romantičar", kako je sam sebe karakterisao, napi- sao je i jedno prozno remek-delo - nezavršene uspomene „Moja književna i moralna lutanja". Ostavio je traga i kao književni prevodilac („Antigona", „Škola za muževe", „San letnje noći", „Romeo i julija", „Parizina" i dr.).

Upečatljivi su i rečiti njegova biografija i karakterni sklop, zbog kojih je zaslužio da postane prototip Dmitrija Karamazova. Kao nezakonito dete (rođen je pre braka svojih roditelja) dobio je („povratio") plemićko zvanje tek kada je stekao čin titularnog savetnika (1850). Njegov deda, poreklom seljak, stekao je plemstvo, a majka je bila kćerka kmeta-kočijaša. Najbolji student Pravnog fakulteta Moskovskog univerziteta odbacio je započetu akademsku karijeru, opredelivši se za neizvestan poziv književnika.

Sudbinu su mu obeležile neuzvraćene ljubavi i neuspešne ljubavne veze. Često je menjao mesto boravka (Moskva, Peterburg, Pariz, Firenca, Orenburg) i vodio neuredan život, koji je uključivao kafanske pijanke i boravke u dužničkom zatvoru. Umro je dva dana posle izlaska iz dužničkog zatvora od moždanog udara.

Prus je svoje juiake nalazio među ljudimo iz stvarnog života, pa je tako i romon “Povratmi talas” bio motivisan istinitim događajem iz jedne tekstilne fabrike, gde je gazda - Nemac, naredio da se kotao, kako bi jače pokretao veliki broj vretena, naloži toliko da je ovaj pukao, pri čemu je pognulo desetak radnika zajedno sa vlasnikom.

Radnja se odvija na sličan način; vlasnik fabrike Adler - Nemac - smanjuje plate radnicima kako bi tako nadokmadio ono što je potrošio njegov rasipni sin. Pošto je usled „štednje” iz fabrike otpustio lekara, kada se dogodi nesrećan slučaj, nema nikoga da povređenom majstoru pruži prvu pomoć pa ovaj umire. Međutim, povratni talas iz naslova odnosi se na davno iniciranu spiralu zla koja utiče na sve i neminovno vodi ka uništenju. Tema dela mogla bi se potrožiti i u motivima zločina i kazne, mada Prus ne pokozuje miogo vere u postojanje pravde na svetu.

U savremenom prevodu Jovane Žovanović, ovo spiritualno delo svojevrstan je vodič kroz život formalno koncipitan kao zbirka eseja prestavljenih kao obraćanje proroka Alimustafe.