ROMANI

Farangis Hajdapur je iranka koja je u vreme iransko-iračkog rata (1980-1988), kao osmnaestogodišnjakinja stala na branik svoje otadžbine. Breneći svoje selo pred iračkom vojskom ona je uspela da likvidira jednog, zarobi drugog iračkog vojnika, čime je stekla zvanje naridnig heroja i postala poznata kao „iranska lavica“. U knjizi su opisana njena sećanja i podvizi o kojem su više govorili drugi nego sama junakinja a koje je zabeležila iranska spisateljica Mahanaz Fatahi.

Zendegi

Martin živi u Poljskoj, ima dvadeset šest godina, radi u izdavaštvu, usamljen je i povučen, pomalo depresivan, ima tek jednog prijatelja i dete koje izbegava jer misli da nije dobar otac. Sve se naglo menja kada u jesen 2009. godine ode u humanitarnu misiju u ratom razoreni Avganistan.

Tu priliku vidi kao beg od posla, neuspelog braka, trauma i batina iz detinjstva i života kakvog poznaje u Varšavi. Međutim, po dolasku u Kabul, shvata da je učinio grešku i da ništa nije onako kako je zamišljao.

Ulice su prljave, žene peru veš u kanalizaciji, domovi nemaju tekuću vodu, stranci su na meti terorista, a u toku je i drugi krug predsedničkih izbora zbog čega talibani izazivaju nemire. U noći kada stiže u Avganistan, dešava se političko ubistvo, malo kasnije ubijeni su i mirovnjaci Ujedinjenih nacija i Martin se sve više pribojava da neće moći da izdrži do kraja svog boravka.

Ipak, polako upoznaje Avganistan i način života u njemu, uči dari i paštunski, nesvestan koliko će ga ovaj nepredvidivi put promeniti. Čudna, zanimljiva i potresna poznanstva, kao i nemili događaji, nateraće ga da prebrodi strahove, da odraste, sazri i stekne veru u sebe.

„Kroz ovaj izuzetan i dirljivi narativ, čitalac je svedok transformacije glavnog junaka, kako fizičke, tako i psihološke, na putu ka novom razumevanju sebe i sveta oko sebe i u potrazi za ličnom slobodom”.

Dragana Banjac

Jurij Vitaljevič Mamlejev (1931−2015) potpuno je osobena pojava u ruskoj književnosti. Njegovo književno delovanje, počev od pedesetih godina dvadesetog veka, odvija se u samizdatu, jer ono što je pisao nije moglo biti objavljeno u Sovjetskom Savezu. Nije se, međutim, radilo o političkim razlozima, nego o estetskim. Njegov stan u Južinskoj ulici u Moskvi postaje mesto okupljanja intelektualaca koje su zanimale ezoterična i okultna učenja i filozofija tradicionalizma (takozvani „Južinski kružok“). Iz ovog „salona“ potekle su mnoge pojave i pokreti od značaja za rusku kulturu. Mamlejev se 1974. našao u emigraciji (SAD, Francuska), pre svega, kako je pisao u „Uspomenama“, da bi promovisao svoju književnost. Na Zapadu i u ruskim emigrantskim krugovima Mamlejev je dobio priznanje kao jedan od najznačajnijih i najoriginalnijih pisaca nezvanične književnosti. Uprkos tome što je bio etabliran u Francuskoj (a pre toga u SAD), kada je došlo do političkih promena za vreme perestrojke, među prvima se vratio u Rusiju. Devedesetih godina i kasnije objavio je skoro sva svoja dela, uključujući i filozofska.
Po jednom tumačenju, roman „Besani“ prikazuje pakao na zemlji (Džejms Makonki). Junaci romana su čudni likovi koji listom čine nemotivisane postupke u suprotnosti s društvenim normama i zdravim razumom. Glavni junak Fjodor Sonov je serijski ubica. Drugi tok je sredina moskovskih intelektualaca metafizičara, koji opet imaju svoja zastranjenja. Svesno ili nesvesno, svi junaci traže odgovore na ključna pitanja. Svi su u dodiru sa onostranim ili nastoje da prodru u njega. To se uglavnom ostvaruje preko seksa ili smrti. Dolazi do kontakta prizemnog narodnog života i istančanih duhovnih traganja. Izmešani su elementi kriminalnog romana, pornografije, naturalistički opisi, filozofska razmišljanja, komika… ukratko, neobično delo, koje ne liči ni na jedno drugo u ruskoj i svetskoj književnosti (pa ni na druge Mamlejevljeve romane). I koje i dalje deluje šokantno.

Za čitaoce Apolon Grigorjev (1822-1864) ostaje u istoriji književnosti poznat pre svega kao pesnik, koji je, između ostalog, uticao na Aleksandra Bloka. Najpoznatiji je, svakako, po romansama, kao što su „Dve gitare" i „Popričaj bar sa mnom ti, gitaro sedmožičana". „Poslednji romantičar", kako je sam sebe karakterisao, napi- sao je i jedno prozno remek-delo - nezavršene uspomene „Moja književna i moralna lutanja". Ostavio je traga i kao književni prevodilac („Antigona", „Škola za muževe", „San letnje noći", „Romeo i julija", „Parizina" i dr.).

Upečatljivi su i rečiti njegova biografija i karakterni sklop, zbog kojih je zaslužio da postane prototip Dmitrija Karamazova. Kao nezakonito dete (rođen je pre braka svojih roditelja) dobio je („povratio") plemićko zvanje tek kada je stekao čin titularnog savetnika (1850). Njegov deda, poreklom seljak, stekao je plemstvo, a majka je bila kćerka kmeta-kočijaša. Najbolji student Pravnog fakulteta Moskovskog univerziteta odbacio je započetu akademsku karijeru, opredelivši se za neizvestan poziv književnika.

Sudbinu su mu obeležile neuzvraćene ljubavi i neuspešne ljubavne veze. Često je menjao mesto boravka (Moskva, Peterburg, Pariz, Firenca, Orenburg) i vodio neuredan život, koji je uključivao kafanske pijanke i boravke u dužničkom zatvoru. Umro je dva dana posle izlaska iz dužničkog zatvora od moždanog udara.

Goran Ađanski je viši inspektor na odeljenju za krvne i seksualne delikte. Rastrzan je između ne tako omiljenog posla, problematične kćerke i borbe da zadrži svoj ugled koji se pogoršava sa dolaskom novog kolege. Dok je zaokupiran načinima da ga nadmudri i sačuva svoj položaj u policiji, u gradu se nižu jeziva ubistva. Iako ih isprva ne shvata ozbiljno, nije ni svestan do kakve istine će ga ona odvesti.

Milica Antić je rođena 1996. godine u Smederevu, a od 2015. živi u Beogradu. Osnovne i master studije je završila na Katedri za Bibliotekarstvo i informatiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pored Simulakruma, objavila je i roman Maskara.

Roman prati nekoliko grupa mladih ljudi od jutra do večernjeg koncerta izmišljenog benda Divljaci.

Pišonja i Žuga-nerazdvojni drugari. Anja i Luna. Petra je šanker na štandu „Pečenje i rakija“.Rambo i Knez kradu Ladu od deda Nika i zajedno sa ostatkom benda idu na svirku. Ramona, Pinokio, Bomba, Mila i Dona-prolematična punk družina.Suton i Gloria-glumci. Sergej i njegov pas Mile. Devojka S, Marin, Vesna i Maja - vesela družina. Stevan,Gojkov,Pišta,Radule i Tomi Gan kreću Wartburg limuzinom. Snajka i svekrva - večiti rat. A tu je i čudan smajli.

Rock & Roll je deo univerzalne planetarne kulture koji sadrži elemente višesmerne interakcije. Neko iskustva pretače u muziku i stihove, neko muziku i stihove pretače u sopstvena iskustva, a neko, poput Darka, pretače muziku, stihove i svoja iskustva u formu romana. Sve to i još puno toga je Rock&Roll. - Radule Lucidny-Atheist Rap

Prus je svoje juiake nalazio među ljudimo iz stvarnog života, pa je tako i romon “Povratmi talas” bio motivisan istinitim događajem iz jedne tekstilne fabrike, gde je gazda - Nemac, naredio da se kotao, kako bi jače pokretao veliki broj vretena, naloži toliko da je ovaj pukao, pri čemu je pognulo desetak radnika zajedno sa vlasnikom.

Radnja se odvija na sličan način; vlasnik fabrike Adler - Nemac - smanjuje plate radnicima kako bi tako nadokmadio ono što je potrošio njegov rasipni sin. Pošto je usled „štednje” iz fabrike otpustio lekara, kada se dogodi nesrećan slučaj, nema nikoga da povređenom majstoru pruži prvu pomoć pa ovaj umire. Međutim, povratni talas iz naslova odnosi se na davno iniciranu spiralu zla koja utiče na sve i neminovno vodi ka uništenju. Tema dela mogla bi se potrožiti i u motivima zločina i kazne, mada Prus ne pokozuje miogo vere u postojanje pravde na svetu.

"ElastLčne priče" su trenuci istrgnuti iz vremena kojem otkucava život. Da ii tuđ Lli baš tvoj? Da, život tebe koji ovo čitaš. Tvoje vreme i tvoja elastičnost. Misao o otuđenosti, pitanje o slobodi, o sreći. Omaž knjizi i paukova mreža politike. Susret sa nepoznatim, ali i susret sa sobom kroz nešto što smo davno zakopali i zaboravili. ili smo to samo mislili?
Ljubav u trenu i ljubav zauvek i čovek u raljama šovinizma i kosmopolitizma. Kapitalizam koji guta i neprimetno briše naučeno, uvreženo, naviknuto i kultumo, a vraća instiktivno i životinjsko
Nataša Budeš


Junaci "Elastičnih priča’ trpe udarce i Lomoue zbog toga što su samo Ijudi, obični, slabi i trošni, sa suakidašnjim problemima i neuoljama čoueka koji žiui na Balkanu. Sui oni, suoje emocije i želje, snoue i nadanja neprekidno moraju da skriuaju i brane, štite od surouih sudara s reainošću.

Aleksandra Vidojković

Žureći u školu tog septembra 1995. Viktorija se u autobusu sudara sa Adamom Kneževićem, popularnim dasom iz kraja i zaljubljuje se u njega na prvi pogled. Njena najbolja prijateljica Mina, nakon što uviđa Viktorijinu zanesenost Adamom, uprkos činjenici da je on "loš momak", odlučuje da je upozna sa njim i tada počinje njihova romansa.
Adam je mangup i glavna faca u kraju, godinu dana je stariji od Viktorije i ima mlađeg brata. Njegovi roditelji su imućni i važe za jednu od svega nekoiiko uglednih porodica u čitavom gradu. Zbog dostupnosti novca i slobode, a pod uticajem života devedesetih godina, Adam se upušta u neke mutne vode koje ga odnose u ponor iz kog nema povratka.
Da li će i Viktorija krenuti za njim u tu rupu bez dna i hoće li uspeti da preživi paklene godine za koje ni ne sluti da su pred njom?

Ova knjiga je zamišljena kao nefikcijski roman sa dominantnim elementima reportažnog pristupa. Sve informacije u knjizi zasnovane su, gotovo isključivo, na primarnim istorijskim izvorima, arhivskoj građi i štampanim dokumentima izbegličkih organizacija i različitih državnih institucija koje su se bavile prihvatom, zbrinjavanjem i regulisanjem osnovnih pitanja za život Rusa u novim sredinama.
Priča prati događaje vezane za pad ruskog carstva, pokušaj otpora i građanski rat koji je završen prinudnom evakuacijom oko 2.000.000 ljudi. Tu tek započinje golgota jer je psihologija svake emigracije indentična.

Glavna junakinja romana "Susreti u prošlosti“ željna je okršaja sa sudbinom, kako uostalom i sama tvrdi. Poput modernog trubadura ona, ranjiva ali odvažna, luta između rodnog grada za koji je vezuju protivrečna, često košmarna osećanja, Pariza i drugih evropskih metropola. I upravo kao i drevni trubadur, to čini sećajući se i kao omamljena utirući sama sebi put sećanjima na ljubav prema mladiću, Francuzu.

Odnos između one koja pripoveda priču i njenog voljenog, dat je kroz svojevrsnu ekspertizu, bespoštednu vivisekciju ne samo osećanja, već i jezika, kroz analizu svakog pokreta, svakog voljno ili nevoljno učinjenoog dela. A ukupnost svega toga su upravo ona i on. Reči nisu uvek argumenti, tvrdi Marija Manojlović - reči su nagoveštaji onoga što se (možda) zbilo.

Čovek koji nestaje I devojka koja traži svoju budućnost jedinu utehu nalaze u igri. Izmešteni iz vremena, u svetu beskrajnih mogućnosti, oni ispituju sopstvene granice. Bez straha od toga šta nosi sutra prepuštaju se jedno drugom u potrazi za samim sobom. NJihov odnos oslobođen je konvencija i odgovornosti.

Da li će uspeti da ga održe ili će na tom putu neminovno izgubiti jedno drugo?

U srži svakog ratvanja stiji isto pitanje: pitanje destrukcije. Dokle može da seže i čime sve da se pravda. Pošto živimo u dobu u kojem se ratovi odavno gledaju kao opravdeane intrrvencije ( koje se samo nadovezuju jedna na drugu), pomenuto pitanje ostaje skrovito i neprimetno. Takoreći nevažno. Međutim, kada u tom zlom vremenu izdvojimo pojedinca – primer ljudske nadarenosti – koji se našao u vrtlogu ljubavi, onda stvari postaju značajno jasnije.
„Bajka o zlom vremenu“ autora Arsenija Živića može se čitati i kao ratni roman, melodrama, ljubavna novela, istorijski štivo zasnovano na stvarnum događajima. Reč je o svojevrsnoj studiji veoma različitih lica jedne iste civilizacije. A opet, možemo ovaj roman posmatrati takođe i kao bajku. Bajke ne poštuju jedinstvo ni mesta ni vremena. A posebno ne društvenih klasa. Preko sedam mora i sedam gora, u vremenu mučnom i teškom, siromašni, ali hrabri mladić, sreće svoju princezu. Okolnosti ne obećavaju da će kraj priče biti stvarno srećan za sve junake. I sigurno ne za sva vremena.

Maskara predstavlja toplu priču o ljubavi muškarca i žene odraslih u različitim svetovima koji su jedno drugom pružili utehu i snagu u borbi sa konzervativnim poimanjem sredine, ratom i sopstvenim stegama i strahovima. Upoznaje čitaoce sa Alžirom, mozaičnom zemljom kontrasta, melodičnosti arapskog jezika i lepotom istočnjačke tradicije koja je na severnoafričkom tlu poprimila uticaje berberske i andaluzijske kulture. Istovremeno budi maštu i kroz reči rasplinjuje miris mediterana, soli, vrelog peska, Magreba, Afrike i orijenta.

U savremenom prevodu Jovane Žovanović, ovo spiritualno delo svojevrstan je vodič kroz život formalno koncipitan kao zbirka eseja prestavljenih kao obraćanje proroka Alimustafe.

Geoprostor Popovićevih putopisnih meandriranja je izuzetno širok i kreće se od Afrike, Severne Amerike do Evrope, koja je ciklično, za Skice za plovidbu, njeno polazište ali i ishodište. Kormilar putopisnog krstarenja poseduje bezgraničnu detinju radoznalost, otvorenost i čovekoljublje, što ga dovodi u vezu sa, po mnogo čemu, retkim i dragocenim ljudima, na kom god meridijanu i paraleli bio.
Poseban senzibilitet putopisac gaji prema kulturološkim spojevima na različitim nivoima: istorijsko-političkim, gastronomskim, muzičkim i vrlo precizno ali sa dušom zalazi u tumačenja istih, bez obzira da li se nalazi u Gani, Nju Orleansu ili u Lisabonu. Sa prvencem, Priče iz Libana, ova knjiga održava tesan kontinuitet, kako u stilu, tako i na ravni poetičke intratekstualnosti.

Nakon što pri pokušaju konačnog odlaska u Argentinu, Vuk Petović ostaje bez noge, a njegova ljubav iz detinjstva Divna Dragaš kao rešenje svih problema izabira smrt, počinje večita borba njega kao invalida sa lirskim i ciničničnim sterotipipovima Balkana.

Drugi po redu roman mlade autorke Marije Manojlović. Psihološki roman.

Henrik Sjenkjevič (1846 - 1916) bio je poljski književnik. Njegovo stvaralaštvo ovenčano je Nobelovom nagradom za književnost 1905. godine.
Čuveni roman "Quo vadis" napisao je 1895.godine.
Napisao je i 40 priča kojima je doprineo procvatu poljske novele krajem XIX veka.

Najpoznatiji roman o Šerloku Holmsu i doktoru Votsonu uvek je među najtraženijim naslovima ovog autora. Novi prevod, nakon već zastarelog, višestruko preštampavanog prevoda iz 1938, daje novi život omiljenoj priči. Zahvaljujući brojnim ekranizacijama, neprekidno raste broj čitalaca koji žele da upoznaju original ili ponovo uživaju u napisanoj reči.