DOMAĆE KNJIGE

By publishing this work, our intention is to provide Indian readers proficient in the English language, as well as others, with an encounter with the significant and valuable literary legacy of Saint Nikola Velimirović.
He is an important figure in the history of the Serbian people and the Serbian Orthodox Church.
We highly recommend this book as a way to enrich your spirit and gain insight into important theological, philosophical, and spiritual ideas.
Through its reading, you will discover the role that religion has played in our people’s history. The goal is to strengthen and foster friendship between two geographically distant but spiritually close nations — Serbia and India.

Možete nas predati dželatu. Za tri meseca će vas besan i izmučen narod pozvati na odgovornost i kroz blato žive vući ulicama. ”
Ervin fon Vicleben. Reči upućene zloglasnom sudiji Rolandu Frajsleru 08.08.1944. u završnoj reči na suđenju.

“Za mene je taj oficir isuviše političan.”
Adolf Hitler o Valteru fon Rajhenauu.

“Svi oficiri se trebaju ugledati na njega.”
Adolf Hitler o Valteru fon Rajhenauu tokom Operacije “Barbarosa”.

“Mi smo nacionalsocijalisti i bez partijske knjižice.”
Valter fon Rajhenau ”

Romel je bio jedna od najarogantnijih oficirskih pojava koje sam sreo u svom životu.”
Baldur fon Širah o Romelu

“Smatrao sam Romela za vrlo sujetnog čoveka, koji se od jutra do kasno uveče sa zadovoljstvom fotografiše.”
Martin Borman o Romelu

“Konačno etničko rešenje zahteva preuzimanje jedinstvenih i surovih mera.”
Georg fon Kihler

Nacističko propagandno delovanje je prvi put u istoriji dokazalo i pokazalo da je propaganda ubojitije oružje od puške. Ona, naime, cilja i puca u ljudski um i dušu a centar mete su joj osećanja i to ona najplemenitija.

Koliko god zvučalo apsurdno ministar narodnog prosvetljenja i propagande, dr Jozef Gebels, je možda i najzaslužniji što je zločinačka nacionalsocijalistička ideologija naišla na prihvatanje velike većine nemačkog naroda.

On, lično, je bio najveći osvajač duša svojih sunarodnika.
"

Farangis Hajdapur je iranka koja je u vreme iransko-iračkog rata (1980-1988), kao osmnaestogodišnjakinja stala na branik svoje otadžbine. Breneći svoje selo pred iračkom vojskom ona je uspela da likvidira jednog, zarobi drugog iračkog vojnika, čime je stekla zvanje naridnig heroja i postala poznata kao „iranska lavica“. U knjizi su opisana njena sećanja i podvizi o kojem su više govorili drugi nego sama junakinja a koje je zabeležila iranska spisateljica Mahanaz Fatahi.

Iako su duboko u sebi verovali da služe otadžbini i da su nosioci najvećih vojnih i moralnih vrlina objektivno su bili u službi svog vrhovnog komandanta, Adolfa Hitlera. Iako je velika većina tradicionalno bila ubeđena da se oficiri imaju držati što dalje od politike oni su svesno postali oruđe jedne zločinačke ideologije i politike. Ćutali su kada su iz Vermahta isterani svi oficiri, podoficiri i vojnici jevrejskog porekla iako su zajedno ratovali za tu istu otadžbinu u Velikom ratu. Mnogi od od njih su na grudima poneli najveća carska odlikovanja ali im to nije pomoglo. Ćutali su kada je ceo Vermaht polagao zakletvu ne narodu, otadžbini ili državi već Hitleru lično. Ćutali su kada je u Hitlerovoj unutarpartijskoj čistki ubijeno dvojica istaknutih generala. Dobrovoljno su postali ubojito oruđe u Hitlerovaim rukama. Vrlo rado su prihvatali Hitlerove novčane apanaže sa tajnog Računa 5. Nisu odbijali vile i imanja koja im je Firer široke ruke poklanjao. Hitler je tako kupovao njihovu lojalnost a oni su je rado prodali. Kad je došlo vreme polaganja računa svi su uglas ponavljali da su samo izvršavali naređenja. To je bila njihova oficirska dužnost, a naređenja se ne preispituju već izvršavaju. Kada su suočeni sa zločinačkim naredbama koje su prosleđivali ili potpisivali opet su u horu ponavljali: A šta smo mogli da učinimo? Mogli su a nisu.
Kada su američke sudske vlasti 1945. naivno zatražile od 5 generala da zajednički sastave izveštaj o položaju i radu nemačkog generaliteta i vrhovnih komandi optuženi ratni zločinci su nenadano dobili priliku da svu krivicu za sve svale na tada mrtvog Hitlera. U nastalom Memarandumu nemačkih generala iz 1945. rođena je legenda o tzv. "čistom Vermahtu", koji nije imao nikakve veze sa zločinima a njegovi oficiri su časni ljudi koji su služili otadžbini, a bili su prevareni i žrtve kao i svi drugi. Ta laž će biti javno raskrinkana tek mnogo decenija kasnije iako se odmah posle Drugog svetskog rata znalo da nije tako. Braneći Vermaht generalfeldmaršali su pokušali da speru ljagu sa sebe. Ali istina je samo jedna.

Zendegi

Martin živi u Poljskoj, ima dvadeset šest godina, radi u izdavaštvu, usamljen je i povučen, pomalo depresivan, ima tek jednog prijatelja i dete koje izbegava jer misli da nije dobar otac. Sve se naglo menja kada u jesen 2009. godine ode u humanitarnu misiju u ratom razoreni Avganistan.

Tu priliku vidi kao beg od posla, neuspelog braka, trauma i batina iz detinjstva i života kakvog poznaje u Varšavi. Međutim, po dolasku u Kabul, shvata da je učinio grešku i da ništa nije onako kako je zamišljao.

Ulice su prljave, žene peru veš u kanalizaciji, domovi nemaju tekuću vodu, stranci su na meti terorista, a u toku je i drugi krug predsedničkih izbora zbog čega talibani izazivaju nemire. U noći kada stiže u Avganistan, dešava se političko ubistvo, malo kasnije ubijeni su i mirovnjaci Ujedinjenih nacija i Martin se sve više pribojava da neće moći da izdrži do kraja svog boravka.

Ipak, polako upoznaje Avganistan i način života u njemu, uči dari i paštunski, nesvestan koliko će ga ovaj nepredvidivi put promeniti. Čudna, zanimljiva i potresna poznanstva, kao i nemili događaji, nateraće ga da prebrodi strahove, da odraste, sazri i stekne veru u sebe.

„Kroz ovaj izuzetan i dirljivi narativ, čitalac je svedok transformacije glavnog junaka, kako fizičke, tako i psihološke, na putu ka novom razumevanju sebe i sveta oko sebe i u potrazi za ličnom slobodom”.

Dragana Banjac

Jurij Vitaljevič Mamlejev (1931−2015) potpuno je osobena pojava u ruskoj književnosti. Njegovo književno delovanje, počev od pedesetih godina dvadesetog veka, odvija se u samizdatu, jer ono što je pisao nije moglo biti objavljeno u Sovjetskom Savezu. Nije se, međutim, radilo o političkim razlozima, nego o estetskim. Njegov stan u Južinskoj ulici u Moskvi postaje mesto okupljanja intelektualaca koje su zanimale ezoterična i okultna učenja i filozofija tradicionalizma (takozvani „Južinski kružok“). Iz ovog „salona“ potekle su mnoge pojave i pokreti od značaja za rusku kulturu. Mamlejev se 1974. našao u emigraciji (SAD, Francuska), pre svega, kako je pisao u „Uspomenama“, da bi promovisao svoju književnost. Na Zapadu i u ruskim emigrantskim krugovima Mamlejev je dobio priznanje kao jedan od najznačajnijih i najoriginalnijih pisaca nezvanične književnosti. Uprkos tome što je bio etabliran u Francuskoj (a pre toga u SAD), kada je došlo do političkih promena za vreme perestrojke, među prvima se vratio u Rusiju. Devedesetih godina i kasnije objavio je skoro sva svoja dela, uključujući i filozofska.
Po jednom tumačenju, roman „Besani“ prikazuje pakao na zemlji (Džejms Makonki). Junaci romana su čudni likovi koji listom čine nemotivisane postupke u suprotnosti s društvenim normama i zdravim razumom. Glavni junak Fjodor Sonov je serijski ubica. Drugi tok je sredina moskovskih intelektualaca metafizičara, koji opet imaju svoja zastranjenja. Svesno ili nesvesno, svi junaci traže odgovore na ključna pitanja. Svi su u dodiru sa onostranim ili nastoje da prodru u njega. To se uglavnom ostvaruje preko seksa ili smrti. Dolazi do kontakta prizemnog narodnog života i istančanih duhovnih traganja. Izmešani su elementi kriminalnog romana, pornografije, naturalistički opisi, filozofska razmišljanja, komika… ukratko, neobično delo, koje ne liči ni na jedno drugo u ruskoj i svetskoj književnosti (pa ni na druge Mamlejevljeve romane). I koje i dalje deluje šokantno.

Za čitaoce Apolon Grigorjev (1822-1864) ostaje u istoriji književnosti poznat pre svega kao pesnik, koji je, između ostalog, uticao na Aleksandra Bloka. Najpoznatiji je, svakako, po romansama, kao što su „Dve gitare" i „Popričaj bar sa mnom ti, gitaro sedmožičana". „Poslednji romantičar", kako je sam sebe karakterisao, napi- sao je i jedno prozno remek-delo - nezavršene uspomene „Moja književna i moralna lutanja". Ostavio je traga i kao književni prevodilac („Antigona", „Škola za muževe", „San letnje noći", „Romeo i julija", „Parizina" i dr.).

Upečatljivi su i rečiti njegova biografija i karakterni sklop, zbog kojih je zaslužio da postane prototip Dmitrija Karamazova. Kao nezakonito dete (rođen je pre braka svojih roditelja) dobio je („povratio") plemićko zvanje tek kada je stekao čin titularnog savetnika (1850). Njegov deda, poreklom seljak, stekao je plemstvo, a majka je bila kćerka kmeta-kočijaša. Najbolji student Pravnog fakulteta Moskovskog univerziteta odbacio je započetu akademsku karijeru, opredelivši se za neizvestan poziv književnika.

Sudbinu su mu obeležile neuzvraćene ljubavi i neuspešne ljubavne veze. Često je menjao mesto boravka (Moskva, Peterburg, Pariz, Firenca, Orenburg) i vodio neuredan život, koji je uključivao kafanske pijanke i boravke u dužničkom zatvoru. Umro je dva dana posle izlaska iz dužničkog zatvora od moždanog udara.

Goran Ađanski je viši inspektor na odeljenju za krvne i seksualne delikte. Rastrzan je između ne tako omiljenog posla, problematične kćerke i borbe da zadrži svoj ugled koji se pogoršava sa dolaskom novog kolege. Dok je zaokupiran načinima da ga nadmudri i sačuva svoj položaj u policiji, u gradu se nižu jeziva ubistva. Iako ih isprva ne shvata ozbiljno, nije ni svestan do kakve istine će ga ona odvesti.

Milica Antić je rođena 1996. godine u Smederevu, a od 2015. živi u Beogradu. Osnovne i master studije je završila na Katedri za Bibliotekarstvo i informatiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pored Simulakruma, objavila je i roman Maskara.

Roman prati nekoliko grupa mladih ljudi od jutra do večernjeg koncerta izmišljenog benda Divljaci.

Pišonja i Žuga-nerazdvojni drugari. Anja i Luna. Petra je šanker na štandu „Pečenje i rakija“.Rambo i Knez kradu Ladu od deda Nika i zajedno sa ostatkom benda idu na svirku. Ramona, Pinokio, Bomba, Mila i Dona-prolematična punk družina.Suton i Gloria-glumci. Sergej i njegov pas Mile. Devojka S, Marin, Vesna i Maja - vesela družina. Stevan,Gojkov,Pišta,Radule i Tomi Gan kreću Wartburg limuzinom. Snajka i svekrva - večiti rat. A tu je i čudan smajli.

Rock & Roll je deo univerzalne planetarne kulture koji sadrži elemente višesmerne interakcije. Neko iskustva pretače u muziku i stihove, neko muziku i stihove pretače u sopstvena iskustva, a neko, poput Darka, pretače muziku, stihove i svoja iskustva u formu romana. Sve to i još puno toga je Rock&Roll. - Radule Lucidny-Atheist Rap

Prus je svoje juiake nalazio među ljudimo iz stvarnog života, pa je tako i romon “Povratmi talas” bio motivisan istinitim događajem iz jedne tekstilne fabrike, gde je gazda - Nemac, naredio da se kotao, kako bi jače pokretao veliki broj vretena, naloži toliko da je ovaj pukao, pri čemu je pognulo desetak radnika zajedno sa vlasnikom.

Radnja se odvija na sličan način; vlasnik fabrike Adler - Nemac - smanjuje plate radnicima kako bi tako nadokmadio ono što je potrošio njegov rasipni sin. Pošto je usled „štednje” iz fabrike otpustio lekara, kada se dogodi nesrećan slučaj, nema nikoga da povređenom majstoru pruži prvu pomoć pa ovaj umire. Međutim, povratni talas iz naslova odnosi se na davno iniciranu spiralu zla koja utiče na sve i neminovno vodi ka uništenju. Tema dela mogla bi se potrožiti i u motivima zločina i kazne, mada Prus ne pokozuje miogo vere u postojanje pravde na svetu.

Knjiga Ruske teme 2, Zorislava Paunkovića, predstavlja nastavak knjige Ruske teme, koja je izašla u izdanju Balkanskog književnog glasnika i imala dva izdanja (2010. i 2015).

U knjizi su sabrani članci o ruskoj književnosti i kulturi koje je autor pisao za dodatak Kultura, umetnost, nauka u novinama Politika.

Tekstovi u knjizi pokrivaju period 2017-2021.

Autor je pisao o knjigama i pojavama za koje je smatrao da zaslužuju pažnju domaće publike u ovom periodu. Više tekstova u knjizi razmatra temu srpsko-ruskih veza.

Više od polovine književnih analiza izabranih i štampanih u ovoj knjizi Krsto Perović objavio je u listovima za najširu publiku. Ponajviše u «Politici ekspres», 2001. godine, kada je u svom punom zamahu bio novi talas čije su glavne zvezde Marko Vidojković, Vladimir Arsenijević i Zoran Ćirić. Iz podrobnog bavljenja ovim talasom, proistekao je i esej o fudbalu i najnovijoj srpskoj prozi, u kojem autor uvodi šalozbiljni termin „fudbalisti“.

Iako se tokom karijere bavio prevashodno domaćom prozom (posebno zanimljiv osvrt dao je na fenomen „vampira“ kao teme u našem umetničkom pripovedanju), valja pomenuti i Perovićev prikaz zbirke priča Dina Bucatija, kao i poetički izlet u svet fotografija Zorislava Paunkovića.

Najdublje analitičke uvide u ovoj knjizi, prema oceni autora, donose tekstovi o lirici, među kojima ključna rasprava o poetskom «pismu» srpskog (i ne samo srpskog) modernog klasika – Ivana V. Lalića.

Povrh svega, Perović ne zazire od kritike kritike, zbog čega su njegovi radovi provokativno svedočanstvo o našoj književnoj sceni početkom XXI veka.

Da bi smo donekle osvetlili Hitlerov odnos prem ženama, a posebno prema Evi Braun, moramo nužno imati u vidu širu nacionalsocijalističku predstavu o ženama tj. kakvu je nacionalsocijalističku ženu hteo da stvori Treći rajh, s obzirom da se u Trećem rajhu sve vrtelo oko stvaranja novog čoveka, nadčoveka, arijevca i to pažljivo sprovođenom selekcijom ljudi. Naravno, ideološko poimanje žene i njenog položaja u društvu je našlo svoj odraz i u zakonodavstvu Trećeg rajha. Da li se, međutim, život žena odvijao svakodnevno u skladu sa ideološkim i zakonskim obrascima?

Adolfa Hitlera moramo posmatrati kao ideološko i političko biće, kao čoveka kojem je sopstvena ideologija pojela ono iskonsko i sopstveno "Ja". Kod njega je sve bilo ideologija i nacionalsocijalistički ideal. Sve drugo je bilo duboko potisnuto do stepena da je postalo nevidljivo i paralizovano. Ako iz tog ugla posmatramo Hitlera kao "privatnog čoveka" mnogo toga će doći na svoje mesto. Koliko je ideološki momenat bio odlučujući slikovito govori njegov odnos prema ženama koje su prošle kroz njegov život.

"ElastLčne priče" su trenuci istrgnuti iz vremena kojem otkucava život. Da ii tuđ Lli baš tvoj? Da, život tebe koji ovo čitaš. Tvoje vreme i tvoja elastičnost. Misao o otuđenosti, pitanje o slobodi, o sreći. Omaž knjizi i paukova mreža politike. Susret sa nepoznatim, ali i susret sa sobom kroz nešto što smo davno zakopali i zaboravili. ili smo to samo mislili?
Ljubav u trenu i ljubav zauvek i čovek u raljama šovinizma i kosmopolitizma. Kapitalizam koji guta i neprimetno briše naučeno, uvreženo, naviknuto i kultumo, a vraća instiktivno i životinjsko
Nataša Budeš


Junaci "Elastičnih priča’ trpe udarce i Lomoue zbog toga što su samo Ijudi, obični, slabi i trošni, sa suakidašnjim problemima i neuoljama čoueka koji žiui na Balkanu. Sui oni, suoje emocije i želje, snoue i nadanja neprekidno moraju da skriuaju i brane, štite od surouih sudara s reainošću.

Aleksandra Vidojković

Pokušaj raskrivanja filosofskih osnova i metafizičkog značenja slikarstva Kazimira Maljeviča.

Žureći u školu tog septembra 1995. Viktorija se u autobusu sudara sa Adamom Kneževićem, popularnim dasom iz kraja i zaljubljuje se u njega na prvi pogled. Njena najbolja prijateljica Mina, nakon što uviđa Viktorijinu zanesenost Adamom, uprkos činjenici da je on "loš momak", odlučuje da je upozna sa njim i tada počinje njihova romansa.
Adam je mangup i glavna faca u kraju, godinu dana je stariji od Viktorije i ima mlađeg brata. Njegovi roditelji su imućni i važe za jednu od svega nekoiiko uglednih porodica u čitavom gradu. Zbog dostupnosti novca i slobode, a pod uticajem života devedesetih godina, Adam se upušta u neke mutne vode koje ga odnose u ponor iz kog nema povratka.
Da li će i Viktorija krenuti za njim u tu rupu bez dna i hoće li uspeti da preživi paklene godine za koje ni ne sluti da su pred njom?

Ova knjiga je zamišljena kao nefikcijski roman sa dominantnim elementima reportažnog pristupa. Sve informacije u knjizi zasnovane su, gotovo isključivo, na primarnim istorijskim izvorima, arhivskoj građi i štampanim dokumentima izbegličkih organizacija i različitih državnih institucija koje su se bavile prihvatom, zbrinjavanjem i regulisanjem osnovnih pitanja za život Rusa u novim sredinama.
Priča prati događaje vezane za pad ruskog carstva, pokušaj otpora i građanski rat koji je završen prinudnom evakuacijom oko 2.000.000 ljudi. Tu tek započinje golgota jer je psihologija svake emigracije indentična.

Glavna junakinja romana "Susreti u prošlosti“ željna je okršaja sa sudbinom, kako uostalom i sama tvrdi. Poput modernog trubadura ona, ranjiva ali odvažna, luta između rodnog grada za koji je vezuju protivrečna, često košmarna osećanja, Pariza i drugih evropskih metropola. I upravo kao i drevni trubadur, to čini sećajući se i kao omamljena utirući sama sebi put sećanjima na ljubav prema mladiću, Francuzu.

Odnos između one koja pripoveda priču i njenog voljenog, dat je kroz svojevrsnu ekspertizu, bespoštednu vivisekciju ne samo osećanja, već i jezika, kroz analizu svakog pokreta, svakog voljno ili nevoljno učinjenoog dela. A ukupnost svega toga su upravo ona i on. Reči nisu uvek argumenti, tvrdi Marija Manojlović - reči su nagoveštaji onoga što se (možda) zbilo.

Čovek koji nestaje I devojka koja traži svoju budućnost jedinu utehu nalaze u igri. Izmešteni iz vremena, u svetu beskrajnih mogućnosti, oni ispituju sopstvene granice. Bez straha od toga šta nosi sutra prepuštaju se jedno drugom u potrazi za samim sobom. NJihov odnos oslobođen je konvencija i odgovornosti.

Da li će uspeti da ga održe ili će na tom putu neminovno izgubiti jedno drugo?

U srži svakog ratvanja stiji isto pitanje: pitanje destrukcije. Dokle može da seže i čime sve da se pravda. Pošto živimo u dobu u kojem se ratovi odavno gledaju kao opravdeane intrrvencije ( koje se samo nadovezuju jedna na drugu), pomenuto pitanje ostaje skrovito i neprimetno. Takoreći nevažno. Međutim, kada u tom zlom vremenu izdvojimo pojedinca – primer ljudske nadarenosti – koji se našao u vrtlogu ljubavi, onda stvari postaju značajno jasnije.
„Bajka o zlom vremenu“ autora Arsenija Živića može se čitati i kao ratni roman, melodrama, ljubavna novela, istorijski štivo zasnovano na stvarnum događajima. Reč je o svojevrsnoj studiji veoma različitih lica jedne iste civilizacije. A opet, možemo ovaj roman posmatrati takođe i kao bajku. Bajke ne poštuju jedinstvo ni mesta ni vremena. A posebno ne društvenih klasa. Preko sedam mora i sedam gora, u vremenu mučnom i teškom, siromašni, ali hrabri mladić, sreće svoju princezu. Okolnosti ne obećavaju da će kraj priče biti stvarno srećan za sve junake. I sigurno ne za sva vremena.

Maskara predstavlja toplu priču o ljubavi muškarca i žene odraslih u različitim svetovima koji su jedno drugom pružili utehu i snagu u borbi sa konzervativnim poimanjem sredine, ratom i sopstvenim stegama i strahovima. Upoznaje čitaoce sa Alžirom, mozaičnom zemljom kontrasta, melodičnosti arapskog jezika i lepotom istočnjačke tradicije koja je na severnoafričkom tlu poprimila uticaje berberske i andaluzijske kulture. Istovremeno budi maštu i kroz reči rasplinjuje miris mediterana, soli, vrelog peska, Magreba, Afrike i orijenta.

Knjiga koja opisuje društvena previranja na prostorima Hercegovine u drugoj polovini XIX veka, vreme urušavanja Otomanske imperije i slabljenje vlasti na svim nivoima upravljačke strukture što je imalo za posledicu pojavu bahatosti, samovolje i neobuzdanog ponašanja lokalnih moćnika. Pokušaj da se zaustavi erozija jedne uprave, Porta pokušava uvođenjem represivnih mera i slanjem u Bosnu kaznene ekspedicije pod komandom poturčenjaka – Omer-paše Latasa.

U savremenom prevodu Jovane Žovanović, ovo spiritualno delo svojevrstan je vodič kroz život formalno koncipitan kao zbirka eseja prestavljenih kao obraćanje proroka Alimustafe.

Geoprostor Popovićevih putopisnih meandriranja je izuzetno širok i kreće se od Afrike, Severne Amerike do Evrope, koja je ciklično, za Skice za plovidbu, njeno polazište ali i ishodište. Kormilar putopisnog krstarenja poseduje bezgraničnu detinju radoznalost, otvorenost i čovekoljublje, što ga dovodi u vezu sa, po mnogo čemu, retkim i dragocenim ljudima, na kom god meridijanu i paraleli bio.
Poseban senzibilitet putopisac gaji prema kulturološkim spojevima na različitim nivoima: istorijsko-političkim, gastronomskim, muzičkim i vrlo precizno ali sa dušom zalazi u tumačenja istih, bez obzira da li se nalazi u Gani, Nju Orleansu ili u Lisabonu. Sa prvencem, Priče iz Libana, ova knjiga održava tesan kontinuitet, kako u stilu, tako i na ravni poetičke intratekstualnosti.

Knjiga je rezultat višegodišnjeg istraživačkog bavljenja Trećim rajhom i njegovom ideologijom gde je glavni promoter bio Gebels