ROMAN

Asja i Manu su mladi par koji gradi život u stranom gradu, daleko od kuće i porodice. Potraga za stanom koji bi mogao postati njihov dom postaje traganje za nečim mnogo krhkijim i neuhvatljivijim: osećajem pripadanja.

Dok zamišljaju zajedničku budućnost, Asja, režiserka dokumentarnih filmova, u obližnjem parku snima svakodnevicu nepoznatih ljudi. Poput antropološkinje koja dekodira lokalne običaje, ona žudi da sazna kako ljudi zaista žive i razume nepisana pravila grada koji im istovremeno pripada i ostaje stran.

Ispričani kroz niz vinjeta koje beleže intimne trenutke – kasnonoćne razgovore, poslednje ture pića i spora jutra – Antropolozi su topla priča o savremenoj ljubavi i urbanoj melanholiji, i dirljiv uvid u to kako dvoje ljudi stvara lični univerzum i jezik.

Samoubistvo nevinosti – Džefri Judžinidis: Kultni klasik koji ne prestaje da proganja.

Samoubistvo nevinosti (The Virgin Suicides) nije samo debitantski roman Džefrija Judžinidisa, dobitnika Pulicerove nagrade; to je hipnotišuća, melanholična i duboko potresna hronika o odrastanju, opsesiji i neobjašnjivoj tragediji koja je obeležila jedno američko predgrađe sedamdesetih godina.


U centru zbivanja je pet sestara Lisbon – mitska bića zarobljena u kući koja polako postaje njihov mauzolej. Pod budnim okom hiper-zaštitničkih roditelja i stroge religioznosti, njihova lepota postaje njihov kavez.


Ali, ovo nije samo priča o njima. Ovo je ispovest grupe dečaka iz komšiluka koji su decenijama opsednuti njihovim likovima. Kroz njihove oči, sestre Lisbon nisu samo devojčice; one su simbol svega što je nedostižno, krhko i neizbežno izgubljeno.


Ono što ovaj roman čini remek-delom je horsko „mi“. Ovo nije ispovest sestara, već sećanje grupe dečaka iz komšiluka koji decenijama kasnije, poput arheologa tuđih života, pokušavaju da sklope slagalicu i odgovore na jedno pitanje: Zašto?

Ako vas je opčinila estetika filma Sofije Kopole, knjiga će vas dotući svojom psihološkom dubinom. Ona slika propadanje industrijskog Detroita i krhkost američkog sna sedamdesetih.


„Nije to bila smrt, već želja da se prestane sa nestajanjem.“

Roman istražuje opasnu granicu gde se roditeljska zaštita pretvara u gušenje, a pubertet u nepodnošljiv teret. Najveća tragedija nijej smrt sestara Lisbon, već činjenica da one nikada nisu zaista bile viđene.

U dirljivom i duboko humanom romanu Sve mi ispričaj, Elizabet Straut donosi priču o ljudima čiji se životi prepliću u malom američkom gradu, gde svaka tišina krije neispričanu priču, a svako prijateljstvo postaje prilika za razumevanje i utehu.

Radnja je smeštena u gradić u američkoj državi Mejn. Advokat Bob Berdžes preuzima odbranu povučenog čoveka kog je zajednica unapred osudila za ubistvo majke. Dok pokušava da otkrije istinu, Bob razvija blisko prijateljstvo sa spisateljicom Lusi Barton. Tokom dugih šetnji, njih dvoje razgovaraju o prošlosti, greškama, propuštenim prilikama i svemu što oblikuje ljudski život.

U međuvremenu, Lusi upoznaje devedesetogodišnju Oliv Kiteridž, stanovnicu doma za stare, sa kojom sklapa neobičan dogovor — pričaće jedna drugoj priče o ljudima koje su poznavale. Kroz njihove razgovore otkrivaju se porodične tajne, neprimetna herojstva i mali, ali presudni trenuci koji oblikuju sudbine.

Elizabet Straut piše suptilno i emotivno, otkrivajući lepotu svakodnevnih trenutaka i snagu saosećanja. Sve mi ispričaj je roman o prijateljstvu, ljubavi, kajanju i potrebi da budemo saslušani — priča koja podseća koliko su ljudske veze važne i koliko nas tuđe priče mogu promeniti.

Roman su kritičari opisali kao izuzetno dirljiv i inteligentan, ističući sposobnost autorke da kroz jednostavne dijaloge prikaže složene emocije i duboke ljudske odnose.

Otkrijte mračan i provokativan svet Amsterdama u debitantskom romanu Arnona Grunberga, autora hitova Tirza i Azilant. Pratite mladog Arnona u potrazi za identitetom kroz barske stolice i hotelske krevete. Duhovita i surova priča o večitom lutalici.

Glavni junak, mladi Arnon, vodi nas kroz lavirint polumračnih pabova i anonimnih hotelskih soba. Ovo nije klasična potraga za srećom; ovo je hronika lutanja duše koja odbija da se prilagodi. Kroz britke dijaloge i brutalno iskrene situacije, pisac nam predstavlja ant heroja koji utočište pronalazi u sopstvenim neuspesima i kratkotrajnim.

Ovaj spoj surove realnosti i cinizma će vas nasmejati tamo gde biste očekivali tugu. Roman je intiman uvid u psihu autsajdera koji beži od emotivnog vezivanja.

Osećaj vlažnih ulica i barskog dima koji ostaje sa vama dugo nakon poslednje stranice. Iskusite prozu koja je istovremeno nemilosrdno okrutna i čudno privlačna. Idealno štivo za čitaoce koji cene autentičnost i ne beže od mračnih strana ljudske prirode.

Tužni tigar je duboko potresno delo u kom Než Sino sa zapanjujućom iskrenošću progovara o višegodišnjem seksualnom nasilju koje je trpela kao devojčica. U fragmentiranoj prozi, autorka uranja u vrtloge sećanja, rasvetljava slojeve zlostavljanja – svu njegovu monstruoznost i banalnost – i govori o društvenoj ravnodušnosti koja okružuje nasilje.

Sino piše s izuzetnom lucidnošću i književnom veštinom, majstorski se krećući kroz moralni prostor između perspektive žrtve i nasilnika. Koristeći reference iz literature, filozofije i psihoanalize, ona dekonstruiše sopstvenu priču i postavlja pitanja o prirodi zla, krivice i odgovornosti.

Upečatljivo, šokantno, ali neophodno delo, Tužni tigar je knjiga o snazi koja se krije u ranjivosti, o tišini koja vrišti i o hrabrosti da se suočimo s demonima – sopstvenim i tuđim.

Moćna i nezaboravna priča o prirodi traume, granicama izdržljivosti, ranjivosti, bolnoj i često samotnoj borbi s prošlošću, ali i o nežnosti, bezuslovnoj ljubavi, prijateljstvu i nadi koju pruža razumevanje – čak i kada se čini da ništa ne može spasti ono što je slomljeno.
Malo života nije samo roman. To je iskustvo koje menja čitaoce.

Vilem, Džej-Bi, Malkom i Džud su prijatelji od studentskih dana. Kada dođu u Njujork, s ambicijama ali bez jasnog plana, jedino što ih sprečava da potonu jeste njihovo prijateljstvo. Vilem je ljubazan glumac u usponu, Džej-Bi je promućuran i često okrutan slikar, Malkom je arhitekta u uglednoj firmi, a Džud je povučen, briljantan pravnik čija prošlost krije nezamislivu patnju.
Iza priče o četiri muškarca koja grade svoj život u Njujorku krije se remek-delo o traumi koja ne prolazi, bolu koji traje, nevidljivim ožiljcima i granicama bliskosti. Hanja Janagihara hrabro i iskreno, ali upravo zato brutalno, prikazuje najmračnije aspekte ljudskog iskustva – zlostavljanje, okrutnost, samopovređivanje, zavisnost, depresiju, kao i bolnu i često samotnu borbu s prošlošću.
Malo života je razorna, moćna i dirljiva priča o granicama ljudske izdržljivosti i sposobnosti pojedinca da se nosi sa sopstvenom ranjivošću. Posredi je delo koje ne pošteđuje čitaoce teških emocija, ali istovremeno slavi moć prijateljstva, ljubavi, podrške i prihvatanja.

TREĆE CARSTVO – TREĆI DEO KNAUSGOROVOG NOVOG SERIJALA

U Jutarnjoj zvezdi Knausgor je na nebo postavio novu, bleštavu zvezdu i nagovestio proboj natprirodnog i misterioznog u svakodnevicu, dok nas je u Vukovima šume večnosti odveo u decenije koje su prethodile njenoj pojavi.
U Trećem carstvu Knausgor se vraća događajima iz prve knjige i okreće svet naglavce – sve što je u prethodnim delovima delovalo poznato, sada je sablasno izvitopereno. Likovi koji su ranije bili sporedni ili gotovo neprimetni preuzimaju naraciju, čime Knausgor ne samo da produbljuje svoj univerzum već ga i destabilizuje drugačijim percepcijama istih događaja.

Sudbine prvobitno nepovezanih likova sve više se prepliću, dok nova zvezda širi neumoljiv osećaj straha, uznemirenosti i sumnje – u sebe, u druge, u samu stvarnost. Pojavljuju se bića koja menjaju oblik i glasovi koje drugi ne čuju, ljudi ne umiru iako bi trebalo da budu mrtvi, istraga brutalnog ubistva vodi ka nezamislivom, ali život uprkos svemu teče dalje: ljudi brinu o poslu i rupama na putu, tinejdžeri prave žurke i pišu loše stihove, partneri se svađaju i udaljavaju – sve u svemu, jedan knausgorovski smak sveta u kom se i dalje pegla veš i kuva ručak.

Treće carstvo je mračan i hipnotišući roman koji nas vodi u prostor između onostranog i zemaljskog, gde razum gubi tlo pod nogama, a poznato postaje jezivo. Kao i junaci romana, i mi ostajemo dezorijentisani, očarani i uplašeni. Jer ono što plaši nije samo natprirodno – već izopačena običnost.

"Međunarodna Bukerova nagrada za 2024.

Emotivna i politički prožeta priča o vezi studentkinje i pedesetogodišnjeg pisca, smeštena u Istočni Berlin osamdesetih godina prošlog veka. Istvoremeno lep i nelagodan roman o moći i kontroli, o mehanizmima emotivne zavisnosti i o razornoj dominaciji koja se često kamuflira u požudu, intelektualnu bliskost ili sudbinsku povezanost.

U Istočnom Berlinu 1986. godine, slučajan susret mlade studentkinje i oženjenog pisca znatno starijeg od nje označiće početak burne ljubavne veze. Nakon početne idile, strastvene privlačnosti i uzbuđenja zbog skrivanja, njihova priča poprima mračne tonove: na videlo izbijaju njegova posesivnost, manipulativnost i potreba za kontrolom, ali i njena pokornost na granici samoponiženja. Dok se njihova veza raspada iznutra, spolja se ruši Berlinski zid, a s njim i čitav svet koji su smatrali domom.

Dženi Erpenbek majstorski koristi istorijski kontekst kao pozadinu za istraživanje dinamike moći u odnosu, suvereno preplićući lično i političko u romanu koji jednako govori o intimnoj destrukciji i urušavanju jednog društvenog poretka. Kairos je istovremeno lep i nelagodan roman o posledicama emotivne zavisnosti i ljubavi koja prerasta u okrutnost, delo koje promišlja mogućnost izbora, teret prošlosti i krhkost identiteta.

Nagrada „Strega“ za najbolji italijanski roman godine

Početkom pandemije studentkinja Amanda se vraća kući – tiha, zatvorena, strana. Između nje i njene majke Lučije su godinama gomilano nerazumevanje i ono što nikada nisu rekle jedna drugoj. Dok Lučija pokušava da dopre do ćerke, iz zaborava izranja prećutkivana prošlost.

Devedesetih godina prošlog veka, duboko u planinama centralne Italije, brutalan zločin je razorio mir lokalne zajednice. Ubijene su dve mlade žene, a treća je ostavljena da umre. Lučija je tada imala dvadeset godina i igrom sudbine je izbegla napad. Danas je ona fizioterapeutkinja, u procesu razvoda, dok njena ćerka Amanda studira u Milanu. Kada pandemija natera Amandu da se, zauvek promenjena svojim iskustvima, vrati u porodični dom u blizini Peskare, Lučijina sećanja se, s traumom iz prošlosti, ponovo bude. U zaleđu surovih Apenina, ova pripovest vešto prepliće Lučijine i Amandine lične borbe s tragedijom koja je obeležila njihove živote pre više decenija.
Svojim sažetim, potresnim i dubokim stilom, kadrim da nam dočara težinu pogleda i zvuk pitanja na koje nema odgovora, Donatela di Pjetrantonio još jednom istražuje brutalnost i snagu koje, duboko u sebi, čine temelj svake porodice.

Toni je sredovečni bivši roker iz Skoplja, zarobljen u rutini posla u državnoj instituciji, koji i dalje živi s majkom u stanu punom uspomena na dane kada je svet bio njegov. Tokom pandemije, nenamerno – ali ipak svojom krivicom – izaziva niz događaja koji nepovratno menjaju njegov život i živote ljudi iz njegove blizine.

Stavljajući sebe na prvo mesto, Toni se nepokolebljivo drži svoje iluzorne predstave o ličnoj slobodi. Umesto da gradi odnose kroz razumevanje i brigu, on se hrani tuđom empatijom i ljubavlju, nesposoban da uzvrati. Zaglavljen između prošlosti i sivila svakodnevice, Toni se nalazi na raskršću između onoga što je bio i onoga što još može da postane.

U svom prvom romanu Rumena Bužarovska majstorski slika portret antijunaka našeg doba koji pokušava da dokuči šta znači biti muškarac u društvu koje se menja brže nego što on može da prati. Toni je lucidna studija samoobmane, muškosti i tradicije, nemilosrdno istinit prikaz društva i društvenih zabluda, koji Bužarovska ispisuje svojim prepoznatljivim stilom: britko, gorko i s dozom surovog humora.

O lepoti – roman koji saoseća s ljudskim nesavršenostima.

Zejdi Smit, autorka kultne knjige Beli zubi, u romanu O lepoti vodi čitaoce na univerzitet Velington, pun intriga, ideoloških okršaja i neočekivanih ljubavnih afera.

U svojevrsnom omažu klasiku Hauardov kraj E. M. Forstera, Smit vešto prenosi viktorijanske motive u savremeni američki akademski milje, gde se polemike o identitetu, umetnosti i „pravim vrednostima“ vode s istim žarom kao i bračne svađe, a ego i intelekt su u večitom klinču.

U središtu priče su dve porodice: liberalni i šarmantno haotični Belsijevi, i konzervativni, ambiciozni Kipsovi. Njihov odnos osvetljava klasne razlike i rasne tenzije, razotkrivajući licemerje društva koje deklarativno slavi multikulturalnost i inkluzivnost, ali se lako sapliće o sopstvene predrasude.

O lepoti je istovremeno britka društvena satira i izvanredno duhovita porodična drama, u kojoj porodica funkcioniše i kao utočište i kao ratna zona.

Zejdi Smit piše s intelektualnom preciznošću o kulturnim ratovima i generacijskim nesuglasicama, preplićući lično i političko u romanu koji otvara pitanja o samoj ideji lepote – kako je vidimo, kako je koristimo i kako je često jednostavno previđamo.

Tužni tigar je duboko potresno delo u kom Než Sino sa zapanjujućom iskrenošću progovara o višegodišnjem seksualnom nasilju koje je trpela kao devojčica. U fragmentiranoj prozi, autorka uranja u vrtloge sećanja, rasvetljava slojeve zlostavljanja – svu njegovu monstruoznost i banalnost – i govori o društvenoj ravnodušnosti koja okružuje nasilje.

Sino piše s izuzetnom lucidnošću i književnom veštinom, majstorski se krećući kroz moralni prostor između perspektive žrtve i nasilnika. Koristeći reference iz literature, filozofije i psihoanalize, ona dekonstruiše sopstvenu priču i postavlja pitanja o prirodi zla, krivice i odgovornosti.

Upečatljivo, šokantno, ali neophodno delo, Tužni tigar je knjiga o snazi koja se krije u ranjivosti, o tišini koja vrišti i o hrabrosti da se suočimo s demonima – sopstvenim i tuđim.

Jedina kći je moćan roman o majčinstvu, prijateljstvu i kompleksnoj emotivnoj realnosti žena, koji afirmiše pravo žene na izbor. Bez obzira na to da li priča o ženi koja je odlučila da nema decu, ili o ženi koja uspeva da zatrudni ali sazna da njena beba ima ozbiljan genetski poremećaj, ili o ženi čije dete ima nasilne ispade, Netel bez pojednostavljivanja i osuđivanja istražuje šta znači biti majka u savremenom društvu. Njene junakinje otvoreno progovaraju o emocijama koje okružuju majčinstvo – o ljubavi, nežnosti i brizi, ali i o onim koje se mahom ne izgovaraju pred drugima – o sumnjama, neizvesnosti, osećaju neadekvatnosti, krivice, pa čak i žaljenja. Pored toga, roman daje i uvid u složenu dinamiku ženskog prijateljstva i emotivne podrške, promišljajući šta znači biti zaista prisutna za nekog u bolnim trenucima.

Sivert, mladić koji je izgubio oca s deset godina, nakon odsluženja vojnog roka vraća se kući na severu Norveške.

Godina je 1986, nuklearni reaktor u Černobilju je eksplodirao, norveška vlada je u krizi, a Sivert saznaje od majke da je otac nameravao da se razvede. Kopajući po očevim stvarima u potrazi za objašnjenjem, pronalazi pisma koja vode do Sovjetskog Saveza i polusestre za koju nije znao da postoji.

Nekoliko decenija kasnije, u sadašnjoj Rusiji, Sivert će se susresti s njom baš kad se misteriozna nova zvezda pojavi na nebu.

Nova knjiga u vizionarskoj seriji Karla Uvea Knausgora proširuje univerzum Jutarnje zvezde i vodi nas u decenije pre pojave blistave nove zvezde. Raskošan roman o nasleđu i srodstvu, prolaznosti i večnosti, odnosu s prirodom i sa svetom mrtvih, Vukovi šume večnosti otvaraju pitanje postoji li nešto iznad ovog tu i sada i protagoniste, i čitaoce vodi u potragu za smislom i svrhom.

Knjiga forme i praznine priča je o maloj porodici koja pokušava da se izbori s ogromnom tugom. Dečak Beni nakon očeve smrti počinje da čuje glasove predmeta, dok njegova majka počinje da gomila problematičnu količinu stvari koje samo pojačavaju galamu u Benijevoj glavi. U moru suvišnih predmeta, loših vesti, tehnološke bezdušnosti, suočeni s nerazumevanjem okoline, njih dvoje uče kako da pronađu sebe i ponovo se zbliže.
Neobičnom strukturom i naracijom, simpatičnim nekonvencionalnim likovima, pričom koja je srceparajuća ali i optimistična, Rut Ozeki uspeva da uvuče čitaoce u roman koji otvara pitanja šta je normalnost, da li je prilagođenost suštinski bolesnom društvu merilo psihičkog zdravlja, da li mi posedujemo stvari ili one poseduju nas, i mogu li knjige uvesti red u haotičan svet i dati mu smisao. A iznad svega, Knjiga forme i praznine je maestralno delo o prihvatanju ljudske nesavršenosti i nežni podsetnik da treba da negujemo saosećajnost u sebi.

"Prorokova pesma – dobitnik Bukerove nagrade 2023. godine

Distopijska Irska Pola Linča u rukama je totalitarne vlasti – nadgledanje, hapšenja, policijski čas, ukidanje građanskih sloboda i nestanci pobunjenih građana postaju svakodnevica. Dok država polako ali neminovno klizi ka građanskom ratu, Ajliš pokušava da sazna šta se dogodilo s njenim mužem koji je nestao. Bespomoćna, zarobljena u košmarnom društvu koje se raspada, ona se trudi da zaštiti svoje četvoro dece držeći se grčevito ostataka prethodnog života. Srce nam se slama dok je gledamo kako se nada čudu, kako ne može da prihvati šta se događa, kako pokušava da opstane, i sve vreme vičemo na nju da beži ako može, iako razumemo razloge zbog kojih to ne može.
Prorokova pesma satkana je od neizvesnosti, straha od budućnosti, teskobe, ali i od nade. Specifičnim stilom, dugim, poetskim rečenicama bez navodnika ili pauze, Linč čitaoce uvlači u Ajlišin svet u kom nema predaha, nema izlaza, tek povremeno nam dozvoljava da udahnemo. Možda ćete na kraju biti umorni i očajni baš kao i Ajliš, ali ćete saosećati sa svakom osobom koja prolazi kroz sličnu situaciju u kojoj je ona. Prorokova pesma nije zastrašujuća zato što bi mogla postati stvarnost u budućnosti, strašna je jer je sada mnogima stvarnost.
"

Početak jula obeležavamo kultnom knjigom osamdesetih, provokativnim romanom Beti Blu Filipa Džijana. Inspirisan američkom književnošću i piscima poput Selindžera, Karvera i Milera, Džijan je smelim i neobuzdanim jezikom i stilom uzdrmao tadašnju francusku književnu scenu i osvojio čitaoce širom sveta. Beti Blu je roman o strastvenoj i burnoj ljubavi pisca neobjavljenog romana i senzualne, impulsivne Beti. Kako se njihova veza produbljuje, Betino mentalno zdravlje se pogoršava, što dovodi do niza dramatičnih i potresnih događaja. Ovo je priča o buntu protiv konvencija, o žudnji za životom, o ljubavi lišenoj svake osrednjosti, o vrtoglavom padu u autodestrukciju i o svetu koji pritiska, gazi i lomi marginalizovana i krhka bića.

Po romanu je snimljen istoimeni, takođe kultni film sa Beatris Dal, preporučujemo vam da ga pogledate ako već niste. Knjiga je, naravno, bolja.

Azilant – maestralni roman autora „Tirze“.

Kristijan Bek je književni lik koga nećete voleti.

Ubeđen da se život sastoji od iluzija i lažnih nada, posvećen je razotkrivanju svih samoobmana, kako svojih tako i tuđih, i to po svaku cenu. U njegovom svetu nema mesta za saosećajnost, ambicije i snažne emocije.

Žena s kojom je u vezi pak smatra da je moralni imperativ pomoći drugima. Njihov odnos, zasnovan na odsustvu iluzija o partneru, lišen je seksa i na bizaran način istovremeno je i vrlo blizak i otuđen. Ona je jedina s kojom može da podeli svoju usamljenost.

Međutim, kada ona sazna da je smrtno bolesna, saopštava mu da želi da se uda – ali ne za njega, već za azilanta iz Alžira.

Arnon Grunberg, koji je privukao pažnju domaće čitalačke publike romanom Tirza, u Azilantu uspeva da kod čitalaca izazove mešavinu gađenja i empatije prema zapravo užasnom liku, dokazujući time svoju nespornu spisateljsku virtuoznost. Kafkijanskim epizodama, šokantnim preokretima, mešavinom tragičnog i komičnog autor prikazuje kako rigidnost u idealima, ma kakvi oni bili, može biti destruktivna.

Uznemirujući, mučan, neugodan, ali uprkos svemu i dirljiv, Azilant je roman koji ne smete propustiti.

Kada Arči Džouns pokuša samoubistvo u svom automobilu u novogodišnje jutro 1975, a u tome ga spreči mesar ljut što mu je blokirao ulaz u mesaru, Arčijev život iz korena se menja. Kasnije tog dana upoznaje prelepu Jamajkanku dvadeset godina mlađu od sebe. Šest nedelja kasnije, bili su venčani.

Time počinje duhovita, pronicljiva i potresna priča o prijateljstvu, ljubavi, ratu, tri kulture i tri porodice kroz tri generacije.

Bravurozan prvenac Zejdi Smit o odnosu prema nasleđu i multietničkom okruženju, začinjen ironijom i britanskim humorom, s obiljem likova i situacija koje čitaoce drže u neizvesnosti, postao je kultni bestseler koji jednako obožavaju i kritičari i čitaoci širom sveta.

"Dnevnik praznine – debitantski roman godine u Japanu

Dnevnik praznine Emi Jagi subverzivni je roman bizarnog zapleta i diskretnog humora koji razmatra šta u patrijarhalnom društvu znači biti žena koja se ne uklapa u tradicionalnu ulogu supruge i majke.
Roman prati tridesetogodišnju Šibatu, koja se pretvara da je trudna jer joj je dozlogrdilo što kolege očekuju da posprema za njima samo zato što je jedina žena u kancelariji. Laž izgovorena u afektu omogućava joj da se napokon odmori, ugađa sebi, upozna druge ljude i uživa u sitnim svakodnevnim radostima. Jedino što mora da radi jeste da održava privid trudnoće.
Dok se Šibata oslobađa samo da bi otkrila da je sada svi posmatraju isključivo kao buduću majku, priča postaje gotovo nadrealna i mi počinjemo da se pitamo gde je granica između prevare i njenog života.
Pronicljiv i duhovit, roman Dnevnik praznine suptilan je bunt protiv uloga nametnutih ženama, prožet zadivljujućom dvosmislenošću koja čitaoce drži u neizvesnosti do samog kraja.
"

"Uoči predsedničkih izbora u Francuskoj 2027. na mrežama se pojavljuje lažni video pogubljenja ministra ekonomije, jednog od vodećih kandidata. Pol Rezon, ministrov blizak saradnik, pozvan je da sarađuje u istrazi obaveštajnih službi. Dok se nasilje iz virtuelnog preliva u stvaran svet – teroristički napadi bez presedana, s naizgled nepovezanim ciljevima, potresaju Francusku i čitav svet – Pol se suočava s krizom srednjih godina, ocem na samrti i pokušajem da popravi svoj brak i odlučuje da preispita sebe i svoje porodične odnose pre nego što bude prekasno.

Prerušen u intrigantan triler, Poništeno je delo političke kritike, anatomija preteće društvene stvarnosti, kompleksan porodični portret, a pre svega intimna i egzistencijalna pripovest o bolu, smrti i ljubavi, koja je možda jedino što nas može iskupiti i spasti. Provokativan i apokaliptičan roman koji, kao što je i uobičajeno za Uelbeka, nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

…………………………….

„Poništeno je virtuozni roman o svetu na ivici haosa.“
Le Figaro Magazine

„Ne odlažite čitanje najdelikatnijeg, najmelanholičnijeg i najnežnijeg romana Mišela Uelbeka.“
Charlie Hebdo

„Mišel Uelbek s retkom snagom i neobičnom nežnošću opisuje ono što ostaje kada se svet sruši.“
Figaro Histoire

„Svojim osmim romanom Poništeno književna zvezda nas vodi na dugo nemirno putovanje između porodične drame, političke epopeje i terorističkog aktivizma.“
L’Express"

Jutarnja zvezda – Sudnji dan na Knausgorov način

Početak epidemije kovida Knausgor je dočekao radeći na Jutarnjoj zvezdi, prvom romanu u svom novom serijalu. Ne znamo da li su baš lokdaun, izolacija i sveopšta nesigurnost podstakli našeg starog znanca da napiše ovakvu knjigu, ali rezultat je svakako neočekivan – u najboljem smislu.

Za razliku od prethodnih Knausgorovih hitova, u Jutarnjoj zvezdi nemamo jednog, već devet naratora koji su međusobno manje ili više povezani. Da, norveški pisac koga neretko nazivaju ocem autofikcije otisnuo se u vode polifonijskog romana – i to s natprirodnim elementima.

Priča se odvija na jugu Norveške, vrelog avgusta, kada se na nebu neočekivano pojavi nova, čudna i bleštava zvezda, veća od svih drugih. Fenomen čije poreklo niko ne ume da objasni, halucinacije, svirepa ubistva i neobjašnjivi događaji u kontrastu su s monotonom svakodnevicom devetoro likova koji pokušavaju da zadrže privid normalnosti – baš kao što svi činimo u uznemirujućim okolnostima.

Jutarnja zvezda je mračan, napet i uzbudljiv roman koji bi se najbolje mogao opisati kao kombinacija Stivena Kinga, realistične drame i skandinavskog noara, protkan teološko-filozofskim primesama. Uz sve to, đavolski je dobar.

O, Vilijame! – povratak Lusi Barton

Nekadašnji supružnici Vilijam i Lusi, uprkos boli zbog prevare i razvoda, dovoljno su bliski da Vilijam godinama kasnije pozove upravo Lusi da krene s njim na put kako bi istražio nedavno otkrivenu porodičnu tajnu. Međutim, kao ni u Zovem se Lusi Barton, Elizabet Straut se ni u romanu O, Vilijame! ne oslanja toliko na zaplet, koliko na Lusina osećanja, unutrašnja preispitivanja i uvide do kojih dolazi.

U romanu neusiljenog tona ćaskanja ili dnevničkih zapisa, Lusi na preskok pripoveda o raspadu braka, teškom detinjstvu i putovanju s Vilijamom, obraćajući se direktno čitaocima. Učinak je osećaj iznimne bliskosti, kao da slušate staru prijateljicu koja vam se obraća u poverenju.

Izvrsno sklopljeni odblesci nedovršenih razgovora i nasumičnih sećanja, bez suvišnih opisa i metafora, osvetljavaju zbrku i kontradikcije Lusinog, a možda i svakog braka. O, Vilijame! suptilan je i upečatljiv prikaz složenog, višedecenijskog odnosa i emotivne panorame koja postaje vidljiva tek s vremenom.

Šezdesete godine prošlog veka, sa svojim seksualnim slobodama i revolucijama, posebno su privlačne romanopiscima, a Gledajte kako plešemo Lejle Slimani obiluje živopisnostima tog perioda – autorka nas vodi u postkolonijalni Maroko, koji pokušava da prihvati tekovine modernog društva dok se istovremeno grčevito drži svog tradicionalnog identiteta, u period obeležen produbljenim klasnim razlikama, represijom i pokušajima državnih udara, ali i dolaskom evropskih i američkih hipika (uključujući i Hendriksa) koji uživaju u drogama i slobodnoj ljubavi. U nastavku Zemlje drugih, impresivne sage zasnovane na istoriji njene porodice, Slimani se fokusira na generaciju svojih roditelja, rastrzanu između uživanja u relativno lagodnom životu s jedne, i ideala o slobodi i jednakosti s druge strane. Iako knjigom provejava gotovo opipljiva ljubav prema Maroku, autorka, opisujući pre svega iskustvo žena, pronicljivo secira klaustrofobiju patrijarhalnog društva i glasno govori o porodičnim traumama i oslobađanju u konzervativnoj sredini. Nije neophodno da pročitate Zemlju drugih da biste uživali u Gledajte kako plešemo – Slimani daje indeks likova koji čitaoce uvodi u priču – ali je doživljaj potpuniji ako ste se susreli s prvim delom.

Savršenstva – provokativan portret Instagram generacije.

Iz Italije nam stiže književni hit, roman Savršenstva Vinčenca Latronika, priča o generaciji čiji je život omeđen savršenim slikama s društvenih mreža, gde su svi lepi, dobri, pametni i, iznad svega, srećni. Jer u savršenom svetu nema mesta za nezadovoljstvo ili potištenost.

Ovo nije tek još jedan roman o razlici između onoga kako se prikazujemo i onoga što jesmo, niti je kritika tzv. pogubnog uticaja društvenih mreža. Naprotiv, pričom o Ani i Tomu, paru Italijana koji je emigrirao u Berlin i koji naizgled ima sve što je potrebno da zaista bude srećan a ipak to nije, Latroniko daje višeslojan prikaz generacije koja je dostigla zrelost istovremeno kada i internet, generacije digitalnih nomada koji se svuda osećaju kao kod kuće a nigde to nisu, generacije mladih koji definišu sebe kroz promene a istovremeno se bore sa osećanjem da su izneverili očekivanja – roditelja, društva, ali pre svega ona koja su imali od sebe samih.

Latroniko nam ne dopušta da čujemo Anu i Toma, on nam samo, bez osude ili opravdanja, pripoveda njihov život. Zahvaljujući tome, uhvatićemo sebe kako ih osuđujemo ili ismevamo njihovu naivnost ili površnost, da bismo onda ipak prepoznali makar deo sebe u njihovoj potrazi za autentičnošću i srećom i samim tim saosećali s njima.

Početak leta obeležavamo sjajnim prvencem Džuna Dijaza, američkog pisca dominikanskog porekla, za koji je dobio Pulicerovu nagradu za književnost 2008. godine i koji su mnogi kritičari proglasili najznačajnijom knjigom 21. veka.

Dijazovu knjigu teško je ukratko prepričati – s jedne strane to je priča o Oskaru, neprilagođenom, gojaznom Dominikancu koji je opsednut naučnom fantastikom i stripovima i njegovoj želji da pronađe ljubav, a s druge priča o nepokornim ženama iz njegove porodice i burnoj dominikanskoj istoriji pod diktatorom, i sve je to prožeto verovanjem u prokletstvo koje navodno prati Oskarovu porodicu.

Igrajući se jezikom, slengom i referencama na pop kulturu, ali i stereotipima o geekovima i latino muškarcima, Džuno Dijaz maestralno prikazuje dominikansko-američko iskustvo, a ujedno i preispituje maskulinitet i ukazuje na opasnosti jednoglasja.

Dodajte na to i Dijazovo intenzivno korišćenje fusnota kao sredstva da priču razgrana i odvede na potpuno drugi kolosek, kao i španskih reči i izraza kojima roman obiluje, i dobićete naizgled haotični mozaik koji je savršeno sklopljen u neverovatno dirljivu i zabavnu celinu u ovom čudesno originalnom romanu o nepristajanju na opšteprihvaćene norme i slepoj odlučnosti da se doživi ljubav.

„Svaki put kada bi da me skuče, pribegnem uspomenama. Gde sadašnjosti nema a budućnost je neizvesna, ne preostaje drugo do da se prošlost koristi kao melem. Francuski roman je bio nepotpun; evo još nekih greha moje mladosti.“ - F. B.

Brana na Atlantiku – nastavak Francuskog romana „Ova knjiga je napisana na mestu koje bi trebalo da bude pod vodom.“

Tokom pandemije, Begbede nalazi utočište na rtu Fere kod svog prijatelja Benoa Barterota, čudnog fanatika koji istovaruje hiljade tona šuta u more, odlučan da sačuva rt od neizbežnog porasta nivoa vode.

Daleko od Pariza, okrenut Atlantiku, Begbede uranja u svoja sećanja i nudi nam novi, moglo bi se reći zreliji i intimniji prikaz svog života: „Francuski roman je bio nepotpun; evo još nekih greha moje mladosti.“

Sećanje na detinjstvo provedeno u rastrzanosti između razvedenih roditelja, slobodarski duh sedamdesetih i burne ljubavne veze prepliću se s razmišljanjima o samoći, starenju, o tome šta se dobija ili gubi pisanjem, o odnosu čoveka i prirode, uz neizbežan osvrt na današnji svet i društvo.

Može se diskutovati o tome da li je ovo mekša i osećajnija strana Begbedea ili jednostavno žal umornog pedesetpetogodišnjaka za prošlim vremenima, ali se neodoljivost ove knjige ne može osporiti.

Klackalica između očaja i optimizma, nostalgičnog humora i autoironije, Brana na Atlantiku je zabavna, poetična i jedinstvena knjiga u kojoj svaka rečenica poziva na razmišljanje i introspekciju.

Roman Najskrovitiji spomen ljudi Mohameda Mbugara Sara s pravom je ovenčan Gonkurovom nagradom za 2022.

Zadivljujuća knjiga, radikalno istraživanje nasleđa kolonijalizma i kritika francuskih književnih krugova, višeslojan, inventivan i, povrh svega, izuzetno zabavan roman, ukratko – remek-delo francuske savremene književnosti.

U osnovi romana je potraga za zagonetnim senegalskim piscem T. Š. Elimanom, čija je knjiga objavljena u Francuskoj 1938.

Tadašnji književni establišment prvobitno ga je proglasio „crnim Remboom“ da bi ga nedugo potom optužio za plagijat, nakon čega je knjiga povučena a on nestao bez traga.

Glavni narator je mladi senegalski pisac Dijegan Latir Faj, koji osamdeset godina kasnije pronalazi kopiju te knjige i, fasciniran, postaje opsednut time da otkrije šta se dogodilo s misterioznim piscem. Dok rekonstruiše Elimanova putovanja, susreće fascinantne likove poput etablirane šezdesetogodišnje spisateljice koja mu postaje ljubavnica i duhovni vodič.

Kako potraga napreduje, tako se glasovi koji pripovedaju množe i dopunjuju. Sar se smelo i izuzetno vešto koristi asinhronom naracijom, razrađenim umetanjem priče u priču, intertekstualnošću, poigravajući se različitim stilovima u kojima se naziru francuski, afrički i latinoamerički uticaji.

Najskrovitiji spomen ljudi je perfektno ispredena priča o piscu u potrazi za piscem, a posebnu draž daju refleksije o književnosti i njenoj ulozi, njenom odnosu prema politici i angažovanosti, poziciji pisca u današnjem svetu i, naposletku, o tome šta je to što tera pisce da pišu a čitaoce da čitaju. Ukratko, prava poslastica za sve knjigoljupce.

Posle zime-ljubavna priča na kakvu niste navikli.

Od zime se opraštamo romanom Posle zime, intenzivnim, duhovitim i pronicljivim portretom urbane usamljenosti.

Gvadalupe Netel je višestruko nagrađivana meksička spisateljica, a svojim četvrtim romanom Posle zime, nagrađenim za najbolje delo na španskom jeziku 2014, potvrdila se kao neizostavno ime savremene latinoameričke književnosti.

Naizmenično ispričan iz ugla Klaudija, Kubanca u Njujorku, mizantropa koji mašta o savršenoj ženi, i Sesilije, nesigurne mlade Meksikanke u Parizu koja se bori sa usamljenošću, roman Posle zime otkriva neuroze, strasti i fobije glavnih junaka koji pokušavaju da nađu ravnotežu između želje za samoćom i potrebe za drugim ljudima.

Kako čitaoci svedoče postepenom približavanju dvoje „čudnih“, „autsajderskih“ pripovedača i njihovoj kratkoj aferi, tako sve više saosećaju s njima, uprkos njihovom destruktivnom i opsesivnom ponašanju, ili možda baš zbog njega.

Netel piše o ljudskoj nesavršenosti i zabludi da ljubav može rešiti sve probleme, o ledenom licu tuge i depresije sa zrelom iskrenošću koja je iznenađujuće retka u književnosti, ali ipak roman završava s daškom optimizma, brzim i vrtoglavim spustom ka jedinom mogućem kraju: onome što dolazi posle zime.

Italijanska spisateljica Klaudija Durastanti rođena je u porodici gde su oba roditelja gluva. Strankinja je njen četvrti roman, mešavina memoara i fikcije, intiman, duhovit i dirljiv prikaz nekonvencionalne porodice, koji baca svetlo na sve današnje migracije, osećaj (ne)pripadanja i tišinu u različitim oblicima. Prateći devojčicu koja odrasta bez zajedničkog jezika s roditeljima, Strankinja plete očaravajuću priču od haotične porodične komunikacije, života između malog italijanskog sela i Njujorka i pitanja kako zaista postajemo ono što jesmo. Klaudijini roditelji, njihov invaliditet, siromaštvo njene porodice i društvena klasa neprestano oblikuju i menjaju ono što ona veruje da jeste, i ona piše kako bi uhvatila taj pokret, postajući manje strana sebi i drugima. Nepodudarnosti sećanja njenih roditelja daju ton neobičnoj porodičnoj mitologiji koju autorka ovde pokušava da ispriča; ona se kreće kroz pripovest pitajući se da li je to uopšte istinita priča, neprestano oscilira (roman se može čitati nelinearno) između prošlosti i sadašnjosti, ovde i tamo, sebe i drugih, istražujući emocionalne prostore koje stvaramo svojim rečima i vezu između jezika i poimanja nas samih.