ROMAN

„Škola Topeka” Bena Lernera roman je o odrastanju, jeziku i moći govora, smešten u američki srednji zapad devedesetih godina. Prateći tinejdžera Adama Gordona, sina dvoje psihoanalitičara, Lerner precizno i nemilosrdno istražuje svet debate, muškog rivalstva i verbalne agresije, u kojem reči postaju oružje, a pobeda često znači poniženje drugog. Kroz fragmentarnu, višeglasnu strukturu, roman povezuje ličnu priču sa širim društvenim procesima — usponom toksične muškosti, erozijom javnog diskursa i kulturom u kojoj je sposobnost manipulacije jezikom važnija od istine. „Škola Topeka” istovremeno je bildungsroman, intelektualna analiza i politička dijagnoza savremene Amerike. Oštar, autorefleksivan i ambiciozan u pogledu forme, ovaj roman potvrđuje Bena Lernera kao jednog od najznačajnijih savremenih američkih pisaca.

„Hauards end“ E. M. Forstera jedno je od najznačajnijih dela edvardijanske književnosti – intimna, duhovita i pronicljiva studija o sudaru klasa, vrednosti i svetova na pragu modernog doba. Kroz sudbine sestara Šlegel i porodice Vilkok, Forster majstorski istražuje pitanje šta znači pripadati i kako se grade mostovi između ljudi čiji se pogledi na život čine nepomirljivim. Roman u kojem je legendarna rečenica „Samo poveži!“ postala moralni kompas čitave epohe, ostaje svež i danas: nežna, ironična kritika društva, ali i snažan poziv na razumevanje, empatiju i hrabrost da se bira sopstveni put. „Hauards end“ je klasik koji nas podseća da je prava kuća ona koju gradimo u odnosima sa drugima.

“Noćni brod za Tanger” je upečatljiv i velelepan roman irskog prozaiste Kevina Barija i jedna od najvećih književnih senzacija u svetu 2019. godine.

On uprizorava dva trošna irska kriminalca na zalasku štetočinskih karijera, dogogodišnje partnere u unosnim i opasnim poduhvatima šverca droge – Morisa Herna i Čarlija Redmonda – kako 23. oktobra 2018. u mračnoj čekaonici trajektnog terminala u oskudnoj španskoj luci Alhesiras nimalo strpljivo čekaju Morisovu kćerku Dili, koja, otuđena od oca, ili treba da stigne brodom iz Tangera ili da otputuje u jednom pravcu.

Ovo noćno bdenje biće okidač za nesvakidašnje putovanje u prošlost protagonista, ispunjenu izlivima nasilja, romansama, međusobnim izdajama i povremenim izgnanstvima, prikazanim sa crnim humorom i oguglalim ostrvskim lirizmom i prožetim pitanjima seksa, smrti, narkotika, zagonetnosti i čarobnosti ljubavi.

Reč je o remek-delu tragikomedije u kojem se prepliću novija irska istorija sa razmatranjima o vezama prijateljstva i porodice, pa i o efektima zločina na ljudsku dušu; takođe je reč o romanu koji krase melanholična lepota, dovitljivost i briljantni lirizam, a zbog čijih su nihilizma i pretežno dijaloške strukture česta kritičarska poređenja njega sa Beketovom dramom “Čekajući Godoa”.

„Šagi Bejn“, debitantski roman škotsko-američkog pisca i dizajnera Daglasa Stjuarta ovenčan Bukerovom nagradom za 2020. godinu, beskompromisna je, nežna, topla i duhovita priča o ljubavi, ponosu i siromaštvu i epski prikaz života radničke klase kakav je retko predočen fikcijom.

Reč je o svojevrsnom bildungsromanu – narativni tok prati poduhvate i tegobno odrastanje svog protagoniste – ljupkog, usamljenog i osetljivog dečaka Hjua ’Šagija’ Bejna – koji ranih osamdesetih svoje nežne godine provodi u oronulim rudarskim naseljima Glazgova, u vreme kad grad zahvata epidemija narkomanije i talas nezaposlenosti usled tačerijanske marginalizacije radničke klase u društvenim i ekonomskim tokovima.

Traumatično suočavanje protagoniste sa svetom odraslih, oličenom u alkoholizmu, surovosti, bespoštednoj seksualnosti, odbacivanju i podsmehu, sebičnosti, disfunkcionalnosti porodica, u njegovoj ličnosti dobija odraz u težnjama ka prisnosti, nesebičnom, bezuslovnom davanju i privrženosti, čežnji da bude prihvaćen kao svaki drugi dečak, uprkos čednim naznakama odstupanja od poželjih rodnih karakteristika.

Upravo je književni lik Šagija Bejn, uz glavnu junakinju romana – Šagijevu majku Agnes, gordu a posrnulu glazgovsku inkarnaciju Elizabet Tejlor – jedan od najviših umetničkih dometa ovog nezaboravnog romana.

Suncem okupana Apulija, vile bogatog predgrađa Barija, obronci brzog društvenog uspona, napeti odnosi unutar i izvan porodice koja se klacka između sjaja i katastrofe – koristeći elemente noara, gotskog, psihološkog i porodičnog romana, te brzim ritmom i impresivnom galerijom likova, neprestano dublje zadirući u srž radnje, Nikola Lađoja u romanu „Svirepost“ na scenu postavlja dramu vremena koje proživljavamo.
Snaga pripovedačkog postupka, jasna i silovita, uvlači nas u lavirint emocija i tajni i drži nas prikovane za svaku stranicu.

„Svirepost“ je slika porodične tragedije, koja u svom središtu istražuje dve vizije čovečanstva u večitom sukobu: jednu svirepu i determinističku, a drugu uzvišenu i vođenu slobodnom voljom. To što je Lađojina priča smeštena na jugu Italije, uglavnom u Tarantu i njegovom rodnom gradu Bariju, izaziva neizbežna poređenja „Svireposti“ sa napuljskim romanima Elene Ferante.

Lađoju, kao i Feranteovu, prvenstveno zanima tama i sramotnost društvenog naličja Italije. Premda mračan u svojim pogledima na čovečanstvo i budućnost koja nam ide u susret, ovaj roman nudi mnoštvo užitaka, od kojih je možda najmanje važan Lađojin raskošni pristup poređenju, njegova jedinstvena sposobnost da spoji zastrašujuće i lepo.

Roman „Svirepost“ Nikole Lađoje dobitnik je prestižne italijanske književne nagrade „Strega“ za 2015. godinu, a sa italijanskog ga je prevela Gordana Subotić.

Jezgrovita knjiga Marćina Vihe delom je autobiografski roman, delom meditacija nad preminulim bližnjima, ali i priča o formiranju poljsko-jevrejskog identiteta i kompleksnom mehanizmu pamćenja. Autor „Stvari koje nisam izbacio“ evocira sećanja pomoću predmeta koji su mu ostali od pokojne majke. Jer: „Nećemo nestati bez traga. Pa čak i ako nestanemo, ostaće naše stvari, prašnjave barikade.“
Knjige među tim predmetima imaju posebnu ulogu jer one najviše govore o nama, a posebno o tome šta smo pokušavali da
postanemo, a nisu nam u tome bile od prevelike pomoći. Koristeći retke, pažljivo odmerene reči, pisac oslikava upečatljiv portret svoje majke, osobe ranjene istorijskim zbivanjima i odomaćenim predrasudama, ali pruža i ironičnu i oštru analizu porodičnih odnosa, kao i zanimljiv prikaz posleratne Poljske.
Ova elegija o odlasku majke i o formiranju poljsko-jevrejske inteligencije prožeta je melanholijom, a aforistična je, živopisna i uzdržana; ozbiljna je, a fino nakapana okrepljujućim humorom.
Knjizi „Stvari koje nisam izbacio“ dodeljene su 2017. i 2018. tri najprestižnije poljske književne nagrade – „Pašport politiki“, „Nike“ i „Vitold Gombrovič“, a sa poljskog ju je prevela Jelena Jović.

Rastafarijanstvo, čiji je izraz mahom muzički i poetski, svoj prozni glas zadobilo je u delu Barbare Makede Blejk Hane, romanom Džozef, knjigom koja se na Jamajci smatra najrelevantnijim i najšire prihvaćenim književnim štivom o međuodnosima regea, kulta Hajla Selasija I, vizija pravednog društva (i istog takvog svetskog poretka), biblijske pobožnosti, mistike nabujale prirode, nesputanosti slobode da se živi i stvara… Oličenje tih međuodnosa je protagonist Džozef Planter, rege superstar kakav jedino Bob Marli može biti, čije je duhovno putovanje, tek donekle preusmereno atentatom na njega, sižejna okosnica ovog dela fikcije ispisanog „snom koji je mogao da se ostvari... koji je trebalo da se ostvari“, prožetog životvornim damarom najabingi bubnjeva.

Roman Košnica, delo po kom je Kamilo Hose Sela najpoznatiji, objavljeno je 1951. godine. Neobične hronologije i s velikim brojem likova (više od trista), to delo na inovativan način govori o posleratnom Madridu. Košnica je Selin prvi roman koji prihvata onu struju španske književne tradicije ukorenjenu u Lopeovoj Fuente ovehuni, čija je glavna odlika kolektivni junak. Reč je o veoma ambicioznom delu, čiji je naslov samo drugo ime za Madrid iz vremena neposredno nakon Građanskog rata, dok je još trajao Drugi svetski rat. Košnica je galerija likova najrazličitijih tipova, poreklom iz raznih društvenih slojeva, koji su svi, međutim, jadnici, poniženi i uvređeni, predani svojim sitnim poslovima, prljavim spletkama, prosjačenju, zelenašenju, ophrvani svim mogućim nesrećama i nevoljama, ali takav život prihvataju sa potpunom prirodnošću. Kako bi sve to uspeo da obuhvati na tristotinak stranica, autor ispisuje odvojene, kratke, i na prvi pogled nepovezane odlomke. U Košnici dolazi do izražaja osobiti Selin stil – sarkastični, često groteskni oblik realizma. Na njegov stil je uticao španski realizam, posebno Migel de Servantes i Benito Peres Galdos, kao i savremeni autori poput Džojsa i Sartra. Ovo delo je učvrstilo Selin ugled kod kritike i publike. Kao i neka druga Selina dela, i Košnica je najpre objavljena u Argentini zato što je Frankova vlada, povezana s Rimokatoličkom crkvom, njegove knjige zabranila zbog nemoralnosti sadržaja.

Roman “Sa Batom u džungli” češke autorke Markete Pilatove zamišljen je kao mozaik u kom različiti naratori naizmenično i manje-više hronološki pripovedaju o životu Jana Antonjina Bate, čuvenog Kralja Obućara. On je, svojevremeno, usled nacističke okupacije, ne bi li zadržao kontrolu nad svojom kompanijom, bio prinuđen da pobegne u Brazil. Ove lično intonirane i jedinstvene priče s jedne strane otkrivaju bol i radost njegovog porodičnog života, a s druge – sukob junaka sa društvom i politikom. Male, intimne ispovesti naratora na fonu velikih istorijskih događaja koji su potresli čitav svet, pa tako i Čehoslovačku, predstavljaju briljantan portret jedne od najneobičnijih i najuticajnijih čeških porodica 20. veka, čije porodično stablo ima i srpske ogranke.
Roman je 2018. ušao u uži izbor za dodeljivanje prestižne češke nacionalne nagrade “Magnesia Litera”.

"Drugi glasovi, druge odaje" je prvi srpski prevod poluautobiografskog romana-prvenca Trumana Kapotea, koji mu je doneo slavu i reputaciju najvećeg američkog književnog talenta, ali i njegovu karijeru, postavši traženi scenarist, lansirao u holivudsku orbitu. Reč je o bildungsromanu koji u stilu južnjačke američke gotike, sa specifičnom atmosferom izolovanosti i dekadencije, obrađuje teme otuđenja, odrastanja, usamljenosti i prihvatanja sopstvene homoseksualnosti. "Drugi glasovi, druge odaje" je po objavljivanju 1948. debitovao na devetom mestu na listi najprodavanijih naslova „Njujork tajmsa“, na kojoj je proveo devet nedelja.

"Kratka povest sedam ubistava" je roman za koji je Marlon Džejms 2015. dobio Bukerovu nagradu i koji je od onda zadobio kultni status, a na osnovu kojeg Amazon snima seriju koju će kao režiser potpisati Melina Micoukas, dok će sam Džejms biti scenarist. Zaplet romana zasnovan je na atentatu na Boba Marlija. Radnja romana se proteže kroz tri decenije i opisuje turbulentni svet bandi i politike na Jamajci. Spretno povezujući kontinente i široku lepezu likova – ubice, novinare, dilere, pa čak i duhove – "Kratka povest sedam ubistava" je književno istraživanje onog opasnog i nestabilnog vremena i njegovih krvavih posledica, od ulica i slamova Kingstona 70-ih, preko ratova njujorških dilera kreka 80-ih, do radikalno promenjene Jamajke 90-ih godina prošlog veka. Džejmsov stil i metod poređeni su sa Foknerom, Bolanjom, Džojsom…

„Pustolovine i nedaće Makrola Osmatrača” je magnum opus Alvara Mutisa i, po rečima dvostrukog dobitnika Pulicerove nagrade Džona Apdajka, „knjiga koja ima svu težinu i ozbiljnost modernog klasika”. Za nju je autoru 2002. dodeljena Međunarodna nagrada „Nojštat” (kolokvijalno nazvana „Američki Nobel”) i danas se smatra jednim od remek-dela hispanoameričke književnosti. Reč je o ciklusu novela koje je Mutis objavljivao u periodu 1986–1993. (pojedinačno naslovljenih: „Admiralov sneg”, „Ilona dolazi s kišom”, „Poslednje pristajanje tramp steamera”, „Un bel morir”, „Amirbar”, „Abdul Bašur, čovek koji je sanjao brodove” i „Triptih ’More i kopno’”), u kojima se, po rečima nobelovca Marija Vargasa Ljose, „u najboljoj tradiciji Konrada i drugih velikana avanturističkog romana” prate pustolovine direktno ili indirektno vezane za centralnu ličnost ciklusa – Makrola Osmatrača, inače protagoniste i autorovog pesničkog opusa – od strane kritičara okarakterisanog kao bajronovska figura, Don Kihot novog vremena, čak i kao svojevrsna replika Sofoklovog Edipa ili Eve Lune Isabel Aljende, pa i kao Odisej bez Itake.