PRIPOVETKE

Zbirka pripovedaka Biti muško književnice Nikol Kraus predstavlja slojevito, introspektivno istraživanje identiteta, bliskosti i prolaznosti kroz niz tematski povezanih priča. Iako naslov sugeriše fokus na muškost, Kraus ga koristi kao polazište za šire promišljanje o tome šta znači biti čovek u savremenom svetu, sa posebnim naglaskom na rodne uloge, emotivne veze i egzistencijalnu nesigurnost. Zbirka obuhvata priče koje variraju od realističnih do blago metafizičkih, smeštenih u različite geografske i kulturne kontekste — od Njujorka do Tel Aviva i Ženeve. Centralni likovi su često žene koje se nalaze u prelomnim životnim trenucima: raspad braka, majčinstvo, suočavanje sa starenjem ili gubitkom. Muški likovi, iako ponekad u drugom planu, funkcionišu kao ogledalo ili kontrapunkt kroz koji se preispituju očekivanja i projekcije koje društvo nameće. Jedna od ključnih tematskih linija jeste fluidnost identiteta — kako ličnog, tako i rodnog. Kraus razgrađuje tradicionalne predstave o muškosti, prikazujući je ne kao stabilnu kategoriju, već kao skup kontradikcija, slabosti i društveno uslovljenih uloga. U tom smislu, naslov Biti muško deluje ironično i provokativno, jer knjiga zapravo razotkriva koliko su granice između „muškog“ i „ženskog“ porozne i promenljive. Stilski, Kraus se oslanja na precizan, često fragmentaran narativ, sa izraženom introspektivnom dimenzijom. Njene rečenice su ekonomične, ali višeslojne, a naracija često prelazi iz spoljašnjeg opisa u unutrašnji tok svesti. Ovakav pristup omogućava duboko psihološko profilisanje likova, ali i otvara prostor za interpretaciju i višeznačnost. Zbirka se može čitati i kao meditacija o vremenu — o načinima na koje prošlost oblikuje sadašnjost i o nemogućnosti potpunog razumevanja sopstvenog iskustva. U mnogim pričama prisutan je osećaj dislokacije, kako fizičke tako i emotivne, što dodatno naglašava univerzalnost tema koje Kraus obrađuje. Biti muško je delo koje zahteva pažljivog čitaoca, ali zauzvrat nudi bogato, suptilno istraživanje savremenog identiteta i međuljudskih odnosa. Namenjena je onima koji traže književnost koja ne nudi lake odgovore, već postavlja pitanja — često neudobna, ali nužna.

„Istočno od Zapada“ Miroslava Penkova je posve neobična, a tako obična zbirka pripovesti. Neobična upravo zato što je satkana od tako običnih životnih priča da se osećamo ili kao njeni junaci ili kao njeni svedoci, posmatrači. Obična jer kao da smo većinu toga već iskusili, videli ili čuli, ili to baš u ovom trenu proživljavamo.

Kroz ovu pažljivo izatkanu zbirku, Penkov nam daje kratak, ali jezgrovit pregled života u konkretnom i univerzalnom smislu, ne samo kroz istorijske i društveno-političke prilike, ili u vidu porodične sage, priče o odrastanju i sazrevanju, sukobu generacija, lutanju i traženju sebe, pokušaju da dođemo do boljeg života, ma šta on podrazumevao za svakog od nas.

Prošlost i sadašnjost, ostanak ili odlazak, staro ili novo, rešenost ili oklevanje, ranjivost ili hrabrost, sprege tradicije i težnja ka modernom, nostalgija za domom i čežnja da se pobegne što dalje od njega, Balkan sa šumovitim, divljim planinama i selima ili uređeni Zapad sa jasnim pravilima, nadanja i rezigniranost, ljubav strastvena, jaka, preduzimljiva, bujna, ali i ljubav stidljiva, prećutna, nemoćna da dela, da prkosi – sve su to Penkovljeve niti od kojih on plete gustu mrežu i vezuje čvorove osećanja, razmišljanja, žudnji, moranja, stradanja, nepredavanja.

Zbirka pripovedaka Istočno od Zapada je 2012. osvojila Međunarodnu nagradu Bi-Bi-Sija za pripovetku, a sa bugarskog ju je prevela Jasmina Jovanović.

U zbirci “Priručnik za čistačice” sabrana su najbolja ostvarenja legendarne američke književnice i pripovedača Lusije Berlin. Sa odsečnošću koja podseća Rejmonda Karvera, s šaljivošću jedne Grejs Pejli, kao i sa sopstvenom smešom domišljatosti i melanholije, Berlin kroz žanr autofikcije stvara čudesa od svakodnevnih časova otkrovenja, lepote i patnje, projavljenim što u perionicama veša, što u kućama na osami u zabitima američkog Jugozapada, što u staništima višeg građanskog sloja u Bej Eriji, među operaterima u telefonskim centralama, samohranim majkama, stoperima, posrnulim hrišćanima, alkoholičarima, narkomanima, … Priče u “Priručniku za čistačice” su međusobno povezane pre svega unikatnom osećajnošću osobe koja ih pripoveda, osobe koja ih je proživela, i gotovo su sve ispripovedane u prvom licu, na beskompromisan, neulepšavajući način, a svaka od njih je i dokaz maestralnog pripovedačkog umeća Lusije Berlin.
Budući da je “Priručnik za čistačice” objavljen posthumno, zbirka zbog propozicija nije mogla da uđe u konkurenciju za većinu prestižnih nagrada, ali je ipak osvojila Nagradu Kalifornije za knjigu fikcije 2015 i bila te iste godine uvrštena u najuži izbor za nagradu “Kirkus” i među deset najboljih knjiga godine po izboru “Njujork tajms buk rivjua”.

*

Književni uzor Lusije Berlin svakako je Čehov, ali ima ih i van literarnog sveta – to je i produženi solo u džezu, sa svim svojim usponima, meandrima i nišama. Reč je o pisanju visokog reda.
Avgust Klajncaler, London Review of Books
 
Kroz „Priručnik za čistačice” svedočimo izranjanju važnog imena američke književnosti, u svoje vreme mahom nepravedno zapostavljenog. Pripovetke Lusije Berlin čine da ostajemo zatečeni začudnošću ljudskih sudbina. Ona je prava stvar. Njene priče poniru kroz gradove, atmosfere i umove.
Dvajt Garner, The New York Times
 
Neki od pisaca kratkih priča – Čehov, Alis Manro, Vilijam Trevor – prikradaju ti se iza leđa, nežno te tapšući po ramenu: „Dođi”, mrmljaju, „poslušaj šta imam da kažem.” Lusija Berlin te pak vrti oko malog prsta, obara na zemlju, zabijajući ti lice u blato: „Ima da nas slušaš, makar i na silu”, urlaju njene priče. Ali, zašto bi nas uopšte prisiljavala, dušo?… U Lusijinim pričama često se pruža druga prilika. Čitaoci sada imaju novu šansu da se suoče s njima: komadićima života, ižvakanim i ispljunutim poput duvana, gorke i raskošne arome. (…) Priče Lusije Berlin takve su da bi, tokom kišne noći, uz piće na parkingu, neka žena iz pesme Toma Vejtsa mogla da ih ispriča muškarcu kog je tek upoznala.
Rut Frenklin, The New York Times Book Review
 
Samo počni da čitaš neku pripovetku Lusije Berlin i odmah će ti biti jasno da si u prisustvu jedinstvene i blistave književne sile… Ova zbirka konačno je izvodi na svetlost dana, postavljajući je rame uz rame s njenim savremenicima, poput Grejs Pejli… Berlin je izvanredno uigrana pred stihijom života, bolom i zadovoljstvom, ljudskom krhkošću i žilavošću… Ona neustrašivo ogoljava jezivu i sasvim proizvoljnu svirepost i nepravdu postojanja, dramatizujući ono što jedna od naratorki iz njenih priča naziva „periodima intenzivne sreće u najživljim bojama i periodima užasa i straha”. Ovo je izuzetno značajna zbirka živih, britkih, uvrnuto duhovitih i duboko saosećajnih virtuoznih pripovedaka .
Dona Simen, Booklist

„Sabrane priče” su prva kompletna zbirka pripovedaka jednog od velikana američke književnosti, autora „Doručka kod Tifanija” i „Hladnokrvnog”. Strasne, perceptivne i rečite, priče Trumana Kapotea su među najboljim radovima američke proze dvadesetog veka. Kao referentna zbirka koja okuplja životno delo Trumana Kapotea u formi koju je on nazivao svojom „velikom ljubavlju”, „Sabrane priče” potvrđuju Kapoteov status majstora kratke proze. U rasponu od južnjačke gotike do šika Istočne obale, od seoske dece do ostarelih pripadnike urbane elite, ovde se nalaze sva nezaboravna mesta i likovi Kapoteovog dela, u pričama podjednako elegantnim i osećajnim, zastrašujućim i samilosnim.