ROMAN

Ovim romanom se našoj čitalačkoj publici prvi put predstavlja Umberto Notari, snažna i borbena ličnost [...] treće Italije.

Snaga Notarijevog talenta dokumen­tovana je činjenicom da se u Italiji govori o notarizmu kao o nečemu što je specifično Notarijevo, o njegovom stilu, njegovom načinu pisanja, njegovom bizarnom biranju sižea. Protivnici označavaju to kao književ­nu spekulaciju, kao reklamu za bolju prođu, jer je on „spreman da oskvrne svetost groba i obeščasti devicu, samo da uzvitla buku oko svog imena i dela”.

Višestruko nagrađivana prevratnička knjiga koja je progovorila milionima čitalaca na više od 35 jezika.

„Neverovatno duhovita knjiga, čak i kada zadire u samo srce tame.“ – Horn Book

Na žurci kojom je obeležen kraj letnjeg raspusta petnaestogodišnja Melinda pozvala je policiju, ali je pobegla pre nego što su stigli, ne objasnivši nikome ništa. Tako je prva godina u srednjoj školi za nju počela užasno. Učenici je vređaju i maltretiraju, a najbolja drugarica iz osnovne ne razgovara s njom niti želi da sasluša razloge njenog postupka koji je sve razbesneo. Zato se Melinda povlači u sebe i u potpunu tišinu, a sve laži i licemerje srednje škole isplivavaju na površinu. I dok njen pametni i domišljati unutrašnji monolog precizno opisuje iskustvo srednje škole – od „prvih deset laži koje ti kažu“ (osma: „Vaš raspored je napravljen na osnovu vaših potreba“) do klika i klanova koje formiraju vršnjaci – istovremeno osećamo kako se ona guši u svojoj neispričanoj tajni.

Šta se zapravo desilo na toj prokletoj žurci?

„U ovom šokantnom romanu Anderson koristi oštre opservacije i živopisne slike da uvuče čitaoce u um izopštene tinejdžerke. Naracija je, međutim, ispunjena humorom, koji pomaže junakinji da izdrži svoj bol i čitaoce navodi da saosećaju s njom. Istrajni realizam knjige i Melindin teško izvojevani preobražaj dirnuće nas i nadahnuti.“ – Publishers Weekly

„Istočnonemački Lovac u raži.“
– Die Zeit
„Crveni Verter u džinsu.“
– Times

Sedamnaestogodišnji Edgar Vibo umro je u novogodišnjoj noći od strujnog udara. Njegov otac, koji je napustio porodicu kada je Edgar imao pet godina, ispituje osobe bliske njemu da bi saznao šta se tačno dogodilo – i ko je njegov sin zapravo bio. Da bi pomogao čitaocima, sam Edgar sa onoga sveta prekida očeve razgovore s njegovom majkom, najboljim prijateljem Vilijem i s Čarli, devojkom u koju je Edgar bio nesrećno zaljubljen, kako bi nam dao svoju verziju događaja.

Apsurdan, urnebesno smešan i dirljiv, ovaj kultni bestseler istovremeno je satira na život u Istočnoj Nemačkoj i himna mladalačkoj slobodi.

„’Novi’ jadi mladoga V. su stari: ljubav koja boli u obliku ljubomore, poremećen odnos prema društvu u vidu osujećene ambicije. Savremeni Verter voli verenicu, kasnije udatu ženu po imenu Šarlota, koju ne zove Lota kao njegov prethodnik, već ’Čarli’.“ – Frankfurter Allgemeine Zeitung

„Divan mali roman – tragičan, ali pun humora.“ – Star Tribune

Kultna knjiga po kojoj je Frensis Ford Kopola snimio istoimeni film, prodata u više od 15.000.000 primeraka i prevedena na više od 30 jezika.

„Napeto do pucanja, ispunjeno dramom.“ – Chicago Tribune

Život je pun iznenađenja, ali četrnaestogodišnji Poniboj Kertis ne bi se s tim sasvim složio. On zna da može da računa na svoju stariju braću Darija i Sodapopa. Zna da može da računa na svoje prijatelje, prave prijatelje koji mu čuvaju leđa u svakoj situaciji. Takođe zna da može da računa na probleme sa buržujima, bandom bogate dece koja uživaju u prebijanju grisera poput Poniboja i njegovih prijatelja. Jedne noći nakon nedužnog susreta s dve devojke iz više klase napetost raste, ostavljajući jednog buržuja mrtvog, a Poniboj i njegov prijatelj Džoni beže da spasu svoje živote. Ubeđeni da u njihovu verziju događaja vlasti neće poverovati, dečaci se kriju sve dok ih herojski čin ne dovede u centar medijske pažnje.

S. E. Hinton napisala je Autsajdere sa sedamnaest godina, knjigu koja je odmah po objavljivanju postala planetarni hit, ali i bila zabranjena zbog prikazivanja nasilja bandi, opijanja maloletnika, kao i porodične disfunkcionalnosti. Knjiga je, međutim, i danas deo nastavnog plana u srednjim školama u Americi.

„Autsajderi su transformisali romane za mlade iz žanra koji je uglavnom za temu imao kraljice mature, školske sportiste i srednjoškolske ljubavi u mnogo mračniji, istinitiji prikaz sveta.“ – New York Times

„Kad se vratiš, mene ovde više neće biti.”

To su poslednje S.-ove reči Mateu, izgovorene preko telefona jednog jesenjeg dana 1998. Zvuči kao banalna informacija, ali je zapravo njegov oproštaj. S. završava sa iznošenjem svojih stvari iz Mateovog stana nakon završetka njihove ljubavne priče. Mateo se tog dana vraća kuci, u stan u kojem su zajedno živeli sedam godina, i otkriva da je S. sebi oduzeo život. Dok uzalud doziva pomoć, postaje mu jasno da proživljava najbolnije trenutke svog života.

Od tih trenutaka prošlo je gotovo dvadeset četiri godine, tokom kojih Mateo B. Bjanki nikada nije prestao da u umu uobličava ove stranice razdiruće lepote.

U mesecima nakon S.-ove smrti Mateo otkriva da se osobe poput njega, rođaci ili partneri samoubica, nazivaju preživelima. I tako se zaista i oseća: kao glavni junak nekog retkog događaja, neke perverzno jedinstvene boli.

Bes, kajanje, osećaj krivice, izgubljenost: njegova bol je lavirint, neprekidna potraga za odgovorom zašto je to učinio, za nekakvim redom ili čak trenutkom predaha.

Kako bi pronašao mir, pokušaće sve: sreće se s psihijatrima, pranoterapeutima, čak i s jednom vidovnjakinjom. U međuvremenu, kao što je to činio još kao dečak, traži utehu u knjigama i muzici. Ali ni u njima ne pronalazi ništa o svojoj situaciji, nikoga ko bi mogao da ga razume.

Polako počinje da se priseća svoje priče sa S.-om, ljubavi nastale gotovo iz izazova između dvojice muškaraca u svemu različitih, i bez srama beleži sećanja i osećanja.

Zbog toga danas objavljuje ovu knjigu – zato što je tada njemu bilo potrebno da pročita knjigu o životu onih koji ostaju.

Postoji pak još jedan razlog:

„U meni žive dve duše”, piše, „čovek i pisac.” Čovek želi da se spase, pisac želi da se zagleda u ponor.

Pisac koji živi u Mateu dvadeset godina je čekao distancu s koje će pričati o tom ponoru. I kada uspostavi ravnotežu, odatle, iz tog čudesnog položaja, piše ove reči koje, iako su sasvim trezvene, iz njega izbijaju sa snagom i prirodnošću neodložne potrebe. Ono što polažemo u ruke onoga koji čita je dar, tačno, ali dar koji u sebi sadrži izuzetnu težinu.

Pa ipak, svaka od ovih stranica sadrži klicu budućnosti, svedočanstvo o tome da čak i kad nas snađe neizreciva bol, književnost i dalje može da nas spase.

U ovom fascinantnom dokumentu, jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih japanskih pisaca stvorio je nešto što bi se moglo nazvati novom književnom formom. Novo je jer kombinuje elemente mnogih postojećih vrsta pisanja, ali se na kraju ne uklapa ni u jednu od njih.

Na jednom nivou, to se može čitati kao izveštaj o tome kako je slabašan, knjiški dečak otkrio važnost sopstvenog fizičkog bića; "Sunce i čelik" u naslovu su sami po sebi simboli kulta otvorenog neba i tegova koji se koriste u bodibildingu. Na drugom nivou, to je rasprava velikog romanopisca o odnosu akcije i umetnosti, a posebno o njegovoj sopstvenoj visoko uglađenoj umetnosti. Više lično, to je prikaz traganja jednog pojedinca za identitetom i samointegracijom. Ili opet, rad bi se mogao posmatrati kao demonstracija kako se intenzivna individualna preokupacija može razviti u duboku filozofiju života.

Svi ovi elementi su isprepleteni Mišiminim složenim, ali uglađenim i gipkim stilom. Ispovest i samoanaliza, filozofija i poezija se na kraju spajaju da bi stvorili nešto što je samo po sebi savršeno i samodovoljno. To je književno delo koje je pažljivo oblikovano kao i Mišimini romani, a istovremeno pruža neophodan ključ za razumevanje njih kao umetnosti.
Knjiga je dirljiv dokument i veoma je značajna kao pokazatelj budućeg razvoja jednog od najzanimljivijih romanopisaca modernog doba.

Jukio Mišima rođen je u samurajskoj porodici, bio je prožet kodeksom potpune kontrole duha i tela i odanosti caru – istim onim kodeksom koji je stvorio zen-budistički asketizam i samopožrtvovanje. Većina njegovih dela opisuje samoživu osionost i pokvarenost militarista iz tridesetih godina XX veka, kao nespojive sa samurajskim kodeksom. Mišimu su često nazivali ratobornim desničarom, zato što je držao privatnu „vojsku” nenaoružanih mladića, mada ona nikada nije učestvovala u nasilju i uveliko se razlikovala od uobičajenih desničarskih organizacija. Mišima je izuzetno cenio japanske borilačke veštine i ovladao je njima u nadi da će time odbraniti svoje telo od propadanja izazvanog starošću. Godine 1968. postao je kendo majstor petog stepena.

Godine 1970. sa četiri kadeta iz svog Društva štita, posetio je komandanta Japanskih odbrambenih snaga, kako se zvanično naziva Japanska armija. Na njegov znak, kadeti su uhvatili komandanta i držali ga pod pretnjom samurajskim mačem, dok je Mišima zahtevao da se Trideset drugi puk okupi u dvorištu i sasluša njegov govor. Izašao je na balkon i pozvao vojnike da se zajedno s njim „dignu protiv posleratnog demokratskog sistema koji je Japanu oduzeo njegovu armiju i njegovu dušu”. Prekinuo je govor posle samo sedam minuta, pošto njegove reči nisu mogle da se čuju od zviždanja osam stotina razljućenih vojnika. Pošto se vratio u komandantovu kancelariju, izvršio je harakiri, a posle njega to je učinio i njegov glavni kadet Morita.

U ovom romanu, Fuentes se bavi političkom fikcijom jer piše 2003. godine o predsedničkim izborima 2024. Orlov presto je simboličan izraz za fotelju predsednika Meksika Meksiko je pod sankcijama zato što je odbio da učestvuje sa vojskom SAD u okupaciji Kolumbije u borbi protiv narkokartela i što ne prihvata cenu nafte koju zahtevaju Amerikanci. Kazna stiže u vidu gašenju satelita za komunikacije koji je iznajmljen od Amerikanaca tako da Meksiko ostaje bez telefona, računara, televizije i svih mogućih medija

Čudesne avanture Kavalijera & Kleja, remek-delo Majkla Šejbona i raskošni američki roman XXI veka ovenčan Pulicerovom nagradom, seže preko tri kontinenta i nepune dve decenije. Podvig generacije suđenih i nesuđenih umetnika, pokušaj da novinsku karikaturu pretvore u strip kao samostalan i punopravan oblik umetničkog izraza, napraviće od dvojice rođaka žive legende novonastalog žanra. Dok je Evropa razbijena u paramparčad, a Amerika izvodi svoj istorijski ples po ivici između euforije novog doba i Velike depresije, dva mladića stvoriće vrtoglave izmaštane svetove u mrežama mastila na hartiji.


Šta pokreće junaka da navuče masku i pođe u pohod protiv mraka i zla?


Koliko monumentalno mora biti delo da bi se pod njim zakopala lična kajanja i odricanja?


I da li svetovi nikli u bunilu mogu poslužiti kao utočište od stvarnosti i temelj za novi život?

Brigite Rajman (1933-1973) za koju biograf Karsten Ganzel tvrdi da je jedna od najfascinantnijih spisateljica NDR radnju romana BRAT I SESTRA smešta u 1961, kada su dve Nemačke već podeljene, samo ih još ne deli zid.
Reč je o mladoj slikarki Elizabet i njenom bratu Ulrihu, koji posle odlaska njihovog starijeg brata Konrada na Zapad i sam kuje planove da napusti NDR. Ona pokušava da ga odvrati od te odluke, pokušava da ga ubedi da ostane.

„Brat i sestra su više od dokumenta vremena. Autorka je ’tragediju naših dveju nemačkih država’ pretočila u dinamičnu, promišljenu, napetu priču.“ (Berliner Zeitung)

Rut je likovna umetnica i performerka, ima četrdeset godina i sama odgaja sedamnaestogodišnju ćerku Sofiju uz povremenu pomoć baka-servisa. Kad u jednom časopisu naiđe na članak istoričara umetnosti Johanesa, ona je oborena s nogu i na svoju inicijativu ostvaruje susret. Zaljubljuje se u njegov um. Ali Johanes joj izmiče čak i kad je ljubav konzumirana, on je noćna lutalica i „neće da se vezuje...“ Rut odlazi u Bordo da organizuje svoju izložbu u lokalnoj galeriji. Odmah po dolasku, muči je osećanje već viđenog, možda iz prethodnog života? Dok je na pragu lezbijske veze sa kustoskinjom Abel i dok sve vreme proverava mobilni telefon u nadi da će joj se Johanes javiti, osećaj već viđenog kao da u Rut priziva traume iz detinjstva (ili prethodnih života) i ona dospeva u stanje koje je na granici sna i jave.

Priča o divljoj životinji koja živi u harmoniji sa svojim svetom i o čoveku koji traži svoje mesto u prirodi.

„Video sam vuka.“ Penzionisani lovočuvar Ulf, sada u svojim sedamdesetim, ponavlja ovu rečenicu u sebi, ali ne može nikome da otkrije da je u tišini zore prvog dana u godini ugledao veličanstveni primerak ovog šumskog samotnjaka. Nešto se lomi u njemu i on oseća sve intenzivniju vezu sa ovom životinjom. Obojica su lovci, obojica usamljenici, ali zašto se sada oseća kao uljez?

Njegova prva iskustva u šumi sa ocem, nekada izvor neizmerne radosti, sada su gorka; njegovi lovački dnevnici, na koje je bio toliko ponosan, sada mu izgledaju kao običan spisak ubistava. A više nisu dovoljni ni njegov udoban svakodnevni život ispunjen ljubavlju i rutinom ni društvo njegovog vernog psa – izgubljen je među svojim trofejima i tradicijom i običajima društva čije nasilje sada opaža.

„Pretvori se u vuka je sinteza svega najboljeg u književnosti koju je napisala voljena autorka, i bez svake sumnje najbolje čitalačko iskustvo koje sam imao u dugo vremena.“ – Skonska Dagbladet

Nakon deset godina pauze, najveća švedska autorka vraća se sa maestralnim romanom o čovekovom odnosu prema prirodi, starenju u XXI veku i tome šta znači biti čovek. Godine 1978. izabrana je za člana Švedske akademije, ali se 1989. povukla. Njena dela prevedena su na više od 30 jezika, a osvojila je većinu najvažnijih književnih nagrada u Švedskoj, uključujući i nagradu August, i to dva puta.

O autoru:

Ćeštin Ekman je švedska autorka. Karijeru je započela nizom uspešnih detektivskih romana, ali je kasnije nastavila da se bavi psihološkim i društvenim temama. Njena kasnija dela vratila su se formi detektivskog romana. Godine 1978. izabrana je za člana Švedske akademije, ali se 1989. povukla. Odlikovana je Litteris et Artibus medaljom, nagradom za izuzetan doprinos kulturi, 1998. godine.

Prepuna optimizma, neodoljiva priča o životu jedne sasvim obične neobične žene.

Na prvi pogled, Meredit ima sve:
Najbolju prijateljicu Sejdi.
Voljenog mačka Freda.
Ne preterano zahtevan posao.
Mnogo vremena za slagalice, poeziju Emili Dikinson i usavršavanje recepata za kolače.

Ipak, nedostaje joj hrabrosti da pređe prag svog stana, iz kojeg nije izašla neverovatne tri godine. Neočekivani gosti se iznenada pojavljuju u njenom savršeno uređenom životu. Prvo dva nova prijatelja, a onda i njena starija sestra sa kojom već dugo nije u kontaktu. Sviđalo se to njoj ili ne, svet kuca na njena vrata. Da li će se usuditi da ga pusti unutra?

„Smejaćete se i plakati dok vam briljantna autorka ove briljantne knjige predstavlja Meredit, koja, nakon što je provela tri godine zatvorena u svojoj kući, smišlja kako da se, korak po korak, vrati u svet.“ – Džilijan Makalister

„Predivan, šarmantan roman... Nežan, dirljiv, zabavan i pun nade, sa hrabrom junakinjom koja će vas uvući u svoju priču.“ – Dženifer Sejnt

O autoru:
Kler Aleksander živi sa svojom porodicom na zapadnoj obali Škotske. Slobodna novinarka, pisala je o roditeljstvu, trezvenosti, mentalnom zdravlju i blagostanju za novine, uključujući Vašington post, Indipendent, Hafington post i Glamur. Kada ne piše ili se ne brine o deci, ona je na svojoj dasci za veslanje i razmišlja o svojoj sledećoj knjizi.

Da bi se naslikalo ništavilo, prvo ga je trebalo pronaći. Mone je uradio i više od toga: stvorio ga je. Nije mu promaklo da rešenje problema ne leži u tome da se ništavilo dosegne odbacivanjem realnosti (svaka apstraktna slika u stanju je to da postigne), već njenim postepenim urušavanjem i razgradnjom. Shvatio je da je ništavilo za kojim je tragao bilo Sve, zatečeno u času njegovog trenutnog odsustva. Zamišljao ga je kao kakav slobodan prostor između onoga što postoji i onoga čega više nema. Bio je svestan da će to biti prilično mukotrpan posao.

Priča je grad, i grad je priča, lična i opšta, a njihov međuodnos stvara roman sa bezbroj rukavaca. Bez obzira na savremene teorije intertekstualnosti i intermedijalnosti, Bariko želi da ispita granice pojma u gradu koji se ne pojavljuje ni na jednoj mapi – Klosingtaunu, sačinjenom od mnoštva ličnih priča i odnosa između genijalnog dečaka Gulda, njegovog unutrašnjeg sveta, i Šaci Šel, guvernante koja pokušava da napiše vestern u prostoru koji „predstavlja sve što bi grad mogao biti“, kako i sam Bariko kaže. Italo Kalvino je svojevremeno, verovatno sledeći istu ideju kao Bariko godinama kasnije, napisao knjigu Nevidljivi gradovi, u kojoj je svaki grad predstavljen ženskim likom, sa svim svojim osobinama i karakterom. CITY odlazi korak dalje, njegova personalnost ima bezbroj lica i načina predstavljanja. Zato u ovom romanu postoji istovremeno utisak i prisustva smisla i njegovog odsustva, odnosno naknadne konstrukcije suštine od fragmenata imaginacije glavnih junaka, te nikada tačno ne možemo odrediti gde prestaje književni junak, a počinje njegova unutrašnja priča.

„Ova knjiga je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme što teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. U njoj ima automobila, autobusa, tu je čak i jedan televizor. Na jednom mestu pojavljuje se gospodin koji prodaje jednu prikolicu. U njoj, doduše, nema kompjutera, ali valjda će i oni jednog dana doći na red. Što se tiče likova-ulica, tu tek ima svega“, zapisao je Bariko o svojoj knjizi.Svila je sva u znaku preobražaja, kao što se larve svilene bube pretvaraju u leptire. Tako se i znanja o svetu i ljubavi preobražavaju u sudbinu skoro svih junaka ovog romana. Erve Žonkur bivši oficir ne kreće na put u Japan samo da donese larve svilene bube i spasi svilarsko zanatstvo svog grada Lavildjea, on kreće na kraj sveta. A svaki kraj poznatog podudara se sa granicama spoznaje vlastite ličnosti i znanja o svetu. U Japanu nakon prve neuspele trgovine upozaje Hara Keja, koji mu daje larve svilene bube, iako je takva vrsta trgovine u Japanu do tada bila zabranjena. U selu kod Keja upoznaje ženu sa licem devojčice i tu počinje ljubavna priča koju više čitamo u posledicama a najmanje u konkretnim događajima. Dodir „gospodarice“ – žene sa licem devojčice je dodir svile, osećaj koji se ne zaboravlja i zbog koga je Žonkur spreman da krene ponovo na kraj sveta, iako je tamo rat, ali i drugi likovi koji ga okružuju učestvuju u tom putu iako ne putuju sa njim.

U stvari sva putovanja su kretanja između želje i patnje. U Žonkurovom slučaju treba stići brzo pre nego što se larve otvore ili uginu. Tako je i sa njegovim osećanjima ali neke slike i dodiri ostaju zauvek.

Sva od sažetih emocija Svila je priča o dodirima svetova i večnom pamćenju ljubavi. Ovaj roman je potvrdio kao pisca, u svetskim okvirima, Alesandra Barika i doneo mu svetsku slavu.

„Smeo, skladan i maestralno napisan roman.“
– npr.org

Ko je Sofi Stark? Briljantna režiserka, ljubavnica, supruga, prijateljica, izdajnica. Sofi nije lako razumeti jer beskrupulozno koristi priče iz života bliskih osoba da stvara filmove koji joj donose priznanje kritičara i oduševljenje publike. Od neupadljive devojke i osobenjaka Sofi naglo postaje zvezda, što će skupo koštati one koji je vole, a naposletku i nju samu.

Snažan i provokativan roman Život i smrt Sofi Stark je priča o moći umetnosti da transformiše – ali i uništi – ljudske živote, kao i o nagonu umetnice da stvori nešto veće i važnije od sebe, čak i ako to podrazumeva žrtvovanje svega što voli.

„Pročitala sam Život i smrt Sofi Stark sa knedlom u grlu. Reč je ne samo o briljantnoj analizi ljudskog genija i štete koju svojim delovanjem može da nanese, već i o vanserijski dobroj priči.“
– Ema Donahju, autorka romana Soba

„Beskompromisni, napeti ekspoze o nesuđenoj zvezdi filmske scene. ’Prijatelji’, bivši ljubavnici, filmski kritičari slikaju portret neshvaćene kultne režiserke i mostova koje je spalila na svom kratkom pohodu kroz život.“ – Marie Claire

„Radnja se razvija laganim tempom i raspliće se, iako je njen ishod otkriven u naslovu romana, sa iznenađujućom emocionalnom dubinom... Fascinantna analiza onoga što je potrebno uložiti u umetničko stvaranje i, što je još važnije, onoga što je potrebno da bi se voleo neko ko se tim stvaranjem bavi.“ – Kirkus

„Ovaj bogato osmišljen roman pruža slojevit pogled na njegovu neuhvatljivu junakinju.“ – Guardian

Debitantski roman Irene Jordanove neodoljivo podseća na dva kultna filmska ostvarenja – Nešto između Srđana Karanovića i Bertolučijeve Sanjare. Glavni protagonisti, Marija, Gorazd i Janes čine ljubavni trougao oko kojeg radnja osciluje, a takođe se smenjuju i u ulozi naratora. Roman uglavnom sačinjavaju reminiscencije troje junaka na tinejdžerske i studentske dane ispunjene žurkama, opijanjem, upotrebom narkotika, usputnim seksualnim odnosima i nedozrelim emotivnim vezama, zbog čega će se ovo literarno delo posebno svideti ljubiteljima coming of age žanra. Ipak, u pitanju je vrlo slojevit tekst koji takođe sadrži društveno-kritičku dimenziju, kao i elemente romana – misterije. Izazovan ne samo na žanrovskom, već i na stilskom planu, roman se kreće između neorealizma i nadrealizma, zbog čega čitalac u fikcionalnom svetu Jordanove teško može da uspostavi granicu između jave, uobrazilje i sna.

Dirljiva saga o ljubavi, poreklu, porodičnim tajnama, pripadnosti i otuđenosti, ali i zanemarenim žrtvama rata'

Početak jula obeležavamo kultnom knjigom osamdesetih, provokativnim romanom Beti Blu Filipa Džijana. Inspirisan američkom književnošću i piscima poput Selindžera, Karvera i Milera, Džijan je smelim i neobuzdanim jezikom i stilom uzdrmao tadašnju francusku književnu scenu i osvojio čitaoce širom sveta. Beti Blu je roman o strastvenoj i burnoj ljubavi pisca neobjavljenog romana i senzualne, impulsivne Beti. Kako se njihova veza produbljuje, Betino mentalno zdravlje se pogoršava, što dovodi do niza dramatičnih i potresnih događaja. Ovo je priča o buntu protiv konvencija, o žudnji za životom, o ljubavi lišenoj svake osrednjosti, o vrtoglavom padu u autodestrukciju i o svetu koji pritiska, gazi i lomi marginalizovana i krhka bića.

Po romanu je snimljen istoimeni, takođe kultni film sa Beatris Dal, preporučujemo vam da ga pogledate ako već niste. Knjiga je, naravno, bolja.

Postavljajući čitaoce u središte upornog, opsesivnog, očajničkog traganja za tajnom, za majkom, za sobom samom i ranom koja se prenosi iz generacije u generaciju, Vigdis Jurt opterećuje čitateljku bolom i tegobom koje sama junakinja nosi i kojih se na kraju oslobađa. Čitateljka (ili čitalac) ostaje zamišljena nad onim što se upravo odigralo, dostiglo vrhunac i primirilo, s pitanjem o sebi samoj. Ako bismo na sopstveni doživljaj primenili kriterijum Johane Hauk da „istinitost dela ne počiva u njegovom odnosu prema takozvanoj stvarnosti, već u načinu na koji deluje na posmatrača”, sigurna sam da bi većina čitalaca potvrdila da je ovaj roman istinit, bolno istinit.

O autorki:
VIGDIS JURT (1959) napravila je uzbudljivu književnu karijeru i napisala mnoge popularne knjige za decu i odrasle. Danas je nagrađivana autorka i jedna od najzanimljivijih, savremenih pisaca Norveške.

Dobitnica je niza nagrada i priznanja, među kojima su: Søren Gyldendal-Prisen, Nagrada kritike 2012, Brageprisen, nagrada Amalija Skram, Aschehougprisen i Nagrada prodavaca knjiga 2016.
Njene knjige su objavljene u 30 zemalj."

Poslednji roman Pola Ostera, Baumgartner, kritičari su pre svega predstavili kao prozu koja se bavi starenjem, sećanjem i gubicima. Ali za njegovog protagonistu, Saja Baumgartnera, profesora filozofije i etike na Prinstonu, koji se nalazi na kraju svog profesionalnog puta, one su povod za pokušaj da se nastavi dalje. Onog dalje, iz Nemuštog Samjuela Beketa: „Ne mogu dalje. Idem dalje“. Starenje je tu da bi Baumgartner naučio da uvažava nove zakonomernosti svog tela, što on i čini, mada ponekad pravi grube, smešne i trapave greške. Ta starost u kojoj zatičemo junaka romana nije naročito duboka, ona više zastrašuje brojevima, Osterovim omiljenim linijama za iscrtavanje vremenskih mapa: godine rođenja, odlaska na studije, ključnih susreta s najdragocenijim osobama, i šire, godine istorijski važnih dešavanja koje utiču na njegove junake. Ali sve je to zapravo periferno, sva ta fakta su samo sigurnosni planinarski klinovi da se njegov junak ne bi survao u ambis ličnih i kolektivnih sećanja, parališućih gubitaka i nesavladivog bola. Oni su za njega materijalni dokaz da postoji i da shvata svet oko sebe. Vedrina i tama, humor i tragika, ali i potreba za ljubavlju i zajedništvom, boje ovu priču čiji je kraj takav da sve može krenuti ispočetka. - Ivana Đurić Paunović

Specijalno izdanje povodom dvadesetpetogodišnjice objavljivanja omiljene knjige koja je promenila milione života pričom o nezaboravnom prijateljstvu, bezvremenoj mudrosti starijih generacija i isceljujućom lekcijom o gubitku i žalosti – s novim autorovim pogovorom.
„U životu je navažnije naučiti kako da pružiš ljubav i da je prihvatiš.”

Možda su to bili deka ili baka, neki nastavnik, kolega. Neko stariji, strpljiv i mudar, ko vas je razumeo kad ste bili mladi i prodorni, ko vam je pomogao da sagledate svet kao dublje mesto, dao vam zdrav savet kako bi vam pomogao da nađete svoj put.

Za Miča Alboma, ta osoba bio je njegov profesor s koledža Mori Švarc.

Možda ste, kao Mič, izgubili vezu sa svojim mentorom dok ste išli svojim putem, te je i uvid izbledeo, a svet je izgledao hladnije. Zar ne biste voleli ponovo da vidite tu sjajnu osobu, da joj postavite najveće pitanje koje vas još proganja, da čujete mudrosti koje su potrebne u vašem užurbanom sadašnjem životu, kao što ste ih slušali kad ste bili mlađi?

Mič Albom je dobio drugu priliku. Ponovo je pronašao Morija tokom poslednjih meseci profesorovog života. Znajući da umire, Mori se svakog utorka sastaje s Mičem u svojoj radnoj sobi, kao što su to radili na koledžu. Njihov ponovo uspostavljen odnos preobrazio se u poslednji „kurs”: lekcije iz života. „Istina je, Miče”, kaže Mori, „da ćeš kad naučiš kako da umreš, naučiti kako da živiš.”

Utorci s Morijem predstavljaju čarobnu hroniku njihovog zajedničkog vremena posredstvom koje Mič deli sa svetom Morijev poslednji dar.

Radnja romana Sporedan detalj otpočinje u leto 1949, samo godinu dana nakon rata koji Izraelci slave kao Rat za nezavisnost, a Palestinci oplakuju kao Nakbu, katastrofu koja je dovela do raseljavanja i proterivanja više od sedamsto hiljada ljudi. Nakon što uhvate i zarobe mladu beduinku, izraelski vojnici je siluju, ubiju i zakopaju u pesak.

Godinama kasnije jedna mlada žena u Ramali postaje do te mere fascinirana ovim „sporednim detaljem“ u istoriji izraelsko-palestinskog sukoba da se upušta u opsesivnu potragu za istinom koja će je odvesti na rizično putovanje…

Prateći dva toka naracije, Adanija Šibli majstorski pripoveda o sadašnjosti koju neprekidno proganja prošlost.

„Autorkina objektivnost u načinu pripovedanja dobija puni smisao kako se roman približava kraju, zbog kojeg će vam zastati srce.“ – Dž. M. Kuci

„Izvanredno umetničko delo, Sporedan detalj vas neprekidno iznenađuje i prožima. Retka kombinacija moralne inteligencije, političke strasti i formalne virtuoznosti." – Pankadž Mišra

„Svi romani su politički, i Sporedan detalj, kao jedan od najboljih, prevazilazi granice autorkinog identiteta i podneblja. Šibli piše nenametljivo, ali minuciozno.“
– Guardian

„Izvanredna, važna knjiga.“ – Lit Hub

Priča o ljubavi i čežnji, a kao i sve ljubavne priče, i ova je komplikovana…

Roman predodređen da postane klasik.

Četiri sestre iz radničke klase Vankuvera, još ošamućene od posledica Prvog svetskog rata i bolesti koja im je otela jedinog brata, s mukom sastavljaju kraj s krajem, ali nastoje i da što lepše iskoriste uzbudljive dvadesete godine dvadesetog veka.

Morag je trudna; ona voli Luelina, svog muža.

Džordžina svog ne podnosi i sanja da stekne obrazovanje.

Harijet Džin, koja i dalje živi sa majkom, zavisnicom od opijuma, zaljubljena je u ženu.

Ajla je takođe trudna – i zaljubljena u sestrinog muža. Samo još jedna živa duša zna za Ajlinu trudnoću, a to nije otac njenog deteta.

Nakon Ajline odluke da pribegne tajnom i nestručnom abortusu, Luelin odlučuje da se osveti, ali kome i zbog čega? Šta će to promeniti u Ajlinom životu i u životu njenih sestara? U životu žena? I kuda osveta može da odvede čoveka kao što je on, policijskog detektiva upletenog u krijumčarenje alkohola u doba prohibicije?

Baveći se složenim društvenim temama prošlog veka, ovaj roman glasno progovara o našoj stvarnosti. Istovremeno elegantna i duhovita, s neodoljivom postavkom likova, ovo je nežna pripovest o ljubavi koja se ne sme obznaniti, o gubicima i kajanjima, riziku i prkosu, trajnom prijateljstvu i moćnim porodičnim sponama.

„Ova knjige uspeva da bude istovremeno: krcata akcijom, umešno napisana, razigrana, aktuelna, za sva vremena, teška, laka, ubedljiva proza na temu prošlosti koja se lako može povezati sa sadašnjim trenutkom. Naprosto predivan roman.“ – Pickle Me This

„Roman sa ovakvim zapletom sjajno parira svim Netfliksovim saspens serijama. Čitaoci će vapiti da provedu još vremena sa sestrama Mekenzi.“ – Edwards Bookclub Reviews

„Emotivno žestok roman.“ – Historical Novel Society

Najzapaženiji turski pisac posle Orhana Pamuka

Roman koji otkriva ogoljenu istinu onih kojima je rat oduzeo pravo na život

Da je čovek započeo život u paklu, da li bi mogao da odbije da bude demon?

Zamir je imao samo šest dana kada je u izbegličkom kampu na granici Sirije i Turske, gde ga je ostavila majka, eksplodirala bomba. Odgajan u sirotištu humanitarne organizacije, korišćen kao prigodna maskota za prikupljanje donacija, oduvek je bio svedok i sredstvo mahinacija.

Uoči 21. veka Zamir radi u misiji pri Prvoj svetskoj mirovnoj fondaciji. Usled vrtoglavih mirovnih scenarija, zavera i borbi, on pokušava da nađe odgovor na pitanje kako doći do pomirenja. Upoznaje ministre, diktatore, teroriste. Da bi ih naterao na pregovore, on ih obmanjuje i ucenjuje. Ne dozvoljava sebi da predahne, i ne staje ni pred čim. Mir, pre svega. Mir po svaku cenu.

Hakan Gundaj vrlo iskreno i ubedljivo razotkriva zakulisne radnje, korupciju i licemerje koji se kriju iza dobročinsatva humanitarnih organizacija, cinizma pojedinaca, ali i načina na koji Zapad pere svoju savest. U alternativnom svetu koji bolno podseća na ovaj u kojem živimo, on iznosi na videlo savremene društvene teme oko kojih gradi uzbudljivu fikciju s nezaboravnim junakom u glavnoj ulozi.

Sa ironijskom distancom naspram stvarnosti, Matej Krajnc nas, stilski čisto i bez viškova, uvodi u vrtoglavo brz sled događaja iz života glavnog junaka koji je ujedno i narator. Kako bi čitalac ostao na nogama u ovoj jurilici, glavni lik mu se povremeno neposrednije obrati, intimno i šarmantno, a zatim ga pušta u novo poglavlje kao što iskusni trener boraca u ringu prepušta novoj rundi.

„Balada za benzinsku sa sirom“ se u sadržaju i formi konstantno kreće između ruske poezije i američke proze dvadesetog veka.

"Čini mi se da je besmisleno živeti. I pitam se: „Zašto moje misli vrludaju?“

Jurila sam da završim školu, gimnaziju, fakultet. Postala sam profesor, postigla uspeh, počela da zarađujem; udala sam se, razvela, ponovo se udala, otvorila školu, zaradila novac, situirala se. Čemu žurba? Kao da su predamnom mete i kad pogodim jednu, jurim drugu, žurim, trčim. Onda zastanem i pogledam unazad. Godine su proletele. Ciljevi su ostvareni, a kuda ja idem? Našla sam jednu sedu u kosi, nisam je tražila, ali evo i druge. Kako dete raste, rastu i problemi. Pomislim na majku i oca, oni sede i čekaju Azraila. Je li svet nekakav hotel?

Kadkad, imati sve znači sve izgubiti. Kamo sreće da se život završio u toj jurnjavi dok sam imala potrebu da jurim za nečim. Mirne vode zaudaraju, a ja stalno kaskam.

O autoru:
Pravo ime mu je Omer Okču. Rođen 1932. godine u Erzindžanu, Ismail je uzeo pseudonim za prezime Hekimoglu od svog dede koji je bio poznat po nadimku Ismail Efendi jer mu je otac bio lekar (hekim, tr. – lekar). Njegov otac, Fahri Efendi služio je u vojsci Kazim Karabekir Paše dugi niz godina i odlikovan je Medaljom nezavisnosti. Majka, gospođa Mahbube iz Kemahlija bila je prefinjena osmanska dama.

Smatrao je da svoje misli i ideje o tome kako treba da izgleda islamski život treba da unese u svoja dela. Svoj, turskoj čitalačkoj publici veoma poznati roman Minyeli Abdullah je pisao noću, u tajnosti. Objavio ga je 1965. godine u časopisu Babiali Sabah, potom je zabranjen, a Hekimoglu je više puta saslušavan i hapšen. Roman je doživeo čak 80 izdanja (!!) i dugo je bio ubedljivo najčitanija knjiga u Turskoj.

Februara meseca 2002. godine, za vreme jutarnje molitve u džamiji, doživeo je izliv krvi u mozak, nakon čega mu je leva strana tela ostala gotovo paralizovana. Uprkos tome, nastavio je sa pisanjem, ali se u tom periodu više posvetio književnosti za decu. Umro je 15. januara 2022. godine.

Čovek koji je izgubio smisao života.

Mačak koji traži dom.

Dirljiva i zabavna priča o neobičnom prijateljstvu.

Mnogo je teško biti mačak kada morate da se nosite sa ljudima!

Nestabilni, nerazumni, neodlučni – oni su vrsta koju treba posmatrati sa pažnjom i nepoverenjem. Rihard Gold nije izuzetak: ima sve što možete da poželite, a ipak provodi dane na sofi, pije dok na TV-u gleda turnire u pikadu – ili s vremena na vreme stoji na stolici i igra se konopcem koji visi sa plafona.

Ali upravo tako upoznaje Frenkija, mačka lutalicu koji ne samo da priča već i razmišlja, i veterinarku Anu Komarovu, a njegov život počinje da se menja. Uprkos Goldovom ne baš prijatnom karakteru, Frenki bira upravo njega, možda zato što ima ogroman TV, supermekani krevet i mnogo hrane. Ili možda zato što im je obojici potreban prijatelj i što ih spaja nešto duboko i izuzetno, iako oni to još ne znaju.
Između filozofskih razgovora, putovanja u Holivud, mišićavih veverica, jazavičara sa tri noge, ljutih rakuna i ljubavnih pesama, otkrivamo krhke i neočekivane veze prožete nežnom ironijom, kroz priču o susretu dvojice gubitnika – od kojih bar jedan čvrsto veruje u srećan kraj.

Jednostavna filozofija mačjeg života leči srce i dušu i podseća nas na to da uvek ima dovoljno dobrih razloga za život.

„Drsko, smešno i tužno u isto vreme.“ – DONNA

„Sa Frenkijem, Johen Guč i Maksim Leo su stvorili pomalo bizarnu, prilično pametnu, ali doduše pomalo čudnu knjigu, a sam Frenki je ležeran, samouveren i pomalo egocentričan mačor.“ – Goslarsche Zeitung

„Roman iz perspektive mačke koja govori "ljudski" i budi nekoga ko je umoran od života: moglo je dakrene užasno naopako, ali ovde je uspelo na divan način.“ – FOCUS

Ovaj roman bio je vodeći naslov za proleće 2023, a do juna je prodato više od 80.000 primeraka.
Jedan je od najprodavanijih romana u Nemačkoj i dugo je bio na vrhu bestseler liste Spiegel-a.

O autoru:
Johen Guč je rođen u Berlinu 1971. On je novinar nemačkog magazina Špigel i kolumnista novina Berliner cajtung. Dobitnik je nagrada Teodor Wolf i Henri Nanen, najprestižnijih nagrada za novinarstvo u Nemačkoj.

Maksim Leo je novinar i pisac. Rođen je na istoku Nemačke, a studirao je političke nauke u Berlinu. Urednik je novina Berliner cajtung od 1997.

Zajedno su napisali nekoliko bestselera, među kojima je najuspešniji Frenki, a za njihov zajednički šou se redovno traži karta više.

Lepa i magnetična Katrin previše puši, prebrzo vozi, suviše se smeje i previše ekstravagantno voli. Haotična, zagonetna i veća od života, ona je žena kojoj je „draže bilo da se udavi, nego da živi u mirnim vodama”. Ipak, kada je hospitalizuju nakon trećeg razvoda i mentalnog sloma, sve se menja. Upravo u toj tački, u kojoj svedočimo gašenju jedne vatrene nezauzdane ženske prirode, krije se pravi početak ovog romana. Ono što se isprva predstavlja kao veličanstveni spomenik ženi koja je ceo život provela u bekstvu, na širem planu ukazuje se kao porodična povest. Jer naratorka ove priče zapravo je Katrinina ćerka Violen.

Kombinujuću spektakularnu žestinu jezika, sa crtom crnog humora i zadivljujućom emocionalnom hrabrošću, Violen Uisman nam u svojoj debitantskoj prozi, zagnjurenoj duboko u detinjstvo i odrastanje sa harizmatičnim, manično depresivnim roditeljem, nudi senzibilno i pronicljivo propitivanje ženstvenosti i majčinstva. Kroz tri dela ove hrabre autofikcije, perspektiva naratorke menja se od dečje naivnosti, preko adolescentskog otpora prema majci do prihvatanja i razumevanja koje donosi odraslo doba.
Kraljica u bekstvu izvrsno je iskovana priča o vrtoglavim visinama i razornim padovima jedne koliko neodoljive toliko i nemoguće majke, ali i roman o potrazi ćerke za stvarnom ženom koja se krije iza lika majke.

Šta radiš kada si usamljena i prazna?
Izmisliš ljubav: da voliš i da si voljena.
Šta radiš kada je bol jači od tebe?
Upucaš ga između očiju.

Zajedno s metkom, iz revolvera izlaze potiskivani bes, očaj i strah, i junakinjin unutrašnji svet počinje da se prosipa pred čitaocem. Ispovest neimenovane žene iskrena je i sirova, bez teških metafora i kitnjastih slika, ona nam jednostavno govori Ovako je to bilo. Orkan njenih reči snažno odzvanja stranicama ove knjige otkrivajući istoriju jednog praznog i naglo prekinutog braka. Priča o međuljudskim odnosima odigrava se na pozornici iscrpljujućih i striktnih društvenih očekivanja zbog kojih nijedna uspešna veza nije moguća. Opterećeni i zaslepljeni sopstvenom tugom, junaci ne mogu u potpunosti da dožive jedni druge, zbog čega u ovom romanu i nema negativnih likova – svi su podjednako loši.

Pre trideset godina, na napuštenom placu jednog mirnog kvarta, pronađeno je telo tinejdžerke, iskasapljeno i spaljeno. Istraga je završena bez rezultata, a njena porodica – koja je pripadala srednjoj klasi obrazovanih i predanih katolika – raspala se u tišini.

Tri decenije kasnije, skrivena istina polako počinje da izlazi na videlo, zahvaljujući neuništivoj očevoj ljubavi prema svojoj ćerki. Ta istina će otkriti surovu stvarnost koja se krije iza poslušnosti i verskog fanatizma.

Jedan od najvećih romana našeg doba.- – New Yorker

Sve stvoreno, usklađeno, sve što se odnosi na svakidašnjicu, na ljudsko gnezdo i poredak, sve je to otišlo u prah i pepeo zajedno sa preokretom celog društva i njegovim preuređenjem. Sve uobičajene vrednosti su odbačene i razorene. Ostala je samo nesvakidašnja snaga gole, do poslednjeg končića opljačkane duše, za koju se ništa nije izmenilo zato što je ona u svim epohama podjednako zebla, drhtala i težila onoj najbližoj pored sebe, isto tako obnaženoj i usamljenoj. Ti i ja smo kao prvi ljudi, Adam i Eva, koji na početku sveta nisu imali čime da se pokriju; mi smo isti takvi golaći i beskućnici sada, na njegovom kraju. I ti i ja smo poslednje sećanje na sve ono neizmerno veliko što je učinjeno u svetu za mnoge hiljade godina između njih i nas, i, kao uspomena na ta iščezla čudesa, mi dišemo i volimo i plačemo i držimo se jedno drugoga i jedno drugom hrlimo.

Doktor Jurij Andrejevič Živago je pesnik, filozof i lekar čiju sudbinu pratimo u periodu između Ruske revolucije i Drugog svetskog rata. Iako srećno oženjen, Živago je neprestano uzdrman ratom, glađu, društvenim previranjima, ličnim očajanjem i, konačno, neobuzdanom ljubavlju prema Lari, ženi revolucionara.

Opisujući život jednog ruskog intelektualca u burnim istorijskim okolnostima, Pasternak je napisao remek-delo ruske književnosti zahvaljujući kojem je, pored ostalog, dobio Nobelovu nagradu za književnost 1958. godine. Istražujući večne teme poput ljubavi, vere i snage duha, Doktor Živago je postao generacijama čitalaca jedan od omiljenih romana i utemeljio se kao klasik ruske književnosti.