ROMAN

Plot thickens... Nastavlja se lutanje dilerke antikvarnim knjigama Tare Selter, zarobljene u večitom 18. novembru u kojem se budi evo već 1144 dana!

Posle perioda poricanja, lažne nade, depresije i malodušnih pokušaja – svesna da joj muž Tomas ne želi i ne može pomoći – Tara Selter polazi u potrazi za vremenom najsličnijem onim godišnjim dobima koja joj izmiču. U tome joj pomaže slučajan susret s jednom meteorloginjom.

U I delu Tara je pokušala da bude astronom amater, u ovom je amater meteorolog. Odvažna Tara je uverena da je vreme tu blizu, možda teče kao ponornica pod njenim stopalima, pa je potreban samo nekakav iskorak. Kosmička usamljenost i studen – što je lako čitati i kao klimatski triler – ne uspevaju da obeshrabre dilerku književnim retkostima. Jer, njoj vreme teče, ona stari, dok ljudi koje ponovo sreće u osamnaestom novembru – ostaju nepromenjeni, neznaveni o muci u koju je teško poverovati.

Ali, Tara otkriva da nije jedina koju muči dan koji se večito ponavlja! Solvaj Bale (Solvej Balle; 1962) probila se početkom 1990-ih serijom knjiga prozaida koje se sada u retrospektivi uglavnom smatraju kratkom prozom, a ne poezijom, da bi se onda ućutala i posle urednikovanja (zajedno sa Kristinom Heselhold) u časopisu Plava kapija, praktično nestala s književne scene. Trijumfalni povratak i mnogo prevoda na strane jezike donelo je sedmoknjižje „O izračunavanju zapremine I – VII“, čija su prva dva dela već ovenčana Nagradom Nordijskog književnog saveta. Prevodi se nižu jedan za drugim.

Teško je možda odavde shvatiti koliki uticaj može imati osećanje greha usađeno strogim religioznim vaspitanjem u danskoj provinciji pod kapom Unutrašnje misije.

Krivica zbog fizičke raspolućenosti u dogmatskim pridikama proklamovanog jedinstva čoveka i sveta obeležava pogled na svet pripovedačkog subjekta. Jednog dana dečak vidi da nema više konja za vuču. Odvezeni su u klanicu, jer došlo je vreme mehanizacije.

Ovo je priča o individuaciji koju je odredio taj prizor „boksova punih krvi“ i zamišljanje tih očiju konja. Te oči su otad postale dečakove oči i nikada ništa više neće biti isto… Individuacija dečaka u porodici s emotivno bezobzirnim ocem i rođacima koji su u silini vere često dirljivo nepovezani s realnošću, te više liče na likove neke seoske sapunske opere, dešava se u susretu sa smrću, kako pomenutih konja tako i smrću članova porodice. Pripovedač u knjizi ima dva glasa, jedan onovremski, detinji, drugi pak s naknadnim uvidom, kada pokušava da objasni (ali ne i racionalizuje) ponašanje članova svoje rodbine, pre svega s teorijom o očevoj nedijagnostikovanoj depresiji.

Malom Hansu Otu drugovi iz razreda ne dolaze, jer njihove familije nisu u Unutrašnjoj misiji a ona je na dva koraka od amiške zajednice. Naravno da nije, ali recimo to tako, u svrhu delimičnog objašnjenja. Ta misija se pominje i u romanu Mračna komora Kamile Hjernholm Olsen.

Kako usaglasiti apsurdnu smrt voljenih osoba s Bogom? I ovde čujemo onaj krik, poznat odvajkada, krik upućen Bogu. „Zašto nju/njega?“ Osećanje neprilagođenosti i ogromne usamljenosti ne sprečava pripovedača da svojim likovima priđe s ljubavlju i saosećanjem, da se iskreno zapita šta bi bilo kad bi bilo… I čitaocu će biti žao umornih konjâ i pripovedačeve sestre i dobrodušne tetke kojoj je oduzeto pravo na obrazovanje.

Zaista, u danskoj književnosti nije sve Kopenhagen. Hans Oto Jorgensen (Hans Otto Jørgensen; 1954) možda je jedini ruralni danski pisac danas, pesnik, romanopisac, pripovedač, antologičar, autor knjiga za decu i omladinu. Odrastanje na selu i posao u stočarstvu obeležili su njegovo stvaralaštvo: on je hroničar svoje porodice a time i života na selu (svetlosnim godinama daleko od metropole sa sve televizijom i popularnom kulturom), počev od strogog crkvenog uticaja pa do promena koje je uvođenje mehanizacije donelo u poljoprivredu.

Stočar po obrazovanju, Jorgensen je dugo bio omiljeni rektor Škole za pisce. Njegovo delo se opsesivno bavi smrću i krivicom, i odlikuju ga naturalistički precizan opis i potpuno odsustvo postmodernih metoda.

Rut je likovna umetnica i performerka, ima četrdeset godina i sama odgaja sedamnaestogodišnju ćerku Sofiju uz povremenu pomoć baka-servisa. Kad u jednom časopisu naiđe na članak istoričara umetnosti Johanesa, ona je oborena s nogu i na svoju inicijativu ostvaruje susret. Zaljubljuje se u njegov um. Ali Johanes joj izmiče čak i kad je ljubav konzumirana, on je noćna lutalica i „neće da se vezuje...“ Rut odlazi u Bordo da organizuje svoju izložbu u lokalnoj galeriji. Odmah po dolasku, muči je osećanje već viđenog, možda iz prethodnog života? Dok je na pragu lezbijske veze sa kustoskinjom Abel i dok sve vreme proverava mobilni telefon u nadi da će joj se Johanes javiti, osećaj već viđenog kao da u Rut priziva traume iz detinjstva (ili prethodnih života) i ona dospeva u stanje koje je na granici sna i jave.

Roman E, jbg! je veoma čitljiv, duhovit, svež i inventivan, ne pati od pseudointelektualizma i intelektualnog pomodarstva, gomilanja citata i referenci, kao ni bilo kog oblika „zasenjivanja prostote“. Radi se o zabavnom, ali u osnovi vrlo kompleksnom i višeslojnom štivu, koje ne nudi jednostavne i jednoznačne odgovore i koje se bavi nekim od najvažnijih pitanja vremena, kao i našeg sveta i postojanja. Iako podnaslov sugeriše da je ovo roman o pisanju i piscima, što u jednoj ravni i jeste, on se bavi osnovnim tajnama pred kojima svi mi stojimo (pa i strahovima sa kojima se suočavamo), vraćajući dostojanstvo književnosti, koja i u značajno drugačijem obliku od „zlatnog doba“ ruske literature, ali u kontinuitetu sa njim, ostaje kadra da se suoči sa onim najvažnijim u našim životima, tragajući za novim načinima izražavanja sve složenije slike realnosti.

U ovom obimom nevelikom romanu kao da je komprimovano nasleđe podjednako zlatnog, srebrnog i bronzanog doba ruske književnosti, otvarajući put ka njenoj budućnosti, pa i budućnosti književnosti, kulture i čovečanstva uopšte.

I taman kada čitalac pomisli da se odmorio od stvarnosti u jednom takoreći plišanom eseju o Borhesovoj pripoveci o Ukbaru, pokazuje se da se piščeva biografija izliva na sve strane. Jer, kao što reče Borhes (a Larsen prihvata), u izmišljenim pričama ima više stvarnosti nego u onim istinitim. Lašen voli da erudiciju i esej koristi kao masku za autobigrafske storije. Terje Holtet Lašen (1963, Oslo) je norveški pisac, književni kritičar i novinar. Debitovao 1991. romanom „Sin“. Za roman „Diletant“ iz 2012. dobio književnu nagradu Saveta za unapređenje norveškog jezika (bukmola). Napisao 12 romana i 2 zbirke priča. Po pravilu meša fikciju sa stvarnim životom, a za stil njegove proze kažu da je neverovatna nenorveška mešavina Hemingveja i Beketa. Roman Home is Where You Die, kaže gospodin Sonders, iz 2008. počinje kao istinsko pisanje književnosti, kao ispovest čoveka „koji pati od tipično engleske boljke – nestvarnosti, od koje je patio i Borhes“.

Kirsten Torup, najveća živa danska književnica, u ovom romanu šalje protagonistkinju, ratnu udovicu Harijet Bertram, otrestitu gimnastičarku i nekadašnju manekenku i zavodnicu s kopenhaških modnih pistâ, pravo u Minhen 1942, da se „odmori“ u kući zemljakinje Gudrun. Obe su se udale za nemačke pilote. Nemcima kao da je već tada jasno da će izgubiti rat – lazareti su prepuni, racionišu se namirnice, saveznička bombardovanja su svakodnevna – ali niko to ne želi da prizna: odanost Partiji i Vođi, koju mašinerija totalitarne države sprovodi od domara pa naviše, održava se ritualima, operskim premijerama, neprestanom medijskom propagandom i surovim kažnjavanjem neposlušnosti. Harijet Bertram je dosegla dno svoje savesti.

„Mango plesač“ je istinita priča o potrazi za smislom života pod skutima gurua. Autor je zaista imao uspešnu marketinšku agenciju u SAD – bilingvalan jer su mu se danski roditelji doselili u Oregon kada je imao 18 godina – ali smrt majke mu je izmakla ćilimče ispod nogu. „Zašto kažeš smisao, a misliš smrt?!“ zapravo je prava dijagnoza muke koja je posle sahrane u danskom Vajleu skolila Petera Fogtdala i on je odlučio da nađe smisao, odnosno poleči strah od smrti u hramu najčuvenijeg indijskog gurua u Varanasiju.

Iako se mogla očekivati standarna isporuka u vidu begbedeovskog ranta protiv maketinških prevara i lažnih gurua an ženeral, pisac zadržava meru i odbija da se zadovolji salvama zapadnjačkog cinizma (iako mu u tome odlično ide), već dopušta da tu možda ipak ima nečega... Jer, lako je raskrinkati hiljade lažnih gurua, korumpiranih sveštenika, estradnih proroka, ali to još uvek ne rešava drugu stranu problema – postavljena pitanja o smislu i odnos prema smrti, ili kako piše u knjizi: „...suočavanje s Neizbežnim, što čeka i ateiste, iako oni to ne bi želeli...“

Biljana Crvenkovska je, na radost svih mačkara, napisala na prvi pogled ortodoksni postmodernistički kaleidoskopski omnibus, sa sve izmišljenim piscima, pronađenim rukopisima i spiritističkim pojavama u kojima se crna mačka iznenada pojavljuje i rešava stvar, pa čak i prima zahvalnicu u pogovoru.

Edvard ima 23 godina i živi s dedom na zabačenom imanju u Norveškoj. Kao i svi Norvežani, oni se bave poljoprovredom i čuvanjem ovaca. Edvardu nikada mu nije rečeno kako su mu roditelji poginuli u Francuskoj 1971. ali on je uveren da je brat njegovog dede nekako povezan s tom tajnom. Jednog dana, dok je s dedom bio u varoši da kupe namirnice, neko je na njihovom automobilu namalao kukasti krst.

Ljudi u selu su odavno znali da je deda bio nacistički kolaborant i čak se borio Istočnom frontu. Đed ubrzo umire od srca a Edvard u pogrebnom zavodu saznaje da ga tamo već decenijama čeka neverovatan poklon: zanatski zadivljujuće izdeljan mrtvački sanduk od najbolje i najskuplje brezovine na svetu. Neko ga je odavno poslao za njegovog dedu!

Edvard odlučuje da konačno razreši misteriju pogibije roditelja, ostavlja devojku Hanu i odvažuje se na putovanje, koje ga spaja s tajanstvenom Škotlanđankom Gven, odvodi čak na Šetland a potom i na bojno polje iz Prvog svetskog rata u Francuskoj, u blizinu mesta pogibije njegovih roditelja.
Ovaj roman je istinski page turner, tragična i dirljiva priča s mnogo obrta i koja se proteže kroz čitav XX vek.

Ovo je istinita priča o dugotrajnom silovanju u porodici i posledicama koje to ostavlja na žrtvu. Devojka po čijoj priči je ova knjiga napisana vodi fondaciju za pomoć ugroženoj deci i omladini a autorka, Marija Ćos Fon, bila je prava osoba da podari milost uobličenja često i mučnoj priči, koja, između ostalog daje odgovor i na jedno od najglupljih pitanja na svetu – zašto je toliko čekala? Istinit, potresan, ponekad nepodnošljiv uvid u um dvanestogodišnje devojčice koju je godinu dana silovao vanbračni muž ionako disfunkcionalne majke. Zatim godine povlačenja po različitim socijalnim i psihijatrijskim institucijama, rvanje s nizom socijalnih radnika, psihoterapeuta, bolničara, koji – i kada imaju najbolje namere i kada su najveštiji – najčešće ne umej uda dopru do ranjene duše. Autorka ponekad očigledno dođe u iskušenje da bude pametnija od teme, ali mudro zastaje, zauzdava metafore i ostale drangulije, i pušta neizlečivu traumu da progovori sama sobom. Nedavno je objavila svojevrsni „sikvel“ „Kinderfukse“, naime roman „Heroinska modelsica“.
Roman je dobio prestižne norveške nagrade za književnost: Ut–Awards 2019 i Trondheim

1902. zabavni park Tivoli otvara vrata za egzotičnu i spektakularnu „izložbu“. U zabavnoj ponudi najpoznatijeg skandinavskog luna parka posetioci mogu da dožive – prave pravcate Kineze. Dovezli su ih parobrodom pravo iz Kantona, Šangaja i Hong Konga. Oni rade, kuvaju, pevaju, čitaju poeziju i na druge načine zabavljaju publiku, a u programu piše da je „to što jedan Kinez može da izdrži od ljudskih bolova zapanjuje i prevazilazi granice neverovatnog“. Među Kinezima je San Vung Sung, Mađu posetiocima je Ingeborg Danijelsen. Oboje imaju po 19 godina. Ostalo je uspelo da uđe u 550 stranica romana.

U ovoj distopiji iz 2027. stari pesnik Handke u manastiru Privina glava pozdravlja ujedinjenje Republike Srpske i Srbije, Radovan Karadžić s nanogicom na jednom grčkom ostrvu preko WhatsApp-a čita pesmu „Sarajevo“, a FK „Crvena Zvezda“ predvođena trenerom Sinišom Mihajlovićem igra meč LŠ s FK „Kopenhagen“. Toliko i mnogo više se Srbi pojavljuju u romanu o propasti Danske, kojoj Putin mora da nudi vojnu pomoć…

Ova je knjiga odgovor na Uelbekovo Pokoravanje – šta bi krajnja desnica mogla da učini da do pokoravanja i ne dođe, već da se „evropska etnosfera“ uspešno odbrani. Ne treba ni naglašavati koliko je taj scenario ujedno i razorna kritika levog multikulturalizma.

Pisac je deset godina pokušavao da napiše nešto što već sutradan ne bi prestigla sama stvarnost. Valja se nadati da se to ovog puta neće dogoditi.

Roman „Apostolov“ Sibile Levičarov (Sibylle Lewitscharoff) je knjiga o putovanju, roman o ocu i priča o staroj, neobrađenoj traumi.

U romanu srećemo dve sestre koje iz Štutgarta putuju kroz današnju Bugarsku nakon što su prenele posmrtne ostatke oca iz Štutgarta u rodnu zemlju. Jedna od sestara je naratorka, dok njihov vozač po imenu Rumen Apostolov igra ulogu nekog vrste moderatora razgovora. Sestre se prepuštaju Apostolovu da ih pored vožnje upoznaje i sa predelima kroz koje prolaze. Slika Bugarske koju nam daje naratorka nije bez predrasuda. Čini se da iza stavova postoji negativna preslika.

Roman „Apostolov“ je kitnjast monolog o ocu koji je izvršio samoubistvo. Priča nije pravolinijska porodična priča, nego mešavina potrage za ocem, sociološki road movie i istorijski esej. U centru priče su dobro proverene istorijske i porodične činjenice, ali su pretkane podrugljivim, ciničnim razmišljanjem i govorom koji karakteriše estetika mržnje. Određena doza besa je takođe prisutna u romanu, a tirade mržnje podsećaju na ton kojim je pisao Tomas Bernhard.

Sestre su imale manje od petnaest godina kada im se otac, uspešan ginekolog, obesio u porodične kuće. Porodica se nije zapitala ni onda a ni u kasnijem zašto je došlo do te tragedije. Praznina koju je ta prerana smrt stvorila u porodici, oseća se svo vreme putovanja kroz Bugarsku. Naratorka polazi na put u želji da sazna zašto se njen otac ubio, ali se na putu ispostavlja da ona o ocu gotovo ništa ne zna, štaviše ne zna mnogo ni o braku svojih roditelja. Iako pokušava, nije u stanju da sagleda realno kako su njeni roditelji živeli i u kakvim su odnosima bili.

Roman „Apostolov“ je satiričan roman o bugarskom emigrantu, putopis, klasičan ispovedni roman. 

Nagrađen je nagradom Lajpciškog sajma knjiga 2009. godine u kategoriji beletristike.

Krajem 1970-ih Simos i njegov drug Aristidis kao slepi putnici beže vozom iz Mađarske. Oni su deca grčkih partizana koji su posle građanskog rata izbegli u okolne balkanske zemlje. Ali život iza Gvozdene zavese u Mađarskoj nije baš dobar. Njihovi roditelji su već i zaboravili predratnu Grčku, ali deca sanjaju o sreći i uspehu u tolerantnoj Skandinaviji.

Do snova je dalek put. Švedska je Simosa dočekala na neobično hladan ali velikodušno švedski način, on se ženi Šveđankom i upisuje dramsku akademiju i konobariše u nadi da će postati reditelj ili pisac. To se nikada neće ostvariti uprkos svim naporima. Njegov sin pokušava, kao i toliki pisci, i ne samo skandinavski, da rekonstruiše očev život, da ga oživi na osnovu stvari, pisama i dnevnika, pa i jednog nerealizovanog filmskog scenarija čiji su delovi uključeni u knjigu.

Alevras nam u složenom tkanju različitih perspektiva predočava kako se Simodove umetničke ambicije nisu ostvarile, kako je sve što je postigao „samo jedan običan, miran život u društvu blagostanja“.

Ovaj roman se odigrava u gradiću na zapadnom Jilandu 1970-ih i 1980-ih kada pripovedačica i njena sestra odrastaju kao druga generacija Knjižareve dece. Niti ove zapravo ratne priče sežu sve do vremena okupacije, tokom koje je Knjižar bio u pokretu otpora a njegov se brat, Krojač, „obreo“ među nacistima. Čitalac se u romanu provodi kroz različite mračne sobe i stanja, koja sačinjavaju pripovest o devojčinom odrastanju u porodici obeleženoj prošlošću i prećutkivanjima.

Mračna komora je roman o usamljenosti – o tome kako se ona događa usred porodice – kao njenom suštinskom principu.

Kamila Hjernholm Olsen (1975) je magistrirala danski jezik i književnost na kopenhagenskom univerzitetu. Debitovala punktualističkim romanom „Uzorak“ 2017. Objavila pesme i pripovetke u više danskih književnih časopisa. „Mračna komora“ je jedan od najboljih romanesknih debija u novijoj danskoj književnosti.

Danski izdavač veli da je ovo „roman o odvratnim muškarcima i neuračunljivim ženama, o nasleđu i prošlosti, koja će pre ili kasnije sustići čoveka, jer ’govno ne pada daleko od kučeta!’“;

Alanov brak se raspao, žena mu se preudaje za nekadašnjeg danskog rekordera u skoku u dalj i pobornika zdrave ishrane i zdravog života. Novi otac lako impresionra Alanovu decu skupim poklonima dok se ovaj muči s ispodprosečnom platom…

Tu je i Alanova majka koja je na umoru, a potomci se poklaše za njenu ušteđevinu. Za to vreme Alan dobija privremeni posao u provincijskom narodnom univerzitetu i pomaže kao vodič za grupu Kineza i domaćih prevremenih penzionera koji uče razne veštine i obilaze ravnu Dansku…
Pokretač radnje u romanu je susret Alana i bivše ljubavi Emine, koja ima teču Milovana, nekada strašnog balkanskog hajduka, a sada ofucanog mafijaša. Alan u žurbi zaboravlja ranac pun para…

Alanu se sve vreme – kao Vudiju Alenu u filmu „Sviraj to ponovo, Sem“ – priviđa Knud iz naslova – slavni polarni istraživač Knud Rasmusen. Nekada su živeli pravi muškarci, koji su ubijali međede i vukove i bili gospodari vlastitog života. A danas sve šonja do šonje!

Prvi i izuzetno kvalitetni roman danske spisateljice kurdskog porekla Sare Omar donosi kritiku patrijarhalnog društva islamskog sveta u Kurdistanu.

Poput velikih majstora stare škole literature, Sara Omar ispisuje storiju jedne porodice, ističući u prvi plan položaj žena u društvu koje tobož živi po islamskim zakonima, i koje su izložene stalnom pritisku i strahu za sopstveni život, seksualnim napadima, fizičkom i psihičkom nasilju. Svi talenti žena i sve njihove različitosti brutalno nestaju pred patrijarhalnom stihijom jednog neobrazovanog i sirovog sveta koji iskorišćava religijske dogme kako bi zadržao žene u podređenom položaju i zadovoljio svoje primarne, animalne nagone, sa samo jednim ciljem: da vlada i gospodari. Pipci ovog sistema su tako jaki da sežu i ka nekoliko hiljada kilometara dalekom severu Evrope i radnja se paralelno odvija u kurdskom delu Iraka i u Danskoj.

Berlingske Tidende je o knjizi napisao: „Ovo je literatura koja može promeniti naše društvo!“

Sidsebogreol: „Kupačica mrtvih je knjiga koju nikada nećete zaboraviti i koja vas ne ostavlja i kada pročitate poslednju stranicu i sklopite korice.“

Kristeligt Dagblad: „Nema spora da je [knjiga] hrabra i važna u kritici i opisu jedne kulture i religije u kojoj su muslimanske devojke i žene u Alahovo ime izložene represiji, nasilju i smrti.“

Bookmeupscotty: „Nema nikakve sumnje, Kupačica mrtvih je potresno i brutalno štivo, koje će dirnuti i najhladnijeg cinika, i mogu svima samo da preporučim da pohitaju i nabave primerak.“

Edicija Severno svetlo, knjiga br. 6. Nagrada Montanas Literaturpris na najbolju knjigu u Danskoj 2019.

Roman o egzistenciji žene na relaciji Danska-Island-Amazonija, čija se radnja odvija u svetu gde je važno donositi odluke pa makar one izazvale najtežu patnju.

Kako drugačije objasniti motivaciju glavne junakinje, koju naratorka u prvom licu vodi iz jedne loše odluke u drugu, bilo da iz neobjašnjivih razloga ostaje uz muža koji je očigledno odbacuje, bilo da putuje na Island u lakoj letnjoj odeći, ili u vrhuncu mladalačke ludosti završi u amazonskim šumama, pretučena, silovana i bolesna od užasnih veneričnih bolesti. Iako svesna da su odluke samo njene, ona ih i dalje donosi na sopstvenu štetu. Na momente brutalno crnohumorna, ova velika priča će vas istresti iz cipela.

Časopis Information o romanu piše: Srceparajuće okrutno prefinjeni džumbus od romana o seksu, nasilju i krvi.

Weekendavisen: Treći autofikcionalni roman Hane Hejgor Viemose nastavlja punom i neuglancamom vitalnošću već poznati feljton o bezglavom žamoru koji prave mnoge autorkine inkarnacije jurcajući napred-nazad kroz vreme (…) u ovoj knjizi ona nokautira i zasenjuje sve barabe i ljudske džukele svojstvenim suvereno alkoholičarskim, agresivno zabavnim romaneksnim rukopisom.

Politiken: Smejete se i jeza vas podilazi i ostajete bez daha dok čitate roman o tome kako je to biti majka, pisac, razvedena, zaljubljena (…) velika književna umetnost. (…) U njenoj prozi ima pulsa, ima nerva, ima dinamike, tako da poskakujete i morate da se pridržavate dok vam se diže kosa na glavi, smejete se, kukate. (…) Halapljivo očekujem nove izveštaje Hane Hejgor Viemose s Islanda i unapred kličem toj prozi i poeziji, koja je iskašljana šlajmarom i isceđena u redovnom putovanju između kopenhagenskog centra i psihotično zelenkaste mahovine magmatskog Islanda.“

Roman danske spisateljice Hele Hele – Ovo treba da se napiše u prezentu. Roman je prvi u nizu u Presingovoj ediciji Severno svetlo, koja objavljuje prevedena dela skandinavske književnosti. Prevodilac i urednik je Predrag Crnković.

O knjizi su pisali mnogi ugledni evropski listovi. Evo nekih citata:

Ovo je čista radost čitanja /…/ Mnoge rečenice ovog romana su tako bremenite značenjima, da redovi samo što se ne poviju pod njihovom težinom.” – Lolland-Falster Folketidende

“Ovo treba da sa napiše u prezentu je predivno čitalačko iskustvo… Od nekih pasaža može srce da vas zaboli, ali to sve zaleči obilje uzdržanog humora, kako to već Hele Hele ume.” – Berlingske Tidende

“Čovek se zapita kako je moguće čitati knjige Hele Hele o usamljenim, besanim i prividno dosadnim životima ženâ /…/ kao da je reč o napetim trilerima? Jer, upravo je to slučaj i ovaj roman će omađijati čitaoca tako da jedva čeka da okrene sledeću stranicu uprkos tome što kao da nema zapleta. Ali, kada počnete da čitate – nema vam nazad. Tako je bilo s prošlim romanima Hele Hele, a tako je i s ovim.” – Politiken

Poledica i vlaga na kolovozima su mračni, bukovskijevski i – kako se na nesreću ispostavilo – testamentarni roman o propalim snovima i izneverenim očekivanja generacije rođene devetsto šezdesetih. Sonergor se tako nemilosrdno obrušio na dansko društvo, koje je već devetsto devedesetih počelo da se lišava empatije, da bi ga stanoviti ovdašnji čitaoci mogli nazvati „danskim ’autošovinistom’“.

Direktan i provokativan jezik, koji namerno izaziva odvratnost (naročito u opisu seksa) doneli su Sonergoru reputaciju opasnog momka u danskoj književnosti. Kao polemičar, Sonergor je progovorio o ksenofobiji i skretanju Danske udesno i imao je čast da ga čuvena desničarka Pia Kjersgor utuži i zatim sudski proces – izgubi.

Jan Sonergor je umro u Beogradu 21. novembra 2016. dok je bio Krokodilov writer-in-residence dan pre promocije zbirke Poslednja nedelja u oktobru.

Prisećanja na ljubav dvostruki je portret majke i ćerke – dosledno i radikalno propitivanje odnosa između roditelja i dece, jakih osećanja i konflikata, rođenjem ugrađenih u porodične odnose. Ovo je roman o oslobađanju i gubitku, te na kraju o međusobnom pronalaženju. Kako je autorka rekla prilikom dodele Knjižene nagrade Nordijskog saveta u novembru 2017, ovo je roman „o neuspešnoj i slaboj majci, koja doživotno pokušava da se iskupi za grehe iz mladosti, samo da bi otkrila da nije dorasla mlađim generacijama”.

O romanu su pisale prestižne evropske novine:

Berlingske Tidende

Kirsten Torup sjajno piše o majčinskoj ljubavi i osećanju bespomoćnosti.

Politiken

Roman tako opisuje odnos majke i ćerke, da vam knedla zastane u grlu. To je sjajan prikaz [odnosa], koji je od samog početka nakrivo nasađen, te snažan portret žene koja se nikada nije osećala prilagođena „normalnom” životu.

Jilands-Posten

Snažna proza: čak i roditelji mogu uvideti da deca ne smeju da budu njihovi „projekti”. Novi roman Kirsten Torup povezuje raskošne opise ljudskih karaktera s ubedljivom hronikom propadanja danskog društva u poslednjih nekoliko decenija.