ROMAN

„Razliva se u srcu žar milostive sreće“ je prva rečenica prvog zapisa, pred manastirom Bešenovom, i najavljuje kakva je ovo knjiga: putopis u kome se ne beleže kilometri nego treptaji. U dvadesetak kratkih zapisa Radojka Nikić Milinović vodi čitaoca dvema mapama koje se neprestano preklapaju, mapom svetinja i mapom sveta. Na prvoj su Cetinjski manastir, Prizren („Žubor vekova isijava kroz vreme“), Sveti Pantelejmon iz Nereza, manastiri Lešje i Lovnica, crkva u Donjoj Kamenici, grob Svetog Save u Velikom Trnovu i Jaši, grad Svete Petke, „svetiteljke srpskog porekla“; na drugoj Rim „u naručju sunca“, Lugano, Provansa u mirisu lavande, Barselona, Kipar, Egipat, Tunis. Između njih stoje i mesta tihe tuge, poput Prebilovaca – jer ovo putničko oko ne bira samo lepotu, nego i sećanje. U pogovoru „Lepota duhovnog sveta“ Maja Belegišanin precizno imenuje dva pola ovog pisanja: konkretni, sa istorijskim i geografskim podacima, i „apstraktni, mistični i metafizički“ – zapisi su često građeni od dva pasusa, opisa i uzvišene misli. Njihova lirska proza, sa dugim rečenicama, poređenjima i sinestezijama, „priziva onu svetlost isihazma i tišinu kojom se dostiže kontemplacija; zato je najbolje ove putopise čitati mirno, polako.“

Plot thickens... Nastavlja se lutanje dilerke antikvarnim knjigama Tare Selter, zarobljene u večitom 18. novembru u kojem se budi evo već 1144 dana!

Posle perioda poricanja, lažne nade, depresije i malodušnih pokušaja – svesna da joj muž Tomas ne želi i ne može pomoći – Tara Selter polazi u potrazi za vremenom najsličnijem onim godišnjim dobima koja joj izmiču. U tome joj pomaže slučajan susret s jednom meteorloginjom.

U I delu Tara je pokušala da bude astronom amater, u ovom je amater meteorolog. Odvažna Tara je uverena da je vreme tu blizu, možda teče kao ponornica pod njenim stopalima, pa je potreban samo nekakav iskorak. Kosmička usamljenost i studen – što je lako čitati i kao klimatski triler – ne uspevaju da obeshrabre dilerku književnim retkostima. Jer, njoj vreme teče, ona stari, dok ljudi koje ponovo sreće u osamnaestom novembru – ostaju nepromenjeni, neznaveni o muci u koju je teško poverovati.

Ali, Tara otkriva da nije jedina koju muči dan koji se večito ponavlja! Solvaj Bale (Solvej Balle; 1962) probila se početkom 1990-ih serijom knjiga prozaida koje se sada u retrospektivi uglavnom smatraju kratkom prozom, a ne poezijom, da bi se onda ućutala i posle urednikovanja (zajedno sa Kristinom Heselhold) u časopisu Plava kapija, praktično nestala s književne scene. Trijumfalni povratak i mnogo prevoda na strane jezike donelo je sedmoknjižje „O izračunavanju zapremine I – VII“, čija su prva dva dela već ovenčana Nagradom Nordijskog književnog saveta. Prevodi se nižu jedan za drugim.

Teško je možda odavde shvatiti koliki uticaj može imati osećanje greha usađeno strogim religioznim vaspitanjem u danskoj provinciji pod kapom Unutrašnje misije.

Krivica zbog fizičke raspolućenosti u dogmatskim pridikama proklamovanog jedinstva čoveka i sveta obeležava pogled na svet pripovedačkog subjekta. Jednog dana dečak vidi da nema više konja za vuču. Odvezeni su u klanicu, jer došlo je vreme mehanizacije.

Ovo je priča o individuaciji koju je odredio taj prizor „boksova punih krvi“ i zamišljanje tih očiju konja. Te oči su otad postale dečakove oči i nikada ništa više neće biti isto… Individuacija dečaka u porodici s emotivno bezobzirnim ocem i rođacima koji su u silini vere često dirljivo nepovezani s realnošću, te više liče na likove neke seoske sapunske opere, dešava se u susretu sa smrću, kako pomenutih konja tako i smrću članova porodice. Pripovedač u knjizi ima dva glasa, jedan onovremski, detinji, drugi pak s naknadnim uvidom, kada pokušava da objasni (ali ne i racionalizuje) ponašanje članova svoje rodbine, pre svega s teorijom o očevoj nedijagnostikovanoj depresiji.

Malom Hansu Otu drugovi iz razreda ne dolaze, jer njihove familije nisu u Unutrašnjoj misiji a ona je na dva koraka od amiške zajednice. Naravno da nije, ali recimo to tako, u svrhu delimičnog objašnjenja. Ta misija se pominje i u romanu Mračna komora Kamile Hjernholm Olsen.

Kako usaglasiti apsurdnu smrt voljenih osoba s Bogom? I ovde čujemo onaj krik, poznat odvajkada, krik upućen Bogu. „Zašto nju/njega?“ Osećanje neprilagođenosti i ogromne usamljenosti ne sprečava pripovedača da svojim likovima priđe s ljubavlju i saosećanjem, da se iskreno zapita šta bi bilo kad bi bilo… I čitaocu će biti žao umornih konjâ i pripovedačeve sestre i dobrodušne tetke kojoj je oduzeto pravo na obrazovanje.

Zaista, u danskoj književnosti nije sve Kopenhagen. Hans Oto Jorgensen (Hans Otto Jørgensen; 1954) možda je jedini ruralni danski pisac danas, pesnik, romanopisac, pripovedač, antologičar, autor knjiga za decu i omladinu. Odrastanje na selu i posao u stočarstvu obeležili su njegovo stvaralaštvo: on je hroničar svoje porodice a time i života na selu (svetlosnim godinama daleko od metropole sa sve televizijom i popularnom kulturom), počev od strogog crkvenog uticaja pa do promena koje je uvođenje mehanizacije donelo u poljoprivredu.

Stočar po obrazovanju, Jorgensen je dugo bio omiljeni rektor Škole za pisce. Njegovo delo se opsesivno bavi smrću i krivicom, i odlikuju ga naturalistički precizan opis i potpuno odsustvo postmodernih metoda.

Roman E, jbg! je veoma čitljiv, duhovit, svež i inventivan, ne pati od pseudointelektualizma i intelektualnog pomodarstva, gomilanja citata i referenci, kao ni bilo kog oblika „zasenjivanja prostote“. Radi se o zabavnom, ali u osnovi vrlo kompleksnom i višeslojnom štivu, koje ne nudi jednostavne i jednoznačne odgovore i koje se bavi nekim od najvažnijih pitanja vremena, kao i našeg sveta i postojanja. Iako podnaslov sugeriše da je ovo roman o pisanju i piscima, što u jednoj ravni i jeste, on se bavi osnovnim tajnama pred kojima svi mi stojimo (pa i strahovima sa kojima se suočavamo), vraćajući dostojanstvo književnosti, koja i u značajno drugačijem obliku od „zlatnog doba“ ruske literature, ali u kontinuitetu sa njim, ostaje kadra da se suoči sa onim najvažnijim u našim životima, tragajući za novim načinima izražavanja sve složenije slike realnosti.

U ovom obimom nevelikom romanu kao da je komprimovano nasleđe podjednako zlatnog, srebrnog i bronzanog doba ruske književnosti, otvarajući put ka njenoj budućnosti, pa i budućnosti književnosti, kulture i čovečanstva uopšte.

Roman „Apostolov“ Sibile Levičarov (Sibylle Lewitscharoff) je knjiga o putovanju, roman o ocu i priča o staroj, neobrađenoj traumi.

U romanu srećemo dve sestre koje iz Štutgarta putuju kroz današnju Bugarsku nakon što su prenele posmrtne ostatke oca iz Štutgarta u rodnu zemlju. Jedna od sestara je naratorka, dok njihov vozač po imenu Rumen Apostolov igra ulogu nekog vrste moderatora razgovora. Sestre se prepuštaju Apostolovu da ih pored vožnje upoznaje i sa predelima kroz koje prolaze. Slika Bugarske koju nam daje naratorka nije bez predrasuda. Čini se da iza stavova postoji negativna preslika.

Roman „Apostolov“ je kitnjast monolog o ocu koji je izvršio samoubistvo. Priča nije pravolinijska porodična priča, nego mešavina potrage za ocem, sociološki road movie i istorijski esej. U centru priče su dobro proverene istorijske i porodične činjenice, ali su pretkane podrugljivim, ciničnim razmišljanjem i govorom koji karakteriše estetika mržnje. Određena doza besa je takođe prisutna u romanu, a tirade mržnje podsećaju na ton kojim je pisao Tomas Bernhard.

Sestre su imale manje od petnaest godina kada im se otac, uspešan ginekolog, obesio u porodične kuće. Porodica se nije zapitala ni onda a ni u kasnijem zašto je došlo do te tragedije. Praznina koju je ta prerana smrt stvorila u porodici, oseća se svo vreme putovanja kroz Bugarsku. Naratorka polazi na put u želji da sazna zašto se njen otac ubio, ali se na putu ispostavlja da ona o ocu gotovo ništa ne zna, štaviše ne zna mnogo ni o braku svojih roditelja. Iako pokušava, nije u stanju da sagleda realno kako su njeni roditelji živeli i u kakvim su odnosima bili.

Roman „Apostolov“ je satiričan roman o bugarskom emigrantu, putopis, klasičan ispovedni roman. 

Nagrađen je nagradom Lajpciškog sajma knjiga 2009. godine u kategoriji beletristike.

Prvi i izuzetno kvalitetni roman danske spisateljice kurdskog porekla Sare Omar donosi kritiku patrijarhalnog društva islamskog sveta u Kurdistanu.

Poput velikih majstora stare škole literature, Sara Omar ispisuje storiju jedne porodice, ističući u prvi plan položaj žena u društvu koje tobož živi po islamskim zakonima, i koje su izložene stalnom pritisku i strahu za sopstveni život, seksualnim napadima, fizičkom i psihičkom nasilju. Svi talenti žena i sve njihove različitosti brutalno nestaju pred patrijarhalnom stihijom jednog neobrazovanog i sirovog sveta koji iskorišćava religijske dogme kako bi zadržao žene u podređenom položaju i zadovoljio svoje primarne, animalne nagone, sa samo jednim ciljem: da vlada i gospodari. Pipci ovog sistema su tako jaki da sežu i ka nekoliko hiljada kilometara dalekom severu Evrope i radnja se paralelno odvija u kurdskom delu Iraka i u Danskoj.

Berlingske Tidende je o knjizi napisao: „Ovo je literatura koja može promeniti naše društvo!“

Sidsebogreol: „Kupačica mrtvih je knjiga koju nikada nećete zaboraviti i koja vas ne ostavlja i kada pročitate poslednju stranicu i sklopite korice.“

Kristeligt Dagblad: „Nema spora da je [knjiga] hrabra i važna u kritici i opisu jedne kulture i religije u kojoj su muslimanske devojke i žene u Alahovo ime izložene represiji, nasilju i smrti.“

Bookmeupscotty: „Nema nikakve sumnje, Kupačica mrtvih je potresno i brutalno štivo, koje će dirnuti i najhladnijeg cinika, i mogu svima samo da preporučim da pohitaju i nabave primerak.“

Edicija Severno svetlo, knjiga br. 6. Nagrada Montanas Literaturpris na najbolju knjigu u Danskoj 2019.

Roman o egzistenciji žene na relaciji Danska-Island-Amazonija, čija se radnja odvija u svetu gde je važno donositi odluke pa makar one izazvale najtežu patnju.

Kako drugačije objasniti motivaciju glavne junakinje, koju naratorka u prvom licu vodi iz jedne loše odluke u drugu, bilo da iz neobjašnjivih razloga ostaje uz muža koji je očigledno odbacuje, bilo da putuje na Island u lakoj letnjoj odeći, ili u vrhuncu mladalačke ludosti završi u amazonskim šumama, pretučena, silovana i bolesna od užasnih veneričnih bolesti. Iako svesna da su odluke samo njene, ona ih i dalje donosi na sopstvenu štetu. Na momente brutalno crnohumorna, ova velika priča će vas istresti iz cipela.

Časopis Information o romanu piše: Srceparajuće okrutno prefinjeni džumbus od romana o seksu, nasilju i krvi.

Weekendavisen: Treći autofikcionalni roman Hane Hejgor Viemose nastavlja punom i neuglancamom vitalnošću već poznati feljton o bezglavom žamoru koji prave mnoge autorkine inkarnacije jurcajući napred-nazad kroz vreme (…) u ovoj knjizi ona nokautira i zasenjuje sve barabe i ljudske džukele svojstvenim suvereno alkoholičarskim, agresivno zabavnim romaneksnim rukopisom.

Politiken: Smejete se i jeza vas podilazi i ostajete bez daha dok čitate roman o tome kako je to biti majka, pisac, razvedena, zaljubljena (…) velika književna umetnost. (…) U njenoj prozi ima pulsa, ima nerva, ima dinamike, tako da poskakujete i morate da se pridržavate dok vam se diže kosa na glavi, smejete se, kukate. (…) Halapljivo očekujem nove izveštaje Hane Hejgor Viemose s Islanda i unapred kličem toj prozi i poeziji, koja je iskašljana šlajmarom i isceđena u redovnom putovanju između kopenhagenskog centra i psihotično zelenkaste mahovine magmatskog Islanda.“

Roman danske spisateljice Hele Hele – Ovo treba da se napiše u prezentu. Roman je prvi u nizu u Presingovoj ediciji Severno svetlo, koja objavljuje prevedena dela skandinavske književnosti. Prevodilac i urednik je Predrag Crnković.

O knjizi su pisali mnogi ugledni evropski listovi. Evo nekih citata:

Ovo je čista radost čitanja /…/ Mnoge rečenice ovog romana su tako bremenite značenjima, da redovi samo što se ne poviju pod njihovom težinom.” – Lolland-Falster Folketidende

“Ovo treba da sa napiše u prezentu je predivno čitalačko iskustvo… Od nekih pasaža može srce da vas zaboli, ali to sve zaleči obilje uzdržanog humora, kako to već Hele Hele ume.” – Berlingske Tidende

“Čovek se zapita kako je moguće čitati knjige Hele Hele o usamljenim, besanim i prividno dosadnim životima ženâ /…/ kao da je reč o napetim trilerima? Jer, upravo je to slučaj i ovaj roman će omađijati čitaoca tako da jedva čeka da okrene sledeću stranicu uprkos tome što kao da nema zapleta. Ali, kada počnete da čitate – nema vam nazad. Tako je bilo s prošlim romanima Hele Hele, a tako je i s ovim.” – Politiken

Prisećanja na ljubav dvostruki je portret majke i ćerke – dosledno i radikalno propitivanje odnosa između roditelja i dece, jakih osećanja i konflikata, rođenjem ugrađenih u porodične odnose. Ovo je roman o oslobađanju i gubitku, te na kraju o međusobnom pronalaženju. Kako je autorka rekla prilikom dodele Knjižene nagrade Nordijskog saveta u novembru 2017, ovo je roman „o neuspešnoj i slaboj majci, koja doživotno pokušava da se iskupi za grehe iz mladosti, samo da bi otkrila da nije dorasla mlađim generacijama”.

O romanu su pisale prestižne evropske novine:

Berlingske Tidende

Kirsten Torup sjajno piše o majčinskoj ljubavi i osećanju bespomoćnosti.

Politiken

Roman tako opisuje odnos majke i ćerke, da vam knedla zastane u grlu. To je sjajan prikaz [odnosa], koji je od samog početka nakrivo nasađen, te snažan portret žene koja se nikada nije osećala prilagođena „normalnom” životu.

Jilands-Posten

Snažna proza: čak i roditelji mogu uvideti da deca ne smeju da budu njihovi „projekti”. Novi roman Kirsten Torup povezuje raskošne opise ljudskih karaktera s ubedljivom hronikom propadanja danskog društva u poslednjih nekoliko decenija.